Velike ljubavi, velikih ljudi...

Beba

Poznata ličnost
Član
SRPSKI PORUČNIK I BRITANSKA BOLNIČARKA

„Moj dragi narednik” je ljubavna priča o britanskoj bolničarki Flori Sandes i vojniku i poručniku Janaćku Joviću, koji su služili u Prvom svetskom ratu u slavnom Gvozdenom puku srpske vojske koji je taj naziv dobio zbog izuzetne hrabrosti celog puka.
Janaćko Jović, rođen u Donjoj Rečici kod Prokuplja i jedan od najodlikovanijih pripadnika Gvozdenog puka, poginuo je kod Bitolja
Flora Sandes, Britanka je bila jedina žena sa Zapada koja je uzela učešće u Prvom svetskom ratu, rušeći stereotipe o dobrim domaćicama i brižnim negovateljicama posvećenim jedino svojim muževima i porodici.
Flora je bila ćerka sveštenika, galopirala je na konju kroz engleske poljane, maštajući o borbi. Njeni savremenici su tvrdili da niko nije mogao da obuzda njenu avanturističku prirodu. Oduvek je maštala da bude vojnik.
Njena želja da bude vojnik, što je i ostvarila, omogućila joj je da nadje čoveka svog života, koga je bezrezervno volela.
Janaćko Jović je poginuo kod Bitolja a posmrtno je odlikovani drugom Karadjordjvom zvezdom sa mačevima.
Svoju bezgraničnu ljubav prema Janaćku , Flora je opisala u knjizi ,,Voljeni narednik,,

Inače sam pročitala da će britanski producent snimiti film o ovoj ljubavnoj priči, te da će snimanje početi sledeće jeseni u Srbiji.
Još malo ću o njima... a mogla bi do sutra...
Flora je sahranila Janaćka Jovića, podigla mu spomenik, a uspomene sačuvala u svom dnevniku.
Pouzdani izvori govore da je za vreme Drugog svetskog rata Gestapo privodio Floru Sends i saslušavao je svake nedelje. Da bi se prehranila, ona je predavala engleski jezik u Srbiji, što je tada, kako dodaje, bila subverzivna delatnost. Preminula je u Britaniji, i to je učinila „muški”, do zadnjeg dana je ispijala viski i pušila tri kutije cigara dnevno.
 

Beba

Poznata ličnost
Član
LAZA KOSTIĆ I LENKA DUNĐERSKI I SANTA MARI DELLA SALUTE

Samo je harizmatična ličnost Laze Kostića mogla da odsanja u najlepšoj srpskoj ljubavnoj pesmi XX veka „Santa Maria della Salute“ ceo svoj život pre nje, poznanstvo sa njom, njenu misterioznu i tragičnu smrt, život posle nje kao i ponovni susret sa njom na onom svetu, pesmom koja čitav jedan vek govori i ćuti o Lenki i Lazi.





Ujedared zašušta kroz naše redove. Evo Laze Kostića. To je Laza Kostić! Svi se okrenemo i ja videh visokog, mladog, golobradog gospodina crne bujne kose koja se nemirno spuštala. A Laza je više gledao u žensku pri-pratnju nego u ikonostas.

Laza Kostić. Pesnik i profesor novosadske gimnazije. Nacionalni borac. Perjanica Svetozara Miletića. Predsednik varoškog suda. Laza Kostić uvek spreman da bude mlad ili da luta po tuđoj mladosti.

Njemu je bila već pedeseta godina, njoj tek dvadesetprva. Lenki Dunđerskoj, ćerki najimućnijeg Srbina u Vojvodini, Laze Dunđerskog. U pedesetoj godini čak se i Laza Kostić plašio da započne nov, uzbudljiv, zaljubljen život sa trideset godina mlađom devojkom. Zadovoljio se njenim prijateljstvom, vožnjom kočijama po gradu i slušanjem klavira. I dubokom patnjom koja nije znala za milost. I koja bi počinjala negde u sumrak dok Lenka sanja u svojoj devojačkoj sobi.

