• Dobrodošli na Ćaskanja! Mi smo zajednica koja okuplja članove sa prostora bivših jugoslovenskih republika. Budite slobodni, pregledajte naš sajt, pročitajte neke od započetih diskusija. Ako želite da učestvujete u diskusijama, pisati na forumu, kreirati albume, dodavati medije, a niste naš član, registrujte se. Registracija je besplatna i zahteva samo minut Vašeg vremena. I da ne zaboravimo: registrovanjem i prijavljivanjem na forumu uklanjate sve reklame koje se prikazuju na sajtu, jer nam je stalo do naših članova. Pridružite nam se!

Velike žene kroz srpsku istoriju

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
2.jpg
NATALIJA OBRENOVIĆ​
14.maj 1859. Firenca, Italija - 8.maj 1941. Pariz, Francuska​
Rođena je kao Natalija Keško 1859. u Firenci. Otac joj je bio ruski pukovnik Petar Keško, a majka princeza Pulherija Sturdza od Moldavije.​

Za kralja Milana se udala 1875. i sa njim je imala sina Aleksandra rođenog sledeće godine. I ljudske i političke razlike dosta brzo su dovele do sukoba između supružnika. Dok je Milan tražio oslonac u Austrougarskoj, dotle je Natalija bila rusofil. Natalijina hladnoća i Milanov temperament odvele su ga u brojne ljubavne avanture, koje su vređale Nataliju. Postala je vrlo popularna zbog brige i truda oko ranjenika za vreme rata sa Bugarskom 1885. godine. Otvoren i javan sukob sa Milanom nastao je 1886. godine, povodom njegove veze sa gospođom Nasos.​
Razlaz Natalije i Milana potrajao je više godina, povremeno imao znatne političke implikacije i punio skandalozne hronike. Brak je razveden 1888, pokazalo se na neregularan način, što je kasnije poništeno. Milan je abdicirao 1889. godine, a, kao deo njegovog poravnanja sa vladajućim radikalima i namesništvom, kraljica Natalija je proterana iz Srbije 1.juna 1891. godine. Do formalnog, ali ne i suštinskog pomirenja došlo je 1893, kada joj se Milan obratio za novac, pa su 1894. godine ponovo primljeni u kraljevski dom.​
Natalija_i_Aleksandar.jpg
Za vreme vladavine sina Aleksandra Natalija je pokušala da mu bude glavni savetnik. Zalagala se za orijentaciju na Rusiju i radikale, verujući da bez njih neće biti političke stabilnosti u Srbiji. Uglavnom je živela u Bijaricu u Francuskoj, u vili zvanoj Sašino. U Beograd je došla na duže 1895. pa 1897. godine, kada se opet sukobila sa kraljem Milanom. U njenom društvu se kao dvorska dama nalazila Draga Mašin, u koju se Aleksandar definitivno zaljubio.​
Teško razočarenje Nataliji je donelo venčanje sina Aleksandra sa Dragom Mašin 1900. godine. Najveći udarac doživela je 29.maja 1903. kada je grupa oficira ubila Aleksandra. Posle 1903. izvesnu utehu našla je u društvu jedne španske katoličke porodice, pa je prešla u katoličku veru i zamonašila se. Umrla je osmog maja 1941. godine u manastiru Sen Deni kraj Pariza i sahranjena na groblju Lardi kraj Pariza. Njeni memoari se čuvaju u Vatikanu i nisu još uvek objavljeni.​
feljton.jpg
ČUČUK STANA​
oko 1795. - 1849.​
Čučuk Stana se rodila oko 1795. godine u mestu Sikole, kraj Negotina, u porodici doseljenih Hercegovaca. Imala je dve sestre, Stojnu i Stamenu, a dosta kasnije je dobila i brata Mihajla. Iako su joj roditelji živeli u Negotinu, školu je završila u Beloj Crkvi. Po očevoj želji sve tri sestre su u mladosti nosile mušku odeću, jer nisu imale brata. Stana je bila mala i krhka, zbog čega je i dobila nadimak čučuk.​

Sa Hajduk Veljkom se upoznala u kući negotinskog prote 1812. godine. Prišla mu je i drsko zapitala: „Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati, nego devojačke darove krasti?“ Veljko je zastao zbunjen, jer sa njim nijedna žena tako nije razgovarala. Brzo su mu odmah objasnili da su njegovi momci poharali nekoliko sela i greškom odneli i devojačku spremu one koja je stajala pred njim. Zatim ju je Veljko darovao darovima i zaprosio rečima „Sada sam te ja darovao, sada si moja!“.​
Čučuk Stana je bila mnogo draga Hajduk Veljku. Za Čučuk Stanu se vezuju mnoge priče uključujući i one da se sa Veljkom tukla protiv Turaka, branila Negotin i da je čak četiri rane u tim borbama zadobila: dve na nozi, jednu na ramenu, a jednu, napravljenu turskim jataganom, na potiljku. Puškom je baratala kao pravi ratnik, svaku metu pogadala je sa ogromnom preciznošću, a u sedlu bila sigurna i vešta.​
Hajduk Veljko je poginuo 1813. godine, a on i Stana nisu imali dece. Posle Hajduk Veljkove pogibije, izbegla je i živela u Pančevu.​

Posle smrti Hajduk Veljka, Stana se udala za drugog čuvenog junaka, grčkog kapetana Jorgaća. Kapetan Jorgać je bio jedan od vođa Heterističkog ustanka u Grčkoj. Zajedno sa njim je prešla da živi prvo u u Vlašku, a nakon pokušaja Turaka da ih likvidiraju, prešli su u Bukurešt.​
Čučuk Stana i kapetan Jorgać su dobili troje dece: Milana, Aleksandra i ćerku Jevrosimu. To je bio osnovni razlog da pređu u Rusiju, a zatim u Hotin. Tu su se nalazile i grupe srpskih ustanika. Posle izbijanja ustanka Heterista 1821. godine, među kojima je bilo i Srba, kapetan Jorgać se sa svojih 480 saboraca smestio u manastiru Seku, u severnoj Moldaviji. U toku ratnih operacije bili su opkoljeni jedinicama turske vojske. Izlaz su našli u samoubilačkom paljenju baruta i eksploziva. Zajedno sa Heteristima u vazduh su odleteli i Turci.​
Izvor: Vikipedija​
155221_kneginja-ljubica_f.jpg
LJUBICA OBRENOVIĆ​
14.januar 1785. Srezojevci - 14.maj 1843. Novi Sad​
Njeno devojačko prezime bilo je Vukomanović, bila je ćerka Radosava i Marije Vukomanović. Glavni posrednik udaje za Miloša Obrenovića bio je Nikola Milićević Lunjevica koji je pregovore oko udaje završio sa Milanom Obrenovićem bratom kneza Miloša, na četrdeset dana od smrti njenog oca.​
Bila je poznata kao stroga i samosvesna, i često je zauzimala sopstveni stav u politici. Zbog toga je nekoliko puta dolazila u ozbiljne sukobe sa knezom Milošem. Jednom prilikom je u naletu ljubomore ubila jednu od ljubavnica kneza Miloša. Kao njena rezidencija izgrađen je konak knjeginje Ljubice u kojem je kasnije bio smešten Beogradski Licej.​
Sa knezom Milošem izrodila je sinove Milana (1819-1839) i Mihaila, i ćerke Petriju (1808-1871) i Savku.​
1842. godine došlo je do smene vlasti u Srbiji, sa dinastije Obrenovića na dinastiju Karađorđevića.​
Kneginja Ljubica umrla je u progonstvu 1843. u Novom Sadu u Austrijskom carstvua sahranjena je u manastiru Krušedol na Fruškoj gori.​
KonakLjubice_1876.jpg

