• Dobrodošli na Ćaskanja! Mi smo zajednica koja okuplja članove sa prostora bivših jugoslovenskih republika. Budite slobodni, pregledajte naš sajt, pročitajte neke od započetih diskusija. Ako želite da učestvujete u diskusijama, pisati na forumu, kreirati albume, dodavati medije, a niste naš član, registrujte se. Registracija je besplatna i zahteva samo minut Vašeg vremena. I da ne zaboravimo: registrovanjem i prijavljivanjem na forumu uklanjate sve reklame koje se prikazuju na sajtu, jer nam je stalo do naših članova. Pridružite nam se!

Velike žene kroz srpsku istoriju

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
tito-witwe-232379_400_0.jpg
JOVANKA BROZ​
7.decembar 1924. Pećane, Lika , Kraljevina SHS​
udovica jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita​
Jovanka Budisavljević Broz bila je u braku sa Brozom od 1952.godine do njegove smrti 1980.godine.Sada živi u Beogradu. Imala je čin majora JNA.​
Jovanka Budisavljević je rođena 7. decembra 1924. selu Pećanima, u Lici, od oca Miće i majke Milice kao drugo dete u porodici. Sa 17 godina je stupila u Savez komunističke omladine Jugoslavije. Godine 1943. tokom Drugog svetskog rata ranjena je u nogu i razbolela se od tifusa, a te godine joj je poginuo brat Maksim i umro otac. U 21. godini je dobila dva Ordena za hrabrost, a takode je i nosilac Partizanske spomenice 1941. Josipa Broza Tita je upoznala prilikom nemačkog desanta na Drvar 1944. godine.​
Kako je tačno mlada partizanka iz Like postala žena jugoslovenskog komunističkog vođe nije sasvim jasno.​
Prema jednoj verziji, odmah nakon završetka Drugog svetskog rata, ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Ranković je zatražio od svojih republičkih podsekretara da mu pošalju grupu proverenih devojaka za rad u Maršalovom kabinetu. Od oko 50 kandidatkinja, Ranković je navodno odabrao pet devojaka i lično ih predstavio Titu kome se dopala partizanka Jovanka Budisavljević, stara 24 godine. Ovu verziju je potvrdio general Ðoko Jovanić, koji je bio na čelu jugoslovenske Kontra-obaveštajne službe, prema kojoj je upravo on odgovorio na Rankovićev zahtev i predložio Jovanku za Titovu saradnicu.​
Druga verzija tvrdi da je Jovanku odabrao Ivan Stevo Krajačić, tadašnji poverenik NKVD-a za Jugoslaviju, odakle verovatno potiče priča koja prikazuje Jovanku kao sovjetskog špijuna.​
Sledeća verzija, ovog puta od bivšeg generala JNA Marjana Kranjca, kaže da je Jovanka dodeljena Maršalu već 1945. godine kao higijeničarka zadužena za kontrolisanje hrane i čistoće i zdravlja osoblja. Posle smrti velike Titove ljubavi Davorjanke Paunović 1946. godine, Jovanka je, prema Kranjcu, postala Titova lična sekretarica.​
220px-Jovanka_Broz.jpg
Tako je šest godina, do 1952. godine Jovanka bila član Titovog okruženja u nedefinisanoj ulozi ljubavnice/sekretarice/člana posluge.​
Milovan Ðilas, jedan od vodećih članova i ideologa komunističkog revolucionarnog pokreta, daje više detalja o Jovanki tokom ovog perioda u knjizi "Druženje sa Titom". Prema njemu, odnosi sa Titom su bili izuzetno teški za nju.​
josip-broz-tito-sulejman-velicanstveni-1356007806-243671.jpg
Tačan datum njihovog venčanja je takode predmet debata. Ono što je neosporno je da je za Jovanku konačno otkriveno da je više od obične sekretarice, barem u užem Titovom okruženju, tokom njegove epizode sa žučnom kesom 1951. godine. Tajno venčanje se desilo kratko nakon toga u lepoj vili Dunavka u Iloku sa Aleksandrom Rankovićem kao mladoženjenim kumom i generalom Ivanom Gošnjakom kao mladinim kumom. Međutim, njeno zvanično otkrivanje kao prve dame se odigralo godinu dana kasnije tokom državne posete britanskog ministra spoljnih poslova Entonija Idna.​
Prema Ðilasu, Jovanka nije imala uticaja na Tita prilikom donošenja odluka i vreme je najviše provodila brinući o domu i svom suprugu. Međutim, general Kranjc, tvrdi da je Jovanka ubrzo po sklapanju braka počela da spletkari, te da je imala državničke ambicije, iako nije ponudio dokaze u prilog takvim optužbama. Ni Ðilas nije bio bez kritika prema Jovanki, ali su one bile mnogo manje ozbiljne, a najviše su se ticale njenog držanja.​
71674_jovanka-broz3_ig.jpg
27. jula 1980. godine, ni tri meseca od Titove smrti, ljudi iz tajne službe su upali u njen stan u Užičkoj 15. Ispreturali su stan, konfiskovali Jovankinu imovinu i prisilili je da se preseli u Bulevar mira 75, gde je stavljena u kućni pritvor. Njenoj mladoj sestri Nadi, koja je bila prisutna dok se sve ovo dešavalo, je prećeno smrću ako kaže bilo kome šta je videla.​
U decembru 1985. godine u otvorenom pismu poslanicima Savezne skupštine, Jovanka je opisala kako se sve izdešavalo: "Ta mučna premetačina je trajala od jedanaest sati pre podne do duboko u noć. Ujutru su sve to nekud odneli. Ništa nisu pomogla uveravanja da su to moja lična pisma, računi, dokumenti. Bila sam sama u kući, sve osoblje koje je tu radilo nekud je poslato. Bila sam sa deset nepoznatih ljudi i bojala sam se. Bojala sam se čak i za svoj život. Kad su počeli obijati vrata, pozvala sam svoju sestru Nadu da dođe. Ona je prisustvovala celoj toj mučnoj situaciji čišćenja. Pri odlasku, prišao mi je taj Nikolić i zapretio da će ako Nada bude govorila šta je tog dana videla, to i glavom platiti."​
tito-jovanka12_titoville2_540px.jpg
Od tada Jovanka živi povučeno. Nedavno, u intervjuu koji je dala 2003. je porekla Titovu odgovornost za ono što joj se dešavalo, kazavši da je uradio sve da joj spase život. U istom intervjuu je istakla Staneta Dolanca i generala Ljubičića kao glavne razloge zašto je bila na ivici provalije krajem 1970ih i ranih 1980ih.​
Izvor: Vikipedija.​
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
Jovanka Broz je posle gotovo 30 godina, dobila ličnu kartu i pasoš, a dokumenta su joj 6.jula 2009.godine uručili ministar unutrašnjih poslova, Ivica Dačić, i ministar za rad i socijalnu politiku, Rasim Ljajić, Jovanka Broz zahvalila je ministrima i dobro raspoložena uz smeh napomenula da je veoma sreća jer sada može da putuje.​
Udovica Josipa Broza je bila bez ličnih dokumenata od 1980. godine, kada joj je preminuo suprug.​
0403b_ocp_w380_h300.jpg
Kao neposredan svedok cele turbulentne epohe u istoriji Balkana, ona je još uvek predmet ogromnog regionalnog medijskog interesovanja. Sa svoje strane, Jovanka se drži u ekstremnoj povučenosti i retko daje intervjue. Većina misli da njen povučen život dolazi kao posledica velikih problema kroz koje je prošla od smrti supruga kada je cela njena imovina nacionalizovana i kada je stavljena u kućni pritvor.​
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
LjubinkaBobic.jpg
LJUBINKA BOBIĆ​
2.januar 1897. Kruševac, Srbija - 3.decembar 1978. Beograd, SFRJ​
srpska glumica i član Narodnog pozorišta u Beogradu od 1920.godine​
Tokom duge karijere tumačila je najrazličitije likove, a nenadmašnom se smatra njena interpretacija Živke u komediji Gospođa ministarka Branislava Nušića. Mada sama Ljubinka Bobić je smatrala da je tu ulogu još bolje od nje igrala Žanka Stokić. Ljubinka Bobić je dala znatan doprinos srpskoj međuratnoj glumi.​
ljubinka-bobic.jpg
Dobila je Zlatnu arenu 1957. godine za najbolju glavnu žensku ulogu u filmu „Pop Ćira i pop Spira“. Dobitnik je Sedmojulske nagrade SR Srbije. Osim glume pisala je i scenarije za strip Momi Markoviću.

