• Dobrodošli na Ćaskanja! Mi smo zajednica koja okuplja članove sa prostora bivših jugoslovenskih republika. Budite slobodni, pregledajte naš sajt, pročitajte neke od započetih diskusija. Ako želite da učestvujete u diskusijama, pisati na forumu, kreirati albume, dodavati medije, a niste naš član, registrujte se. Registracija je besplatna i zahteva samo minut Vašeg vremena. I da ne zaboravimo: registrovanjem i prijavljivanjem na forumu uklanjate sve reklame koje se prikazuju na sajtu, jer nam je stalo do naših članova. Pridružite nam se!

Velike žene kroz srpsku istoriju

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
12.jpg
MILKA PLANINC​
21. novembar 1924. Žitnić - 7. oktobar 2010. Zagreb​
Milka Planinc rođena Malada (1924 — 2010) učesnica Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politička radnica SFRJ i SR Hrvatske. U periodu od 16. maja 1982. do 15. maja 1986. godine obavljala je funkciju predsednika Saveznog izvršnog veća SFRJ (savezni premijer). Bila je jedina žena u istoriji koja je bila premijer jedne socijalističke države.

Rođena je u Žitnicu kod Drniša. Njeni roditelji - otac Nikola Malada i Majka Stana, rođena Kašić, su se 1930. godine preselili u Split, gde je Milka završila osnovnu školu i gimnaziju. Još u toku školovanja se uključila u revolucionarni omladinski pokret i postala član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ).

Godine 1941. posle okupacije Kraljevine Jugoslavije i proglašenja Nezavisne Države Hrvatske, pristupila je Narodnooslobodilačkom pokretu i učestvovala je u Narodnooslobodilačkoj borbi. U toku rata se nalazila u Hvarsko-viškom partizanskom odredu, a potom u Jedanaestoj dalmatinskoj udranoj brigadi, u kojoj jeobavljala funkciju političkog delegata voda, a kasnije političkog komesara čete. Posle završetka rata, 1945. godine, demobilisana je iz Jugoslavenske armije u činu poručnika. U članstvo Komunsitičke partije Jugoslavije primljena je 1944. godine.

Posle oslobođenja Jugoslavije radila je u Sreskom Narodnom odboru u Drnišu, a kasnije u preduzeću „Elektra“ u Zagrebu. Završila je Višu upravnu školu u Zagrebu, a od 1947. godine se aktivno bavila političkim radom. Bila je najpre rukovodilac u Agitpropu Rejonskog komiteta KP Hrvatske u naselju Trešnjevka, u Zagrebu, a potom od 1954. godine instruktor u Gradskom komitetu KPH za Zagreb. Kasnije se nalazila na pozicijama:

- političkog sekretara Opštinskog komiteta Saveza komunista Trešnjevke,
- predsednika Narodnog odbora Trešnjevke, od 1957.
- načelnika Sekreterijata za prosvetu i kulturu Narodnog odbora Zagreba, od 1961. do 1963.
- organizacionog sekretara Gradskog komiteta Saveza komunista Zagreba, od 1963.
- republičkog sekretar za školstvo i obrazovanje u Izvršnom veću SR Hrvatske, od 1963. do 1965.
- predsednika Odbora za prosvetu, nauku i kulturu Republičkog veća Sabora SR Hrvatske, od 1965. do 1967.
- predsedika Republičkog veća Sabora SR Hrvatske, od 1967. do 1971.

Od 1968. godine je bila član Izvršnog komiteta Centralnog komiteta Saveza komunsita Hrvatske. Decembra 1971. godine, kada je na sednici u Karađorđevu, smenjeno rukovodstvo Saveza komunista Hrvatske na čelu sa Savkom Dabčević-Kučar i Mikom Tripalom, Milka Planinc je preuzela funkciju predsednika Centralnog komiteta SK Hrvatske i na ovoj funkciji je ostala, punih deset godina, do maja 1982. godine. U periodu od 16. maja 1982. do 15. maja 1986. godine obavljala je funkciju predsednika Saveznog izvršnog veća SFRJ.

Umrla je 7. oktobra 2010. godine u Zagrebu.​
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
Marija-trandafil.jpg
MARIJA POPOVIĆ - TRANDAFIL​
25. decembar 1816. Novi Sad — 14. oktobar 1883. Novi Sad​
Bila poznata srpska dobrotvorka, koja se ponekad naziva „najvećom srpskom dobrotvorkom”. Odlikovana je ordenom Crvenog krsta. Između ostalog, podigla je zgradu za sirotište u kojoj se danas nalazi sedište Matice srpske (od 1927.)