Konak knjeginje Ljubice 1876.​
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
_sp-mileva-maric-ajnstajn.gif
MILEVA MARIĆ - AJNŠTAJN​
19.decembar 1875. Titel, Austrougarska - 4.avgust 1948. Cirih, Švajcarska​
Mileva Marić je rođena u bogatoj porodici u Titelu u Vojvodini (tada deo Austrougarske) kao najstarija od troje dece u porodici oficira austrougarske vojske. Prilikom rođenja Milevi je iščašen kuk, tako da joj je leva noga bila kraća. Ubrzo nakon njenog rođenja, njen otac je završio vojnu karijeru i dobio je posao u sudu u Rumi a kasnije u Zagrebu.Mileva je imala mlađu sestru Zorku (1883) i brata Miloša (rođenog 1885.)​
Mileva je 1886. godine krenula u žensku gimnaziju u Novom Sadu, a 1888. je prešla u gimnaziju u Sremskoj Mitrovici, gde je maturirala 1890. kao najbolja u razredu iz matematike i fizike. Od 1890. je pohađala Kraljevsku srpsku školu u Šapcu. Kada se preselila u Zagreb, dobila je specijalnu dozvolu da bi išla u školu u koju su išli samo dečaci.​
U leto 1896. upisala je studije medicine na Univerzitetu u Cirihu. U oktobru se prebacila na Državnu politehničku školu na studije matematike i fizike. Ona je bila tek peta žena koja je bila primljena u ovu školu. Jedan on njenih kolega na predavanjima iz fizike je bio Albert Ajnštajn, koji je tada imao 17 godina. Prve dve godine studiranja su bile vrlo uspešne za Milevu. Jedan semestar je provela u Hajdelbergu. Dok je bila odsutna dopisivala se sa Albertom, koji joj je napisao da mu nedostaje. U Cirih se vratila 1899. i njihova veza je planula. Milevini roditelji se nisu protivili toj vezi, pošto su znali da su njene šanse za brak bile male zbog njene bolesti. Međutim, Ajnštajnovi roditelji su se protivili jer je bila starija od njega 3 i po godine i nije bila Jevrejka.​
images.jpg
Uprkos obećavajućem početku studija, Milevin uspeh je počeo da slabi. U leto 1900. nije položila svoje završne ispite. Iako je i Milevin i Albertov prosek bio manji od potrebnih 5,0, Albertov prosek 4,9 je bio zaokružen na 5,0, ali za Milevinih 4,0 je najviše zaslužna slaba ocena 2,5 iz teorije funkcija. Ajnštajn je diplomirao i otišao kući za raspust. Mileva je ostala u Cirihu, radeći kao laboratorijski asistent i pripremala se da ponovo izađe na ispite. Mileva i Albert su se ponovo sastali na jezeru Komo. Nekoliko nedelja kasnije Mileva je otkrila da je trudna, a u julu 1901. je opet pala na ispitima. Te jeseni Ajnštajn je dobio slabo plaćeni posao nastavnika na zameni u Šafhauzenu.​

U Novom Sadu, krajem januara ili početkom februara 1902. Mileva je rodila kćerku Liserl. U svojoj 27. godini, sa nezavršenim fakultetom i vanbračnim detetom, počela je da se oseća kao sramota za porodicu. U međuvremenu, Albert je u dobio posao u patentom zavodu u Bernu. Albert i Mileva su se venčali u Bernu 6.januara 1903. Neko vreme pre venčanja Liserl je obolela od šarlaha. Nije poznato da li je umrla ili je data na usvajanje. Kada se Mileva pridružila Albertu u Bernu, dete nije bilo sa njom. Njihov brak je funkcionisao tako što je Albert šest dana nedeljno provodio u patentnom zavodu, slobodno vreme je posvećivao fizici, a Mileva je pokušavala da se nosi sa gubitkom deteta i neuspehom na fakultetu. Ipak, brak je krenuo na bolje kako je Albert dobio povišicu i rođenjem sina Hansa Alberta. Ajnštajn je 1905. objasnio fotoelektrični efekat, a 1908. je dobio licencu za rad na univerzitetu u Bernu. Sledeće godine je dao otkaz na Univerzitetu u Bernu i patetnom zavodu i prihvatio je mesto vanrednog profesora teorijske fizike na Univerzitetu u Cirihu.​
Ajnštajn je počeo da se dopisuje sa bivšom devojkom, pa je njihov brak zapao u krizu. Da bi vratio mir, otputovali su na odmor. Njihov drugi sin Eduard je rođen 1910.​
Sledeće godine, Albert se sa porodicom preselio u Prag, gde je postavljen za redovnog profesora na Univerzitetu Karl-Ferdinand. Za Milevu je ovaj prelazak bio težak; kao Srpkinja je bila osetljiva na napetosti između nemačkih i čeških nacionalista, sa kojima sa kao Slovenka identifikovala. Ajnštajn se 1912. vratio u Cirih, što je bio potez za koji je Mileva verovala da će ojačati njihov brak. Ipak, Albert je pronašao novog saradnika za matematiku Marsela Grosmana. Takođe je imao novu ljubavnicu, rođaku Elzu Lovental. Ova kriza je došla u proleće 1914. kada je Albert prihvatio položaj stalnog člana prestižne Pruske akademije nauka kao i mesto redovnog profesora na Univerzitetu u Berlinu. Mileva je ispočetka odbila da prati Alberta, pošto je Elza živela u Berlinu, ali su se ipak preselili. Albert je napravio spisak naredbi za Milevu, sa zapovestima kao što su „odgovaraj mi samo kada ti se obratim“. U julu 1914, dan pre izbijanja Prvog svetskog rata, Mileva je spakovala stvari i vratila se sa decom u Cirih.​
mileva-maric-1.jpg
Albert je ostao sa Elzom i dovršio Opštu teoriju relativnosti. Godine 1916. je zatražio razvod od Mileve, koja se razbolela od ovog zahteva. Dok je Mileva bila bolesna, njena mlađa sestra Zorka se brinula o deci, ali je Zorka doživela nervni slom, pa je sledeće dve godine provela u psihijatrijskoj klinici. Mileva je konačno pristala da Albertu pruži razvod 1918, a Ajnštajn se složio da Milevi da novac od bilo koje buduće Nobelove nagrade. Zvanično su se rastali 14.februara 1919., a Albert se oženio Elzom 2.juna 1919. Te godine, savijanje svetlosti u gravitacionom polju za vreme pomračenja Sunca je bilo glavni dokaz za Opštu teoriju relativnosti, što je Ajnštajnu donelo svetsku slavu.​

feljton-Knjeginja-Milica_310x186.jpg
MILICA HREBELJANOVIĆ​
1335. Srbija - 11.novembar 1405. Srpska despotovina​
Milica je rođena oko 1335. godine, a oko 1353. udala se za Lazara Hrebeljanovića. Posle smrti cara Uroša Lazar postaje knez Raške sa prestonicom u Kruševcu. Imali su sedmoro dece.​
Kad joj je muž 1389. poginuo u Kosovskoj bici, Milica je upravljala narodom i državom, jer su joj sinovi bili još deca. To su za državu bila teška vremena. Kada je njen stariji sin Stefan odrastao, postao je vladar. Tada je mogla da napusti državne poslove. Otišla je sa svojom rođakom Jefimijom u manastir Ljubostinju, koji je sama osnovala. U njemu se zamonašila i dobila ime Evgenija. Pred smrt primila je monaški zavet velike shime i dobila novo ime Efrosinija. U manastiru Ljubostinji provela je svoje poslednje dane, tu je preminula 11. novembra 1405. godine. U tom manastiru je i sahranjena. Srpska pravoslavna crkva je proslavlja kao svetiteljku 19.jula po crkvenom kalendaru ili 1.avgusta po novom kalendaru. Istog dana proslavlja se i njen sin despot Stefan Lazarević.​

Kneginja-Milica-Hrebljanović-rodjena-Nemanjić-Carica-Milica-Prepodobna-Evgenija.jpg

Kneginja Milica se bavila i diplomatskom delatnošću, zajedno je sa Jefimijom 1398. išla kod sulatana Bajazita da zastupa interese svoga sina Stefana. Tom prilikom je, uz pomoć tada već uticajne ćerke, Bajazitove supruge Olivere izdejstvovala prenos moštiju Svete Petke iz Vidina u Beograd. Mošti su bile smeštene u Kapelu Svete Petke na Kalemegdanu, danas su one u rumunskom gradu Jaši.​
Bavila se i književnošću, poznata su njena dela „Molitva matere“ i „Udovstvu mojemu ženik“. Smatra se da su književni dar od nje nasledili ćerka Jelena Balšić i sin despot Stefan.​

 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan

935234_VelikaNad.jpg
NADEŽDA PETROVIĆ​
12.oktobar 1873. Čačak - 3.april 1915. Valjevo​
Sa porodicom se 1884. godine preseljava u Beograd. Višu žensku školu završila je u Beogradu 1891. godine. Sledeće, 1892. godine, polaže ispit za nastavnicu crtanja u srednjim školama i postaje učenica u ateljeu Đorđa Krstića 1896/97. godine pohađa školu kod Cirila Kutljika. Od 1898. godine počinje školovanje u Minhenu u ateljeu Slovenca Antona Ažbea.http://sr.wikipedia.org/wiki/Антон_Ажбе

