Velike ljubavi, velikih ljudi...

G

Gea

Gost
DŽON LENON I JOKO ONO

John Lennon (1940-1980) je jedno od najvećih imena u istoriji muzike, a njegov život i karijeru, sa svim usponima, padovima, eksperimentisanjima i preokretima obeležila je i inspirisala njegova voljena Joko Ono, kontroverzna japanska umetnica, autor i aktivista.

Kada je Džon Lenon, 1966, bio na vrhuncu slave sa Bitlsima upoznao je trinaest godina stariju Joko na jednoj od njenih umetničkih izložbi. Taj susret ostavio je klicu koja je u njima bujala i na kraju dovela do jedne od najvećih ljubavnih priča XX veka.

U to doba, brak legendarnog mužičara sa školskom drugaricom Sintijom Pauel (Cynthia Powell), je uveliko bio nestabilan zbog Lenonovog nasilnog karaktera, korišćenja LSD-a, kao i zbog njegovih brojnih ljubavnih avantura, pa čak i navodne homoseksualne veze sa kumom svog deteta, Brajanom. Sintija Pauel je svo to vreme stajala uz svog supruga, dajući mu podršku i negirajući sve njihove bračne probleme.

Postoje dve priče o tome kako su se Lenon i Joko upoznali. Prema prvoj, upoznao ih je 1966. John Dunbar, vlasnik galerije u Londonu koju je posetio Lenon, a gde je Joko pripremala izložbu konceptualne umetnosti. Džona Lenona je posebno zainteresovao eksponat pod nazivom "Zakucaj ekser" - drvena daska predviđena da na nju eksere zakucavaju posetioci izložbe. Iako izložba još nije počela, Džon je želeo da zakuca esker na čistu dasku, ali mu Joko nije dozvolila. Danbar ju je pitao "Zar ne znaš ko je to? On je milioner! Mogao bi i da je kupi." Ono, navodno, nije čula za Bitlse, ali je pristala pod uslovom da joj Lenon plati pet šilinga. On je na to odgovorio: "Daću ti pet zamišljenih šilinga i zakucaću zamišljeni esker". Još dva eksponata na izložbi su izazvali posebno interesovanje za Joko kod Lenona - jedan je bio obična jabuka sa karticom na kojoj je pisalo "APPLE" i čija je cena bila £200, što je Džon smatrao izuzetno zbunjujućom šalom; drugi je bio eksponat pod nazivom "Slika na tavanici" - posetioci izložbe je trebalo da se popnu uz bele merdevine i, uz pomoć lupe zakačene za ram na plafonu, pročitaju uputstvo ispisano sitnim slovima i uramljeno u istom tom ramu. Uputstvo je bilo jednostavno – "YES". Kada je kasnije gostovao u tolk-šou emisiji, Džon je izneo svoje utiske o tom eksponatu, rekavši da bi, da je poruka bila "ne", istog trenutka napustio galeriju, ali da je bio toliko dirnut pozitivnošću ovog eksponata da je morao da upozna Joko.

Prema drugoj priči, koju je ispričao Makartni, Ono je krajem 1965. skupljala originalne muzičke nacrte za knjigu. Makartni je odbio da joj da svoje rukopise, i preporučio joj Lenona, koji joj je dao originalan, rukom napisan tekst za pesmu "The Word", i tako su se njih dvoje prvi put sreli.

Nakon njihovog susreta, Joko je često zvala Lenonov kućni broj, što je on svojoj ženi Sintiji objasnio tako što je rekao da "Joko jednostavno pokušava da skupi novac za svoja avangardna sranja". Godine 1968, dok je Sintija bila na odmoru u Grčkoj, Lenon je pozvao Joko u posetu. Celu noć su snimali album "Two Virgins", posle čega su, kako je on rekao, "vodili ljubav u svitanje". Kada se Džonova žena vratila, zatekla je Joko u njenom bade-mantilu kako pije čaj sa Lenonom koji je, jednostavno, rekao "O, zdravo." Nije mogla da proguta Lenonovu izjavu da joj pomaže oko umetničkog izražavanja i da je stoga vrlo važno da se ne razdvajaju.