Da bi nekako zaboravio Lenku, Laza se ženi najbogatijom miraždžikom Julkom Palanački. Međutim, Laza uopšte nije morao da se ženi da bi se odvojio od Lenke. Lenka Dunđerski preminula je u Beču od tifusne groznice. Njoj u čast, životu u spomen, Laza Kostic napisao je "Poslednju labudovu pesmi", pesmu "Santa Marija Dela Salute".
 

Beba

Poznata ličnost
Član
Isidora Dankan i Sergej Jesenjin


Isidora je imala 44 godine, Jesenjin 26, ona je znala tek par reči na ruskom, on nijednu na engleskom, ali ljubav se rodila i rasplamsavala uprkos razlici u godinama, jezičkoj barijeri i zgražavanju javnosti


Isidora i Jesenjin

ISIDORA Dankan, izuzetna umetnica koju danas nazivaju "majkom modernog plesa", bila je Amerikanka irskog porekla, balerina koja se zalagala za žensku emancipaciju. Uvek je tvrdila da je "umetnost život" i iako su puritanci pokazivali izuzetan prezir prema njenom plesu, životu i načinu odevanja, ona je bila obožavana. Na scenu je izlazila bosa, polu naga u prozirnim kostimima, pomerala granice, tvrdila da klasičan balet nije umetnost jer ograničava i ne dozvoljava ženi da se izrazi. Govorila je da će ples budućnosti biti sličan onom iz antičke Grčke – prirodan i slobodan. Njen život bio je češće ispunjen tugom nego radošću, pa je ples bio jedino "mesto" gde je bila svoja, slobodna, radosna...

Bila je u večnoj potrazi za ljubavlju, jednom prilikom je zapisala: "Od svake ljubavi u mom životu mogao bi se napraviti roman, i sve su se završavale tužno. Uvek sam čekala ljubav koja će se završiti dobro i trajati zauvek”. Ali, nije je našla. Njena romansa sa slavnim ruskim pesnikom Sergejem Jesenjinom počela je snažno i strasno, ali se završila tragično, ostavivši je potpuno slomljenom...


Neposredno pre nego što je otputovala i srela Jesenjina gatara joj je predskazala da će "otići na dugi put u zemlju pod bledo-plavim svodom. Postaće bogata, vrlo bagata i udaće se...". Isidora je iza sebe imala promašene brakove i nije želela da se ponovo veže. Posebno ne u Rusiji, zemlji koja nije njena. Međutim, sudbina je htela drugačije...
Jesenjina je upoznala 1921. u Petrogradu, u ateljeu slikara Žorža Jakulova. Bila je to prava boemska žurka, sa mnogo vina, dima, bezrazložnog smeha. Isidora je ušla sa svojim menadžerom dok je Jesenjin svirao harmoniku i pevao. Gosti, obuzeti njegovom pesmom, nisu ni primetili da je stigla slavna gošća, a ona se šćućurila u ugao sobe i sa neskrivenim oduševljenjem posmatrala mladog pesnika. Tužni zvuci harmonike, Jesenjinova mladost, mangupski izgled, izražajne oči... potpuno su opčinili Isidoru. I on je zanemeo kada je video ko mu aplaudira. Svi su krenuli ka važnoj gošći, ne bi li je što bolje ugostili, ali ona je gledala samo u Sergeja. Lagano je ispila pola pića iz čaše, neočekivano mu prišla i pružila mu čašu. Kao začaran, ispustio je harmoniku, uzeo čašu i jednim gutljajem je ispio. Ona je gurnula prste u njegovu gustu kosu, strasno ga poljubila i prošaputala "anđeo". Nekoliko sekundi kasnije, kao da je predosećala kako će se njihova priča završiti, dodala je i "čort” (đavo). Isidora je imala 44 godine, a Jesenjin 26, ona je znala tek par reči na ruskom, on nijednu na engleskom. Ali, ljubav se rodila, rasplamsavala se iz dana u dan bez obzira na razliku u godinama, jezičku barijeru i zgražavanje javnosti. Ali, nije potrajala, zavšila se tragično, pijanstvima, sukobima, tučama, samoubistvom i smrću. Izvori tvrde da je Jesenjin često napuštao Isidoru, a ona ga je preklinjala da se vrati, klečala na kolenima i ljubila mu cipele, nežno mu govoreći: “Sergej Aleksandroviču, ja te volim!”