Već 1900. godine imala je prvu samostalnu izložbu u Beogradu. Godine 1901. započinje rad u ateljeu Julijusa Ekstera u Minhenu. Od 1904. godine angažuje se u domovini oko Prve jugoslovenske umetničke izložbe, osnivanja Lade i Prve jugoslovenske umetničke kolonije (Sićevo,Pirot, 1905. godine). Bavila se i likovnom kritikom.​
Do 1912. godine izlaže na mnogobrojnim izložbama: Izložba Lade; Izložba jugoslovenske kolonije 1907; Izložba srpskog umetničkog udruženja 1908; Druga samostalna izložba u Ljubljani 1910; iste godine u Parizu na Jesenjem salonu i u Zagrebu u okviru grupe Medulić; naredne 1911. godine izlaže u srpskom paviljonu na Međunarodnoj izložbi u Rimu, na Salonu internacionalne unije i Jesenjem salonu u Parizu.​
U Beogradu 1912. godine otvara slikarsku školu i učestvuje na četvrtoj jugoslovenskoj izložbi. U Prvom balkanskom ratu učestvuje kao dobrovoljna bolničarka na frontu. Sa srpskom vojskom je ponovo 1913. i 1914. godine. Umrla je u Valjevu, od pegavog tifusa, gde je bila na dužnosti dobrovoljne bolničarke. Epidemija u Valjevu je odnela živote i lekarima Draginji Babić, Selimiru Đorđeviću i drugima.​
t_951535_admin_cool_v.jpg
VILHELMINA MINA KARADŽIĆ​
30.jun /12.jul 1828. Beč - 12.jun 1894. Beč​
Njeni roditelji Vuk i Ana imali su trinaestoro dece od kojih su svi, osim Mine i Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti do 1852. godine (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). Vilhelmina - Mina i Dimitrije rođeni su istog dana sa razmakom od osam godina (12. jul 1828. i 1836). Dimitrije je bio kadet Inžinjerske akademije u Klosterbruku.​
Rođena je u Beču i odrasla u kući u koju su dolazile mnoge poznate ličnosti srpske kulture toga doba, prijatelji i saradnici njenog oca: Branko Radičević, Đura Daničić, prota Mateja Nenadović, Njegoš, knez Mihailo Obrenović, Stevan Knićanin, slikari Uroš Knežević, Aksentije Marodić, Steva Todorović, Dimitrije Tirol, patrijarh Josif Rajačić, crnogorski knez Danilo,... kao i Jakob Grim, istoričar Leopold Ranke, Pavle Šafarik, ruski naučnik Sreznjevski, i mnogi drugi. Osim nemačkog jezika naučila je rano francuski, a potom i italijanski, od 15. počela je da uči srpski, a od 19. godine engleski jezik. Išla je na časove klavira i slikarstva. Časove muzike držao joj je Gustav Grosman. O njenom obrazovanju brinuo se i Jernej Kopitar, koji joj je poklanjao knjige nemačkih, francuskih i engleskih pisaca.​
Mina je vredno učila - najpre crtanje, kod kapelana Jozefa Pfajfera, a sredinom 50-ih godina nastavila je usavršavanje u ateljeu Fridriha Šilhera, zatim kod živopisca Grubera. Svome ocu je pomagala kao sekretar u poslovima i pratila ga na putovanjima. Putujući sa ocem, posetila je galerije u Veneciji (1847), Berlinu (1849. i 1854.), Drezdenu (1854.). Želela je da se usavršava u Petrogradu, ali nije uspela da dobije stipendiju.​
Sa tridesetak godina već je ušla u Kukuljevićev „Slovnik umjetnikah jugoslavenskih“, nedugo zatimo i u Vurcbahov „Biografski leksikon“, a početkom 20. veka našla se među 216 znamenitih Srba u delu „Znameniti Srbi XIX veka“ Andre Gavrilovića.http://sr.wikipedia.org/wiki/Андра_Гавриловић
thumb-502-228.jpg
U maju 1858 . sa majkom i ocem, doputovala je brodom iz Beča u Zemun. U Beogradu je prešla u pravoslavnu veru i dobila ime Milica. Udala se za siromašnog bratanca knjeginje Ljubice, bolešljivog i umnog profesora književnosti na beogradskom Liceju Aleksu Vukomanovića (1826-1859). Venčanje je bilo u Sabornoj crkvi. Imali su sina Janka.​
Aleksa je umro krajem 1859. posle godinu i po braka, bio je oboleo „od očiju“. Posle nekog vremena umro joj je i otac Vuk (1864). Zatim se više godina brinula o teško bolesnoj majci Ani. Ana Kraus (1798—1876) je 1868. imala moždani udar od koga joj se oduzela desna strana i moć govora, Mina je negovala do kraja života 11. avgusta 1876. godine.​
Sin Janko je imao nepuna tri meseca kada je 1859. ostao bez oca. Otišao je u Rusiju na školovanje, odakle je 1876. došao kao dobrovoljac u Srbiju i učestvovao u srpsko-turskom ratu gde je dobio medalju za hrabrost. Vratio se potom u Rusiju gde je umro 1878. godine. Ovim događajima dodaje se i smrt njenog brata Dimitrija Karadžića (1836—1883) u Petrogradu. Posle toga Mina je ostala kao jedini potomak Vuka Karadžića i sa njom je 1894. ugašena Vukova loza.​
Umrla je 12. juna 1894. u Beču od uremije. O državnom trošku preneta je u Beograd i sahranjena u grob njenog muža Alekse na Tašmajdanu. Početkom 20. veka njihove kosti zajedno sa sinovljevim su prenete u Savinac kod Gornjeg Milanovca gde su sahranjene u kripti porodične crkve Vukomanovića.http://sr.wikipedia.org/wiki/Црква_светог_Саве_на_Савинцу
137641332332963122_JvBB83v7_c.jpg
OLGA KARAĐORĐEVIĆ​
princeza Olga od Grčke i Danske​
11.jun 1903. Atina - 16.oktobar 1997. Pariz​
Rođena je 11. juna 1903. u Atini u dvorcu Tatoj kao najstarija ćerka princa Nikole od Grčke, sina grčkog kralja Đorđa I, i velike ruske kneginje Jelene Vladimirovne, unuke imperatora Aleksandra II i sestre Kirila Vladimiroviča kasnijeg pretendenta na ruski presto.​
Sa knezom Pavlom Karađorđevićem se upoznala u Londonu gde je on, posle Prvog svetskog rata, uspešno okončavao studije na Oksfordu i stekao diplomu Master of Arts. Venčali su se u Beogradu, 22. oktobra 1923. godine.​
index.jpg
Kneginja Olga Karađorđević je sa knezom Pavlom imala troje dece:​
Sina Kneza Aleksandra (1924)​
Sina Kneza Nikolu (1928-1954)​
Kćer Kneginju Jelisavetu (1936)​
Preminula je 16. oktobra 1997. u Parizu i sahranjena pored muža i sina Nikole na groblju Boa-de-Vo u Lozani. Njeni posmrtni ostaci su 28.septembra 2012. godine ekshumirani i prenešeni u Srbiju, a 6.oktobra 2012. godine sahranjeni na Oplencu.​
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
olja-ivanjicki.jpg
OLJA OLGA IVANJICKI​
10.maj 1931. Pančevo - 24.jun 2009. Beograd​
Olja Ivanjicki, pravo ime Olga, je rođena u Pančevu 10. maja 1931. godine u ruskoj bolnici. Njeni roditelji, otac Vasilij Vasiljenko Ivanjicki i majka Veronika Mihajlovna Pjotrovska su u Srbiju došli kao prognanici iz Rusije nakon Oktobarske revolucije. Živeli su u Kragujevcu gde je Olja Ivanjicki živela sve do dolaska u Beograd, da studira vajarstvo na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu. Mada je upisala vajarstvo, ona se od samog početka uglavnom bavila slikarstvom.​
olja-ivanjicki-v.jpg
Godine 1957. je završila akademiju likovnih umetnosti u klasi profesora Sretena Stojanovića. Po završetku postdiplomskih studija, 1962. godine dobila je posebno priznanje i stipendiju Fordove fondacije za nastavak studija u SAD, a godine 1978. i mogućnost da učestvuje u programu Fulbrajtove fondacije „Artist in Residence - Rhode Island School of Design“.​
Jedan je od osnivača Niš Art Fondacije i Salona Muzeja Mediale a 2007.osnovala je i Fond Olge Olje Ivanjicki sa krajnjim ciljem da Fond radi na osnivanju Muzeja Olje Ivanjicki.​
Projekti:​
2003. godine je završila i nekoliko arhitektonskih projekata. Projekat za novi trgovinski centar u Njujorku, pod nazivom „Big Apple Twins – Ground and Sky Zero Memorial“ i arhitektonski projekat koji obuhvata dve građevine za Mars, mušku i žensku zgradu, Matrimonial Buildings.​
2004. godine je učestvovala na konkursu za memorijalni centar u Njujorku sa projektom „Memorijalna sfera“ (Memorial Sphere).​
2004.godine napravila je projekat mosta preko Dunava za Beograd, „Belgrade Time Gate“, a učestvovala je i na konkursu „Nasca Observatory Lodge“ u Peruu, kao i na Trećem Pežoovom takmičenju za projekat automobila bliske budućnosti.​
2005.godine oprobala se i kao kostimograf u Narodnom pozorištu u Beogradu, u opereti „Slepi miš“, Johana Štrausa, a sa modnom kućom „Mona“ je ostvarila modnu reviju „Tesla“, povodom 150 godina rođenja Nikole Tesle.​
2007. godine sa modnom kućom „Mona“ iz Beograda uradila kolekciju "Njegoš“ posvećenu 150-godišnjici štampanja Gorskog vijenca.​
2009. godine, pred sam odlazak u bolnicu na tešku operaciju, predala skice za još jednu reviju u okviru kuće „Mona“.​
OljaIvanjicki1a.jpg
Nagrade i priznanja:​
Izabrana za Najboljeg slikara dvadesetog veka u Jugoslaviji na osnovu glasanja sprovedenog među jugoslovenskom publikom.​
Dobitnik je Sedmojulske 1988. i Vukove nagrade za životno delo, najvećih priznanja u Srbiji.​
1995. IBC Cambridge - „Međunarodnu ženu godine”​
1998. ABI - Međunarodni biografski centar iz Kembridža i Američki biografski institut - „Međunarodnu ženu godine”​
1999. IBC Cambridge - „Vodećih 2000 intelektualaca sveta”​
2000. IBC Cambridge - „Izuzetni pojedinci 20. veka”​
2001. IBC Cambridge - „Vodeće žive legende sveta za 2001 godinu”​