Marija Popović je rođena u Novom Sadu, 1816. godine, uglednoj ćurčijskoj porodici Popović, koja je bila grčkog porekla. Ne zna se mnogo o njenom školovanju, postoje podaci da je bila pismena i da je čitala nemačku literaturu. Udala se za Jovana Trandafila, grčkog trgovca krznima iz Erdelja (Transilvanija), koji ovom ženidbom dobija pravo za naseljavanje u Novi Sad i status slobodnog građanina varoši. Tada kupuje kuću u Glavnoj ulici («Svojina») u koju se useljava sa suprugom. Veoma brzo je uspešnom trgovinom udvostručio svoj kapital. Pošto su im deca rano umrla, kao i Marijina braća, otac i majka, čitavu imovinu porodice Popović ostavljaju testamentom svojoj kćerci. Nakon smrti Jovana Trandafila, Marija se vraća u svoju rodnu kuću «Kod ikone» gde i umire 1883. godine. Tela Trandafilovih pokopana su u kripti Nikolajevske crkve u Novom Sadu. Svu svoju imovinu Marija je zaveštala Srpskoj pravoslavnoj crkvi i Matici srpskoj.

Zarađeni novac Marija i Jovan Trandafil ulagali su pre svega u kupovinu kuća i u dobrotvorne svrhe. Od 476 jutara zemlje formirali su fond za školovanje siromašne, darovite dece. Jedan deo imovine poklonili su bolnicama u Novom Sadu, Somboru i Osijeku, a obnovili su i Nikolajevsku crkvu u Novom Sadu, ikonostas Uspenske crkve, kao i jermensko-katoličku crkvu. Mermerni krst koji se danas nalazi u Sabornoj crkvi u Novom sadu, napravljen je po nalogu Marije Trandafil. Za vreme Prvog srpsko-turskog rata (1876.) je bila predsednica odbora za prikupljanje pomoći ranjenicima. Osnovala je Zavod za srpsku pravoslavnu siročad, pod upravom Matice srpske, a finansirala je i podizanje zdanja Zavoda. Zgrada je završena 1912. godine, kada je u ovo zdanje smeštena i gradska čitaonica.

Nakon smrti Marije Trandafil, u lokalu kuće «Kod ikone» otvorena je čuvena apoteka «Kod spasitelja», a od 1913. godine tu je radila Popovićeva apoteka koja je nacionalizovana polovinom 20. veka.​
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
Beta_Vukanovic_1922.jpg
BETA VUKANOVIĆ​
18. april 1872. Bamberg — 31. oktobar 1972. Beograd​
Srpska slikarka koja je pripadala plenerizmu, a kasnija dela su realistička ali je uvek zadržala impresionističku paletu.​
Rodila se 18. aprila 1872. godine u srpskoj porodici u Bambergu u Nemačkoj kao Babet Bahmajer. Posle završetka osnovne škole i više ženske škole upisala se 1890. godine na privatnu slikarsku školu Karl Mara i Anton Ažbea u Minhenu. Tu se upoznala sa Ristom Vukanovićem sa kojim je kao njegova supruga otputovala u Beograd za koga su joj prijatelji pričali da je mali grad u kojem ne postoji interesovanje za umetnost.​
3851_thumb.jpg 3854_thumb.jpg 3857_thumb.jpg
Godine 1899. bračni par Vukanović dobio je dozvolu Ministarstva prosvete da nasledi prvu srpsku slikarsko-crtačku školu od njenog osnivača Ciril Kutljika posle njegove smrti. Pošto su promenili dve adrese, Vukanovići su školu uselili u svoju kuću u Kapetan-Mišinoj 13 (kuća još postoji). Beta Vukanović je plenerista i taj je pravac prihvatila još u Minhenu. Ona je naše umetnike naučila da rade u pleneru. Kada je impresionizam počeo da slabi ona je naglasila crtež, učvrstela oblik i zadržala boje impresionizma. Slikala je portrete, pejzaže i mrtve prirode i smatramo je začetnikom umetničke karikature u Jugoslaviji. Ona je izlagala na svim jugoslovenskim izložbama Lade a pored toga u Rimu, Minhenu i Parizu.​
Beta-Vukanovic-7.jpg
Portret Riste Vukanovića, 1914​
ulje na platnu, 72x71 cm, Narodni muzej, Beograd​
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
Vukanovic_Beta.jpg
Beta-Vukanovic-izlozba.jpg
Gatanje
ulje na platnu, 105x176 cm, Narodni muzej, Beograd​
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
77127_513828355340149_1172221571_n.jpg
AURORA (ZORKA) PAVLOVNA DEMIDOV DI SAN DONATO​
2/3. novembar 1873. Kijev - 28. jun 1904. Torino​
Knjeginja, princeza i kontesa Aurora, na srpskom Zorka, Pavlovna Demidov di San Donato (rođena Trubeckoj), bila je potomak najstarijih plemićkih porodica u Evropi, supruga kneza Arsena Karađorđevića i majka kneza Pavla.