Napustila ga je 1968. i dobila razvod braka sa mesečnom alimentacijom od 100 hiljada funti za Džulijana, njihovog sina, a novembra iste godine Joko, koja je zatrudnela za vreme boravka kod Lenona, je pobacila muško dete koje su oni nazvali Džon Ono Lenon.


“Joko Ono je najsavršenije biće koje korača ovom planetom, pored nje sam shvatio ko sam i šta sam“.

Od tada, Džon i Joko postaju nerazdvojni. Zajedno snimaju demo snimak i zajedno borave u studiju za vreme snimanja Bitlsa, čime je Lenon prekršio dogovor da u studiju nema mesta za devojke i supruge. Kako se nije obazirao na ozbiljna negodovanja ostalih članova Bitlsa, mnogi smatraju da je ovo bio prvi korak ka njegovom napuštanju grupe. Lenon je bio toliko fasciniran kontraverznom japaskom umetnicom da je prihvatao svaki njen predlog, sugestiju ili kritiku na pesme koje je stvarao, da su mnogi kritičari upravo nju okrivili za lošiji prijem poslednjeg albuma kod publike.
Njih dvoje se venčavaju sledeće godine na Gibraltaru i nastavljaju svoje angažovanje protiv rata u Vijetnamu putem javnih nastupa. Snimaju njihovu prvu pesmu Give Peace a Chance, a ovaj period njihovog života Lenon je ovekovečio u pesmi Balada o Džonu i Joko. Mladi bračni par se više nije razdvajao, bili su zajedno na koncertima, gostovanjima, intervjuima. Njihova zajednička angažovanja na nekim pesmama objavljena su kao radovi benda Plastic Ono Band, a Lenon kao srednje ime dodaje Ono i postaje Džon Ono Lenon. Joko je te godine doživela tešku saobraćajnu nesreću i ostala je nepokretna jedno vreme. Kolika je bila velika njegova ovisnost o Joko, govori podatak da je za vreme snimanja poslednjeg albuma Bitlsa Abbey Road dopremio ogroman krevet u studio kako bi ona mogla da prisustvuje.
Iste godine Lenon zvanično napušta grupu na veliko razočarenje ogromnog broja fanova Bitlsa, koji za ovaj njegov postupak optužuju upravo Joko. Istina je, međutim, bila sasvim drugačija kako tvrdi Pol Makartni. "Mislim da je bilo vreme da Džon krene dalje u to vreme. Shvatili smo da smo napravili pun krug u karijeri, da smo uradili sve što smo hteli da uradimo i da u stvari i nije tako loša stvar da se razdvojimo. Joko sigurno nije razbila grupu".

Da bi pobegla od osuda zbog rasturanja Bitlsa, Joko predlaže da se presele u SAD, što i čine avgusta 1971. godine. Problemi u braku počinju 1973. godine, kada se Lenon suočava sa opasnošću deportacije nazad u Britaniju zbog krivične prijave u vezi konzumiranja droge. Dolazi do njihovog razdvajanja, Joko nastavlja svoju karijeru, a Lenon se seli iz stana i živi na relaciji Los Anđeles - Njujork sa Mej Pang, sekretaricom bračnog para Ono-Lennon, sa odobrenjem Joko. U decembru 1974. Džon i Mej kupuju zajedničku kuću, a on odbija sve telefonske pozive koje mu Joko svakodnevno upućuje. Naredni period je veoma čudan, po rečima Mej u kasnijoj izjavi novinarima.

"Džon je nakon nekog vremena pristao da se vidi sa Joko, ali se sa tog susreta nije se vratio nazad našoj kući, niti je odgovarao na moje pozive. Kada se javio da bi mi rekao kako je njegova razdvojenost od Joko završena, delovao mi je kao da je bio drogiran, ili mu je bio ispran mozak". Kasnije je Džon pričao da su on i Joko su bili dotučeni godinama ispunjenim drogama, napornim radom, emotivnim slomovima, uvrnutom ishranom i, naročito, neprestanom pažnjom masovnih medija… Nakon što su se rastavili, ne mogavši više da rade kao tim, ostali su u stalnom kontaktu. Iako više nisu mogli da žive zajedno, shvatili su da nisu mogli da žive ni odvojeno.