Postala je zamenik guvernera Američkog biografskog instituta, a zatim zamenik direktora Međunarodnog biografskog centra u Kembridžu.​

2005. - Jedan od osnivača Niške umetničke fondacije za mlade umetnike.​
2006. - Zlatni beočug za životno delo Kulturno-prosvetne zajednice Beograda.​
Umrla je u Beogradu 24.juna 2009.godine posle operacije srca. Sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju 27.06.2009. godine.​
efigmanska_povelja.jpg
JERINA BRANKOVIĆ​
Jerina Branković rođena kao Irina Kantakuzin, poznata kao Prokleta Jerina, bila je srpska despotica, poreklom Grkinja iz porodice Kantakuzina, žena despota Đurđa Brankovića (vl.1427 - 1456), za koga se udala 26.decembar 1414.​
Ne zna se tačno godina njenog rođenja, uzima se približno da je to 1400, moguće je da je rođena i nekoliko godina ranije. Njen otac bio je Dimitrije I Kantakuzin, koji je imao titulu sevastokratora od decembra 1357. i despota Moreje 1383. Rođen je bio oko 1343. a umro između 1384. i 1420.Dimitrije je bio unuk vizantijskog cara Jovana VI Kantakuzina (car 1347-1354). Od njene porodice, u Srbiji je naročito bio poznat Jerinin brat Toma Kantakuzin (umro 1463).​
Bila je nepopularna u narodnom predanju i nazvana Prokleta Jerina, najviše zbog izgradnje grada Smedereva, tadašnje nove srpske prestonice. Po narodnom predanju njena vladavina je bila surova. Umrla je kao monahinja u Rudniku 2. ili 3. maja 1457, pretpostavlja se da je otrovao njen sin Lazar. Stari gradovi širom prostora naseljenih Srbima su po njoj dobili imena Jerinin grad.
Sa despotom Đurđem imala je petoro dece:​

Todor Branković 1415-1428​
Grgur Branković (1416-1459)​
Stefan Branković (1425-1476) srpski despot 1458-1459.​
Lazar Branković 1421-1458, srpski despot 1456-1458.​
Katarina Branković (1418-1492), udata 20.aprila 1434.za grofa Ulriha II Celjskog(1406-1456)​

Turci su 1441. zarobili Grgura i Stefana Brankovića i 8.maja te godine ih oslepeli po naredbi sultana Murata II.​
Prema istorijskim izvorima, Jerina je bila druga žena despota Đurđa Brankovića. Ne zna se ime njegove prve žene sa kojom je imao ćerku Jelenu, ali je izvesno da je bila trapezuntska princeza. Za Maru, Đurđevu, navodno, najstariju kćerku, ne zna se pouzdano da li je bila Jerinina ćerka, ili Đurđeva ćerka iz prvog braka.​
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
JelenaBalsicLazarevic1.jpg
JELENA LAZAREVIĆ BALŠIĆ - HRANIĆ​
između 1366 i 1371. Prilepac - mart 1443.​
srpska spisateljica, kćer kneza Lazara i kneginje Milice​
udata 1386. za Đurđa II Stratimirovića Balšića, vladara Zete​
Muž joj je poveravao diplomatke poslove. Posle njegove smrti 1403. pomaže sinu Balši III u upravljanju zemljom i da ratuje sa Mlečanima. Kada su Mlečani zahtevali da dođe do zaključenja mira 1409. i Balša dođe u Mletke, umesto sina odlazi Jelena i prima na sebe svu krivicu za rat.​
Preudala se 1411. za bosanskog velikog vojvodu Sandalja Hranića, gospodara Huma, sa kojim nije imala dece.​
Posle smrti sina Balše III u Zeti je 1440.sagradila Bogorodičinu crkvu u Gorici (Brezovici-Bešci), ostrvu na Skadarskom jezeru i odredila je sebi za grob.​
U Dubrovniku (1427-1440) i na Beški (1441-1443) Jelenu je često posećivala najmlađa sestra princeza Olivera, udovica sultana Bajazita I. Smatra se da je Olivera tada u Zeti obavljala i neke tajne diplomatske poslove u ime njihovog sestrića despota Đurđa Brankovića, tadašnjeg vladara Srbije.​
Jelena je umrla 1443 . godine. Sahranjena je u crkvi sv.Bogorodice, na ostrvu Beška (Beška gorica). Te godine, Bar (nekada prestono mesto njenog sina) po treći je put pao u ruke Mlečana, koji su ga držali narednih 128 godina, sve do turskog osvajanja. Tokom vidovdanskih svečanosti, deo Jeleninih mošti je vraćen u rodni Kruševac.​
Kao treća ćerka, Jelena je odrasla na dvoru svog oca, kneza Lazara, i majke, kneginje Milice, koja je pripadala bočnoj liniji Nemanjića ( pošto je njen otac, knez Vratko, bio direktan potomak Vukana, najstarijeg sina Stefana Nemanje ). Pored Jelene, oni su imali još sedmoro dece. Kao veliki ljubitelj knjige i obrazovana osoba, nazivana je „Učena“. U Zeti će je zvati i „gospođom Lenom“.​
Izvor: Vikipedija.​
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
zankas.jpg
ŽIVANA ŽANKA STOKIĆ​
24.januar 1887. Veliko Gradište - 21.jul 1947. Beograd​
srpska glumica​