Preminula je 3. decembra 1978. u Beogradu i sahranjena u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

U TV drami Neozbiljni Branislav Nušić iz 1986. njen lik je tumačila glumica Ljiljana Šljapić. Godine 2006. ustanovljena je nagrada za glumačka ostvarenja u oblasti komedije Nagrada Ljubinka Bobić. A jedna ulica na Bežanijskoj kosi nosi njeno ime.​
Bobic.jpg
1954 - Anikina vremena .... Jelenka
1957 - Pop Ćira i pop Spira .... popadija Sida
1960 - Diližansa snova .... Sara Padavicki
1961 - Prvi građanin male varoši
1962 - Dr (film)
1964 - Narodni poslanik
1966 - Štićenik
1969 - Kros kontri .... baba
1975 - Pavle Pavlović​
 

jasna949

dežurna ćaskalica
Starosedelac
Učlanjen(a)
27.10.2010.
Poruke
20.474
Broj reagovanja
2.926
Horoskop
Blizanci
O našoj Miri Alečković je stvarno malo toga napisano kod nas u Srbiji.... sramota....:thumbsdown:
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
MilenaPavlovicBarili4a.jpg
MILENA PAVLOVIĆ - BARILI​
5.novembar 1909. Požarevac - 6.mart 1945. Njujork​
srpska slikarka​
Na svom umetničkom putu Milena Pavlović-Barili studira slikarstvo u Beogradu (1922-1926) i Minhenu (1926-192:kul:, a uzor joj postaje slikar De Kiriko (po ugledu na njega delovi platna ostaju nenaslikani). U Beogradu izlaže 1928. Slikarski simboli su joj između sna i jave, ženski setno ljupki likovi, velovi, krilati mladići na štulama, antički stubovi, Venere bez ruku, harlekini, biste, lepeze, ptice, a kasnije u njenom trećem, prelaznom periodu i simboli diskretnijeg nadrealizma. Godine 1930. napušta Jugoslaviju i narednu deceniju provodi u Španiji, Rimu, Parizu i Londonu, gde se družila i izlagala sa evropskom umetničkom elitom (Žan Kokto, Andre Breton).​
milena_pavlovic_barili1.jpg
Tada ulazi u novu, prerafaelitsku, u stvari romantičarsku školu, okrenuta više prošlosti nego sadašnjosti, te postaje predstavnik nadrealističkog ili matafizičkog romantizma. U Londonu izlaže 1931, a u Parizu i Rimu 1932. Avgusta 1939. odlazi za Njujork, gde je živela sve do svoje iznenadne i prerane smrti 1945. U SAD je pored slikarstva radila na komercijalnom dizajnu za modne žurnale.​
oo.jpg
Za života je uradila preko 300 radova, puno skica i crteža. Mnoga platna su joj u kući-muzeju u Požarevcu, Muzeju savremene umetnosti i Narodnom muzeju u Beogradu, kao i u Rimu.​
Njena najznačajnija dela:​
Devojčica u polju​
Milena sa majkom​
Salomina igra​
Portret majke​
Portret Rudolfa Valentina​
Iz cirkusa​
Autoportret​
Ženski krilati torzo​
Autoportret sa šeširom​
Devojka sa velom​
Portret sa crnom rukavicom​
Devojka sa lampom​
Portret Bruna Barilija​
Jevanđelista Jovan​
Venera sa lampom​
Slikarka sa strelcem​
Autoportret sa velom​
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
Mira-Trailovic.jpg
MIRA TRAILOVIĆ​
22.januar 1924. Kraljevo - 7.avgust 1989. Beograd​
Zajedno sa Radošem Novakovićem je jedan od osnivača, a potom i dugogodišnji upravnik Ateljea 212, poznatog pozorišta u Beogradu. Diplomirala je režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.​
Kasnije je na istom tom fakultetu bila profesor. Zajedno sa Jovanom Ćirilovom je 1967. osnovala Beogradski internacionalni teatarski festival - BITEF). Svojim beskrajnim šarmom i prodornošću, talentom za ubeđivanje, na BITEF je dovodila najavangardnija i najpoznatija pozorišta i predstave. Dovela je u Beograd: Semjuela Beketa, Ježija Grotovskog, Pitera Bruka, Living teatar, Euđenija Barbu, Boba Vilsona, Ričarda Šeknera, Petera Štajna, Pinu Bauš, La Mamu, kao i mnoge druge. Za života je odlikovana najvišim odlikovanjima Francuske, jer je deo svog života provela u Parizu u Teatru nacija. Iz milošte su je zvali „Buldožer u bundi“. Bavila se i pozorišnom režijom, njeni komadi su uvek bili avangarda u pozorišnom životu Beograda. Miri u spomen treba reći da se grozila reči „Avangarda“, odbijala je da njen rad ima ikakve veze sa avangardom i uvek je postavljala pitanje: „A šta je to avangarda?“.​
mirajr0.jpg
Između ostalog, režirala je:

„Faust"
„Kosa"

U blizini Bajlonijeve pijace u Beogradu postoji Trg (skver) Mire Trailović kao i pozorište pod imenom Bitef Teatar.​
 

jasna949

dežurna ćaskalica
Starosedelac
Učlanjen(a)
27.10.2010.
Poruke
20.474
Broj reagovanja
2.926
Horoskop
Blizanci
bila je to velika žena.... Bitef je poznat po njoj.... hvala Jan... :thumbsup:
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
simonidatk6.jpg
SIMONIDA NEMANJIĆ​
1294. Konstantinopolj, Vizantijsko carstvo - posle 1345. Konstantinopolj​
kraljica Srbije, ćerka vizantijskog cara Andronika II Paleologa i peta supruga srpskog kralja​
Stefana Uroša II Milutina​
Nakon sklapanja mira između srpskog kralja Milutina i vizantijskog cara Andronika II 1299, Andronik je ponudio Milutinu ruku svoje maloletne kćeri, kao garanciju mira i prijateljstva između dve države. Simonida je bila poznata po svojoj lepoti, njena freska u manastiru Gračanica je jedna od najvrednijih fresaka srpskog srednjovekovnog slikarstva. Freska je delimično upropašćena, pa tako na slici Simonida nema oči. Simonida je umrla posle 1345. kao monahinja.​
Simonida se rodila 1294. godine kao jedina ćerka vizantijskog cara Andronika i njegove druge supruge Irine (Jolande) od Monferata. Irina je Androniku rodila tri sina: Jovana, Teodora i Dimitrija, ali je takođe i nekoliko puta pobacila. Kada je došlo vreme da se carica ponovo porodi, po rečima istoričara Georgija Pahimera, jedna od dvorskih dama je predložila da se u toku porođaja istovremeno pred ikonama dvanaest apostola održavaju molitve i zapali po jedna sveća iste veličine. Po ovom vizantijskom običaju, novorođenče je trebalo nazvati po apostolu ispred čije ikone bi sveća poslednja dogorela. Pošto se najduže održala sveća pred ikonom sv. Petra, čije je prvobitno ime bilo Simon, Andronikova ćerkica je dobila ime Simonida, apsolutno unikatno u vizantijskoj istoriji.​
260px-Simonida.jpg
Vizantijsko carstvo iz doba vlade Andronika II bilo je pod stalnim pritiskom mnogobrojnih neprijatelja. Evropskim provincijama carstva, pre svega Makedoniji, stalno je pretio srpski kralj Stefan Uroš II Milutin koji je još početak svoje vlade 1282. obeležio osvajanjem Skoplja. Nakon toga, ratoborni srpski kralj je zauzeo čitavu vardarsku Makedoniju, a njegovi ratnici su nastavili da upadaju u vizantijske oblasti. Na kraju, Andronik je 1297. pokušao da preokrene ratnu sreću i protiv Srba je uputio slavnog vojskovođu Mihaila Glavasa Tarhoniota, nekadašnjeg pobednika nad Bugarima. Glavas je pak pretrpeo poraz i po povratku u Konstantinopolj predložio je caru da pokuša da sklopi trajan mir sa srpskim kraljem putem dinastičkog braka. Andronik je prihvatio predlog i uputio je Milutinu učenog diplomatu Teodora Metohita koji je već uspešno ugovorio brak između prestolonaslednika Mihaila IX i Rite-Marije, ćerke jermenskog kralja Kilikije Lava III.​
Pregovori sa srpskim dvorom bili su dugi i neodlučni i Metohit je morao putovati pet puta kako bi uspešno okončao diplomatske igre. I sam Andronik II je u toku pregovora doživeo nekoliko teških preokreta. Car je u početku planirao da Milutinu ponudi brak sa svojom sestrom Evdokijom, udovicom trapezuntskog cara Jovana II Velikog Komnina (1280.-1297.). Međutim, Evdokija je odbila da se po drugi put udaje i vratila se u daleki Trapezunt. Androniku je tada, od neudatih ženskih članova dinastije, preostala jedino petogodišnja ćerka Simonida. Zahvaljujući Metohitovom Poslaničkom slovu mesazonu (carevom prvom ministru) Nićiforu Humnu znamo da je na nemanjićkom dvoru postojala jaka opozicija braku sa vizantijskom princezom. Srpsko plemstvo, ali i vizantijski prebezi, su želeli nastavak rata protiv carstva zarad novih osvajanja i sticanja plena. Pored toga, krajem 1298. umro je bugarski car Smilec i njegova udovica, Andronikova sestra od strica, ponudila je brak Milutinu čime se otvorila mogućnost personalne unije, ili čak i ujedinjenja Kraljevine Srbije i Drugog Bugarskog carstva.​
ljeviska2-izgled-ilu.jpg
Bogorodica Ljeviška​
Početkom 14. veka kralj Milutin je podigao crkvu u Prizrenu u slavu
svoje žene vizantijske princeze Simonide.​
Posle svih diplomatskih preokreta, carski par je rešio da zarad mira ipak žrtvuje svoju jedinu ćerku. Nakon toga car se suočio sa protivljenjem crkvenih krugova, pre svih strogog carigradskog patrijarha Jovana XII Kozme. Milutin je naime već bio u trećem braku sa Anom, ćerkom bugarskog cara Georgija Tertera. Pored toga i druga supruga, ugarska princeza Jelisaveta (Eržebet) još je bila u životu, tako da je po crkvenom pravu srpski kralj važio za bigamistu. Najzad, kralj je bio ne samo četrdesetak godina stariji od male neveste, već i četiri godine od svog budućeg tasta. Car se 4. marta 1299. sastao sa patrijarhom u Silivriji ali nije dozvolio prvosvešteniku otvaranje spornih pitanja. Uvređeni patrijarh je odbio da se vrati u carigradsku patrijaršiju pre nego što ga car udostoji prijema. I pored toga, Andronik i njegova brojna svita su krenuli u Solun gde su stigli u vreme Uskrsa i gde je proslavljeno venčanje koje je obavio ohridski arhiepiskop Makarije. Prethodno je nepoverljivi Milutin organizovao razmenu talaca i predaju njegove dotadašnje supruge Ane Vizantincima na sredini Vardara. Nakon toga, srpski kralj i njegovi plemići su bili ugošćeni u Solunu gde su obe strane razmenile skupocene darove. Vizantijski car je Milutinu zvanično prepustio teritorije koje je kralj dotada osvojio kao miraz za njegovu ćerku. Time je na ideološkom planu veličina i čast Vizantije i njenog cara sačuvana, a u stvarnosti vardarska Makedonija i severna Albanija su zauvek izgubljeni. U aprilu 1299. godine malena Simonida je otputovala u Srbiju sa svojim vremešnim suprugom.