Džon i Joko dobijaju sina Šona 9. oktobra 1975., na Džonov 35. rođendan, nakon čega se Lenon potpuno povukao sa javne scene. Sledeće godine dobija i zelenu kartu od imigracionog ureda SAD, nakon čega prestaje opasnost od deportacije u Britaniju. Posvećuje se porodici i postaje prava domaćica, kako se našalio u svom intervju u Tokiju 1977. godine. Napisao je jednu pesmu za Ringo Stara, napravio nekoliko crteža za svoju autobiografsku knjigu i komponovao nekoliko pesama za svoju dušu koje su objavljene posthumno, ali bez nekog uspeha. Vratio se na muzičku scenu oktobra 1980, na nagovor svoje supruge, pesmom (Just Like) Starting Over. To je bila poslednja stvar koju je Lenon napisao, ubijen je 8. decembra iste godine ispred zgrade u kojoj je živeo, na očigled supruge Joko. Tog dana su on i Ono pozirali za naslovnu stranu časopisa Rolling Stone. Kasnije tog dana, ispred zgrade gde su živeli, je Lenona, poznatog po otvorenom odnosu sa fanovima, sačekala grupa fanova koji su želeli njegov autogram. Među njima je bio i ubica Mark Čepmen, verski fanatik koji je Lenonu zamerao izjave kao što je ona da je on "veći od Isusa". On je zamolio Lenona da mu potpiše album "Double Fantasy", a kasnije tog dana, kada se Lenon vraćao kući iz studija, upucao pevača pet puta u leđa.

Džon Lenon je proglašen mrtvim po dolasku u bolnicu. Kada su to saopštili Joko, ona je, jecajući "O, ne, ne, ne, ne… Recite mi da to nije istina" odvedena da bi primila lekove za smirenje. Ona je zahtevala od osoblja bolnice da se objavljivanje vesti o smrti njenog muža odloži, kako njihov sin ne bi za tragediju saznao preko televizije, ali je u bolnici bio i novinar ABC-a i on je, ne znajući za tu molbu, javio vest uredništvu televizije, koje ju je odmah objavilo. Ipak, Joko je bila ta koja je Šonu saopštila vest o smrti njegovog oca.

Nakon Džonovog ubistva, Joko se povukla iz javnosti sve do 1985. kada je o svom trošku otvorila Strouberi Fild spomenik (Strawberry Fields Memorial) na Džonov 45. rođendan. Na Lenonov 50. rođendan, 1990. godine, sa sa Džefom Polakom je napravila radio emitovanje Lenonove pesme Imagine. Preko 1000 radio stanica u više od 50 zemalja je učestvovalo u istovremenom emitovanju. Oktobra 2007. je otvorila još jedan spomenik, Imagine Peace Tower, na ostrvu Viđey 1 km udaljenom od Rejkavika na Islandu. Svake godine između 9. oktobra i 8. decembra ovaj toranj emituje jak snop svetlosti u nebo. Dugačak je spisak onoga šta je uradila za svog preminulog supruga, njenu najveću ljubav, za koju kaže da nikada nije prestala. Joko nikada nije bila viđena sa drugim muškarcem od njihovog venčanja daleke 1969. godine.
Ako to nije ljubav iz bajke, prava ljubav, onda ne znamo šta bi drugo mogla da bude.

 

Beba

Poznata ličnost
Član
ĐURA JAKŠIĆ

Posle boravka u Beču i Minhenu gde je učio slikarstvo, pesnik Đura Jakšić, oktobra 1855. godine, privremeno se nastanio u Kikindi. Danima je uglavnom samovao u svom ateljeu, a zimske večeri je provodio u krčmi "Kod belog krsta". Neočekivano, tu ga je obuzela ljubav koja će kasnije biti čuvena zahvaljujući baš njegovim umetničkiim sklonostima. U krčmi Lazara Popovića bile su njegove ćerke Mila i Ana. "One su služile, one naplacivale, one zabavljale, pa... one, odnosno ona Milai privlačila goste", otkrio je Branislav Nušić još 1907. Taj Nušićev prijateljski zapis "Mila"(prva ljubav Đure Jakšića), prvo je pisano svedočanstvo o Đuri i krčmarici Mili Popović. Ona je "mlada, lepa, vatrenih očiju, tanka struka". Služila je Đuru, pio je sam u uglu krčme. Te trenutke Nušić dočarava kao scenu sa pozornice:

"Nije joj nikad ništa kazao, ali kad mu je bila prazna čaša, nije hteo da ga drugi posluži, čekao je dok Mila prođe pored stola, pa joj je ćuteći dodao čašu. A kada mu je ona donela punu bledoga iđoškoga rampasa, on joj je pogledao duboko u oči, pogledao i... ispio času do dna."