Prinčevi Trubeskoj vode poreklo od mađarskog kralja Bele II Slepog i Jelene, kćerke srbskog velikog župana Uroša Belog iz 12.veka. Demidove je uveo u plemstvo ruski car Petar Veliki 1720. godine. Aurorin otac Pavle Pavlović Demidov je bio guverner Kijeva.​

Imao je dve kćerke, druga, Moina, bila je udata za kneza Simona Abamaleka Lazareva i pošto nije imala dece, posle muževljeve smrti, nastanila se na svom imanju Pratolino kod Firence gde je čuvana kolekcija umetničkih dela Nikolaja Demidova koja se tada smatrala najskupocenijom na svetu.
Usinila je kneza Pavla i on ju je posle njene smrti nasledio. Aurora se razvela od kneza Arsena 1896, preudala se i živela u Torinu, gde je umrla 28. juna 1904. godine.​

 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
jelisaveta1.jpg
JELISAVETA KARAĐORĐEVIĆ​
7. april 1936. Beograd​
Kneginja Jelisaveta Karađorđević od Jugoslavije je jedina ćerka kneza Pavla Karađorđevića i kneginje Olge od Grčke i Danske.

Kneginjin rođeni brat je Knez Aleksandar Karađorđević, a u srodstvu je i sa španskom kraljicom Sofijom i Čarlsom, princom od Velsa. Kneginja Jelisaveta je potomak po mlađoj liniji i dalji naslednik britanskog prestola.

Dana 19. januara 1961. Kneginja se udala za Hauarda Oksenberga, sa kojim ima dve ćerke: Katarinu i Kristinu. Od svog prvog muža se razvela 1969. Za drugog muža, Nila Roksburga Balfora, udala se u Londonu 23. septembra 1969. i sa njim ima sina Nikolasa. Dana 28. februara 1987. udala se za dr Manuela Uljou Elijasa nekadašnjeg premijera Perua. Izmedu dva braka kneginja je bila u vezi sa britanskim glumcem Ričardom Bartonom.​
95996_09.jpg
Kneginja Jelisaveta se školovala u Južnoj Africi, Velikoj Britaniji i Švajcarskoj i studirala istoriju lepih umetnosti u Parizu. Govori engleski, francuski, španski, italijanski i srpski jezik, a državljanka je Srbije.

Kneginja je bila posebno angažovana na uspostavljanju mira među zavađenim narodima bivše Jugoslavije, a na prve znake da će doći do nemira reagovala je oglasivši se u Evropi i Americi. Protiv NATO bombardovanja 1999. digla je svoj glas i iznela kritike na američkim televizijama.

Na predsedničkim izborima u Srbiji 2004, kandidovala se za predsednika uprkos protivljenju prestolonaslednika Aleksandra. Živi u Beogradu.

Povodom zahteva za rehabilitaciju svog oca kneza Pavla dala je izjavu 27. septembra 2011. pred Višim sudom u Beorgadu.​
14.jpg

Veroslav Rančić je napisao roman „Konačna istina“ o životu porodice kneza Pavla, u pripremanju građe za ovo delo pomogla je i Jelisaveta tako što je opširno odgovorila na 186 pitanja. Po tom romanu napisana je istoimena drama.​
 

jasna949

dežurna ćaskalica
Starosedelac
Učlanjen(a)
27.10.2010.
Poruke
20.474
Broj reagovanja
2.926
Horoskop
Blizanci
Nisam znala da je bila u vezi sa Bartonom...
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
Dal' je moguće...onoliko žute štampe i dokumentaraca i o njoj i o Bartonu?! :laugh:
 

jasna949

dežurna ćaskalica
Starosedelac
Učlanjen(a)
27.10.2010.
Poruke
20.474
Broj reagovanja
2.926
Horoskop
Blizanci
Stvarno nisam znala... a ko zna sa čim sam ja bila zaokupljena... možda ljubav... ili ko zna????
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
princeza_katarina.jpg
KATARINA KARAĐORĐEVIĆ​
Katarina Karađorđević (devojačko Batis), princeza u srpskoj lozi Karađorđevića, rođena je u Atini, 13. novembra 1943. godine, od oca Roberta i majke Ane Batis.

Princeza Katarina školovala se u Atini i Lozani. Studirala je biznis na Univerzitetu Denver u Koloradu, i na Univerzitetu Dalas u Teksasu. Princeza Katarina bavila se nekoliko godina biznisom u Sjedinjenim Državama.

Njeno Kraljevsko Visočanstvo bila je prethodno udata i ima dvoje dece, Dejvida i Alison. Alison ima četvoro dece: Amandu, Stefani, Nikolasa i Majkla sa kojima živi u Grčkoj. Princeza Katarina je mnogo putovala, a živela je u Australiji, Africi i Sjedinjenim Državama.