Carica-majka Irina Monferatska umrla je najposle u Drami u Trakiji najverovatnije 1317. godine. Simonida je došla na majčinu sahranu i uredila je prenos caričinog tela u Carigrad. Pokojnica je sahranjena u manastiru Hrista Pantokratora, a njeno bogatstvo su razdelila njena deca. Nakon majčine sahrane Simonida se duže zadržala u rodnom Konstantinopolju sve dok nije stiglo srpsko poslanstvo koje je caru zapretilo ratom ukoliko ćerku odmah ne pošalje nazad. Simonida, koja se navodno uplašila za svoj život zbog Milutinovog gneva, odlučila je da pokuša da pobegne od zajedničkog života sa njim tako što će obući monašku odoru. Pošto nije želela da krivica padne na njenog oca sačekala je sa izvršenjem svog nauma dok nije stigla u Ser. Posle noćenja u gradu pojavila se ujutru u monaškoj rizi pred Milutinovim ljudima. Njihovo zaprepašćenje i zbunjenost presekao je Simonidin polubrat, despot Konstantin Paleolog koji joj je strgao monašku odeću, naterao je da obuče svetovnu odeždu i brže-bolje je predao srpskom poslanstvu i pored Simonidinog opiranja i suza.​
timthumb.php.jpg
Manastir Gračanica nalazi se na jugu Srbije, levo od obale reke koja nosi ime Gračanka i zadužbina je kralja Milutina, njegove supruge Simonide i njegovog sina Stefana.​
Simonidina želja da obuče monašku rizu ispunila se nakon Milutinove smrti 29. oktobra 1321. godine. Već krajem te godine vratila se svome ocu u vizantijsku prestonicu i izvestila ga o novim prilikama u Srbiji. U Milutinovoj biografiji koju je sastavio Danilov nastavljač spominje se da je Simonida kada je 1324. Milutin kanonizovan poslala iz Carigrada skupoceno kandilo i zlatotkani pokrov za njegovu grobnicu. Nakon toga zamonašila se u carigradskom manastiru sv. Andrije. Vizantijski izvori nisu sačuvali ovu vest poznatu Danilovom nastavljaču niti su zabeležili Simonidino monaško ime.

Iako se zamonašila Simonida je izgleda nastavila da živi na carskom dvoru. Grigora je spominje da je u toku građanskog rata Andronika i njegovog unuka Andronika III Simonida spadala u najuži krug poverenika starog cara. Simonida je oko sebe okupljala lažne proroke i trbuhozborce koji su joj, kao i njenom ocu, ulivali lažne nade u konačan uspeh. Ipak, stariji Andronik je svrgnut i nateran da se povuče u monaški život. Umro je u zoru 13. februara 1332. godine. Na samrti su uz njega bili i monahinja Simonida i Nićifor Grigora koga je bivša srpska kraljica zadužila da održi posmrtni govor.

U narativnim izvorima Simonida se poslednji put pominje kod njenog poznanika Grigore u vezi sa događajima iz 1336. godine. Kada je Andronik III Paleolog razotkrio zaveru jednog broja mladih carigradskih plemića da pobiju carsku porodicu među osumnjičenima se našao i despot Dimitrije Paleolog, nesuđeni Milutinov prestolonaslednik. Car je suočio optužene pred sinklitom, porotom koju su činili svi episkopi prisutni u tom trenutku u Carigradu, kao i predstavnici stanovništva Carigrada. Simonida, obučena u monašku odoru, prisustvovala je suđenju sedeći u loži sa ostalim gospama iz carske porodice. Andronik je čitavu priliku iskoristio da demonstrira svoje carsko milosrđe prema optuženicima, a preko optužbi protiv Dimitrija je prešao ćutke iz poštovanja prema svojoj tetki Simonidi. Jedan kasniji izvor, spisak znamenitih antipalamita, otkriva da je Simonida bila u životu i tokom 40tih godina 14. veka i da se živo interesovala za teološka pitanja. Moguće da je Nićifor Grigora imao udela u njenom prihvatanju antipalamitskog stava. Zbog ovog pomenika u današnjoj istorijskoj nauci se smatra da je Simonida umrla posle 1345. godine.​
Pesnik Milan Rakić je napisao poemu „Simonida“, a Milutin Bojić je napisao dramu „Kraljeva jesen“. Asteroid 1675 Simonida koji je otkrio astronom Milorad B. Protić je dobio ime po Simonidi Nemanjić.​
Izvor: Vikipedija.​
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
princeza-olivera.jpg
OLIVERA LAZAREVIĆ​
rođena oko 1373. - umrla posle 1444. najmlaša kći kneza Lazara i kneginje Milice​
U svojoj mladosti ona je provela dvanaest godina (1390 — 1402) u haremu osmanskog sultana Bajazita I, kao zalog miru između porodice Lazarevića i Osmanskog carstva, a jedno vreme i u zarobljeništvu mongolskog emira Tamerlana, kao zatočenica nesrećnih okolnosti nakon Angorske bitke 1402. godine.​
Rođena je oko 1373. kao najmlađa ćerka kneza Lazara i kneginje Milice, čukununuke Vukana Nemanjića. Imala je četiri starije sestre Maru, Jelenu, Draganu i Teodoru i dva brata Stefana i Vuka.

Olivera je 1390. godine data za ženu osmanskom sultanu Bajazitu I (1389 — 1402). Naime, posle Kosovske bitke Srbijom je, u ime maloletnog kneza Stefana Lazarevića, vladala kneginja Milica. Ona je ovaj teški vladarski i majčinski teret odluke o vazalstvu Turcima i davanju Olivere u harem podelila sa preživelim plemstvom i crkvenom jerarhijom. Tako je konačnu odluku o slanju Olivere u sultanov harem doneo Državni sabor, krajem 1389. godine. Pored slanja Olivere Bajazitu, Lazarevići su se obavezali i na vazalne obaveze prema Osmanlijama koje su podrazumevale plaćanje godišnjeg danka i redovno izvršavanje vojnih obaveza.​
f09-Freska.jpg

Prema predanju, put iz rodnog Kruševca ka Drenopolju srpski narod je Oliveri posuo ružama. Među stotinama žena u haremu Olivera je postala jedna od četiri sultanove zakonite žene - kadune. Vremenom se između njih dvoje ipak rodila ljubav. Prema postojećim izvorima Olivera je bila „vanredno lepa i imala je veliki uticaj na strastima odanog Bajazita" i uspela da „i u sultanskome haremu održi prvo mesto, i da zadobije i održi ljubav besnog Bajazita“. Svoje “mesto u haremu i sultanovom srcu“ ona je često koristila da pomogne svome napaćenom narodu i državi. Za sve vreme boravka u haremu Olivera je ostala u pravoslavnoj veri.​
f01-lazar_310x186.jpg
Posle bitke kod Angore (Ankare) 1402, gde je tatarski emir Tamerlan naneo težak poraz Osmanlijama i zarobio sultana Bajazita, zarobljeništva je dopala i Olivera. Prema osmanskoj tradiciji, Bajazit je 8. marta 1403. u tatarskom ropstvu na kraju izvršio samoubistvo zbog sramote koja je bila nanesena Oliveri. Olivera je oslobođena iz zatočeništva tokom 1403. zahvaljujući poslanstvu koje je njen brat Stefan Lazarević, sada već despot, poslao Tamerlanu.