Jakšić se toliko zagledao u Milu da se nameravao njome i oženiti. Međutim, nije imao kuraži to da joj kaže, tvrde njegovi biografi. On je povazdan po stolu ili po hartiji crtao njenu sliku i u tome se toliko izveštio da ju je napamet radio, što je Mili bilo milo…

A jednog dana zapisuje dalje Nušić Mile nestade, ode u goste. Nije bila u gostima ni desetinu dana, ali se to Đuri učinilo da se neće nikada ni vratiti. Tada se izjadao u četiri strofe pesme "Mila"

"…Ana toči, Ana služi, al' za Milom srce tuži…"
Analitičari su za to rekli da odzvanja kao ispovest koju je izazvao mnogo dublji i snažniji događaj. Unutrašnja strana pesme ječi tugom za izgubljenim. Ona je potres Đurine duše…

Međutim, Đurin udes počeo je krajem 1856. godine, kada je u Kikindu stigla pozorišna družina iz Novog Sada. Njen glavni reditelj i dramaturg bio je Đura Đurka Rajković. Tada se Jakšiću dogodilo nešto da ne može biti gore, pesmu "Mila" pokazao je nikom drugom nego imenjaku Rajkoviću, koji se već bio zagledao u Milu na šta ona nije bila ravnodušna. Glumac joj se svideo više nego slikar i pesnik. Kad je pročitao pesmu Rajković je Boga molio da je Jakšić ne objavi;

"Ubio ga Bog, samo da ne štampa tu pesmu, a kakav je i to će učiniti", govorio je Rajković.

Tako je i bilo. Jakšić je u listu "Sedmica" u Novom Sadu objavio "Milu"
1856. godine, ali se sakrio pod pseudonimom "Teorin". Nije imao kuraži da se potpiše, ili je želeo da ostane tajna ko to tuži za Milom iz krčme "Kod belog krsta".

Dok je prvi Đura stalno crtao portrete svog idola, dotle je drugi Đura prvo kod devojčinog oca, a posle i kod same devojke udesio ženidbu. I posle nekoliko dana rekao je Jakšiću da više ne slika Milu jer je ona njegova verenica.

"Nema nama Mile više", tugovao je Jakšić u stihu. Nema Mile nema ni radosti. I ko da igra, da peva, ko da žedni, ko da pije? Kuda da ode i šta da radi? Sa Milom u srcu i bez jasnog puta u život, Đura se obreo u Novom Sadu, a ubrzo i u manastiru Krušedol u nameri da se zakaluđeri. U pesmi "Iskušenik" iz tih najtežih dana u njegovom životu, on tuguje za dalekom krčmaricom. Iz Krušedola se uputio u srbijanska sela, u bespuća gde je jedno vreme učiteljevao. Prvo je bio učitelj u vlaškom selu u Podgorcu, zatim Sumrakovcu, pa Požarevcu, Kragujevcu, Rači… A svuda ga prati breme sirotinje, sukobi sa strašnim kmetovima…

A šta je bilo sa Milom?

Udala se za Đuru Rajkovića, novembra 1857 godine i tri godine kasnije zajedno su stupili u pozorišnu družinu. Igrala je epizodne uloge. Dok je živela u Beogradu Nušic je od nje saznao mnoge pojedinosti iz krčme "Kod belog krsta".

