• Dobrodošli na Ćaskanja! Mi smo zajednica koja okuplja članove sa prostora bivših jugoslovenskih republika. Budite slobodni, pregledajte naš sajt, pročitajte neke od započetih diskusija. Ako želite da učestvujete u diskusijama, pisati na forumu, kreirati albume, dodavati medije, a niste naš član, registrujte se. Registracija je besplatna i zahteva samo minut Vašeg vremena. I da ne zaboravimo: registrovanjem i prijavljivanjem na forumu uklanjate sve reklame koje se prikazuju na sajtu, jer nam je stalo do naših članova. Pridružite nam se!

Zdravlje u tanjiru

saska

penelopa
Starosedelac
Učlanjen(a)
21.04.2010.
Poruke
9.398
Broj reagovanja
658


Стручњаци стално упозоравају да је здрава исхрана основ за нормалан живот. Ко је спреман за њу нека се осврне око себе. Ево какве је све укусне залогаје могуће наћи у природи

Весник пролећа у спанаћу
Јагорчевина или Primula veris сврстава се међу најраније пролећнице, што и казује њен латински назив – примус значи први, а вулгарис обичан, свакодневан – али и међу угрожене биљне врсте.
spanac.jpg


Ова вишегодишња зељаста биљка прелепих нежножутих цветова, која испраћа последње снегове, има и хранљива својства. Налазе се у јајастим, издуженим листовима, дужине од пет до 25 центиметара и ширине од два до шест центиметара, заобљеног врха. Садрже шећер, витамине, првенствено витамин Це, каротен, флавоноид, примаверин, сапонизид, сапонин, слузи и метилни салицилат.
Листови који се користе за исхрану морају да буду млади, јер су старији горки. Могу да се употребљавају свежи, као додатак салатама или варивима, а тада се пре употребе кратко обаре кључалом водом и припремају као спанаћ.
И цветови, пријатног мириса и сладуњавог укуса који подсећа на мед, могу да се нађу у салати.
Ипак, јагорчевина не би требало често да буде заступљена у јеловнику, не само због тога што је заштићена као угрожена биљна врста, већ што је у већим количинама штетна по здравље људи.


Бибер из листа
Чубар, Satureja hortensis, у народу познат и као бресина, шетрај, врисак, чубрика, чубрица, чумборак, чупар, једногодишња је зељаста и жбунаста биљка пореклом из источног Средоземља и Средњег истока. Највише се узгаја у Француској, Шпанији, Немачкој, Канади и Сједињеним Америчким Државама као љуткасти додатак разним јелима и проверени прочишћивач организма који ублажава надимање и друге желудачне тегобе.
biber.jpg


Биљка висока око 40 центиметара, уских листова, дугих до три центиметра, јаког мириса и љуткастог укуса сличног биберу, ситних цветова беле или ружичасте боје, цвета два пута у сезони.
Чубар је познат још из старих времена. У Риму се ова биљка подједнако користила и у кухињи и у медицини. Тада се сматрало да чубрица има афродизијачка својства, да је биљка љубави. И древни Грци су јој приписивали исте особине.
Данас се листови ове биљке користе у кулинарству уместо бибера, у свежем и осушеном стању као зачин за јела од махунарки, купуса, меса, дивљачи, сухомеснатих производа, али и салата од краставаца и парадајза јер његова етерична уља преузимају основни укус намирница.


Украс на печењу и лек за опекотине
Вероватно је готово свако чуо за чуваркућу, или пазикућу, ваздаживу, дивље смиље, жедњак, зечји купус, вишегодишњу биљку латинског именаSempervivum tectorum. Од давнина је радо виђена у башти или саксији сваког дома, јер постоји веровање да штити од грома, болести, па и од вештица, ко у њих верује.

zecjikupus.jpg


Те моћи биљке никад нису доказане, али хранљиве и лековите јесу. Висока од 10 до 30 центиметара, чуваркућа има црепасте и при врху црвене листове који садрже шећер, минералне соли, јабучну и мрављу киселину, танин, слуз. Тракасто исечени, листови чуваркуће су укусан, киселкастоопор, здрав и леп украс на сочном печењу или додатак разним салатама.
У медицини се сок чуваркуће употребљава за опекотине, ублажавање херпеса и чирева, а тинктура као препарат против упале грла.