Vratila se u Srbiju 1403. godine i nešto kasnije se trajno nastanila na dvoru svoga brata despota Stefana u tadašnjoj prestonici Beogradu. Sve do njegove smrti, bila mu je „verni pratilac, drug i savetnik, podstrekač i tešitelj“. Često je putovala kod sestre Jelene-Jele Balšić- Kosače u Dubrovnik, Zetu i Hercegovinu. Naročito je toplo bila primana u Dubrovniku, jer je „Domina Despina“ (kako su je Dubrovčani zvali) bila „časna gospođa od krvi Svetloga Despota i od njegovoga Dvora“.​
interior_of_a_harem.jpg
Princeza Olivera nije se više udavala i nije imala potomaka. Poslednji put ona se pominje u dokumentima iz 1443. godine. Smatra se da je umrla posle 1444. godine i ne zna se gde je sahranjena. „Žrtvu princeze Olivere za spas naroda i otadžbine posle Kosovske bitke, srpski narod je još za njenog života veoma visoko cenio. Ona je smatrana žrtvom biblijskog karaktera, bogougodnom i hristolikom žrtvom, prinetom iz slobode, ljubavi i poslušanja prema svome rodu i otačastvu.​
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
ksenija2.jpg
KSENIJA ATANASIJEVIĆ​
5.februar 1894. Beograd - 28.septembra 1981.​
prva žena docent, prva žena koja je doktorirala na Beogradskom univerzitetu 1922.​
Ksenija Atanasijević je rođena 1894. godine u Beogradu kao šesto dete uglednog lekara, upravnika Opšte bolnice Svetozara Atanasijevića. Njena majka Jelena, iz beogradske svešteničke porodice i sestričina predsednika beogradske opštine Aćima Čumića, umrla je posle porođaja. Kada je imala 12 godina, umire joj otac, i brigu o Kseniji preuzima njena maćeha, prosvećena nastavnica Više ženske škole Sofija Atanasijević. Najbolji drug joj je pesnik Rastko Petrović i njegova sestra, pariska slikarka Nadežda. Ksenija studira filozofiju na Beogradskom univerzitetu, profesor glavnog predmeta joj je slavni Branislav Petronijević, koga zbog otkrića u paleontologiji i originalnih filozofskih radova visoko uvažavaju evropski naučni krugovi. Međutim, Petronijević ja na Beogradskom univerzitetu strah i trepet. Ksenija se u pismu prijateljici jada da su njegova predavanja „fiziološki neizdrživa“ i da studenti padaju u nesvest na seminarima koje Petronijević vodi, trudeći se da ismeje, ponizi i s fakulteta zauvek otera svakog ko nije u stanju da mu intelektualno parira.

„Ja sam očekivala da svakog časa padnem mrtva. Jedna studenkinja je počela da plače, a jedna je otišla i nikada više neće doći“, kaže mlađana Ksenija. Ali taj isti Petonijević Kseniju otkriva kao najtalentovaniju na fakultetu i neformalno je proglašava svojom naslednicom. No, prvi uspesi na fakultetu prvi su susreti Ksenije Atanasijević sa zlobom čaršije, koja nikada nije trpela niti podržavala izuzetost: počinju ogovaranja o njenoj ljubavnoj vezi s profesorom Petronijevićem.​
12230_563938946954912_1080010170_n_20121226.jpg
Pošto je diplomirala, za doktorski rad ona uzima delo Đordana Bruna i traga za retkim knjigama o njemu po čitavoj Evropi. Ima 28 godina kada brani svoju doktorsku tezu Brunovo učenje o najmanjem, 16. januara 1922. godine. U komisiji kojom predsedava Petronijević još su i Milutin Milanković i Veselin Čajkanović. Možda stoga da bi sam raskrinkao tračeve o njegovoj sentimentalnosti prema Kseniji, Petronijević tada prevazilazi i sopstvenu malicioznost i surovost prema studentima, pa u jednom času Kseniju Atanasijević, iako na filozofskom ispitu, vodi kroz područje više matematike. Ona neočekivano dokazuje da je sasvim spremna da objasni i matematičke formule koje se tiču dela Đordana Bruna, a zapanjeni Petronijević i Milanković gledaju jedan drugoga i komentarišu: „Kolega, jel sve u redu sa hormonima naše kandidatkinje?!“ Njihovi nespretni komplimenti trebalo je da kažu da je Ksenija „pametna kao muško“, no takve šale su učvrstile Kseniju rešenost da se bori za ravnopravnost žena u društvenom životu Kraljevine Jugoslavije.


Čaršija u Beogradu prelazi na „novu aferu“, i proglašava Kseniju ljubavnicom njene najbolje prijateljice Zore Stanković. Ova govorkanja zatim zamenjuju novom „pričom“: Ksenija Atanasijević je u vezi s poznatim beogradskim lekarom i „oženjenim čovekom“ Milanom Markovićem. Provakativni naslovi o ljubavnom životu Ksenije i doktora Markovića pojavljuju se i na prvim stranama tadašnje žute štampe, listova „Balkan“ i „Veče“. Čaršija im ne priznaje i privatnost ni kada se doktor Marković razvodi od prve žene i venčava sa Ksenijom Atanasijević. Pošto je Ksenija postala i predavač na Beogradskom univerzitetu, uvređeni profesor Miloš Trivunac na sednici univerzitetskog veća ponosno proklamuje: „Ima krajeva u Srbiji gde žene ljube u ruku mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci.“​
gl.t10.jpg
Ksenija Atanasijević neće izdržati torturu koja joj se sprema na Beogradskom univerzitetu. Čitav krug profesora, koji uglavnim anonimno deluju, strasno se okomio na nju i smišlja afere. Glavna im je da je Ksenija, u jednom predavanju na Kolarcu, pomenula izvesni izvor, ne citirajući ga jasno, pa je na taj način postala plagijator. Na osnovu ovoga, oni organizuju glasanje za izbacivanje profesorke Atanasijević s Univerziteta. Profesor i pravnik, Živojin M. Perić, javno i vatreno upozorava da su ta glasanja sasvim nezakonita. Anonimna grupa tada diskusiju prebacuje na teren „autonomije Univerziteta“. Ksenija Atanasijević piše polemičke tekstove, poziva one koji je napadaju da javno kažu u čemu je stvar, traži pravo barem da se brani. S druge strane nema odjeka, a što vreme više prolazi, stvara se čaršijski utisak da „tu nečega ipak ima“. Punih osam godina Ksenija Atanasijević bezuspešno traži pravdu i zaštitu. U međuvremenu, Enciklopedija Britanika uvršćuje u svoje odrednice njen doktorski rad o Đordanu Brunu kao relevantnu literaturu za shvatanje Brunove misli. Konačno ona sama 1936. godine piše molbu Univerzitetu da je prevremeno penzioniše. Umorna od ove borbe je govorila: „na svojoj strani, osim istine i zakona, nisam imala ništa više“.


U Beogradu za vreme Drugog svetskog rata, Ksenija Atanasijević odbija da potpiše čuveni Apel beogradskih intelektualaca. Štaviše, pre rata pisala je protiv nacionalizma i branila Jevreje, pa je Gestapo hapsi. Posle završetka rata, nove vlast je hapse. Iz komunističkog zatvora je izašla lišena samo građanskih prava, a sve njene knjige stavljene su na listu zabranjenih. Nastavlja anonimno da radi i priprema treći tom svog životnog dela Filozofski fragmenti. Taj rukopis nije nikada pronađen. Na osnovu onoga što jeste pronađeno, smatra se da je Ksenija Atanasijević tvorac originalnog i celovitog filozofskog sistema.​
Najveća srpska žena mislilac, čija je glavna tema problem zla u pojedincu i društvu. Dobijala je i zvanične pozive da predaje u Americi, ali ostala je u Beogradu, gde umire 1981, u svojoj 88. godini. Sahranjena je na beogradskom Novom groblju. Stara porodična grobnica Ksenije Atanasijević postoji samo u arhivskom registru. Grobno mesto je prekopano i prodato novim vlasnicima, a sve grobne ploče su uništene. Kako je privatna porodična grobnica uništena krajem osamdesetih, više nema nikakvih njenih „zemnih ostataka“ i obeležja.​
Izvor: Vikipedija.​
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
Ljubica+Mari+ljub_maric.jpg
LJUBICA MARIĆ​
prva srpska kompozitorka i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti​
Ljubica Marić je rođena u Kragujevcu 18. marta 1909. godine od oca Pavla (1863 — 1913) i majke Katarine (1875 — 1964) rođene Ðordević, poreklom od Čolak-Antića. U Kragujevcu je tada njen otac Pavle Marić službovao kao zubar. Od 1911. godine živela je u Beogradu, otac joj je poginuo u Drugom balkanskom ratu 1913. godine. Violinu je počela da uči od svoje jedanaeste godine, a ubrzo potom je počela da se bavi kompozicijom. U Valjevu je pohađala niže razrede gimnazije i prvi javni nastup je imala u svečanoj sali gimnazije svirajući violinu. Kompoziciju je učila kod Josipa Slavenskog i Miloja Milojevića. Muzičku školu je završila 1929. godine u Beogradu, diplomirala je dva odseka, violinu i kompoziciju, i postala prva osoba koja je diplomirala kompoziciju u Srbiji. Škola u koju je išla sada se zove Muzička škola Mokranjac. Njen diplomski rad bio je „Sonata fantazija“ za solo violinu.