"Mila, ta lepa Mila, kojoj je Jakšić napisao prvu pesmu, nije niko drugi do danasnja tetka Mila, udovica Đure Rajkovića, koju smo dugi niz godina viđali na beogradskoj pozornici, a koja danas živi teške dane, sa bednom penzijom od 500 dinara" zapisao je Nušić. "Vi je Beograđani svi znate i videćete je sutra na pogrebu Jakšićevom" oglasio je Nušić u svom zapisu, objavljenom 20. oktobra 1907. dan pre prenosa posmrtnih ostataka Đure Jakšića, njegove supruge Tine i sina Beluša sa Starog na Novo groblje u Beogradu. Pozvao je Milu u povorku :"…pođi, pođi sa svojih sedamdeset godina tetka Milo, i seti se, seti se onih lepih dana…"

Jakšićevi biografi tvrde da Mila nikada nije shvatila veličinu Đurine ljubavi. Ni posle pesnikove smrti, kada su ga svi slavili, ona izgleda, jedina nije shvatila njegovu veličinu. Sve do pred samu smrt govorila je o njemu s dobrodušnim pokroviteljstvom kao o boemu i pijanici, time se valjda tešila što nije pošla za njega.

Umrla je u dubokoj starosti, 1916.godine u Rusiji, trideset i osam godina posle Jakšića, a četrnaest godina nakon smrti muža Đure Rajkovića.

Jakšićeva slika "Devojka u plavom" u koju je utkao duboku osećajnost prema voljenoj devojci, ušla je u našu umetnost kao remekdelo, a "Mila", osim u prestižnim zbirkama poezije, živi u narodu, peva se u krčmama, na estradi, televiziji, iako je nastala pre 150 godina;

"Vina, Milo!" orilo se,

Dok je Mila ovde bila. Sad se Mila izgubila, Tuđe ruke vino nose. Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.



Nema nama Mile više! Ono malo veselosti, Što imaše dobri gosti, To kod Mile ostaviše. Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.



Iz Milinih ruku mali',
Ma se rast'o bela sveta Mesto čaše od bermeta, Otrova bi progutali.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.



Ko da igra? Ko da peva? Ko da žedni? Ko da pije? Ko li brigu da razbije? Nesta Mile, nesta ćefa! Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži!
 

Oljenka

Poznata ličnost
Član
NIJE tajna da je Kiran Desaji moja devojka! Ovom kratkom i iskrenom izjavom, na jednom književnom skupu početkom prošle godine u Bombaju, Orhan Pamuk je zadovoljio novinarsku žeđ za senzacijom i obelodanio ono čime se mesecima ranije spekulisalo, da je ovaj nobelovac u ljubavnoj vezi sa dobitnicom Bukerove nagrade.

- Ona je lepa, inteligentna i sjajan pisac - primetio je tada autor romana “Muzej nevinosti”, “Zovem se crveno”, “Sneg” i mnogih drugih, prevedenih na 30 jezika i prodatih u tiražu od sedam miliona primeraka. - Indija treba da bude ponosna na nju.
Par koji se već godinama drži podalje od “javnog oka”, pojavio se zajedno i početkom ove godine, na književnom festivalu u Džajpuru, u Idiji. Ona je imala susret sa čitaocima, a njen daleko slavniji partner sedeo je u publici. I dok su prisutni očekivali da će Kiran Desaji, napokon progovoriti o svojoj literarnoj i ljubavnoj vezi sa Pamukom, ona je govorila o svojoj majci Aniti Desaji, koja je takođe spisateljica:
RUSKE VEZEJEDNA od najvećih ljubavi u ruskoj literaturi je ona između Osipa i Nadežde Mandeljštam. Nadežda je svog Osku pratila u stopu dok su ga progonile staljinističke vlasti i o tome napisala potresno delo “Strah i nada”. Ovom paru je prošle godine podignut spomenik ljubavi u Sankt Peterburgu. Pesnikinja Marina Cvetajeva imala je dve velike platonske ljubavi među književnicima. Jedan je bio Rajner Marija Rilke, a drugi Boris Pasternak. Sinu je dala ime Boris. Njena prijateljica, pesnikinja Ana Ahmatova bila je udata za pesnika Nikolaja Gumiljeva, dok joj je velika ljubav bio italijanski slikar Amadeo Modiljani.
- Ona sedi, govori i piše kao predani pisac. Dok sam rasla uz nju u Delhiju, najsrećnija je bila kada bi mi odlazili u školu, a ona istoga momenta sedala za pisaći sto. Kraj nje bi sedeo pas, biće koje je, valjda, najviše volela u našoj porodici.
U užem izboru za Bukerovu nagradu Anita Desaji našla se čak tri puta, ali nije joj uspelo ono što je njena ćerka uradila već svojim drugim romanom “Nasleđe gubitka”. A, Kiran je Bukera osvojila iste godine kada je Pamuku pripala Nobelova nagrada - 2006. Za sada, ovom literarno-ljubavnom paru izgleda ni malo ne smeta što svoje intelektualne i kreativne snage odmeravaju na istom profesionalnom terenu. Nasuprot, Pamuk diskretno, ali nedvosmisleno, daje podršku svojoj skoro dve decenije mlađoj koleginici i partnerki.
Čuveni turski pisac, inače, je već celu deceniju razveden. U prvi brak, sa istoričarkom Ajlin Tiregin, uplovio je 1982. godine, a 1991. dobili su ćerku Riju. Da li će se odlučiti za još jedno venčanje i to sa indijskom spisateljicom sa kojom je trenutno u vezi? To je, za sada, njihova tajna.
 

