Zavisnost od interneta

Taca

ona, stara
Član
Sticajem okolnosti, juče odem na neku tribinu u organizaciji Crvenog krsta Srbije na pomenutu temu. Bila sam radoznala da čujem kako se definiše zavisnost i da li spadam u rizičnu grupu. A jesam, ne treba mi predavanje, ali to sad nije tema. Dakle, psiholog, prim. dr Ivica Mladenović, načelnik Klinike za bolesti zavisnosti Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, koji je bio i predavač na predavanju o prevenciji bolesti zavisnosti, izneo je parametre po kojima se može dijagnostikovati internet zavisnost.
Tema je vrlo kompleksna, teško da mogu ukratko da prepričam jer postoji bezbroj segmenata, uzročnika, psihologija samog korisnika. Ali koliko sam pohvatala (jer nisam psiholog) nema definicije, tabele, a što je najvažnije, ni određenog vremena koje bi se proglasilo "preteranim vremenom provedenim na internetu".
O čemu se tu radi? Laički rečeno, ako provedeš 20 sati dnevno na netu u istraživačkom radu, učenju ili dok te izrabljuje neka kompanija onda to nije zavisnost, to je ok. Ako provedeš 2 sata na Internetu tako što se zabavljaš (na forumu, fejsu, igrajući on line igrice) e onda si zavisnik. Licemerno, m?
Jedina postojeća definicija do sada odnosi se na igranje on line igrica i tu je vreme ograničeno na 1, 5 sati. Preko toga je zavisnost. Sve drugo je izgleda zadiranje u kapitalizam.
Pitam se koliko bilo ko od nas ima snage da se bori sa omamljujućom bajkom zvanom internet i da li smo svedoci nestajanja realnog sveta?
 

šufnudla

neprilagođena
Član
Po tom pitanju medicina kaska za društvenim naukama. One su odavno utvrdile da savremeno društvo nepovratno srlja "s onu stranu realnosti". Izgleda da su one bolje razumele kakav je to proces, koje su mu razmere, kad je počeo, koje su faze formiranja zavisnosti i, na kraju, ko se može smatrati zavisnikom (a to nije proporcionalno broju sati koji se provodi uz medije). Medicina izgleda ne može da pomogne našem mozgu po tom pitanju, ali bi mogla da razvija strategiju borbe protiv propratnih fizičkih simptoma zavisnosti: problem sa vidom, bolovi u kičmi, promenljivo raspoloženje, problemi sa koncentracijom i pamćenjem....

Laički rečeno, ako provedeš 20 sati dnevno na netu u istraživačkom radu, učenju ili dok te izrabljuje neka kompanija onda to nije zavisnost, to je ok. Ako provedeš 2 sata na Internetu tako što se zabavljaš (na forumu, fejsu, igrajući on line igrice) e onda si zavisnik. Licemerno, m?
Da, da, to je poenta!
Preporučujem knjigu "Filozofija medija" Divne Vuksanović; daje dijagnozu, ne propisuje terapiju (jer smo svi odavno 'bolesni' i spasa nam nema :) )
 

Njavica

Dreamer.
Član
Nema sta, Internet zauzima jedan deo naseg zivota. Nekako mislim da svaka informacija je tako sad lako dostupna, I da je to velika potreba, od toga koje mi je radno vreme prodavnice, do filmova, muzike I ostalog. Zapravo mi se cini da sad mnogo manje igram igrice nego dok nisam imala Internet hehe.
 