Princeza Katarina upoznala je princa Aleksandra 1984. godine u Vašingtonu, a venčali su se u Londonu 21. septembra 1985. godine. Kum im je bio grčki Kralj Konstantin, a stari svat Kraljević Tomislav, stric princa Aleksandra.​
147583_karadjordjevici_f.jpg

Princeza Katarina veoma je aktivna na polju humanitarnog rada, naročito nakon izbijanja sukoba na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Princeza Katarina je pokrovitelj mnogobrojnih humanitarnih organizacija, uključujući "Lifeline Humanitarian Organization", "SOS–Appeal for Life" i "United Orthodox Aid". Početkom avgusta 2001. u Beogradu je osnovana Fondacija Princeze Katarine, sa zadatkom da nastavi i proširi humanitarne aktivnosti.

Godine 1991. princ Aleksandar u pratnji svoje supruge princeze Katarine i sinova princa naslednika Petra, princa Filipa i princa Aleksandra doputovao je u Srbiju.

Pre 5. oktobra 2000, princeza je takođe posetila Srbiju 1992, 1993, 1994, 1995, i 2000. Ona je takođe posetila Crnu Goru i Kosovo 1999. godine, a Bosnu 2000. godine. Princeza Katarina i Kraljevska porodica nastanili su se u Kraljevskom Dvoru u Beogradu 17. jula 2001.

Princeza Katarina govori grčki, engleski i francuski, služi se španskim i uči srpski jezik. Voli muziku, književnost i sve aktivnosti u vezi sa decom, kao i kulinarstvo, pozorište i kros-kantri skijanje.​
 
T

Tihi Don

Gost
Милунка Савић


Милунка Савић са орденом



Милунка Савић – Глигоревић (Копривница, 1890 — Београд, 5. октобар 1973) била је српска хероинаБалканских ратова и Првог светског рата, наредник у Другом пуку српске војске „Књаз Михаило“, жена са највише одликовања у историји ратовања.[1] Рањавана је у борбама девет пута. Због неизмерне храбрости Французи су је прозвали „српска Јованка Орлеанка“.


Биографија
Рођена је 1890. године (или 1892, како пише у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина) у селу Копривница код Јошаничке Бање у Рашкој, од мајке Данинце и оца Раденка, као најстарије дете.
Имала је две млађе сестре Миону и Славку и брата Милана. Мада је израсла у лепу, стаситу девојку, удаја је није занимала. Када је по објављивању Указа о мобилизацији 30. септембра/3. октобра 1912. године, и дошло до масовног одзива, Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду. Регистровала се под именом Милун Савић.

У Балканским ратовима 1912. и 1913. године борила се као, преобучена у мушкарца. Њен анатомски пол открило је болничко особље, после рањавања у Брегалничкој бици, скоро годину дана после приступања српској војсци.

У Првом светском рату, такође се пријавила као добровољац. Била је део „Гвозденог пука“, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“. У овом пуку, осим ње, борила се и Шкоткиња Флора Сандс. Милунка се истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима.[6] У јесен 1915. године у Македонији је тешко рањена у главу и тако повређена се повлачила преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама, на лето и јесен 1916. године. Ту се истакла у бици на Кајмакчалану, у окуци Црне реке, када је „гвоздени пук“ био прикључен 122. француској колонијалној дивизији, када је заробила 23 бугарска војника.

Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу „Милош Обилић“. Једина је жена на свету која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом.

Без школе и самоука, после рата је најпре радила у Босни и Херцеговини, као куварица, болничарка, контролор у фабрици војних униформи. Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића из Мостара, где су се и упознали, а 1924. добили су ћерку Милену. Усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу (1921—2004), своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис. Вељко је имао посао у пошти. Касније је премештен у Бањалуку. Убрзо је запоставио породицу, а брак је био угашен.

Почетком 1920-их година за заслуге у рату, од државе је добила имање у Степановићеву, селу крај Новог Сада, где је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање, док је брак са Вељком, западао у кризу, тако да је сама подизала четворо деце. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, где је месецима покушавала да нађе посао.

На иницијативу њених сабораца, од 1929. запослили су је као чистачицу канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века. Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села..

Између два светска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима.

За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу, у којој је лечила рањенике. Због те болнице ухапшена је од стране Недићеве полиције и шест месеци провела у злогласном логору Бањица.

Након рата, власт јој је 1945. доделила пензију.Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. 1972. године, Скупштина града Београда доделила јој је једнособан стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта.

Умрла је у окотобру 1973. године и до 2013. године била је сахрањена у породичном гробу на Новом гробљу. Након 40 година, њени посмртни остаци пренети су у Алеју великана где им је одувек и било место.