Studije muzike je nastavila u Pragu 1929. godine, na Majstorskoj školi Praškog konzervatorijuma, gde je kompoziciju učila u klasi Jozefa Suka, violinu kod Maržaka, a dirigovanje kod Doležila i Nikolaja Malka. Na Majstorskoj školi za kompoziciju u Pragu diplomirala je 1932. godine. Završila je i studije dirigovanja u klasi Nikolaja Malka i tako postala jedna od prvih žena dirigenata u Evropi i prva žena koja je dirigovala Simfonijskim orkestrom Češkog radija. Za vreme studija u Pragu ona i njena majka Katarina su živele u iznajmljenim sobama i stanovima, a izdržavale se zahvaljujući majcinom radu po kućama imućnih praških porodica. Ubrzo posle toga napustila je Prag i upisala studije klavira na Državnom konzervatorijumu u Berlinu, u klasi Emila Selinga.

Zbog potpisivanja manifesta svog prijatelja Vojislava Vučkovića, komuniste i pobornika muzike za „narodne mase“, kojim je oštro osuđena umetnička politika Šerhenovog festivala na kome su oboje učestvovali, Ljubica Marić je 1933. izgubila Šerhenovu podršku. Potom se vratila u Beograd, gde se bavila dirigovanjem. Zatim se 1935. preselila u Zagreb, gde joj je pretresan stan zbog prepiske sa Vučkovićem, a bila je i hapšena. Sledeće, 1936. godine, preselila se ponovo u Prag na specijalističke studije kod Alojza Habe na Odeljenju za mikrotonalnu muziku Državnog konzervatorijuma. Alojz Haba joj je ponudio mesto asistenta na Odeljenju za četvrtstepenu muziku Državnog konzervatorijuma u Pragu. Tu se bavila dirigovanjem. Posle toga se ponovo vratila u Zagreb, da bi se u jesen 1938. definitivno preselila u Beograd.​
imagesrr.jpg
U periodu od 1938. do 1945. godine bila je profesor Muzičke škole Stanković, zatim od 1945. do 1967. godine docent i profesor Muzičke akademije u Beogradu gde je predavala teorijske predmete. Od 1947. do 1953. bila je sekretar Udruženja kompozitora Srbije. Bavila se dirigovanjem 1945. i 1946. na javnim studio koncertima radija u Beogradu.

Dobitnik je više nagrada, neke od njih su:

Nagrada Savezne vlade (1949),
Oktobarska nagrada (1957),
Sedmojulska nagrada (1965),
Oktobarska nagrada za životno delo (1996).

Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana je 1963. a za radovnog 1981. godine u Odeljenju likovne i muzičke umetnosti. Njena pristupna beseda bila je „Monotemetičnost i monolitnost oblika fuge“ (1964).

Preminula je u Beogradu 17. septembra 2003. godine.


Muzička reč Ljubice Marić je jasna i jezgrovita, zasnovana na baštini evropske prošlosti, prvobitno sa izrazitijim zapadnoevropskim uzorima, a kasnije sa duhom koji zrači sa balkanskog tla. U delima ove kompozitorke uočava se izraziti uticaj narodne muzičke tradicije. Za Ljubicu Marić komponovati znači nastavljati, tj. ne prekidati sa nečim što je sastavni deo života i samog detinjstva.

Na početku studija autorka je pokazivala afinitet prema četvrtstepenoj muzici, a primetna je i kratkotrajna faza direktnog oslonca na folklor u prvim posleratnim godinama (Brankovo kolo). Medutim, strogi atematizam i atonalnost ranih radova iščezli su iz njenih kompozicija, dok je zadržala trajno interesovanje za traženje novog zvuka i izraza. Zanimaju je istraživanja filozofske prirode, pa često poseže za arhaičnim motivima. Uprkos tome što je neposredan oslonac na folklor izuzetna pojava u njenim delima, prisustvo pojedinih melodijskih pokreta ili tonalnih elemenata kakvi se u narodnom melosu sreću ipak ostvaruje atmosferu koja nosi pečat našeg podneblja. U razgovoru sa Zoricom Makević Marićeva ističe da je „svaka živa realnost složenija od bilo kakvog ogranicavanja“.Dodaje da se savremenost i prošlost ne suprotstavljaju, već se uzajamno potvrduju, zajedno rastu i prerastaju u novo.

Roksanda Pejović izdvojila je tri etape u stvaralaštvu Ljubice Marić. U delima prve stvaralačke faze pronalazimo izražajne elemente njene kasnije zrelosti. To su polifonija, složena harmonska zvučanja, slobodan muzički oblik i politonalnost. U stvaralaštvu pripadnika praške škole govori se o zaokretu koji se odigrao nakon II svetskog rata, tj. o ispunjavanju zahteva koje je nametao socrealizam. Ipak, u stvaralaštvu Ljubice Marić se ne može govoriti o regresiji u odnosu na njen dotadašnji stil, već samo, kako navodi Melita Milin, o drugačijoj vrsti složenosti. „Ljubica Marić je daleko od konstruktivističkih postupaka, jer ona gotovo nije ni uzela učešca u zaokretu, introspektivno zagledana u unutrašnje dubine, drevne foklorne slojeve i u duhovnost našeg srednjeg veka.“ Stoga dela druge faze karakterišu potpuno jedinstvo muzike i teksta, tretman melodike u rasponu od recitativa do vrste skandiranja i akorada u okvirima udaljenih registara. Odlike zrelog stila jesu elemantarnost izraza; naglašena drevnost i osećanje iskonskog koje na momente dobija stravične i tamne, gotovo lajtmotivske snažne harmonske akcente; način prikazivanja gubljenja zvučnosti koji se ne dovodi u vezu sa smrću, već sa prirodnim fenomenom iščezavanja u smislu ponovnog radanja; neobičan orkestarski kolorit sa obligatnim klavirom i harfom; orguljska zvučanja celokupnog izvođačkog aparata; malo angažovanje orkestarskih instrumenata, kompaktnost i gustina orkestra u kompozicijama bez vokalnog parta; produbljen polifoni rad; korišćenje ostinata; bogatstvo polimetrije i poliritmike.

Savršeno stopljeni elementi narodnog izraza i njene originalne inspiracije pokazuju saživljenost kompozitorke sa tlom sa kojeg su ponikla ostvarenja narodne potrebe i težnje za muzičkim stvaranjem. Arhaični ton njenih kompozicija postignut je savremenim sredstvima harmonije i orkestracije. Poseduje afinitet prema intenzivno arhaično obojenim temama meditativnog karaktera, laganog i mirnog proticanja, bez igračkih asocijacija. „Savremenost vertikale, kao posledica arhaičnosti horizontale, suština je te istovremenosti postojanja i dejstva prošlog i sadašnjeg vremena... to je stub njene avangardnosti i osnovna crta njenog stvaralačkog creda.“


Prvu kompoziciju je napisala sa devetnaest godina, bila je to „Tuga za devojkom“ za muški hor, nastala pod uticajem Slavenskog. Diplomski rad „Sonatu fantaziju“ iz muzičke škole izvela je i na prijemnom ispitu na Državnom konzervatorijumu u Pragu iste 1929. godine, gde je, zahvaljujuci kvalitetu tog dela, odmah primljena na poslediplomske studije.

U Pragu je 1930. komponovala „Gudački kvartet“, prvu srpsku atonalnu kompoziciju, ali je nezadovoljna kvalitetom spalila partituru.

Učestvovala je 1933. godine na festivalu Medunarodnog društva za savremenu muziku u Amsterdamu svojim „Duvačkim kvintetom“, međunarodna kritika je to ocenila kao jedno od najboljih dela. Tu je uočio Herman Šerhen koji je pozvao iste godine na svoj festival savremene muzike u Strazburu gde je dirigovala svoju „Muziku za orkestar“ u okviru „Session d' études musicales et dramatiques“.

Ljubica Maricćje neposredno posle Drugog svetskig rata komponovala izvestan broj klavirskih kompozicija, solo pesme i Sonatu za violinu i klavir.

Njeno stvaralački najuspešnije razdoblje bilo je između 1955. i 1963. godine kada su nastale kompozicije: kantata „Pesme prostora“ (koja je predstavljala jugoslovensku muziku na Svetskoj izložbi u Briselu 1957), Pasakalja za simfonijski orkestar, Muzika oktoiha br. 1, „Vizantijski koncert“ za klavir i orkestar, kamerna kantata „Prag sna“ za tri solista i kamerni orkestar, Ostinato super thema octoiha, za kamerni orkestar i klavir solo.