"Ti si moja gipka, lakonoga breza, stvorena za mene i za mnoge druge", pisao je Jesenjin o Isidori. Voleli su se jako i strasno, a kada je Isidori umrla majka u Parizu, venčali su se kako ne bi morali da se razdvajaju. Godine 1922. godine proveli su dva čarobna meseca u Parizu, Isidora je želela da se vrati svojoj umetnosti, a imala je planove da Jesenjim populariše svoja dela van Rusije. Otputovali su u Ameriku, gde se na svaki način trudila da promoviše muža kao pesnika, organizovala je prevođenje i publikovanje njegovih pesama, književne večeri na kojima je on čitao svoje stihove, a ona plesala poznati "ples sa šalom". Bosonoga, puštene kose, strasna i lepa, izluđivala je mladog pesnika, bila mu inspiracija, njegova ljubav i poezija. Međutim, Jesenjin nikada nije dobio priznanje za svoj rad, daleko od domovine on je bio samo muž slavne igračice.

Strast koja je buktala između njih uskoro se pretvorila u dramu i tragediju, a njihova veza ostala je upamćena kao jedna od najvećih ali i najtragičnijih ljubavnih priča svih vremena.

Jesenjin je padao u sve dublju i težu depresiju. Poeziju, ples i ljubav zamenile su svađe, tuče i alkohol. Sergej je sve češće tukao Isidoru, a na jednom od njenih koncerata toliko je bio pijan i fizički je nasrnuo na nju da je zvala policiju koja je Sergeja odvezla u psihijatrijsku bolnicu. Kada se posle tri dana vratio kući nije više video ženu koju voli, već umornu, ostarelu i neprivlačnu osobu. Vratili su se u Rusiju, ali su i problemi otputovali sa njima. Dok se ranije njome oduševljavao, sada je počeo da se žali prijateljima: ”Ofucala se, gnjavi...”. Jesenjin je pravio skalndale, puno pio, bio nedostupan i dalek. Umorna i nesrećna, Isidora mu je jednog dana rekla da se vraća u Pariz, a uskoro je dobila telegram od njega u kojem je pisalo: ”Ja volim drugu. Stop. Ženim se njome. Stop. Srećan. Stop”. Tako je pokušao da je istisne iz svog života. Jesenjinovi prijatelji tvrdili su da se on nije zaljubio u Isidoru, već u njenu slavu i strast, da mu je jednostavno prijala pažnja slavne Amerikanke. Međutim, ima i onih koji tvrde da je Isidora bila istinska ljubav velikog pesnika, da ju je voleo iskreno i ludo, na samo njemu svojstven način.
Jesenjin je bio u sve gorem psihičkom stanju. Jedan njegov prijatelj prisećajući se poslednjeg susreta, nekoliko dana uoči njegove smrti, rekao je da ga je pesnik upitao: “Sviđa li ti se moj šal? To je poklon od Isadore (tako je zvao). Ona mi ga darovala. Eh, kako me je volela ta starica! Ja ću joj napisati... pozvaću je, i ona će razdragana dotrčati da mi padne u zagrljaj..."

Samo nekoliko dana posle toga napisao je poslednju pesmu “Doviđenja, druže, doviđenja”. Kao da je želeo da se oprosti, jer je sutradan, 28. decembra 1925. godine u hotelu "Angleter" u Lenjingradu, izvršio samoubistvo i to na tri načina, da bude siguran da će umreti. Sebi je presudio u sobi broj 5 u kojoj je nekada boravio sa Isidorom. Presekao je vene, zapalio cev od grejanja, obmotao šal koji mu je poklonila nekada voljena žena oko vrata i obesio se.