Izvor Vikipedija
 

Beba

Poznata ličnost
Starosedelac
Učlanjen(a)
04.10.2014.
Poruke
10.148
Broj reagovanja
11.262
Horoskop
Ovan
Ove Srpkinje su vladale iz senke, bavile se politikom, ubijale za Srbiju

carica-milica-.jpg
Carica Milica
kraljicadraga11.jpg
Kraljica Draga

 
T

Tihi Don

Gost
Milica_Stojadinovic_Srbkinja_(1830_1878)_Znameniti_Srbi.jpg




MILICA STOJADINOVIĆ SRPKINJA

Pedestih i sesetit godina prosloga — XIX — veka u govoru, prepisci, rasprama u raspravama cesto se pominjalo i jedno zensko ime, poznato u knjizevnim krugovima vrlo dobro, ime Srpkinje devojke koja je, odusevljena radom na prosveti narodnoj i borbom za Srbovanje, smelo zasla na trnovitu stazu srpskoga knjizevnika i prosvetnog rdnika. To je ime M i l i c e S t o j a d i n o v i c sve, koja je vidno isticala svoju narodnost potpisujuci se S r p k i nj a.

Milica je rodjena 1830. godine u Vrdniku, u Sremu, gde joj je otac Vasilije bio svestenik. Osnovne je nauke ucila u mestu svoga rodjenja a visu devojacku skolu u Varadinu. Ali se Milica javi i procu ne onim sto je u skoli ucila vec onim sto je u dusi od rodjenja ponela. Ona se javi kao pesnik i knjizevni radnik, stupivsi tako u blizu vezu sa ovima znatnijim ljudima onoga doba.

Milica je dosta putovala po Vojvodini, cesto je bivala u Beogradu, vise puta je pohodila i Bec, ali je najsrecnija bila u prirodi gde je rodjena — Fruskoj Gori. Odatle je ona poglede svoga srbovanja bacala na sve strane, pisala i dobijala pisma, novine i knjige; tu je radila, mislila, osecala i ucila.

Najizrazitija karakteristika njenog rada jeste u isticanju i potencovanju svega sto bi bolje i jasnije pokazalo karakter srpske narodnosti. "Ne mogu, ne smem Vas ljubiti" — odgovorila je jednom vidjenom prosiocu iz Beca, koji je uz mnoge vrline imao i nedostatak u tome sto je bio — Nemac. "Danas, kad smo sa litijom oko crkve isli — veli na jednom mestu svojih spisa — osecala sam, da ni za sav brilijant Brazilije ne bih prestala Srpkinja biti!" Takva je bila svega veka svoga; to je bila njena iskrena vera s kojom je zivela, patila i umrla. Ona je bila u prijateljskim vezama s Vukom Karadzicem, Simom Milutinovicem, vladikom Njegosem, Brankom, Ljubom Nenadovicem i drugim znatnim Srbima svoga doba. Nasavsi se u Becu posle smrti Brankove, Milica se javlja pismima svojim prijateljima ali im u njima ne govori o Becu toliko koliko o — grobu Brankovu. O njoj je jednom rekao pesnik "Gorskoga Vijenca" odusevljeno: "Ja poeta, ona poeta — da nijesam kaludjer, evo kneginje Crnoj Gori!"

U Becu je Milica stupila u knjizevne i prijateljske veze i s nemackim pesnicima J. G. Sajdlom i L. A. Franklinom, koji joj je knjizevnu uspomenu sacuvao i u nemackoj publici toplim clankom o njoj i njenom radu knjizevnom.

Pesme su Milicine stampane u razlicitim listovima srpskim, a 1885. izisle su Novom Sadu u zbirci pod imenom "Pesme M. S. Srpkinje". Ta je zbirka docekala tri izdanja, sto je vec svoje vrste dokaz za poularnost pesama koje su njoj. Milica je i vise i jace osecala no sto je u umetnickom obliku mogla iskazati: lepom osecanju, zelji, pogledu i misli njenih pesama nema zamerke — ali im oblik nije na toj visini. Stoga se oblik starog klasicizma — kome je Milica neopravdano sledovala — cudnovato protivi svemu onome sto je ona inace pisala i pripovedala. "Da je Milica udarila Brankovim tragom — kako ga je inace postovala - bile bi i njene pesme zvucnije i mnogo prikladnije. Prirodnost poezije izbila bi onda jace... A da je u Milice tinjala ta prirodnost, pokazuje se u onim pesmama njenim koje peva po narodnom duhu i u onima u kojima se ne drzi strogo svoje teme." (M. Savica: Iz srpske knjizevnosti, 112)

Drugi je spis njen "U Fruskoj Gori", u tri sveske 1861.—1866. Spis je u obliku dnevnika, secanja i zabelezaka. U njemu je najbolje prikazana sama Milica, njeno odusevljenje za Srpstvo i za prirodnu lepotu, njena zelja za visim idealnijim zivotom i skromnost koja je uci pokoriti se neprilikama zivota koji joj je bio namenjen.