Досадни укусни прилепак
Ко би рекао да чичак, Arctium lappa, биљка из рода скривеносеменица, која расте уз путеве, необрађена земљишта и на ливадама, може ичему да користи изузев да смета и боцка кад се лоптастим плодом пуним кукица закачи за одећу, обућу, косу човека или крзно животиње.

cicak.jpg


Показало се да су млади изданци, зелене сочне стабљике, листови и корен биљке веома укусни и здрави за исхрану, јер чичак је богат минералима, нарочито гвожђем, витаминима, природним шећерима, скробом, органским киселинама и инулином.
Чичак се употребљава свеж, куван, пржен или осушен као додатак различитим јелима од поврћа. Пролећни или јесењи млади изданци, убрани у марту и априлу или у јесен, мекани су и меснати. Они садрже око 40 одсто витамина Це, више од десет одсто каротина, танин и етерична уља.
Младе сочне стабљике, које се уберу пре него што биљка процвета, као и петељке листа, користе се сирове за салате, али од њих могу да се припремају и чорбе и варива, а могу и да се похују.
Корен биљке употребљава се пресан, куван, пржен или осушен као додатак различитим јелима од поврћа. Има малу калоријску вредност, а садржи готово све неопходне састојке, од беланчевина, угљених хидрата, инулина масних киселина, фосфорне и танинске киселине, других органских киселина, масног и етарског уља. Може да буде и добра замена за кромпир јер садржи много скроба. Осушен и самлевен, корен може да се користи на разне начине. Додаје се ражаном или пшеничном брашну за припрему хлеба, разних пецива и посластица. Од печеног и самлевеног корена чичка припрема се напитак сличан кафи.
Стабљика чичка лако се шпиновањем претвара у укусну ушећерену посластицу. Дужим укувавањем добија се слатки сируп, погодан у дијеталној исхрани.
 

saska

penelopa
Starosedelac
Učlanjen(a)
21.04.2010.
Poruke
9.398
Broj reagovanja
658
Цвет у вази, корен у тигању
lokvanj.jpg
У нашој ботаничкој литератури локвањ је назив за врсте родова Nymphaea иNuphar, из водених биљака породице Nymphaeaceae с прелепим, великим, белим, белоружичастим или чак плавичастим цветом. Ова биљка лепотом украшава готово све мочварне крајеве умерене климе.
Корен локвања налази се дубоко у муљу, док дугачка стабљика напредује према светлости, па широки зелени листови и крупни цветови бујају на самој површини воде. Цвет локвања отвара се дању, док се ноћу затвори и потоне у воду. Биљка има дебелу стабљику, па може да нарасте и до пет метара у ширину.
Али, локвањ није само украс природе и вазе напуњене водом до врха, већ је и укусна и здрава намирница. Користи се кртоласт корен, сличан шаргарепи, који у пресеку има украсну шару. Бере се зими, јер тада у корену има највише хранљивих и лековитих састојака. Посебно је заступљен у кухињи азијских земаља, попут Кине, Јапана, Пакистана, Индије, Кореје. Од њега се спремају разне ђаконије.
Суши се у танким кришкама, кува, пржи или се додаје неком другом поврћу и супама ради пикантнијег укуса.
Од свежег корена, или његовог праха, припремају се и лековити чајеви. У корену локвања налазе се нелбумин, који подстиче телесне течности и мишићно ткиво, аспарагин, једна од амино-киселина која поспешује разлагање и избацивање слузи из бронхија и плућа.
У древној кинеској медицини локвањ се помиње као лек за кашаљ, прехладу, синусе, заразе, бронхитис, астму...

За јединствен сирни намаз
Познат као сремуш, медвеђи лук, дивљи лук, Allium ursinum је биљка из породице лукова. Распрострањен у листопадним, буковим шумама тространог је стабла с кога полазе два издужена листа на дугачким дршкама а бели цветови сакупљени су у вишецветне, штитолике цвасти.

medluk.jpg


Иако сремуш не личи на лук, већ на дивље шумско растиње, и лишће и луковица миришу на бели лук. И управо ови делови биљке налазе се међу намирницама у људској исхрани. Бере се само младо лишће у сезони од априла до јуна. Тада су листови благог мириса и укуса, а луковица љуткаста и подсећа на мешавину црног и белог лука.
Сремуш садржи минералне састојке попут сумпора, магнезијума, мангана, гвожђа, цинка, витамин Це, каротин, затим угљене хидрате, беланчевине, масти и целулозу.
Употребљава се сиров, за салате, или се од листова припремају чорбе, варива, као зачин и додатак јелима. Ситно исецкани листови помешани с меким сиром и павлаком, одличан су намаз за хлеб. Луковица се употребљава слично младом луку, као зачин, додатак јелима, као салата или подлога за варива, као зачин чорбама, кромпиру и другим јелима. Млада биљка може да се кисели за зиму, али сушењем губи све хранљиве састојке.
У нашем народу сремуш је посебно цењен. Верује се да ниједна биљка не чисти тако добро систем за варење и крв као сремуш. Истина је да ова биљка има јако дејство на цревне паразите, да спречава упале слузокоже желуца, благотворно делује на снижавање високог крвног притиска, антибактеријска својства су одлична одбрана од грипа и грознице, а отклања и несаницу и несвестицу.