Taca

ona, stara
Član
Predavanju je predhodilo istraživanje po principu "slučajnog uzorka" na teritoriji opštine u kojoj živim. Anketu su popunjavala deca osnovnoškolskog i srednjoškolskog uzrasta. Na osnovu dobijenih rezultata, ispalo je da je svaki četvrti učenik zavisnik. Međutim, moram da primetim da su pitanja na koja su odgovarali (po meni, a ja nisam stručnjak nego roditelj) potpuno van materije.
Prvo pitanje: "da li mislite da ste zavisnik od interneta?"
Kao i kod svake zavisnosti, zavisnik nikada za sebe ne misli da je zavisnik. Onog trenutka kada to shvati, tada i počinje njegovo izlečenje. Sigurno je da deca u najmlađem dobu nisu sposobna da dijagnostikuju sopstvenu zavisnost. Pitanje je potpuno besmisleno, kao kada bi anketirao alkose u lokalnoj kafani da li su alkoholičari!? Svaki bi rekao da nije, da on to ponekad, baš on to radi pametno, itd...
Drugo pitanje: "da li ste pokušali da smanjite vreme koje provodite na internetu?"
I svi u glas: "daaaaa". Iz iskustva roditelja, dobro znam kako deca lažu, a ne vidim što ne bi lagali i u anonimnoj anketi. Čuj, pokušali da smanje? Da, kada im roditelji po kazni otmu telefone i zabrane komp. Ali to se ne važi kao "dobrovoljno".
Treće pitanje se odnosi na igrice, ali kao što je @Njavica lepo primetila, igrice skoro više niko i ne igra, to je za početnike. A klinci nisu početnici. Oni prate jutjubere, četuju, ne koriste čak ni fejs koji je označen kao prvi na listi zavisnosti već Instagram za koji autor ankete verovatno nema ni nalog.
I još 6 pitanja koja nisam ni zapamtila...
Sve se odvija brže nego što oni koji bi trebalo da prate pomenuti fenomen mogu i da zamisle.
Interesantno je u celoj anketi da su nasuprot pomenutim školama, anketirana i deca iz škole "Anton Skala" iz Beograda. To je škola za decu sa posebnim potrebama. Rezultati iz Anton Skale su sasvim drugačiji, tu je ogroman broj dece koja su priznala svoju zavisnost od interneta. Ispade da samo deca sa posebnim potrebama koriste prekomerno internet!?
Rekla bih da su samo ta deca iskrena i sa svojim čistim dušama ne znaju da lažu niti da kriju svoju zavisnost.

Preporučujem knjigu "Filozofija medija" Divne Vuksanović; daje dijagnozu, ne propisuje terapiju (jer smo svi odavno 'bolesni' i spasa nam nema
Hvala Šufi za preporuku, pokušaću da je nabavim.
 

Stemis

Neodgovorni urednik
Urednik
Internet... Kakav pronalazak! Promenio je svet. Na gore, ipak. Ali to je kao generacijski jaz. Živimo u vremenu "Informatičke revolucije". Kao što je nekada industrijska revolucija promenila svet, tako sada IT menja svet.
 

šufnudla

neprilagođena
Član
Čini mi se da mediji ipak drugačije menjaju svet od industrijske revolucije... I to su objasnile društvene nauke. I kad vidite koliki procenat ljudi toga nije svestan i kakve to posledice sve može da ima (i ima!) u raznim sferama naših života, pomislim često da bi klincima u školi trebalo to uvesti kao predmet (ali ne sa ocenama, već više kroz neke praktične "psihološke" radionice, analize i diskusije.... jbg ne znam kako i pod kojim nazivom, ali sigurna sam da bi to moglo da se osmisli). Klinci su pametni i ako im se na vreme osvesti kakvo su mediji manipulativno sredstvo (ili bar mogu da budu i najčešće se tako koriste), onda ipak možemo da očekujemo da ih sa tom svešću, drugačije tretiraju. Ovako, ako im medije ponudimo kao zabavu i pogodnost, a sutra samo branimo i otimamo telefone i laptopove, ništa se ne postiže.... Ako im se intelignetno ("da se Vlasi ne sete"), kroz neke radionice i diskusije, ponudi istina o moći medija - možda nade za čoveka i društvo ipak ima....

E, al to bi značilo kritiku medija, a država medije koristi kao moćnu ideološku potporu...ne samo u sferi politike, već i obrazovanja, kulture, ekonomije.
Tako da je iluzorno očekivati da OVA država smisli neki edukacioni program o medijima. :(
Te da ponovim - nema nam pomoći.
 

Stemis

Neodgovorni urednik
Urednik
Čini mi se da od industrijske revolucije pa na ovamo, svaki veći pronalazak je imao više negativnih nego pozitivnih strana. Ne znam, bojim se da nam zaista nema spasa. Pored ovako lepe planete, mi u traženju druge za mogćim životom ovu uništavamo. Praktično, sve što radimo, radimo pogrešno.
 
Vrh Dno