Pocevsi pevanje jos u trinaestoj godini svojoj, Milica je ostala verna onome sto je smatrala pozivom svojim. Obicno se drzi da je sama sebe osudila porodicnu srecu zrtvovati knjizevnom radu. Ali to nije tacno. Iz nestampanih pisama njenih, od kojih su neka bila upucena Mini Vukovoj, vidimo da se nije udala zato, sto je bila o b r a z o v a n a kci s i r o m a s n o g a svestenika srpskog. kako su dirljive ove reci njene upucene Mini: "...Nego ti slabo radim. Nekako opstojatelstva nase kuce svaki dan mi nove prepreke splecu, - pak onda bilo se i za moju buducnost krsilo, tu sam ti mlogo pretrpila, a to mlogo najbolje ti mogu kazati ovako: "Minka, tvoja prijateljica ima malo srece"." Iz daljeg se govora njenog vidi da se sve to ticalo njene udaje—.

Milica je preminula u Beogradu 25. jula 1878. godine. Ona je junacki podnela mnoge bede i nevolje u zivotu, te je pokazala da je u vrstu duhovne kulture i posebice knjizevne radnje i zenske ruke imaju sta raditi. Nju je to pokosilo, ali zato sledbenice njene mogu s vise drustvenog uspeha a s manje pogibli ici tim putem.


Tekst preuzet iz knjige:
Znameniti Srbi XIX veka
Andra Gavrilović
 
T

Tihi Don

Gost
Isidora_Sekulic_(1877-1958).jpg



ISIDORA SEKULIĆ
(1877—1958

Isidora Sekulić spada u red najistaknutijih pisaca srpske književnosti. Ona je to po vremenu koje je obeležila svojim stvaralaštvom (od 1913. godine kada je objavila prvu knjigu Saputnici, do 1957. godine, kada je objavila knjigu "oglednih radova" Mir i nemir); po raznovrsnosti stvaralačkih interesovanja; po osobenom proznom stilu; po izvrsnim, nadahnutim i stilski savršenim esejima; po obrazovanju i erudiciji. Po obrazovanju je doktor filozofskih nauka, po profesiji nastavnik, po rođenju pripovedač i esejista, po zasluzi akademik. Rodila se u Banatu, Vojvodina je njen zavičaj, Zemun grad odrastanja, Beograd grad stvaralačke afirmacije.

Ona je izvan svih književnih pokreta ali je njen stvaralački duh bio tako otvoren i radoznao da se nije dao ograničiti bilo stvaralačkim tokom, bilo idejnim opredeljenjem, bilo poetičkim načelima. Dubinom svoga intelekta zašla je u sve sfere ljudskog stvaranja i sigurno sudila o stvaraocima i delima.

Isidora Sekulić je pripovedač (Saputnici, 1913; Iz prošlosti, 1919; Kronika palanačkog groblja I — II, 1940, 1958; Zapisi o mome narodu, 194, romansijer (Đakon Bogorodičine crkve, 1920), putopisac (Pisma iz Norveške, 1914), esejista (Analitički trenuci i teme I — III, 1940;Govor i jezik — kulturna smotra naroda, 1956; Njegošu knjiga duboke odanosti, 1951; Mir i nemir, 1957), prevodilac.

Kronika palanačkog Groblja, objavljena 1940. godine, dopisana 1958. godine, osobena je knjiga proze o sveopštoj prolaznosti, knjiga koja ide obrnutim redom u opisivanju života svojih junaka: palanačko groblje je kronika palanke i palančana pa se od njega i polazi u pokretanju priče o izumrlim palančanima i palanačkim porodicima. Sve te priče u osnovi svojoj imaju romaneskni potencijal: Kosta Zemljotres, Gospa Nola, Ljmbicije, dim, Vlaovići, Deca, Ljudi s Kašikare, Palanka i njeni poslednji Grci. Ova knjiga proze, posebno pripovetka Gospa Nola, obezbedila je Isidori Sekulić istaknuto mesto među srpskim pripovedačima.

Dr Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti
 
Poslednja izmena od urednika:

Taca

ona, stara
Starosedelac
Učlanjen(a)
25.05.2014.
Poruke
16.035
Broj reagovanja
15.430
Horoskop
Ribe
Milica je rodjena 1830. godine u Vrdniku, u Sremu, gde joj je otac Vasilije bio svestenik. Osnovne je nauke ucila u mestu svoga rodjenja a visu devojacku skolu u Varadinu. Ali se Milica javi i procu ne onim sto je u skoli ucila vec onim sto je u dusi od rodjenja ponela.

Ne, ne, potpuno netačno!