Posle tragedije Isidora se potpuno povukla iz javnog života. Imala je običaj da kratkotrajnim vezama leči tugu, pa je to uradila i posle smrti voljenog čoveka. Imala je već 50 godina, bila je u Nici sa mladim, zgodnim ljubavnikom Italijanom. Tog 14. septembra 1927. godine prebacila je svoj crveni šal oko vrata i krenula da se provoza sa novim ljubavnikom. Ali, kako samo sudbina to može da uredi, šal, njen zaštitni znak, obmotao se oko točka autombila u pokretu i udavio je.

BIVŠI I BIVŠE

ISIDORA je voljenog čoveka zvala Sergej Aleksandrovič, ali još češće “Anđele“, a on nju - Isadora. Svoje učenike u plesnoj školi jednom je upitala šta je najvažnije i kada su joj svi rekli - ples, odmahnula je rukom i rekla: "najveća stvar u životu je - ljubav".

Pre nego što su se upoznali Sergej Jesenjin je bio oženjen. Žene su, inače, bile jako važne u životu mladog pesnika, imao je puno ljubavnica i kratkotrajnih avantura. Pre nego što je sreo Isidoru bio je oženjen Zinaidom Nikolajevnom Rajh, sa kojom je imao ćerku Tatjanu i sina Konstantina. Brak je sklopljen ubrzo posle jedne lude boemske noći, pa je Jesenjinu brzo i dosadio. Mnogi su smatrali da veza sa Isidorom nije ljubav već "niz interesantnih senzacija". Tvrdili su da je plesačica za mladog pesnika bila oličenje zapadne kulture, način da pobegne i sačuva svoju umetnost. Začaran, gledao je u nju kao u čudo, a strast koju je pokazivala dok pleše dodatno ga je uzbuđivala.


Isidora nikada nije bila srećna u ljubavi, iako je tvrdila da je "rođena da voli". Prvi put vodila je ljubav tek u 25. godini i to sa zgodnim mađarskim glumcem Oskarom Beregijem, koji je igrao Romea u budimpeštanskom pozorištu. Posle njega zaljubila se u dizajnera Gordona Krejga, toliko ludo da danima nisu izlazili iz apartmana, osim kada su morali da kupe hranu. Njen uspaničeni menadžer nije mogao da je pronađe, odlagao je njene nastupe i raspitivao se u policijskim stanicama da li je živa. Sa njim je rodila devojčicu kojoj je dala ime Didre. Četiri godine kasnije dobila je i sina Patrika, iz veze sa bogatašem Patrikom Singerom, sinom čuvenog industrijalca Isaka Singera koji je pravio čuvene šiveće mašine. Stalno je naglašavala da ljubav mora da bude slobodna i da žene ne treba da se udaju da bi imale decu. I Patriku je rodila sina, ali su oba njena deteta tragično nastradala 1913. godine. Ispala su iz kola u Senu i udavili su se zajedno sa svojom dadiljom. Rodila je još jedno dete sa nekim vajarem, ali je beba umrla neposredno posle rođenja. Nikada se nije oporavila od gubitka dece, pa se ponovo "lečila" ljubavnicima, koji su bili samo uvertira za životnu ljubav sa Jesenjinom.
 

Beba

Poznata ličnost
Član
ПИСМО ИВЕ ЛОЛЕ РИБАРА СЛОБОДИ ТРАЈКОВИЋ
„Најдража, једина моја!

Пишући ово писмо ја се поуздано надам – оптимиста сам, као и увек! – да те оно никада неће стићи већ да ћемо се нас двоје видети и увек остати заједно. Јер, ово писмо је зато и писано.

У овоме тренутку, када полазимо у последњу, одлучну етапу боја од кога зависи, поред свега осталог и наша лична будућност и срећа, – желим да ти кажем неколико простих и једноставних ствари.

У мом животу постоје само две ствари: моја служба нашем светом циљу и моја љубав према теби, најмилија моја. Нашу срећу и живот који смо хтели нисмо, као ни милиони других, могли остварити изоловано, већ само преко наше борбе и наше победе. И зато су те две ствари у суштини, у мени самом, једно.

Знај, душо, да си ти једина коју сам волео и коју волим. Сањао сам и сањам о нашој заједничкој срећи – онаквој какву смо желели, срећи достојној слободних људи. То је једина права срећа, једина коју треба желети.