Rođena je u Velikom Gradištu. Otac Bogosav je bio ili lekar ili policijski pisar. Njena majka Julka je rano ostala udovica, pa se udala za sveštenika Aleksandra Nikolajeviča Sandu, koji nije želeo pastorku u svojoj blizini, pa se Žanka već sa četrnaest godina udala za jednog zaječarskog abadžiju. Međutim, „pobegla“ je sa pozorišnom trupom Ljubomira Rajačića Čupe, gde joj je prvi zadatak bio pranje veša. Muž je prvi put uspeo da je batinama vrati kući, ali je drugi put mladu Žanku uzeo u zaštitu glumac Aca Gavrilović, koji je kasnije postao njena velika ljubav.​
Već premijernim pojavljivanjem u ulozi Tereze u predstavi „Bračne noći" 1902. godine osvojila je publiku. Po raspadu trupe sa nekolicinom kolega krenula je da obilazi vojvođanske, slavonske i bosanske varoši.U Varaždinu 1907.godine dobila i prvu dramsku ulogu - igrala je udovicu u komadu „Nada“. Godinu dana kasnije se udala po drugi put i o tom braku je govorila da je bio iz ljubavi, ali da se završio sa bolnim uspomenama.​
Žanka je najpre igrala u trupama Mike Bakića, Dimitrija Nešiča i Mihaila - Ere Markovića, zatim od 1907. u Osječkom kazalištu, gde ju je zapazio i poznati hrvatski reditelj i teatrolog Branko Gavela. Ali, prekretnica u njenoj karijeri se desila u avgustu 1911. godine, kada je gostovala u Beogradu. Tu ju je zapazio upravnik Milan Grol. Samo mesec dana kasnije primljena je za privremenog člana Narodnog pozorišta, a ubrzo postaje i njegov stalni član. Tu je igrala u tri Gaveline predstave "Figarova ženidba", "Sirano de Beržerak" i "Rodoljupci", a na sceni Narodnog pozorišta odigrala je i više od stotinu malih i velikih uloga.​
ZankaStokic.jpg
Njene zapaženije uloge su Toaneta u "Uobraženom bolesniku", Dorina u „Tatifu", Nera u "Podvali", Stana u „Stanoju Glavašu", a posebno one u Nušićevim delima - Sarka u „Ožalošćenoj porodici" , Juliška u „Putu oko sveta", gospađa Spasić u „Uježu", Mica u „Vlasti" i Živka u „Gospođi ministarki".Premijeri Nušićevig dela 25.maja 1929. godine u režiji Vitomira Bogića, prethodio je Žankin veliki jubilej - četvrt veka umetničkog rada. Ostalo je zapisano da je čuvena glumica 7. marta, od deset časova pre podne do dva po podne, primala čestitke u skadarlijskoj kafani "Dva jelena". Pokloni su bili neobični, pa je između ostalog, dobila obveznice ratne odštete, džačić sa dve hiljade stoparaca, kučence u korpi cveća... Predato joj je i 160.000 dinara u gotovom novcu, što je sa prihodom od predstave premašilo svotu od 260.000 dinara. Tim novcem je kupila kuću na Topčiderskom brdu. Živela je okružena svojim psima Milkicom i Lolicom, kanarincima, a ni bolesna nije odbila da kumuje mečićima u zoo-vrtu.​
298349_ku-nusicizanka-ovo_ff.jpg
Dešavalo da Žanka po godinu dana ne dobije novu ulogu, ali zbog toga nikada nije protestovala. Poznato je i da je Branislav Nušić pišući „Gospođu ministarku“, mislio baš na ovu glumicu. Sama predstava je doživela izuzetan uspeh: do 1941.godine izvedena je više od dve stotina puta, a gostovala je na scenama Beča, Krakova, Budimpešte, Varšave, Sofije, Praga i Vilnusa.​
U leto 1947. godine posetio je Milivoje Živanović i saopštio da joj je sve oprošteno. Dolazi i Bojan Stupica, prethodno dobivši saglasnost Radovana Zogovića i Agitropa CK da Žanku može da angažuje u novom, Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Međutim, ta vest ju je „dotukla“ i umrla je tri dana kasnije.​
Pola veka posle Žankine smrti, u Rabrovu joj je podignut spomenik rad vajara Vladimira Mitrovića, a Narodno pozorište i "Večernje novosti" na inicijativu Mire Stupice, ustanovili su nagradu s njenim imenom - "Velika Žanka".Priznanje se dodeljuje „glumačkoj ličnosti koja je obeležila pozorišni i filmski život Srbije svojim stvaraličkom zrelošću i bogatstvom glumačkog života“.​
Sahranjena je na Topčiderskom groblju. Kovčeg natovaren na volovska kola, bio je sav u cveću. Narod je klečao sa strane, na trotoarima. Po njenoj želji, na grobu je otpevana pesma „Oj Moravo“. Spomenik joj nije podigla ni država, ni pozorište, već verna služavka (kojoj je ostavila skromno nasledstvo) s natpisom: „Svojoj plemenitoj gazdarici Žanki podižem ovaj spomenik, blagodarna Magda.“​
Izvor: Vikipedija.​
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
64241_kneginja-zorka_f.jpg
ZORKA KARAĐORĐEVIĆ​
23.decembar 1864. Cetinje, Knjaževina Crna Gora - 16.mart 1890. Cetinje​
kneginja Ljubica - Zorka Karađorđević, devojačko Petrović​
najstarija kćerka crnogorskog knjaza, kasnije kralja Nikole I i supruga Petra II​
Na krštenju je dobila ime Ljubica, kum je bio srpski knez Mihailo Obrenović koga je u Cetinju na krštenju zastupao državni savetnik Đorđe Đoša Milovanović (1813—1885).Od milošte je nazvana Zorka. Bila je prvo od ukupno dvanaestoro dece crnogorskog kneza Nikole I Petrovića i kneginje Milene.​
Za kneza Petra Karađorđevića udala se 1883. godine i sa njim izrodila petoro dece:​
Jelenu,rođena 1884, bila je supruga ruskog velikog kneza Ivana Konstantinoviča, umrla 1962.​
Milenu, rođena 28. aprila 1886, umrla kao dete 21. decembra 1887.​
Đorđa, rođen 1887, abdicirao 1909. godine u korist brata Aleksandra, umro 1972.​
Aleksandra,rođen 1888, bio kralj Jugoslavije (1921—1934), ubijen 1934.​
Andriju, rođen i umro 1890. godine.​
260px-Princess_Zorka_of_Montenegro.jpg
Glavna preokupacija kneginje Zorke za života bila je da njen suprug postane kralj Srbije, te je stalno bila trudna u nameri da pretendentu na srpski presto ostavi što više potomaka. Umrla je 16. marta 1890. godine, na porođaju poslednjeg sina Andrije, koji je takođe preminuo nekoliko dana posle svoje majke. U želji da pomogne svojoj supruzi, Petar I pozvao je lekare iz Beča, ali nesretnoj kneginji nije bilo pomoći. Umrla je sa rečima: „Biće kralj!“, misleći na Petra Karađorđevića, što se i ostvarilo 13 godina kasnije nakon Majskog prevrata.​
Sahranjena je na Cetinju, ali su njeni zemni ostaci kasnije prebačene na Oplenac. Iako je kratko živela kneginja Zorka je ostavila veliki trag u istoriji kao spona Srbije i Crne Gore i kao majka jugoslovenskog kralja Aleksandra I Karađorđevića.http://sr.wikipedia.org/wiki/Александар_I_Карађорђевић
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
t_397345_pinkjeca_cool_v.jpg
DESANKA MAKSIMOVIĆ​
16.maj 1898. Rabrovica kod Valjeva - 11.februar 1993. Beograd​
srpska pesnikinja, profesorka književnosti​
Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece.​
Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu.​
t_1501175_volela_se_dva_vetra_desanka_maksimovic_pinkjeca_cool_m.jpg
Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3.septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.​
Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Gustav Krklec, Branko Ćopić i mnogi drugi.​
Dana 17.decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16.decembra 1965. za redovnog člana.​
U četvrtak, 11.februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva.​
Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.http://sr.wikipedia.org/wiki/Француски_језик
Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“.​
Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“.​
Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21.oktobra 1941.pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ - pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.​
desanka1[1].jpg
Desanka Maksimović je dobila veliki broj književnih nagrada, a među njima i Vukovu (1974), Njegoševu (1984), nagradu AVNOJ-a (1970), Sedmojulska (1964), Zmajeva nagrada (1958 i 1973), nagrada „Mlado pokoljenje“ (1959). Izabrana je i za počasnog građanina Valjeva.​
Prvo priznanje dobila je 1925. godine nagradom za pesmu „Strepnja“ na konkursu časopisa „Misao“.​
Godine 1985. renovirana je osnovna škola u Brankovini, koju je pohađala Desanka Maksimović i gde je njen otac bio učitelj. Ova škola je nazvana „Desankina škola“, kako ju je narod tokom vremena prozvao.​
Godine 1988 odlikovana je nagradom „Zlatni venac“ makedonskih Večeri poezije u Strugi. Nagrada se dodeljuje jednom pesniku godišnje za celokupan životni rad.​
U Valjevu je, još za njenog života, podignut spomenik Desanki Maksimović. Ovaj spomenik je otkrio Matija Bećković 27.oktobra 1990.godine. Pesnikinja je malo negodovala zbog ovog čina, ali su je ubedili da je to samo spomenik poeziji sa njenim likom.​
Desanka_Maksimovic_PhotoAdamRadosavljevic.jpg
Dana 12.februara 1993.Vlada Srbije je donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleži osnivanjem Zadužbine desanke Maksimović koja dodeljuje nagradu "Desanka Maksimović". Odluka Vlade je realizovana inicijativom Ministarstva za kulturu Srbije da Narodna biblioteka bude osnivač i nosilac te institucije. Zadužbina je osnovana 19.marta 1993.Osnivačkim aktom i Statutom naznačava se da zadužbina treba da „stvori uslove za trajno očuvanje i negovanje uspomene na Desanku Maksimović, jednog od najvećih pesnika srpskog jezika 20. veka“.​
Povodom stogodišnjice njenog rođenja,Uneskov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimović za ličnostkulture u 1998.godini.​
Dana 23.avgusta 2007.otkriven je spomenik Desanki Maksimović u Beogradu u Tašmajdanskom parku.​
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
Thumb_kraljica.jpg
MARIJA KARAĐORĐEVIĆ​
9.januar 1900. Gota, Nemačko carstvo - 22.jun 1961. London, Velika Britanija​
jugoslovenska kraljica​