Ни першун, ни целер
Aegopodium podagraria, седмолист или козја нога, врло је распрострањена биљка из породице штитарки. Препознатљива је по седам листова који су јој одредили једно од имена. А ти листови су јестиви и лековити.

sedmolist.jpg


Веома су укусни, као да су мешавина першуна и целера. Мале су хранљиве вредности, богати витамином Це и каротином. Користе се само приземни, млади и меки листови, светлије и сјајне боје.
Иако је козја нога првенствено зачинска биљка, добродошао је додатак за чорбе, салате и варива јер им побољшава укус, а уз то лековито делује на рад желуца и спречава упале органа за варење.


Шапа у супи

Мечја шапа, шапица, Heracleum sphondylium, вишегодишња биљка која расте као коров уз путеве и шумарке у влажним пределима, висока је и до метар. Од давнина је и у нашим крајевима заступљена у исхрани.
mecjasapa.jpg


Користе се млади сочни листови и меснате младе стабљике с још неотвореним цветним пупољцима, који имају јак мирис и помало су горког укуса. Шапица је мале хранљиве вредности, али садржи беланчевине, масти, угљене хидрате, витамин Це и каротин. Има укус и мирис шаргарепе, па се често користи као зелен за супу, додаје се у кувана јела од поврћа и одлично допуњује укус салате од парадајза и сира.
Мечја шапа може да буде и оброк. Свежа или обарена стабљика с цветним пупољцима уваља се у брашно или у тесто за палачинке и пече на уљу.
Изрендан свеж корен, у коме има доста скроба и шећера, кувањем у води даје сируп који се користи као зачин, додатак и прелив за јела. Корен може да се суши и меље за хлебно брашно.
Биљка припремљена као чај благотворно делује на катар црева, пролив и јача организам.

Прилог уз пилетину
Поточарка, угас или драгушац, латинског имена Nasturtium officinale, трајна је водена биљка из породице купусарки. Изузетног укуса, користи се и као храна и као лек. Тачније, њени листови садрже те особености. Треба их брати у пролеће пре цветања и користити свеже.

potocarka.jpg


Округли листови укусом подсећају на роткву. Од листова може да се припрема салата, преливена само лимуновим соком, али сушени измрвљени листићи одличан су прилог уз пржену храну – пилеће месо, рибу, јела од кромпира, служе као зачин за супе, умаке, салате, намаз од сира.
У лишћу поточарке има витамина Це, Де, Е, каротина, уља слачице, минерала попут гвожђа, калијума, јода и сумпора, па поточарка лековито делује против малокрвности, рахитиса, као диуретик, чисти крв и кожу, помаже код стомачних тегоба.
 

saska

penelopa
Starosedelac
Učlanjen(a)
21.04.2010.
Poruke
9.398
Broj reagovanja
658
За шећер без шећера
Чичока, Helianthus tuberosus, биљка која је стигла из Америке, код нас је позната и као дивљи кромпир. Не изгледа привлачно, налик је на корен ђумбира, готово је безукусна као и сваки кромпир, али је за здравље изузетно корисна биљка.

cicoka_0.jpg


Уместо скроба гомољ садржи инулин, супстанцу која побољшава варење, опоравља цревну флору и помаже код цревних обољења. Поред тога, инулин успоставља правилан ниво триглицерида и холестерола у крви, чиме се спречавају обољења крвних судова и постепено смањују масне наслаге. Пошто разградњом инулина не долази до пораста нивоа шећера и инсулина у крви, чичока је одлична намирница за дијабетичаре.
Зато чичоку треба јести што чешће. Припрема се као кромпир, кувана у кори или печена, али може да се користи и сирова као додатак било којој салати, али и као салата тек благо зачињена лимуном или као зимница. Укусан је додатак сваком јелу од меса.
Чичока се одликује ниском енергетском вредношћу. Добар је извор калијума и фосфора, калцијума, магнезијума и гвожђа, а уједно је и извор есенцијалних амино-киселина које људски организам не може да произведе.http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/cuvarkuca-na-snicli
Аутор:
С. Делибашић
 
Vrh Dno