Ако примиш ово писмо, – ако дакле, ја не доживим тај велики час, немој много туговати, најдража! У свету у коме будеш тада живела, наћи ћеш, увек жив, најбољи део мене самог и сву моју љубав према теби.

За тебе сам сигуран да ће твој пут бити прав и онакав какав мора да буде. На њему, на путу живота, наћи ћеш и освету и срећу.

Много, много те волим, једина моја! И желим да никад не добијеш ово писмо, већ да заједно с тобом дочекамо велики час победе. Желим да те својом љубави учиним онако срећном као што то заслужујеш.

Увек твој

(Лоло)“

Иво Лоло Рибар, Ратна писма, уредио Јозо Петричевић, Загреб-Београд

E kakav sam članak našla o Loli i Slobodi , neverovatan, puno nisam znala što se tiče istorije. Ovo pismo je palo u ruke policiji i odredilo sudbinu i njenu i njene porodice. Uhapšeni su i ugušeni svi u gasnoj komori.

I ovo je napisao Slobodi ali ne znam kada i kojim povodom:Моја Слобода, онако мала и њежна, пошла је у смрт као на шетњу, с осмјехом, који је увијек био њезин.
 
Poslednja izmena:

Beba

Poznata ličnost
Član
Sjećanje na ljubav: Prije 20 godina ubijeni sarajevski Romeo i Julija

Sarajevski Romeo i Julija, ubijeni 18. maja 1993. dok su pokušavali pobjeći iz opkoljenog Sarajeva.

Admira Ismić i Boško Bato Brkić rođeni su 1968. godine i beskrajno su se voljeli. Spremali vjenčanje. Cijelo Sarajevo je u tome vrijeme prepričavalo ljubav između Admire i Boška. Ali nisu bili spremni na Zlo, na ludilo koja se dogodilo u Sarajevu i cijeloj Bosni i Hercegovini.

Nakon više od godinu života pod opsadom Admira i Boško odlučili su napustiti Sarajevo i Bosnu i Hercegovinu, a jedini izlaz bio je preko Vrbanja mosta, gdje su došli oko 17 časova.

Snajperski metak je pogodio Boška i on je pao i poginuo. Drugi metak je pogodio Admiru koja je bila smrtno ranjena, ali uspjela je dopuzati do Boška, zagrliti ga, kako bi zajedno umrli.

Njihova tijela su sedam dana ležala nasred Vrbanje, jer je UNPROFOR odbio izvlačenje tijela dok se ne proglasi primirje. Izvukli su ih pripadnici radnog voda VRS. Nekoliko dana kasnije Admira Ismić i Boško Brkić su prvo sahranjeni na groblju u Lukavici.

Po želji Admirinih roditelja, nakon rata njihova tijela su prebačena u Sarajevo i sahranjena na groblju Lav.

Istraga o ubistvu Admire i Boška nikada nije provedena, a njihov ubica nikada nije zvanično otkriven.

Život, ljubav i smrt Admire i Boška nemaju nikakvo obilježje u Sarajevu, njihovom rodnom gradu. U blizini mjesta gdje su ubijeni, uz rijeku Miljacku, počinje Vilsonovo šetalište, omiljeno sastajalište mladih. Ali, nijedno drvo, nijedna klupa ne nosi ime ovog para.


20130518112954_192584.jpg
Grupa 'Zabranjeno pušenje' o ovoj nezaboravnoj ljubavi snimila je pjesmu i spot 'Boško i Admira', kao najavni singl svog desetog studijskog albuma.