Druga je ćerka rumunskog kralja Ferdinanda Hoencolerna (1865—1927) i rumunske kraljice Marije 1875-1938, princeze od Velike Britanije i Irske, sinovice engleskog kralja Edvarda VII i unuke kraljice Viktorije.​
Marijina baka po majci je bila čuvena lepotica, velika kneginja Marija Aleksandrovna, sestra ruskog cara Aleksandra III, a deda po majci joj je bio Alfred, vojvoda od Edinburga — drugi sin britanske kraljice Viktorije.​
Bila je veoma obrazovana. Pre udaje imala je titulu princeze od Rumunije. A kao unuka kraljice Viktorije bila je u rodbinskim odnosima sa svim evropskim kraljevskim kućama. Za vreme Prvog svetskog rata radila je sa majkom u bolnici, negujući ranjenike. Pošto se zvala isto kao i svoja majka, bila je poznata i po nadimku Minjon.​
rep-kraljica-marija-1.jpg
Udala se za jugoslovenskog kralja Aleksandra I Karađorđevića dana 6.juna 1922. godine.​
Sa njim je rodila tri sina:​

kralj Petar II Karađorđević (1923—1970)​
princ Tomislav Karađorđević (1928—2000)​
princ Andrej Karađorđević (1929—1990)​
Posle ubistva kralja Aleksandra u Marselju, 9.oktobra 1934. ostala je da se brine o sinovima i sprema Petra da preuzme kraljevsku ulogu kada postane punoletan. Kada je kralj Petar II stupio na vlast 28.marta 1941. ona je postala kraljica-majka.​
Kraljica-Marija-Karadjordjevich.jpg
Bila je veoma omiljena u srpskom narodu. U tradicionalnom društvu tadašnje Srbije, bila je uzor smerne supruge i majke. Bila je aktivna u dobrotvornim organizacijama. Umrla je 22.juna 1961. u Londonu i sahranjena u Kraljevskom groblju Frogmor u Vindzoru.​
 

jasna949

dežurna ćaskalica
Starosedelac
Učlanjen(a)
27.10.2010.
Poruke
20.474
Broj reagovanja
2.926
Horoskop
Blizanci
Hvala Jan.... pogotovo za našu Desanku Maksimović..... velika žena.... veliki pesnik....:thumbsup:
 

Stemis

Prinudni upravnik
Urednik
Učlanjen(a)
12.02.2009.
Poruke
30.366
Broj reagovanja
16.292
Horoskop
Ovan
Divna tema@JanBomar :)
Meni je nekako posebna knjeginja Milica.
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
t4v1.jpg
DRAGA OBRENOVIĆ​
11/23.septembar 1864. Gornji Milanovac - 29.maj 1903. Beograd​
kraljica Srbije, supruga kralja Aleksandra Obrenovića​
Draga Lunjevica je rođena u bogatoj porodici Lunjevica. Dragin otac, Pantelije Lunjevica je bio okružni načelnik Gornjeg Milanovaca, a majka Anđelija domaćica. Deda joj je bio Nikola Milićević Lunjevica, prijatelj i pobratim Miloša Obrenovića. Pored Drage, Anđelija i Panta su u braku imali još sinove Nikodija i Nikolu i ćerke Hristinu, Vojku i Anu.​
U svojoj devetoj godini, Draga je poslata na školovanje u Beograd. Osnovu školu je završila u Beogradu, zatim i „Cermankin zavod“, odnosno „Ženski zavod“. Tu je naučila više stranih jezika, među kojima ruski, francuski i nemački jezik. Za vreme boravka u Beogradu, Draga se počela baviti pisanjem romana i pripovedaka, prevođenjem knjiga za novac. I pored toga što je otac vodio dosta računa o njoj, kao vrlo mlada devojka je počela da zarađuje za život. Čak je objavila i nekoliko zanimljivih priča za inostrane časopise. Volela je da čita, a naročito je volela da čita Stendala.​
U Beogradu se prvi put zaljubila u studenta Bogdana Popovića, kasnije profesora i teoretičara književnosti, koji je od Drage bio stariji tri godine. Često su se sastajali u klubu književnika, gde je Draga često navraćala. Međutim, želje Draginih roditelja odvešće je potpuno daleko od Popovića.​
192018_draga2_f.jpg
Po razvodu kralja Milana sa kraljicom Natalijom Obrenović 1888. godine, kraljica je kupila dvorac „Sašino“ u banjskom lečilištu Bijaric u Francuskoj, koji je dobio ime po njenom jedinom sinu Aleksandru Obrenoviću. Kraljica Natalija je na put pozvala i Dragu Mašin, da joj bude pratnja i dvorska gospođica. Putovale su zajedno vozom u Rusiju, u posetu carskoj porodici Romanov i najzad stigle u banjsko lečilište, na Atlantiku. U Bijaricu je Draga odlazila sa Natalijom na svečanosti, na prijeme i starala se za njenu garderobu, šminku i kozmetiku.​
Mladi kralj Aleksandar je stigao u martu 1895. godine u Bijaric. Za to vreme, Draga se starala o uređenju i održavanju kupališne plaže u Bijaricu. Ljubav Drage i Aleksandra se rodila baš na tom mestu, kada je po navodima hroničara, Draga spasila budućeg kralja da se ne udavi. U Bijaricu su počeli da se dopisuju, da se viđaju i izlaze zajedno. Kraljica Natalija se tome nije protivila jer je želela svog sina da spremi za moguću ženidbu sa nekom princezom visokog ranga. Međutim, između njih se rodila istinska ljubav, mnogo jača nego što su to Natalija i Milan mislili. Aleksandar je zamolio Nataliju da ga ostavi samog sa Dragom i da se vrati u Beograd, što je kraljica Natalija i učinila. U početku niko nije imao protiv ove ljubavi, misleći da je to samo prolazna avantura. Kralj je nagovarao Dragu da napusti službu kod njegove majke i da će se on novčano starati o njoj i njenoj familiji. Draga Mašin je ostala u službi kraljice Natalije sve do 1897. godine kada se vratila u Beograd.​
22528363386ed0f030f5ru8.jpg
Nije prošlo ni godinu dana od venčanja kraljevskog para, a već 8.maj 1901. kralj Aleksandar je saopštio da je kraljica Draga trudna i da će Srbija da dobije potomka Obrenovića. Pre samog objavljivanja, Draga se nalazila u kraljevskom letnjikovcu u Smederevu, kada je stigao doktor Kole iz Pariza i saopštio joj da je u blagoslovenom stanju. Kao prvu akciju za ovu radosnu vest, kralj Aleksandar je pomilovao sve političke zatvorenike, naročito radikale i one koji su se protivili njegovoj ženidbi. Tako su tada na slobodu pušteni Nikola Pašić, Đorđe Genčić i mnogi drugi. Kralj je u čast kraljičine trudnoće priredio besplatni bal gde su se sakupili 800 gostiju. Kraljica Draga se pojavila u svečanoj ampir haljini i pozdravila sve prisutne i dobronamerne ljude koji su došli i rekla je da se radi održavanja trudnoće nalazi u kraljevskom letnjikovcu u Smederevu, da malo jede, da se malo kreće i da po ceo dan čita i piše. Draga je baš tada započela da piše svoje autobiografsko delo „Ja Draga“, koju su posle njene smrti odneli zaverenici sa sobom.​
Kum Nikolaj Romanov je u znak dobrih vesti iz Srbije kupio i poslao za Srbiju zlatnu kolevku za budućeg naslednika. U čitavoj radosti oko kraljičine trudnoće, kralj je dobio vest da je njegov otac umro u Beču. Kraljicu Dragu je pogodilo to što je želeo da bude sahranjen izvan Srbije, jer je bio ljut na nju i kralja. Kralj Aleksandar je poslao svoje izaslanike na sahranu, a u pomen svoga oca održao je molevstvije za pokoj duše u Sabornoj crkvi u Beogradu, gde se u crnini pojavila i Draga. Međutim, sve snove o nasledniku je raspršio ugledni ruski lekar Snjegirev, koga je zajedno sa profesorom Gubarevom, po nagovoru kraljice Natalije, u Srbiju poslao Nikolaj Romanov da potvrdi nalaze doktora Kolea. Konzilijum lekara je došao u maju 1901. u Smederevo i pregledao Dragu. Nalaz je bio da trudnoće nema, niti je ikada i bilo. Ovakva vest je zaprepastila Aleksandra, koji je od ađutanta zatražio pištolj da ubije ginekologe, jer je verovao da su oni prekinuli trudnoću.​
Kao znak pažnje prema svojoj ženi, on je izdao zapovest da se 4. konjički puk kralja Milana od 23.maja zove „Konjički puk kraljice Drage." Kralj se morao pomiriti sa odlukom da trudnoće nije bilo i zajedno sa Dragom se vratio u Beograd. Otada je ličnost kraljice Drage bila srozana u narodu.​
Kraljica se sa Aleksandrom nastanila u Starom Kraljevskom Dvoru, gde je jednu sobu uredila po svome ukusu i naručila mnoštvo stvari iz Francuske i Švajcarske. Imala je svoju pratnju, spremačicu, krojačicu i dizajnerku i često je odlazila na svečane balove i prijeme. Odlazila je u klub književnika, čiji je bila nekadašnji član, stipendirala mlade književnike, pomagala dečjem sirotištu i uvela je veliku štednju na dvoru. Uz to, veoma je cenila Branislava Nušića i postavila ga za upravnika Narodnog pozorišta,a Jovanu Skerliću je plaćala studiranje u Ženevi. Pored toga, kraljica Draga je finansirala Zmajev Neven i spomenik Vojislavu Iliću.http://sr.wikipedia.org/wiki/Војислав_Илић
copyof181810122pt0.jpg
Narodno nezadovoljstvo je iskoristila zaverenička organizacija da još više ubrza izvođenje atentata. Povod za završetak odlaganja je bilo ubistvo u Smederevu jednog srpskog žandarma od strane Draginog rođenog brata Nikole Lunjevice, dok se nalazio u pijanom stanju. Zaverenicima se priključio i pukovnik Aleksandar Mašin. Kao dan za početak akcije određena je noć između 28. i 29. maja 1903. jer se tada u Dvoru nalazila zaverenička grupa na dužnostima. Te večeri, kralj i kraljica su se vratili sa večere kod kraljičine rodbine i otšli na spavanje. Zaverenička akcija je počela tačno deset minuta posle ponoći. Zahvaljujući zaverenicima u Dvoru, oficiri su brzo uleteli u sobu kralja Aleksandra i kraljice Drage, ali u krevetu nije bilo nikog. Na toaletnom stočiću su pronašli Dragin omiljeni roman „La trahison“, otvoren na 80. strani.​
Oficiri su pretražili celu sobu, otvarali ormane i prevrtali stvari, ali nisu uspeli pronaći kralja i kraljicu. Pre samog čina pronalaženja skrivenog kraljevskog para, oficiri su zarobili Draginu braću, potporučnike Nikolu i Nikodija Lunjevicu i odveli ih u mesnu komandu grada, gde ih je po naređenju pukovnika Mašina, izveo u jedno dvorište potporučnik Voja Tankosić i streljao. Dragine sestre Vojka-Ana, Đurđina i Hristina su otpremljene na železničku stanicu i poslate za Minhen.​
Posle većih natezanja, zaverenici su doveli kraljevog ađutanta Lazu Petrovića da otkrije gde su se kralj i kraljica sakrili. Tada su se u kraljevskoj sobi nalazili pored Petrovića i poručnik Đorđe Ristić, potporučnik Velimir Vemić i kapetan Ilija Radivojević. Potporučnik Vemić je pronašao zarez na jednim vratima i uzvuknuo: „Sekiru!“ „Evo vrata!“ Konačno su se pojavili iza skrivenih vrata kralj i kraljica u belim pidžamama, vidno uplašeni i pripijeni jedno uz drugo.​
Nišlija, kapetan Mihailo Ristić bio je taj koji je usmrtio kralja, pa kraljicu, koja se na prvi pucanj bacila da svojim telom zaštiti kralja. Potom su i ostali zaverenici pucali, praznili revolvere i sabljama boli ubijena tela, a onda su ih bacili kroz prozor u dvorište, odakle su ih odvukli u obližnju prizemnu sobu, gde su pripremljeni za sahranu, koja je obavljena iduće noći, u Markovoj crkvi. U trenutku kad se ovaj atentat desio, bilo je tačno 3:50 minuta izjutra.​
Tela kralja i kraljice su stavljena u limene kovčege i pod najvećom tajnošću prevezena kočijama ka starom beogradskom groblju. Kočije su stigle iza ponoći u crkvu Svetog Marka, opkoljena vojnicima. Činu sahranjivanja su prisustvovala dvojica zaverenika. Kovčezi su spušteni, jedan pored drugog, u grobnicu kraljeve babe Anke Obrenović, koja je zajedno sa knezom Mihailom poginula u Košutnjaku 29.maja 1868. Nakon nemačkog zauzeća Beograda u Prvom svetskom ratu, u oktobru 1915, Makenzenovi vojnici su podigli spomenik nad njihovom grobnicom, obeležili ga, ali je on posle rata bio uklonjen.​
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
isidora-sekulic.jpg
ISIDORA SEKULIĆ​
16.februar 1877. Mošorin, Austrougarska - 5.april 1958. Beograd, FNRJ​
srpska književnica i akademik SANU​


Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima.​

Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5.aprila 1958.godine u Beogradu.​
Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči.​
isidora sekulic srdjan orsic.jpg
Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole.​
18_Isidora-Sekulic---oval.jpg
1913. Saputnici — pripovedna vrsta intimnog dnevnika​
1914. Pisma iz Norveške— putopis​
1919. Iz prošlosti​
1919.Đakon Bogorodičine crkve - roman​
1940.Kronika palanačkog groblja - pripovetke​
1941.Zapisi​
1941.Analitički trenuci i teme - eseji​
1948.Zapisi o mome narodu​
1951.Njegošu knjiga duboke odanosti​
1956.Govor i jezik, kulturna smotra naroda​
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
123852_julija_if.jpg
JULIJA OBRENOVIĆ​
26.avgust 1831. Beč, Austrijsko carstvo - 19.februar 1919. Beč, Austrija​
kneginja Srbije, supruga kneza Mihaila Obrenovića​
Rođena je 1831. u Beču u plemićkoj porodici Hunjadi, kao kćerka grofa Ferenca Hunjadi de Keteljija (1804-1882) i grofice Julije Ziči de Zič et Vasonke. Udala se 20. jula/1. avgusta 1853. godine u ruskoj kapeli u Beču za kneza Mihaila Obrenovića, koji je živeo u Beču kao izgnani bivši srpski knez. Do Svetoandrejske skupštine i povratka Obrenovića na tron Srbije 1858. godine, knez Mihailo i Julija živeli su u Austrougarskoj. Imali su imanje „Ivanka“ na Dunavu, koje je kupio knez Mihailo.​
Po smrti kneza Miloša, 1860. godine, knez Mihailo je po drugi put postao vladajući knez Srbije, a Julija kneginja Srbije. Učestvovala je zajedno sa knezom u javnom životu, priređivali su balove i humanitarne večeri i lutrije na dvoru. Za nju je 1861. u Sabornoj crkvi u Beogradu napravljen tron, treći uz dotadašnji patrijarhov i knežev, sa ikonom Bogorodice.Srpski jezik učila je uz pomoć Đure Daničića i uz razgovor sa svojim svekrom knezom Milošem koji nije poznavao strane jezike. Ona i knez Mihailo su se rastavili „od posetelje i stola“ pismenim sporazumom od 18. novembra 1865. Tim sporazumom je utvrđeno da joj knez Mihailo poklanja svoju palatu u Beču i godišnju rentu od 5500 dukata. Julija se tada odrekla titule srpske kneginje zadržavajući naziv kneginja Julija Obrenović i pristajući na zakone pravoslavne crkve u slučaju ako bi knez tražio konačan razvod. Od 1865. ona je živela u Beču, odvojeno od kneza Mihaila. U braku nisu imali dece.​
feljton.jpg

Posle ubistva kneza Mihaila 1868. godine kneginja Julija je 1876. udajom za Karla od Arenberga (1831-1896) postala vojvotkinja od Arenberga i princeza od Reklinghauzena. Sa princom Karlom takođe nije imala dece.​
Umrla je u Beču 1919. godine.​
Izvor: Vikipedija.​
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
250px-Мира_Алечковић_-_Mira_Alečković.jpg
MIRA ALEČKOVIĆ​
2.februar 1924. Novi Sad - 27.februar 2008. Beograd​
srpska književnica i pesnikinja​

Krštena je u Nikolajevskoj crkvi kao: Miroslava, mada je niko tako nije zvao već samo - Mira, kao dete Mašana Alečkovića, novinara rodom iz Trebinja (iz Zasada, na putu ka Dubrovačkim vratima) i Novosađanke Dragice Trpinac, koja je bila inspektor pošta i druga žena na bežičnoj telegrafiji u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji. Mira Alečković bila je prvo žensko dete koje se rodilo u srpskoj hercegovačkoj porodici Alečkovića, posle pune 482 godine rađanja uvek samo muške dece.​

