- Učlanjen(a)
- 21.04.2010.
- Poruke
- 9.398
- Broj reagovanja
- 659
Као и свака друштвена појава, брак је једна од неисцрпних научних тема. Свој став о браку имају и биолози, и психолози, и социолози, и економисти и правници, али и обични смртници
• Културолошки корени, наслеђа и верски обичаји обликовали су брак током хиљада година. Најранија заједница веома се разликовала од данашње. Наши преци бивали су заједно зарад заштите и опстанка. Неки историчари верују да су први бракови у ствари била групна венчања, односно међусобно повезивање племена, а много касније мушкарци и жене бивали су заједно у паровима.
• Стари обреди венчања веома се разликују. Сваки народ има неке јединствене обичаје. Тако, рецимо, у Грчкој брачни пар за време обреда у православној цркви носи венчане круне везане црвеном траком, јеврејски пар на дан венчања не једе и не пије, док се у Јапану обред завршава тако што младенци испију три гутљаја сакеа.
• Венчани прстен или бурма најстарије је обележје брака. Обичај потиче из древног Египта. Пошто је за народ поред Нила круг био симбол вечности, залог за трајну љубав и нераскидив заједнички живот обликован је у прстен. Египћани су га носили на домалом прсту леве руке јер су веровали да вена на руци тог прста иде право до срца.
Готово свака цивилизација од Египта наовамо користила је прстен као симбол брачног договора. И стари Грци су га сматрали симболом нераскидиве љубави, док су Римљани били мање романтични. Иако су и они венчано прстење, исковано од гвожђа, носили на домалом прсту леве руке, оно није било симбол љубави за цео живот већ право својине мужа над женом.
Током историје правио се од уплетене траве и коже, клесао из камена, топио и обликовао од разних метала, носио се на обе руке, и на средњем и домалом прсту. Од 13. века постао је саставни део хришћанских венчања, а од 19. века златан. Усталио се на домалом прсту јер је свештеник током обреда изговарајући речи „у име Оца, Сина и Светога духа” уз сваку светост додирнуо по један прст руке – прво палац, потом кажипрст, па средњи прст, да би уз изговорено „амин” ставио прстен на домали прст. Неки народи, попут Американаца, Мексиканаца, Италијана, Бразилаца носе га на левој руци, док га други, нарочито православци, носе на десној.
• Венчаница или венчана хаљина уприличена је дану који треба да се памти. Најчешће је бела или неке светле боје, раскошног кроја. У прошлости није изгледала тако. Младе су се одевале скромно, у најлепшу хаљину коју су већ имале. У средњем веку на Старом континенту у моди су биле венчанице зелене боје, у време Марије Стјуарт (1542–1587) биле су љубичасте. Белу венчаницу увела је британска краљица Викторија (1819–1901). Кад је на венчању 1840. године стала уз принца Алберта у складној белој хаљини, изгледала је баш онако како доликује једној краљици. И после више од века и по тако краљевски и царски жели да изгледа свака млада.
• Вео који невеста носи на глави није само модни детаљ већ траг прошлости. Има двојако симболично значење. Некада се веровало да вео на лицу штити младу од злих духова и даје магичну снагу венчаним поклонима, а симболично обележава потчињеност и покорност мужу.
• Букет цвећа такође је део наслеђа. У римско доба букетић или венчић био је направљен од лековитих биљка које су терале зле силе и уроке, касније од разног цвећа које је симболизовало плодност. Цвеће и данас има посебно значење у многим културама. Тако на Хавајима младенци за срећу и благостање носе венчиће.
• Ни аутомобилске сирене којима се најављује пролазак свадбене поворке није ништа друго до замена за заштитна звона, клепетуше, удараљке којима су се у разним крајевима света у давна времена од младенаца терали зли духови.
• Свадбена торта, ма како изгледало да је савремени додатак весељу, такође је обичај из старих времена. Потиче из древне Грчке где су младенци секли колач од меда и сусама као залог за „сладак” брачни живот, без трзавица и размирица.
• Бракови могу да буду ендогамни, ако се склапају између чланова исте породице, и егзогамни, ако су склопљени између припадника различитих породица. Моногамија је брак једног мушкарца и једне жене, бигамија једног мушкарца с две жене или једне жене с двојицом мушкараца, а полигамија кад једна особа склапа брачну везу с више супружника. Левират је брак жене с братом покојног мужа, а сорорат брак мушкарца са сестром покојне жене.