Zato je pjesma ispjevana o njima mala nada da će se u ovom gradu i u ovoj zemlji poštovati ljubavi koje se „stavljaju ispred zastava“, kako pjeva Davor Sučić, frontmen gupe Zabranjeno pušenje. O osnovnoj ideji pjesme on je za RSE rekao:


„To je poznata priča sarajevska - o sarajevskom Romeu i Juliji, o Bošku i Admiri, mladim ljudima koji su nesretno stradali u ratu boreći se da nađu mjesto za svoju ljubav, za svoju slobodu. To je jedna simbolična priča koja je aktuelna i danas - poslije toliko godina mira mi još uvijek tragamo za ljubavlju i slobodom u ovoj državi. Ja sam nekako u toj priči našao dosta veze sa našim životima i sa onim što se nama danas dešava.“

Jedan od očevidaca smrti dvoje mladih, prije nekoliko godina je opisao kako je kod njih vidio nadu za život bez rata:

„Djevojka je mahala torbom, držali su se za ruku, i u tom trenutku ona je poskakivala. Najednom ih je presjekao rafal - i legli su onako zagrljeni.“

Admirini roditelji i Boškova majka mnogo puta su do sada govorili o svojoj djeci. Iz arhivskog materijala RSE izdvajamo riječi Admirinih roditelja, Zije i Nedrete Ismić:

„Stalno je govorila:’Zar misliš da je pošteno da on ide sam, a da ja ostanem?’ To da pođe bila je njena odluka. Mislila je da je ljubav jača i od smrti.“

„Umiješao se rat u ljubav, to je taj problem. A onda prestaju svi zakoni i ljubavi i svega. Postoji samo zakon rata.“

Jedna od najljepših ali i najtragičnijih ljubavnih priča nije zaštićena od politizacije, od nagađanja ko je i s koje strane ispalio smrtni rafal. Srce Boškove majke, Rade Brkić, je iskreno:

„Ne razmišljam uopšte ko ih je ubio. Jednostavno i kad bih doznala za tog čovjeka i kad bih ga vidjela pred sobom, samo bih ga pitala: ’Čovječe, zašto si to uradio?’ Ništa više.“
 
T

Tihi Don

Gost
Balada o Boni i Klajdu


Jedna od čuvenih slika, preuzeto saFind a Grave

Boni i Klajd su danas jedan od najpoznatijih parova i najpoznatijih zločinaca. Iako se njihova priča najčešće predstavlja kao ljubavna, ona je mnogo više kriminalistička priča u kojoj su oni antagonisti. Ovi razbojnici, pljačkaši i ubice su zaduženi za smrt bar trinaestoro ljudi. Boni Parker, verovatno najpoznatiji primer hibristofilije, upoznala je Klajda Beroua januara 1930. kod prijatelja. Iako još uvek udata za Roja Torntona, Boni se pridružila dvadesetjednogodišnjem lopovu. Ovaj par je vrlo brzo postao poznat, koliko po njihovim pljačkama i učešću u gangsterskim bandama, toliko i po fotografijama na kojima poziraju kao banditi, sa pištoljima i cigarama. Slika koju su slali javnosi naglašena je jer je Boni pobegla i, očigledno, imala vezu sa Klajdom, iako je i dalje bila u braku. Nakon četiri meseca traganja za ovim ozloglašenim parom, konačno ih je 23. maja 1934. u Luizijani policija opkolila, ispalivši na njih ukupno 187 metaka. Iako tragična, ovde se i ne završava priča o Boni i Kladju, zahvaljujući filmovima, serijama i pesmama koje ih često iznova oživljavaju.
 
T

Tihi Don

Gost
Branko Radičević i Mina Karadzić


Legenda o ljubavi Branka Radičevića (1824-1853), srpskog romantičarskog pesnika i Vilhemine-Mine Karadžić (1828-1894), slikarke, pesnikinje, prevodioca i kćerke Vuka Stefanovića Karadžića prati kao senka ceo Brankov opus. U njegovim pesmama se oseća Minin duh, ali se pouzdano zna da je isključivo njoj posvetio jednu, neki kažu svoju najlepšu pesmu „Pevam danju, pevam noću“. Poznati stihovi kroz želju da je „digne međ’ zvezdice“ iskazuju vrhunsku idealizaciju Mininog lika.