Oljenka

Poznata ličnost
Član
Još jedan nobelovac, Harold Pinter, tek u drugom braku se skrasio sa ženom od pera. Još dok je bio oženjen glumicom Vivijen Merčant, upoznao je u londonskoj Nacionalnoj galeriji lejdi Antoniju Frejzer, dok su zajedno radili na projektu “Škotska kraljica Meri”. Budući da su oboje katolici, a i Frejzerova je prethodno bila u braku, venčali su se tek kada su im umrli prvi supružnici i ostali zajedno sve do kraja Pinterovog života. Njeno šestoro dece i sedamnaestoro unučića on je smatrao svojom porodicom. I dok se Harold proslavio dramskim tekstovima, Antonija Frejzer je postala poznata po svojim romanima, biografijama, istorijskim knjigama.
Da strasne ljubavne veze i brakovi među piscima nisu retkost dokazuje i primer i kod nas prevođene francuske spisateljice Mari N’Dijaj, dobitnice Gonkurove nagrade. Sa svojim suprugom Žanom Ivom Sendrejem, sa kojim se nastanila u Berlinu, napisala je čak ciklus od tri drame, pod zajedničkim imenom “Puzle”.
Najslavniji ljubavno spisateljski par 20. veka Simon de Bovar i Žan Pol Sartr nisu imali zajedničkih dela, ali su delili politička, društvena i filozofska uverenja. Upoznali su se 1929., na početku studija filozofije na Sorboni. Nju je fascinirala njegova oštroumnost, njega njena lepota i pamet. Zaljubljuju se jedno u drugo. Simon to opisuje u memoarima, dok u devojačkim sveskama poverava i da je Sartr veoma oprezan prema njihovoj vezi, kao da baš ne bi da se veže. Pristaje na njegov uslov da može da ima i druge žene i druge veze. Surov uslov, ali i razumljiv. On ima tek dvadeset pet godina. Simon se miri s patnjom, ali ne odustaje, jer “Sartr je baš taj koga želim”. Nikada se nisu venčali.
 

Oljenka

Poznata ličnost
Član
Jedan od najvećih pisaca svih vremena, genije književnog stvaralaštva i apostol pravoslavnog realizma, Fjodor Mihailovič Dostojevski, kao da nije znao da van književnog pera iskaže svoja osećanja prema supruzi i heroini koja je uprkos brojnih napada i mnogo spekulisanja nakon njegove smrti uspela da odbrani i zaštiti životno delo čoveka koga je beskrajno volela. Kada smo zajedno nisam komunikativan već mrgudan i nemam dara, forme ni gesta da izrazim sebe celog! Hoćeš li mi oprostiti mila moja što te mučim? - pisao joj je. I ona je opraštala iz dana u dan, Ana Grigorjevna Snitkina Dostojevski.
 