Bila je izraziti humanista, a prijateljstvo i kulturne veze širila je širom sveta, možda ponajviše sa ruskim i francuskim piscima i intelektualcima, ali i sa stvaraocima iz velikog broja zemalja sa svih kontinenata. Zanimljiv je podatak da je, uprkos preležanoj tuberkulozi u detinjstvu i mučenju u beogradskoj Specijalnoj policiji (gde su je tukli volujskim žilama po nogama i grejalicom joj pržili noge), na krosu koji je održan odmah posle završetka Drugog svetskog rata u Beogradu, među 10.000 devojaka stigla druga na cilj, iako se nikada nije bavila atletikom, mada je s ponosom isticala da je bila „sokolica” u velikom slovenskom i evropskom pokretu „Sokol”. Bila je i majka, rodila je troje dece, dve ćerke i sina.​
175px-31_-_MIRA_ALECKOVIC_sa_decom.jpg
Kao gimnazijalka, 1939. godine postala je članica SKOJ-a, a 1941. godine, od prvog dana narodnooslobodilačke borbe, i članica partizanske ilegale u Beogradu, gde je kao 16 godišnja devojka učestvovala u akcijama sabotaža protiv nemačkih fašista.​
Pošla je u rat sa Kraljevskom vojskom u otadžbini ali se jedinica u kojoj je bila raspala pošto ju je njen komandant predao Nemcima u Priboju na Limu, posle čega se priključila NOB-u, u želji da se zemlja što pre oslobodi od okupatora. Najveći deo Drugog svetskog rata je provela u ustaničkoj Toplici. U ratu je bila bolničarka, sa završenom bolničkom obukom, i lečila je ranjenike, ali je takođe nosila i pištolj, pa i pušku. U njemu je ostala bez oca, koga je u Beogradu streljao Gestapo, jer je bio intelektualac i dopisnik iz Španskog građanskog rata.​
347px-33_-_MIRA_ALECKOVIC.jpg

Mira Alečković je umrla 2008. godine u Beogradu u 85. godini života. Sahranjena je 3.marta uz vojne počasti, u Aleji velikana na Novom groblju. Od nje se u ime Udruženja književnika Srbije oprostio Pero Zubac dugogodišnji dopisnik TAS-a iz Jugoslavije i član Akademije nauka u Sankt Peterburgu i prijatelj iz Rusije Aleksandar Sergejevič Plevako, dok je glumica Rada Đuričin pročitala stihove njene pesme „Poruka jedne senke“.​
Romani​
1953.Srebrna Kosa​
1960.Zbogom velika tajno​
Zašto grdiš reku?​
Jutro​
Zbirke pesama​
1946.Zvezdane balade​
1955.Pionirsko proleće​
1956.Prijatelji​
1957.Lastavica​
1963.Srebrni voz​
1970.Sunčani soliter​
1972.Da život bude ljubav​
1975.Sanjalica​
1980.Ne mogu bez snova​
1982.Staza srebrom izvezena​
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
MonahinjaJefimi998.jpg
JELENA MRNJAVČEVIĆ - JEFIMIJA​
Monahinja Jefimija ili Jelena Mrnjavčević (oko 1350 — posle 1405. godine) bila je kći uglednog vlastelina u državi cara Dušana, kesara Vojihne, a pre zamonašenja bila je žena despota Uglješe Mrnjavčevića.​
Posle pogibije muža u Maričkoj bici 1371. godine, zamonašila se i prešla u Srbiju. Živela je na dvoru kneza Lazara i tu je bila očevidac kosovskog stradanja, Lazareve smrti, kao i vazalne Srbije koja je poslala vojsku za bitku kod Angore 1402. godine.​
Rođena kao Jelena, ćerka kesara Vojihne pod Stefanom Dušanom, udata je za brata kralja Vukašina, despota Jovana Uglješe. Njihov sin je umro sa četiri godine. Nakon što je njen muž stradao u Maričkoj bici 26. septembra 1371. godine, živela je u Seru a onda je prešla u Kruševac u domu Lazara Hrebeljanovića.​
Nakon Kosovske bitke, kada je stradao i njen zaštitinik knez Lazar, zamonašila se zajedno sa knjeginjom Milicom u manastiru Županja, a kasnije je prešla u Ljubostinju, gde je dobila ime Jefimija.​
Jefimija je najverovatnije imala veliki uticaj na kneginju Milicu. Konstantin Filozof je hvalio njenu mudrost i rečitost („va mnogih glagolanih i vešteh mudrejšija sušti“); Milica (tada već monahinja) držala je Jefimiju u svim teškim i mučnim, prelomnim državnim pitanjima (najpresudnija su bili odnos prema Turcima i suparničkoj vladarskoj porodici Vuka Brankovića, koji očigledno nije pokazao lojalnost prema kući Lazarevića posle Kosovske bitke) „kao neku kulu i pomoć“. Jefimija se istakla 1398. godine, kada je bila u misiji koje su preuzele dve monahinje (Jefimija i Milica-Jevgenija) da opravdaju mladog Stefana Lazarevića, budućeg despota (vladara), koji je bio na dvoru sultana Bajazita optužen za neverstvo i planiranu izdaju.​
Prema Grigoriju Camblaku (srpski monah, koji je kasnije otišao za Rusiju i tamo postao episkop), ova misija dve monahinje i udovice, pored opravdanja za Stefana Lazarevića, imala je još jedan cilj: izmoljenje i prenos moštiju Svete Petke iz Trnova (bivše prestonice Bugarskog carstva, koje su Turci 1393. konačno prisvojili svojoj državi) u Srbiju. Sultan je to velikodušno dopustio, videvši u tom činu samo verske motive. Ali Jefimija i monahinja Jevgenija su imale nešto drugo u vidu: Sveta Petka je, naime, hrišćanska Demetra, zaštitnica zemlje, svih useva i plodova koje daje zemlja. Sebri (ili Sebari, seljački sloj u srednjovekovnoj Srbiji) koji su u ovim ratnim vremenima bežali sa zemlje, naglo su prestali da to čine kada su mošti Svete Petke prispele u moravsku Srbiju.​
Ne zna se kada je monahinja Jefimija umrla. Poslednji pomen o njoj nalazi se u jednoj povelji despota Stefana Lazarevića, koji je naziva despoticom (vladarkom), gospodom i majkom. Primila je veliku shimu i promenila ime u Jevpraksija: smatra se da je poslednje godine svoga života provela u manastiru Ljubostinji, zadužbini kneginje Milice, u kojoj je posle Kosovskog boja zamonašen veliki broj udovica, srpskih plemkinja, ciji se muževi nisu vratili (predanje kaže: u toku samo jednog dana zamonašenje je tražilo tri stotine žena). Sahranjena je u Velikom Polju kod Obrenovca prema daljim istraživanjima.​
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
260px-Mara_Esfigmen.jpg
MARA BRANKOVIĆ​
oko 1412. Ježevo - 14.septembar 1487.​
ćerka despota Đurđa Brankovića, žena turskog sultana Murata II​


Po dolasku njenog oca na presto Srbije, dolazi do pregovora o njenom venčanju za turskog sultana Murata II , a 1435. odlazi u harem u kome ima oko 300 žena. Mara je druga srpska princeza koja je bila udata za nekog turskog sultana. Prva je bila princeza Olivera Lazarević kći kneza Lazara i kneginje Milice, supruga sultana Bajazita I 1390-1402.Pokušavala je da spreči oslepljenje zarobljene braće Stefana i Grgura. U Turskoj boravi sve do smrti Murata II 1451. godine.​
Po povratku u Srbiju od sultana Mehmeda II dobija oblast oko Dubočice i Leskovca za svoje izdržavanje. Posle smrti oca 1456. predstavlja važan i najrealniji politički faktor u Srbiji. Ipak zbog sukoba sa prougarski raspoloženim bratom despotom Lazarom beži kod sultana Mehmeda II kod koga ima zavidan uticaj.​
efigmanska_povelja.jpg
Odmah nakon dolaska uspela je da dobije imanje u Ježevu u blizini Sera i tu je provodila svoje dane. Bio je to njen izbor budući da se ova zemlja nalazila na putu iz Srbije u Svetu goru, a tu su bila i imanja svetogorskih manastira. To je bilo mesto gde su svraćali pobožni putnici na svom putovanju do Svete gore, a Mara im je pomagala i pružala odmorište. Osim njih pomagala je brata Grgura, ujaka Tomu Kantakuzina, despoticu Jelenu (udovicu brata Lazara), a u Ježevu je utočište našla i bosanska kraljica Mara-Jelena (ćerka despota Lazara). Ova umna žena je imala utehe i utočište za svakoga, pa čak i za despoticu Jelenu. Koliki je njen uticaj bio vidi se iz toga što je njena želja bila presudna prilikom izbora nekolicine Carigradskih patrijarha. Doživela je starost od oko 70 godina i umrla je 1487.godine.​

 
Vrh Dno