Ovaj intenzivan radni period naglo se prekinuo 1964. godine smrću njene majke, osobe koju je smatrala najzaslužnijom za sve što je u svom profesionalnom životu postigla, tako da sve njene kompozicije nose posvetu „Mojoj Majci“. Posle skoro dvadeset godina prekida, Ljubica Marić je počekom osamdesetih godina ponovo počela da komponuje.

U svojoj muzici ostvarila je sintezu srednjovekovne muzike i avangardnih iskustava muzike 20. veka. Ljibica Marić je „prvi kompozitor koji je upotrebio crkvenu melodiju (poreklom iz srednjovekovne vizantijske duhovne muzike) za strukturnu (melodijsku i harmonsku) izgradnju sopstvenog neliturgijskog i neprogramskog dela“. Osim nekadašnje Jugoslavije, njena muzika je zastupljena i u Holandiji, gde se održao niz koncerata, u Nemačkoj gde je izdavačka kuća „Furore Verlag“ iz Kasela objavila partiture svih njenih muzičkih dela, u Velikoj Britaniji gde je diskografska kuća „Chandos“ izdala kompakt-disk sa njenim najreprezentativnijim kompozicijama.

Osim muzike, bavila se i likovnom umetnošću, a pisala je i filozofsku poeziju. Poslednjih nekoliko godina života vodila je dnevničke beleške.


Duvački kvintet rano je delo Ljubice Marić napisano 1931. godine u doba studija kod Jozefa Suka na Majstorskoj školi praškog Konzervatorijuma koji je kompozitorka pohadala u periodu od 1929. do 1932. godine. Premijerno je izveden na Internacionalnom festivalu u Amsterdamu 1933. godine gde je ocenjen kao najinteresantnije i najoriginalnije delo. U ovoj kompoziciji, kao i u ostalim ranim kompozicijama nastalim u periodu studija (Sonata za solo violinu-1930, Muzika za orkestar-1933, Gudacki kvartet-1935, Četvrtstepeni trio za klarinet, trombon i kontrabas-1937, Svita za četvrtstepeni klavir-1937.) kompozitorka je na originalan način približila prošlost i oživela je savremenim jezikom. Delo je od posebne važnosti budući da je kompozitorka u njemu ustanovila elemente koji ce ostati odlike njenog poznog stila: polifonija, sližena harmonska sazvučja, slobodan muzički oblik, politonalnost, subjektivnost. Ovo četvorostavačno delo odaje uticaje ekspresionistickog izraza uz očuvane elemente tradicionalne forme.


Kantata Pesme prostora premijerno je izvedena 1956. godine kada je svojom avangardnom novinom predstavila udar konvenciji, te je izazvala javnu društvenu srdžbu. Ovo delo predstavlja stub avangardnosti Ljubice Marić i čini osnovnu crtu njenog stvaralačkog creda. Leterarnu osnovu kantate čine nadgrobni natpisi sa stećaka bosanskih bogumila. Od četrnaest natpisa sa kojima se susrela, kompozitorka je izabrala sedam, omuzikalivši pomenute tekstove u sedam pevanja. Dakle, kantata je podeljena na dva dela: prvi deo čini preludijum i tri epitafa, dok drugi deo sačinjavaju preostala četiri epitafa. Dve celine na koje je podeljena kantata omeđene su pauzom, a kulminacije svake celine očigledne su u poslednjim pevanjima. Inspiraciju za naslov Pesama prostora kompozitorka je objasnila na sledeći način:

Prostor u isto vreme znači i prostor i vreme i postojanje. Smrt je iza prostora, vanvremena, ništa. Ali u doživljaju, ona se protivstavlja životu, stoga je uvek živolika, ma i kako najapstraktniji negativ postojanja.

Savremenost vertikale kao posledica arhaičnosti horizontale, suština je postojanja i dejstva prošlog i sadašnjeg vremena u kantati. Dimenzija arhačcnog, važna je i za ranija dela Ljubice Marić, a arhaizaciju muzičkog toka kompozitorka vrši na mnoštvo načina, pre svega putem teksta. Budući da su epitafi pisani u prvom licu, uspostavlja se neobičan kontakt sa njima. U Pesmama prostora, melodije i ritam proizilaze iz teksta, te je postignuto čvrsto jedinstvo muzike i teksta. Melodijske linije glaova su najčešće recitativno tretirane i podupiru emocionalna dejstva teksta. Pretežno modalno obojene melodije uskog ambitusa, koji se neretko sažima do recitovanja na jednom tonu i melodije sa sekundom kao gradivnim elementom sa čestim sekventnim usmerenjem naniže samo su neke od naznaka arhaizacije horizontzalnog muzičkog toka.

Oblik stavova je jedinstven. Oni se nižu bez vidljivog prekida a negde prelaze jedan u drugi prožeti jednim motivom ili većim brojem sličnih, srodnih motiva. U Pesmama prostora Ljubica Marić je ustanovila važne elemente koje ce zadržati u svom daljem radu: orkestar neobičnog kolorita (u ovom slucaju na ovakav kolorit utiče izbor klavira i harfe kao obaveznih instrumenata), neobične harmonije,polifono tkanje, zavisnost metrike reči od metrike muzike,duboka psihološka povezanost reči i muzike,skriveno asociranje na duh narodnog pojanja.

Potencijranjem aktuelizacije prošlosti na samo njoj svojstven način, „Pesme prostora su postale savremeni vid doživljavanja prošlosti.”