Oljenka

Poznata ličnost
Član
Strasna veza Dore Mar ili Henrijete Teodore Marković sa Pikasom počela je 1936. godine i trajala je desetak godina. Prema nekim pričama, Pikaso ju je video u nekoj pariskoj kafani. Dora, lepa brineta, sedela je sama za jednim stolom, u belim rukavicama, igrajući se svojim džepnim nožićem, koji je zabijala u razmak između svojih prstiju. Povremeno bi promašila i posekla se, ali nastavljala je dalje. Pikaso je bio opčinjen njome i odmah su postali ljubavnici. I pre nego što ga je upoznala njeno ime je bilo poznato u umetničkim krugovima Pariza. Kao fotograf bavila se nadrealističkim prikazima ljudskih emocija, ali i modnim svetom. Često je bila model ovom velikom slikaru. Upravo je ona zaslužna za to da se Pikaso vratio slikarstvu, iako nije imao uspeha od 1920. godine. Zahvaljujući njenoj podršci, tokom 1936. godine, Pikaso se vraća i obnavlja svoje debate vezane za umetnički i politički život. Godine 1943. veza između Pikasa i Dore se gasi. Uz zbogom, Pikaso Dori poklanja jedan primerak Prirodne istorije koji za nju ilustruje. Zanimljivo je da ih je oboje naslikao ukrštajući ljudsko i životinjsko u njima samima: Doru je nacrtao kao sfingu, a sebe kao Minotaura.
 

Oljenka

Poznata ličnost
Član
Žorž Sand, čije je pravo ime bilo Aurora Dupin, živela u doba Napoleonovog zakona koji je muževima davao neograničenu vlast nad ženama, kada žena nije imala pravo na sopstveni imetak, na razvod i slobodu da ponovo sklopi brak. Njena jaka ličnost se bunila.

Rano se udala za barona Kazimira Dudeventa, i imala sa njim dvoje dece. Međutim, njoj je smetalo što joj je brak nametao nejednakost sa mužem. Govorila je: Moj muž čini ono što hoće, ima žena koliko mu je drago, raspolaže svojom imovinom. To bi bilo pravo, ako bi bilo obostrano. Zbog toga želim da budem nezavisna. Vraćam se kući u ponoć, ili još bolje, u zoru.

Stoga je jednog dana zaključila da je najbolje da, posle osam godina braka, napusti bračno ognjište i ode u Pariz. U Parizu je radila kao novinarka, slikarka, a najviše kao pisac. Jednog dana, odlučila je da se vidno usprotivi tom muškom svetu, sklonila je svoju gustu kosu pod kapu, navukla pantalone i sako, stavila cigaretu u usta i rekla: Madam Dupin je mrtva, sada postoji samo Žorž Sand. Žensko u muškom liku.

Žorž Sand – Žensko u muškom liku

I tada je krenula njena borba, ne protiv muškaraca, već za pravo da žena bude slobodna, slobodna u meri da može da odlučuje o svom sopstvenom životu. I ta njena borba nije bila bezuspešna.

Mnogi danas govore da je Sandova bila prva feministkinja, u najpozitivnijem smislu te reči. Za nju je feminizam bio od finog materijala, lepšeg od kineske svile.

Romani Žorž Sandove bili su prve značajnije knjige koje je Prustu davala na čitanje njegova majka. Kada je bio bolestan, ona mu je naglas čitala Malu Fadetu ili Nahoče Fransoa. Kada je i sam postao dobar ocenjivač stila, on je delio majčinu naklonost ka toj glatkoj i tečnoj prozi koja kao i Tolstojevi romani, uvek odiše dobrotom i moralnom otmenošću. Divili su joj se i drugi umetnici tog vremena, slikar Delakroa je imao atelje u njenoj kući, sa Balzakom je bila bliska prijateljica, a jedna od njegovih najboljih knjiga Beatrisa ima lik koji je rađen prema Sandovoj, Flober ju je nazivao dragom učiteljicom, Hajne i Turgenjev bili su njeni česti gosti, a na njenoj sahrani Viktor Igo je rekao: Oplakujem smrtnicu, pozdravljam besmrtnicu.