"Na svet je došla 1828. godine, u sremskom selu Bukovac, koje je njena porodica vrlo brzo zamenila Vrdnikom. Na južnim obroncima Fruške gore, sveštenička ćerka je provela dobar deo života - pesničkog, rodoljubivog...

Miličino školovanje bilo je neuredno, ali još pre nego što je otišla kod majčinih roditelja, u Banovce kraj Dunava, znala je sva slova. Učitelj iz Banovaca, žalio je što nije dečak, pa da ide dalje na nauke.

Ipak, privatno se školovala u Petrovaradinu, učila je nemački i slovački jezik, svirala gitaru. Mnogo je polagala na samostalno obrazovanje, pa je kasnije savladala i francuski i italijanski jezik...."

izvor: banovci.rs
 

Beba

Poznata ličnost
Starosedelac
Učlanjen(a)
04.10.2014.
Poruke
10.148
Broj reagovanja
11.262
Horoskop
Ovan
Zagonetna Jelena Anžujska

Kraljica Jelena Anžujska, supruga Uroša I, ostavila je veliki trag u srpskoj istoriji. Ona je prva žena u srpskoj književnosti kojoj je posvećeno žitije i koja je od crkve dobila kult. Bila je ktitor manastira i proglašena je za sveticu. Njeno porijeklo uvijek je bilo zagonetno. Prema arhiepiskopu Danilu II, Jelena je bila francuskog porijekla. Napuljski kralj Karlo Anžujski nazivao je „dragom rođakom“.
Jelena-Anzujska-203x300.jpg
Tačan datum sklapanja braka između Jelene Anžujske i srpskog kralja nije poznat, ali smatra se da je to bilo oko 1250.godine. Imali su petoro djece od kojih su istaknuti kraljevi Milutin i Dragutin. Kraljica Jelena je govorila više stranih jezika i bila je veoma obrazovana. Smatrana je jednom od najprosvećenijih osoba toga vremena.

Buduća kraljica pristala je brodom u srpskom primorju i krenula put srpske prestonice preko Zete, današnje Crne Gore. Da bi je podsjetio na rodnu Provansu, kralj Uroš je zasadio jorgovane od današnjeg Kraljeva pa sve do Raške. Mnoštvo plavih i ružičastih cvjetnih stabala oplemenjivalo je divlju ljepotu Ibarske klisure, a Dolina jorgovana postala je prava oda ljubavi i nježnosti srpskog kralja prema svojoj nevjesti. U njenu čast se već deset godina početkom maja održava manifestacija međunarodnog karaktera Dolina jorgovana, kada sem Kraljeva ožive i srednjovekovni grad Maglič i manastir Žiča. Milioni strukova jorgovana tada su u punom cvatu, pa ovaj kraj postaje mesto izuzetne i u svetu retke prirodne lepote.
dolina2-550x322.jpg
Pisac Žitija kraljice Jelene, arhiepiskop Danilo II, piše da je ova, po mnogo čemu izuzetna žena, bila:

„Oštra rečju, a blaga po prirodi, neporočna životom, u zapovedanju krotka, da obrati dobrorazumnim rečima, da teši nelicemerno i bezbolno, a kolika je svesrdačna njezina smelost k Bogu, prosto kazati bila je ukrašena svakom vrlinom. Opevanu i vsehvalnu blagodat imađaše, koju je primila prosvećenjem Sv. Duha, poznavajući sve knjige, bila je gotova da odgovori svakome ko je pita.“
Iako katolkinja, Jelena je oko 1280. godine u crkvi Svetog Nikole kod Skadra, koji je inače ona podigla kao pravoslavni manastir, primila i monaški zavjet.

Kraljica Jelena je organizovala i neku vrstu ženske škole, koja se smatra prvom takvom u Srbiji. Nalazila se u njenoj rezidenciji u Brnjacima. Sirote i mlade djevojke podučavala je kućnim vještinama, a onda ih udavala uz dobar miraz. Ona je bila velika dobrotvorka koja je često pomagala siromašne.

Sin Dragutin joj je na upravu dao Trebinje gdje je kraljica često prebivala. Smatra se da je ona u dolinu Trebišnjice donijela oleander, pa je ovo područje često nazivano Dolinom oleandera. Kraljica Jelena je voljela cvijeće, a pretpostavlja se da je dvorac kod londže u Pridvorcima, gdje i danas ima pokoji oleander, gradila sveta kraljica. Pod njen kip u centru Trebinja i danas zaljubljeni parovi ostavljaju cvijet u čast kraljici.
Oko 1280. godine, Jelena je primila monaški zavjet i postala monahinja Jelisaveta. Bilo je to u crkvi Svetog Nikole, kod Skadra, koju je pretvorila u pravoslavni manastir. Kraljica Jelena Anžujska, kao monahinja Jelisaveta, 1314. godine sahranjena je u grobnici Gradačke crkve. Legenda kaže da se poslije tri godine od svoje smrti javila jednom monahu u snu i tražila da izvade njeno tijelo iz zemlje.