kul13_ocp_w380_h300.jpg
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
Pasakalja​
Uticaji barokne tradicije očigledni su u stvaralaštvu Ljubice Marić. Kompozitorka se ponovo vratila retorici baroka 1958. godine, ovoga puta posežući za formom pasakalje koju je na specifičan način pokušala da osavremeni i oživi. Pasakalja je već nakon prvog izvođenja doživela veliki uspeh kako kod kritike tako i kod slušaoca, a ocenjena je kao veliko delo savremene muzike. Inspiraciju za temu pasakalje kompozitorka je ponovo pronašla u prošlosti, ovoga puta narodnoj. Pesmu iz Pomoravlja, Zaklela se Moravka djevojka, kompozitorka je preuzela iz zbirke Vladimira Ðordevića i ugradila je kao osnovni gradivni element svoje pasakalje. Ova narodna pesma postala je tema za trideset četiri varijacije koje grade ovu pasakalju. Kroz ovu neobičnu, kratku, jednostavnu temu, uskog ambitusa od male terce sa nestabilnim srednjim tonom koji upućuje direktno na praksu narodnog pevanja, Ljubica Marić je ostvarila kontakt sa prošlošću na jedinstven način. Arhaičnost u ovom delu kompozitorka postiže savremenim sredstvima harmonije i orkestracije.​
Vizantijski koncert​
Ljubica Marić komponovala je opsežni celovečernji ciklus pod naslovom Muzika oktoiha, koji objedinjuje Muziku oktoiha br. 1, Vizantijski koncert, kantatu Prag Sna i Ostinato super temu oktoiha. Zajedničko ovim delima jeste da su zasnovani na napevima iz Osmoglasnika Stevana Mokranjca, tj. svako od dela pisano je po određenom glasu iz pomenute Mokranjčeve zbirke. Ljubica Marić prišla je napevima privučena njihovom duševnom sadržinom ovaploćenom u modalnoj tonskoj materiji organizovanoj na principu formula.​
Vizantijski koncert za klavir i orkestar (1959) pisan je po II, III i IV glasu. Delo ima tri stava koji se nižu bez prekida, ne kontrastirajuci bitno u izrazu, a njihov slobodni, rapsodični oblik pokorava se samo unutrašnjoj logici razvoja muzičkih misli. Podnaslovi stavova su: 'zvuk i zvonjava', ' u tami i odsjaju' i 'tutnjava i bljesak'. Delo predstavlja meditativno, introvertirano poniranje u osobene zvučne svetove. Polimetrija je obično iskorišćena radi postizanja slobodne, nevezane ritmicke strukture. Sastav instrumenata je sledeći: gudacki i limeni duvački instrumenti, harfa i udaraljke. Sinteza reskih zvučnosti modernog harmonskog idioma sa strogom dijatonikom drevnih napeva doprinosi stvaranju posebne atmosfere, arhaične i savremene u isti mah. Ljubica Marić slobodno niže muzičke tokove, slobodno stvara muzičke odseke, delove, i često veoma karakteristicne epizode. Klavirska deonica nije virtuozna, već inkorporirana u deonice drugih instrumenata. Ritmika je lebdeća, bez jasnih metričkih oslonaca čemu doprinosi korišćenje sinkopa i ravnomerno ponavljanje jednog tona ili sazvučja. Harmonija je više proizvod slobodnog kretanja deonica. Provlačenje motiva proizašlih iz istog glasa osigurava tematsko jedinstvo svakog stava, a modalni karakter melodija jedinstvo sva tri stava kao celine. Prvi stav je u osnovi trodelan (sa kodom), ceo je izgrađen od heksakorada drugoga glasa. Dok je drugi stav vrsta solisticke kadence celog koncerta (varijaciona barokna forma sa jednostavnom prvom temom), treci stav predstavlja dramatski centar koncerta, kroz muziku koja deluje razorno i rušilački.​
Prag sna​
Prag sna je kamerna kantata za recitatora, sopran i alt solo i kamerni orkestar od 11 instrumenata, nastala 1961. godine. Zauzima u izvesnom smislu mesto laganog stava u ciklusu po napevima Osmoglasnika. Tekst kantate čine tri pesme (Prenuće, Živi dan, Prag sna) i jedan fragment pesnika Marka Ristića, u nadrealističkom stilu. Tekstovi su povezani zajedničkom misaonom podlogom koja govori o svesti, podsvesti i nesvesti, o životu i smrti. Ovo delo karakteriše preplitanje i ukrštanje stihova svih poetskih tekstova, a ne prosto nizanje pesama. Na taj način muzika deluje efektnije.Kompoziciju počinje alt solo recitativom, po stihovima iz pesme Prag sna, koji se prepliće sa recitativom soprana solo po stihovima pesme Prenuće. Recitator nastupa usred preplitanja ova dva glasa, recitujući pesmu Živi dan. Nakon što alt i sopran nastave svoj dijalog, recitator se javlja sa idejno i zvučno zanimljivim i poetičkim tekstom, a kraj donosi alt solo poslednjim stihovima Prag sna.​
Sonata za violinu i klavir​
Ova trostavačna sonata jedan je od najvrednijih priloga srpskoj literaturi za violinu. Nastala je 1948. a njen pristupačan tonski jezik, formalna preglednost i intenziovna romantičarska izražajnost samo su neki od kvaliteta dela. Uvek prosutan narodni duh u delu Ljubice Marić u ovoj kompoziciji ”izbija” kroz imaginarni folklor.​
Čarobnica​
Kao tekstualna osnova ove kompozicije, nastale 1964. godine, poslužila je Osma ekloga iz Vergilijevih Bukolika. Melodijski recitativ je velikog ambitusa i složene ritmičke strukture dok klavir ima veliku ulogu u ostvarivanju željene atmosfere. Oblik je slobodno prokomponovan a sve je podredeno teksualnom sadržaju.​
Iz tmine pojanje​
Ova recitativna kantata napisana je 1984. godine a u njoj Ljubica Marić nastavlja da produbljuje konstante osobenosti svog muzičkog izraza (interesovanje srpski srednji vek, ahaičnost, duhovnost, modalna harmonija...) Tekstualnu osnovu dela čine zapisi srpskih monaha iz XIII i XV veka na marginama knjiga koje su prepisivali i čitali, a koje je sakupio i objavio istoričar književnosti Ðorde Trifunović. Kroz ovakvu tekstualnu osnovu kompozitorka je uspela da ponovi efekat ostvaren u Pesmama prostora-stopljenost srednjeg veka i savremenog trenutka. Podnaslovom recitativna kantata kompozitorka je istakla vokalni stil u delu kao i važnost teksta iz koga proizilazi melodika.​
Torzo​
Torzo, kalvirski trio za violinu, violončelo i klavir, napisan je 1996. godine. Porkomponovana, evolutivna i fluidna forma koja je slojevita i ulančana upućuje na sraslost vremena (prošlog, sadašnjeg i budućeg) i prostora koji su od davnina stalna preokupacija u poetici Ljubice Marić. U samom naslovu skrivena je suština dela: torzo-isečak tela, odnosno ova kompozicija predstavlja isečak vremena.​
Unesko je stogodišnjicu rođenja Ljubice Marić, 2009. godinu, uvrstio u svoj kalendar značajnih godišnjica. To je na Uneskovom spisku godišnjica za 2008. i 2009. godinu jedina godišnjica iz Srbije. Ministarstvo kulture Srbije je 2008. godine imenovalo Odbor za obeležavanje proslave stogodišnjice rođenja Ljubice Marić. Ovaj odbor čine: Dejan Despić (predsednik), Ivana Stefanović, Dimitrije Stefanović, Danica Petrović, Borislav Cicovacki, Bojan Suđić, Ivana Avžner, Biljana Zdravković, Milan Mihajlović, Zoran Hamović i Nadica Momirov.​
U planu je da se tokom 2009. održi niz kocerata u Beogradu, gde ce biti izvedena sva dela Ljubice Marić, ima ih tridesetak, od kojih ce dva rukopisa pronadena u zaostavštini biti izvedena premijerno. Planirano je da se izdaju četiri kompakt-diska sa njenim kompozicijama (PGP-RTS), otvaranje izložbe u Galeriji SANU, medunarodni simpozijum o njenom stvaralaštvu, promocija njenih književnih radova, kao i otkrivanje spomen-ploče Ljubici Marić na zgradi u kojoj je živela, u Ulici Džordža Vašingtona 36.​
Izvor: Vikipedija.​
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
Trezor-01 feb2 Soja.jpg
SOJA JOVANOVIĆ​
Beograd 1. februar 1922 - Beograd, 22. april 2002​
filmski, pozorišni i TV reditelj​
Sofija Soja Jovanović prva žena reditelj igranih filmova u Jugoslaviji (Sumnjivo lice, 1954). Njen deda po ocu je bio Milan Jovanović, dvorski fotograf. Snimila i prvi igrani film u boji (Pop Ćira i pop Spira, 1957) nagrađen sa sedam pulskih "Arena". Na televiziji Beograd režirala je od 1963, a najpoznatije drame u njenoj režiji su Daleko je Australija, Povratak lopova, Andra i Ljubica, serije Osma ofanziva, Mačak Toša, a drama Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo proglašena je, 1993, najboljom TV dramom iz celokupne produkcije TVB, a Soja je tada dobila priznanje za najbolju TV režiju u tridesetpetogodišnjem postojanju Dramske redakcije TVB.​
Trezor-01 feb1 Soja.jpg

Njen film „Pop Ćira i pop Spira“ prvi je jugoslovenski dugometražni film u boji.