• Културолошки корени, наслеђа и верски обичаји обликовали су брак током хиљада година. Најранија заједница веома се разликовала од данашње. Наши преци бивали су заједно зарад заштите и опстанка. Неки историчари верују да су први бракови у ствари била групна венчања, односно међусобно повезивање племена, а много касније мушкарци и жене бивали су заједно у паровима.
• Стари обреди венчања веома се разликују. Сваки народ има неке јединствене обичаје. Тако, рецимо, у Грчкој брачни пар за време обреда у православној цркви носи венчане круне везане црвеном траком, јеврејски пар на дан венчања не једе и не пије, док се у Јапану обред завршава тако што младенци испију три гутљаја сакеа.
• Венчани прстен или бурма најстарије је обележје брака. Обичај потиче из древног Египта. Пошто је за народ поред Нила круг био симбол вечности, залог за трајну љубав и нераскидив заједнички живот обликован је у прстен. Египћани су га носили на домалом прсту леве руке јер су веровали да вена на руци тог прста иде право до срца.
Готово свака цивилизација од Египта наовамо користила је прстен као симбол брачног договора. И стари Грци су га сматрали симболом нераскидиве љубави, док су Римљани били мање романтични. Иако су и они венчано прстење, исковано од гвожђа, носили на домалом прсту леве руке, оно није било симбол љубави за цео живот већ право својине мужа над женом.
Током историје правио се од уплетене траве и коже, клесао из камена, топио и обликовао од разних метала, носио се на обе руке, и на средњем и домалом прсту. Од 13. века постао је саставни део хришћанских венчања, а од 19. века златан. Усталио се на домалом прсту јер је свештеник током обреда изговарајући речи „у име Оца, Сина и Светога духа” уз сваку светост додирнуо по један прст руке – прво палац, потом кажипрст, па средњи прст, да би уз изговорено „амин” ставио прстен на домали прст. Неки народи, попут Американаца, Мексиканаца, Италијана, Бразилаца носе га на левој руци, док га други, нарочито православци, носе на десној.
• Венчаница или венчана хаљина уприличена је дану који треба да се памти. Најчешће је бела или неке светле боје, раскошног кроја. У прошлости није изгледала тако. Младе су се одевале скромно, у најлепшу хаљину коју су већ имале. У средњем веку на Старом континенту у моди су биле венчанице зелене боје, у време Марије Стјуарт (1542–1587) биле су љубичасте. Белу венчаницу увела је британска краљица Викторија (1819–1901). Кад је на венчању 1840. године стала уз принца Алберта у складној белој хаљини, изгледала је баш онако како доликује једној краљици. И после више од века и по тако краљевски и царски жели да изгледа свака млада.
• Вео који невеста носи на глави није само модни детаљ већ траг прошлости. Има двојако симболично значење. Некада се веровало да вео на лицу штити младу од злих духова и даје магичну снагу венчаним поклонима, а симболично обележава потчињеност и покорност мужу.
• Букет цвећа такође је део наслеђа. У римско доба букетић или венчић био је направљен од лековитих биљка које су терале зле силе и уроке, касније од разног цвећа које је симболизовало плодност. Цвеће и данас има посебно значење у многим културама. Тако на Хавајима младенци за срећу и благостање носе венчиће.
• Ни аутомобилске сирене којима се најављује пролазак свадбене поворке није ништа друго до замена за заштитна звона, клепетуше, удараљке којима су се у разним крајевима света у давна времена од младенаца терали зли духови.
• Свадбена торта, ма како изгледало да је савремени додатак весељу, такође је обичај из старих времена. Потиче из древне Грчке где су младенци секли колач од меда и сусама као залог за „сладак” брачни живот, без трзавица и размирица.
• Бракови могу да буду ендогамни, ако се склапају између чланова исте породице, и егзогамни, ако су склопљени између припадника различитих породица. Моногамија је брак једног мушкарца и једне жене, бигамија једног мушкарца с две жене или једне жене с двојицом мушкараца, а полигамија кад једна особа склапа брачну везу с више супружника. Левират је брак жене с братом покојног мужа, а сорорат брак мушкарца са сестром покојне жене.