Uz prisustvo raškog vladike Pavla, grob kraljice Jelene je otvoren i pronađeno je njeno tijelo „gdje leži kao u rosi“, i od te 1317. godine Jelena je uvrštena u kalendar Svetih i slavi se kao svetiteljka. Za vrijeme turske vladavine njene mošti su premještene i sakrivene da bi bile sačuvane, i još nisu otkrivene. Monasi manastira Tvrdoš kao veliku svetinju čuvajuruku za koju predanje kaže da pripada kraljici Jeleni.

U znak sjećanja na Svetu Jelenu Anžujsku u manastiru Gradac održava se manifestacija „Dani kraljice Jelene“.
J.R.-
 

Beba

Poznata ličnost
Starosedelac
Učlanjen(a)
04.10.2014.
Poruke
10.148
Broj reagovanja
11.262
Horoskop
Ovan
Da li ste čuli za Dianu Budisavljević?
Žena u ulozi majke bi trebala biti, ili jeste, veoma cijenjena u narodu, pa imala jedno, dvoje ili troje djece iza sebe. Kako smo onda mogli zaboraviti majku za koju bi se moglo reći da ima 12.000 djece? Da, baš tako, preko 12.000 spašenih mladih života stoji pored imena Diane Budisavljević, donedavno poznate samo istoričarima. Tom humanom djelu trebalo bi ukazati beskrajno poštovanje, ali njeno ime se čak ne nalazi ni u udžbenicima.

Diana je rođena u Insbruku, u Austriji, u porodici Obekser. U Insbruku je upoznala Julija Budisavljevića, profesora hirurgije. Zajedno sa njim otišla je da živi u Zagreb. Iz Dianinog dnevnika, koji je ona uredno vodila, može se dosta saznati o njenom poduhvatu.
Izbavljanje dece iz logora
Saznavši da postoji koncentracioni logor u kome se nalaze žene sa djecom, riješila je pobliže da se informiše o tome. Namjeravala im je pomoći prikupljajući hranu i odjeću, ali ubrzo je shvatila da to nije dovoljno. Iako omrznuta kao žena Srbina, Diana je bila cijenjena kao Austrijanka od strane Nijemaca.

Bez osvrtanja na opasnost po sopstveni život, Diana je bila spremna da učini sve da izbavi što više djece iz logora. Ulazila je čak i u one logore iz kojih se nije izlazilo. Išla je od logora do logora moleći majke da joj dozvole da makar djecu spasi. Njena prva posjeta logoru Jasenovac bila je 10. jula 1942. godine. Iz logora su neke žene vodili u Njemačku da rade, neke su ubijane.

Diana1.jpg

Zahvaljujući svom austrijskom porijeklu, vezama i poznanstvu sa njemačkim oficirom von Kocijanom, Diana je uspjela da oslobodi ogroman broj djece. Među djecom je bilo i dojenčadi, ali i onih starijih. Diana je zapisala u svom dnevniku da je put do Zagreba izgledao predugačak. Bilo je blatnjavo i hladno, djeca su dozivala svoje roditelje, djeda, baku. Po dolasku u Zagreb smješteni su na različitim lokacijama.

Prisebnost i u haosu – kartoteka

Okupljala je žene da šiju odjeću djeci, prikupljala hranu, ali prije svega vodila je kartoteku. Prikupljala je podatke o svakom djetetu, kako bi nakon rata, mogli da znaju ko su i kome pripadaju. Postojao je registar sa podacima i fotografijama, ali i onaj abecedni registar za djecu za koju nije znala kome pripadaju. Neposredno poslije oslobođenja 1945. Na zahtjev Odjeljenja zaštite naroda morala je predati svoju kartoteku.



diana6.jpg

Diana sa mužem, 1976. godina

I sama je oboljela tokom tog rata. Za samo nekoliko mjeseci smršala je 16 kilograma, kosa joj je počela opadati.

Nakon rata joj nije dozvoljeno da se bavi humanitarnim radom. Njeno djelovanje je blo kao osnov za izgradnju socijalnog rada kao profesije. Zaboravljena od svih vratila se u rodni Insbruk i tamo umrla 1978. godine.

O Oskaru Šindleru koji je spasio 1.200 ljudi snimljen je film.
Kako onda da o Diani šira javnost tek u poslednje vrijeme govori? Zar je uopšte moguće ne spomenuti njeno djelo?
Diana je čist primjer, koliko nacionalnost i vjera nisu bitni, u odnosu na humanost i ljudskost.

Piše: Jelena Radmilović

 

Taca

ona, stara
Starosedelac
Učlanjen(a)
25.05.2014.
Poruke
16.035
Broj reagovanja
15.430
Horoskop
Ribe
Vrh Dno