Gospođu Žorž Sand nisu, naravno, svi voleli. Tako je Niče za nju rekao da je krava za pisanje, što, imajući u vidu njegov zluradni odnos prema ženama, i nije strašno. Međutim, naš vodeći nadrealista Marko Ristić, u knjizi Književna politika, članci i pamfleti, ne samo da je tu Ničeovu izjavu smatrao ispravnom već je zapisao: Žorž Sand zvala se, u stvari, u svojoj goropadnoj ženskoj spodobi, Aurore Dupin, baronne Dudevent. Prosto joj bilo. A negde dalje je govorio da je ona bila muškobanjasta babuskera.

Kada je sahranila Madam Dupin, tako je započela novi život tog ženskog fauna pod muškim imenom. Živeće kako joj se sviđa, imaće mnoge ljubavi, koji su prvenstveno uključivale pisce (Žil Sando, Prosper Merime, Alfred de Mise), muzičare (Šopen) i druge umetnike. A onda, kada se osećala kao razočarana žena koja nije imala mnogo uspeha ni u braku, ni u preljubništvu, svoje ogorčenje izražavala je tako što je pisala knjige. Od toga se nakupilo preko 130 knjiga, od čega 80 romana i 20 pozorišnih komada i na hiljade pisama.

I pored muškobanjastog ponašanja i pokazivanja da joj nisu strane nastranosti duha i tela, Sandova je, pre svega, bila dobra majka i zaštitnica, osetljiva, ali svojeglava žena. Lako se zaljubljivala, jer je volela život, ali je ostajala verna partneru koga je izabirala.

Za sebe je govorila: Ja jesam to što jesam, oduševljena sam za lepo, željna istine, veoma osetljivog srca, veoma slabog rasuđivanja, često nerazložna, uvek dobronamerna, nikad sitna i osvetoljubiva, prilično plahovita i, hvala Bogu, savršeno zaboravna u odnosu na ružne stvari i na rđave ljude.

Umrla je u 72. godini života, ostavljajući na stolu jedan nezavršen rukopis. Flober je tom prilikom rekao: Bila je sirota, dobra, velikodušna žena. Uvek će ostati besmrtna za Francusku.

Prvi susret Šopena i Sandove

Sandova je srela Šopena 1836. godine i ostala je u vezi sa njim skoro deset godina (1838 -1847).

Njihov prvi susret bio je šokantan – za Šopena. Sandova je često priređivala večere za umetnike, a neko joj jedne večeri dovede Šopena… Vraćajući se kući, Šopen reče svom prijatelju sa kojim je odlazio: Kako je neprijatna žena ova Sand! Je li to zbilja žena? Ja čisto sumnjam.

Nije čudno što je Šopen strogo osudio spisateljicu pri prvom susretu, jer ona se oblačila kao muškarac, pušila mnogo, oslovljavala svoje prijatelje sa ti i raskrstila sa svima, osim sa onima koji se bave umetnošću. Takođe, bila je dovoljno slobodna i jaka da glasno ispoljava svoja demokratska i socijalistička shvatanja. Tako se ona mnogo razlikovala od anđeoski lepih, plavih Poljakinja koje je Šopen nekada, u svom odrastanju, čedno voleo. Jer, on je u Pariz stigao kao nežan mladić, sa likom nebeskog bića koje je poslato na zemlju.

Naravno, postoji i druga strana medalje. Jedna prijateljica, koja je prisustvovala tom prvom susretu, savetovala je Sandovoj: Vidi se da je on žensko, zavedi ga kao muškarac.

Tako su dobili šaljive nadimke Gospođica Šopen i Gospodin Sand.

Gospođica Šopen i Gospodin Sand

Žorž Sand je shvatila da je proviđenje, kako je sama govorila, stvorilo Šopena baš za nju. On je bio izgnanik, osetljiv i nesrećan čovek koji je tugovao za Poljskom, za svojom porodicom, a naročito za nežnom materinskom ljubavlju. Ponašao se u stilu: Kad bi neko hteo da me vodi kao malo dete, ja bih bio veoma zadovoljan. A Sandova je želela da u njemu nađe u isti mah ljubavnika i sina. Kako je Šopen bio šest godina mlađi od nje, te se moglo očekivati da će se on ponašati kao sin, gotovo kao dete, a ona je bila sklona da se sažali na njega. Istovremeno, uvidela je da je mladi muzičar slab, bolestan, grozničav i sve je to iziskivalo materinsku nežnost bolničarke.
 
Vrh Dno