1954 - Sumnjivo lice
1957 - Pop Ćira I pop Spira
1960 - Diližansa snova
1962 - Dr
1964 - Put oko sveta
1966 - Orlovi rano lete
1968 - Pusti snovi
1969 - Silom otac​
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
Mira_Stupica-full.jpg
MIRA STUPICA​
Gnjilane, 17. avgust 1923.​
srpska filmska, pozorišna i TV-glumica​
Bila je prvo udata za glumca Milivoja Popovića Mavida (1909 — 1994), a potom za Bojana Stupicu. Kao udovica ponovo se udala za Cvijetina Mijatovića, u to doba člana Predsedništva SFRJ. Iz prvog braka ima ćerku Milku-Minu. Sestra je glumca Bore Todorovića, tetka glumcu Srđanu Todoroviću.​
Već kao učenica beogradske Trgovačke akademije glumila je u školskim predstavama.​
274055.jpg
Najvažniju ulogu u njenoj karijeri ima stupanje u Jugoslovensko dramsko pozorište i susret sa Bojanom Stupicom koji ima presudan uticaj na sazrevanje njenog glumačkog talenta. Tokom duge karijere ostvarila je brojne antologijske uloge, posebno u delima Šoa, Brehta, Držića, Marinkovića, Pirandela i Kohouta, što joj je donelo brojne nagrade i priznanja (među ostalim i Sedmojulsku nagradu SR Srbije). Ostaće zapažena njena gluma u Gospođi ministarki Branislava Nušića. Igrala je, brojne glavne uloge, i u Narodnom pozorištu u Beogradu.​
Filmsku karijeru je započela u filmu Bakonja fra Brne (1951) F. Hanžekovića. Glavne likove glumila je i u filmovima Jara gospoda (1953), U mreži (1956) B. Stupice, Bila sam jača (1953) G. Gavrina, Stojan Mutikaša (1954) F. Hanžekovića, Delije, M. Popovića, Krvava bajka (1969) T. Jankovića, Doručak sa đavolom (1971) M. Antića i Kako umreti (1972) M. Stamenkovića. Niz uloga odigrala je i na televiziji, gde je posebno zapažena kao Kika Bibić u TV-seriji Bukvar. Dobila je nagradu Dobričin prsten 1981, Statuetu Joakim Vujić 1985, a 2007. Nagradu Pavle Vujisić.​
images.jpg
1951 - Bakonja fra Brne​
1953 - Bila sam jača​
1953 - Jara gospoda (Skorojevići) - kao Ančka​
1954 - Stojan Mutikaša​
1955 - Hanka​
1956 - U mreži​
1957 - Mali čovek​
1960 - Dan četrnaesti​
1964 - Muški izlet​
1964 - Narodni poslanik​
1966 - Pre rata - kao Sarka​
1966 - Roj​
1967 - Palma među palmama​
1968 - Delije​
1968 - Sunce tuđeg neba​
1969 - Krvava bajka​
1969 - Neka daleka svjetlost​
1971 - Doručak sa đavolom​
1972 - Kako umreti​
1972 - Zvezde su oči ratnika​
1973 - Samrtno proleće​
1982 – Sablazan - kao Miloševa majka​
1994 - TV serija Otvorena vrata - Kristina Trobozić​
2006 - Sedam i po - učiteljica Milica​
2011 - Parada (film iz 2011)​
Thumb_stupica.jpg
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
jr_03_2012_2_03_b.jpg
KATARINA IVANOVIĆ​
15. maj 1811. Vesprem — 22. septembar 1882. Stolni Beograd​
srpska slikarka​
Katarina Ivanović je rođena u porodici srpskog građevinskog preduzimača u Vespremu, u Ugarskoj. Detinjstvo je provela u Stolnom Beogradu u maloj srpskoj zajednici koja se opirala gubljenju nacionalnog identita. Talentovana od detinjstva slikarstvo je počela da uči zahvaljujući novčanoj pomoći trgovca Đorđa Stankovića u Pešti u ateljeu Jožefa Peškog. Kasnije je njen dar za likovnu umetnost uočila i mađarska grofica Čaki koja joj je omogućila da slikarstvo uči u Beču u Umetničkoj akademiji, gde žene u to doba inače nisu imale pristup. Dalje se usavršavala na Akademiji u Minhenu, gde studira skoro dve godine (1845 — 1846) istortijsko slikarstvo. Tu je započela studiju poznate kompozicije Oslobođenje Beograda 1806. Godine 1846. odlazi u Beograd u kom ostaje svega godinu dana. Izvesno vreme živela je u Parizu i Zagrebu. Putovala je po Holandiji i Italiji, gde je mnogo naučila o savremenom slikarstvu. Pred kraj života vratila se u Stoni Beograd gde je živela i radila sve do svoje smrti. U tom periodu stvara uglavnom istorijske kompozicije, žanr-slike i mrtve prirode.​
Katarina Ivanović je veoma slabo govorila srpski. Bez obzira na to ona je bila veliki srpski rodoljub. Oduševljen njenom lepotom i intelektom, u ono vreme veoma popularni pesnik Sima Milutinović Sarajlija je 1837. godine Katarini Ivanović posvetio spev „Troje-sestarstvo“.​
1876. godine postala je član Srpskog učenog društva i tako je ona postala prva žena akademik kod Srba. Preminula je u Stonom Beogradu 22. septembra 1882. godine. Njeni posmrtni ostaci 1967. godine preneti su u Beograd.​
Katarina-Ivanovic-MEDIUM.jpg
Katarina Ivanović je u glavnom slikala portrete, istorijske žanr-kompozicije, a s posebnim uspehom je uspela da komponuje mrtvu prirodu. Među njena najpoznatija dela spadaju sledeće slike:​
Autoportret (1836.)​
Portret mladog muškarca 1837.​
Grožđe s korpom (1838.)​
Srpski Homer (crtež 1839.)​
Portret Sime Milutinovića Sarajlije (1840)​
Italijanski vinogradar 1842.​
Posle 1846. Portret kneginje Perside Karađorđević​
Portret vojvode Stevana Knićanina​
Deca Pavla Stanišića​
Beograđanka​
Mladi Danić​
Dečak sa sokolom​
Katarina Ivanović je naslikala ukupno 38 slika.​
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
71118_otkrica04ankaobrenovic_origh.jpg
ANKA OBRENOVIĆ - KONSTANTINOVIĆ​
1. april 1821. — 10. jun 1868.​
Bila je član vladajuće porodice Obrenović, ćerka Jevrema Obrenovića i Tomanije. Bila je pisac čiji su prevodi prvi književni radovi jedne žene u Srbiji 1836. godine. Poznata je i kao Anka Pomodarka.

Bila je isnpiracija za pesmu hrvatskog pesnika Antuna Mihanovića, koji je želeo da je oženi kada je imala 16 godina a on 41. U 1860, ona je organizovala jedan od prvih srpskih salona u svom domu u Beogradu.

Bila je udata za Aleksandra Konstantinovića sa kojim je imala sina Aleksandra i ćerku Katarinu. U Katarinu Konstantinović je bio zaljubljen knez Srbije Mihailo Obrenović i hteo njom da se oženi. Anka je ubijena zajedno sa Mihailom Obrenovićem na Košutnjaku 1868. godine, dok su njena majka Tomanija i ćerka Katarina preživele ovaj incident. Katarina se kasnije udala za Milivoja Petrovića Blaznavca, pa za Mihaila Bogićevića.

Usled braka sa Natalijom Konstantinović, unukom princeze Anke Obrenović, Mirku Petroviću, princu Crne Gore, je obećana srpska kruna.​
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
Draga_1.jpg
DRAGINJA DRAGA LJOČIĆ​
1855.—1937.​
Prva žena lekar u Srbiji.​
Draga je rođena 1855. godine u Šapcu u porodici trgovca. Završila je Višu žensku školu u Beogradu, a na Velikoj školi je probavila godinu dana na prirodnjačkom odseku, posle čega je otišla u Cirih na studije medicine. Kad je počeo Prvi Srpsko-turski rat, Draga Ljočić napušta studije i dolazi u Srbiju da bi radila kao medicinska sestra. Po završetku Drugog Srpsko-turskog rata, ona u Ženevi završava studije medicine. Vraća se u Srbiju gde se bavi privatnom praksom. Bila je prva Srpkinja koja je postala lekar u isto vreme kada i prva žena iz Velike Britanije.

Učestvovala je u svim ratovima koje je Srbija vodila od 1876. do 1915. godine - u dva Srpsko-turska rata (prvi od 30. juna 1876. do 1. novembra 1877. godine, a drugi od 13. decembra 1877. do 31. januara 1878. godine), u Srpsko-bugarskom ratu (od 14. do 28. novembra 1885. godine), Prvom balkanskom ratu (od 17. oktobra do 3. novembra 1912. godine), Drugom balkanskom ratu (29. juna do 10. avgusta 1913) i Prvom svetskom ratu (od 28. jula 1914. do 24. novembra 1915. godine i u povlačenju srpske vojske na Krf). Odlikovana je visokim vojnim odlikovanjima.​

U vreme Srpsko-bugarskog rata (1885. godine) Draga LJočić je bila jedini lekar u Državnoj bolnici u Beogradu.
Pored svih zasluga koje je stekla učestvujući u ratovima, u ono vreme u Srbiji, bilo nezamisljivo da jedna žena bude lekar. Pa tako je bila prinuđena, da pored svetski priznate diplome, mora da traži odobrenje u Srbiji od strane Ministarstva unutrašnjih dela da obavlja praksu u Srbiji. Napisala je tada u molbi : „Ja sam svršila Medicinski fakultet na Univerzitetu ciriškom i položila doktorat kao doktor medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti, što dokazujem priloženom diplomom. Na osnovu ovoga molim g. Ministra da mi izvoli dati dozvolu da u Beogradu praktikujem. I, ako bi trebalo još kakav uslov da ispunim, molim g. Ministra samo neka narediti izvoli, i to ću ispuniti”. Polagala je testove pred samom lekarskom elitom onog vremena i naravno zablistala. I pored toga, nije mogla da radi kao lekar u državnoj službi i to samo zato jer je žena.​

Nakon toga, radila je u Beogradu kao lekar u upravi Monopola i kao privatni lekar.

Bila je jedan od osnivača Materinskog udruženja i Kola srpskih sestara.
Umrla je u Beogradu 1937. godine.

Povodom sedamdesetogodišnjice života, Dragoj LJočić je, kao svojoj slavnoj prethodnici, Društvo ženskih lekara priredilo svečanu akademiju u Beogradu 1925. godine.

Pored toga sto je bila veliki srpski dobrotvor , ostaće zapamćena kao vatreni borac za žensku ravnopravnost, zahtevajući da žene dobiju pravo glasa.​

 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
71116_5_origh.jpg
JELISAVETA NAČIĆ​
31. decembar 1878. Beograd — 6. jun 1955. Dubrovnik​
Prva žena diplomirani arhitekta u Srbiji i prvi glavni arhitekta grada Beograda.

Rođena je u kući imućnog trgovca Mihaila S. Načića, njenog oca. Studirala je na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta Velike škole, u prvoj generaciji studenata, i diplomirala 1900. godine. Njeni glavni radovi su projekat osnovne škole „Kralj Petar I“ kod Saborne crkve u Beogradu i idejni projekat Crkve Aleksandra Nevskog u Beogradu. Takođe su njen rad kamene stepenice na prilazu ka Kalemegdanu (preko puta ambasade Francuske), koje su građene u prvim godinama 20. veka. Stepenice su rađene u stilu stepeništa u vrtovima italijanske Renesanse. U njenom ateljeu je liven i Pobednik na Kalemegdanu.

U Beogradu postoji ulica sa njenim imenom, neposredno kod Bajlonijeve pijace, opština Stari Grad (bivša ulica narodnog heroja Pavla Papa).​
 
Vrh Dno