Priča o njihovoj ljubavi je veoma teška. Mina je bila zvezda bečkog društvenog života, izuzetno obrazovana, imućna, uspešna slikarka, a Branko siromašni student sa teretom teške bolesti. Prof. Dr Vaso Minlinčević , istoričar srpskog romantizma je napisao:

"Iz Mininog kasnijeg idealizovanog likovnog i književnog portreta Brankovog, naslućuje se da su između njih postojale uzajamne simpatije, a o tome svedoči i Brankova prepiska s Daničićem. Međutim, siromašni student nije mogao ni pomisliti da se u nekoj obziljnoj nameri približi Vukovoj ćerki."

Mnogi istoričari smatraju da je način na koji je njihova platonska ljubav materijalizovana u umetnosti rezultat epohe u kojoj su živeli i stvarali. Romantičarska epoha zahtevala je takav pristup, bez obzira na realnu sliku te komplikovane privrženosti, koja je bila daleko od idealne i ostvarene.

Tadašnjim Bečom kružile su priče da Branko ne gaji naklonost samo prema lepoj i nedostižnoj Vilhemini- Mini Karadžić, već i prema njenoj majci Ani kojoj je izdahnuo na rukama u bečkoj bolnici 1853. godine. Nagoveštaji o mogućem bečkom četvorouglu nalaze se u Brankovoj prepisci sa Đurom Daničićem, u činjenici da ga u svojim opširnim spisima sam Vuk retko spominje iako su bili veoma bliski, a najviše u Brankovom romanu u stihovima - “Bezimena” ili “Ludi Branko”. Ovaj realističan, malo preterano slobodan spev koji Branko nije uspeo da završi, plete priču o razuzdanom životu studenta u Beču u burnim istorijskim vremenima nakon revolucije i mađarske bune. Roman u stihu napisan je sa mnogo satire i ironije, a detaljno opisuje sočnu avanturu sa “jednom majkom i šesnaestogodišnjom kćerkom”. Dovoljno da zapanji i najslobodnije umove tog doba.





Branko Radičević i Mina Karadžić



Mina Karadžić se udala pet godina nakon Brankove smrti u Sabornoj crkvi u Beogradu za Aleksu Vukomanovića, osnivača katedre za srpski jezik, istoriju i književnost na beogradskom Liceju, i bratanca kneginje Ljubice. Aleksa je umro nakon godinu ipo dana, i ostavio je sa sinom Jankom sa kojim se Mina vratila u Beč. Godine lagodnog života, bečkih balova i borbi brojnih udvarača za njeno srce ostale su iza nje. Svoj život je posvetila stvaralačkom radu i očuvanju od zaborava radova svog oca i ostalih književnih stvaralaca iz tog perioda.

Onima koji vole da zavire u intimu umetnika, ostala su nagađanja o tome šta se pre skoro dva veka dešavalo između ostarelog genija balkanske kulture, njegove supruge Ane, mladog pesnika teško obolelog od neizlečive bolesti i devojke koja je bila muza i nedostižna ljubav mnogim umetnicima iz tog perioda. Oni drugi, zaljubljeni u ljubav, imaju Brankovu poeziju koja je i dalje inspiracija mnogim umetnicima:
 
  • Sviđa mi se
Reagovanja: Gea

Beba

Poznata ličnost
Član
SERGEJ JESENJIN I ISIDORA DANKAN

Sergej Jesenjin je bio ludo zaljubljen u poznatu američku plesačicu Isidoru Dankan. Ona mu je bila inspiracija za mnoge stihove. Njihova ljubavna priča je počela tako što je Jesenjin ugledao Isidoru na nekom prijemu kada je plesala svoj čuveni ples sa šalom. Odmah je svom prijatelju rekao da je ona boginja. Nakon više neuspelih veza, Isidora dolazi u Rusiju gde se opet sreće sa Jesenjinom. Tada otpočinje njihova veza. Venčavaju se i sele u Pariz, a potom u Ameriku. Tada njihova ljubav dolazi na veliku probu. Isidora je tu poznata i prihvaćena, a Jesenjin upada u mrak nezadovoljstva i apatije. Razočaran, vraća se u Moskvu gde vrši samoubistvo. Uradio je to tako što se obesio šalom koji mu je Isidora poklonila kao simbol njihove ljubavi. Čudne li sudbine! Šal je bio i Isidorin „ubica“ – zamotao se oko točkova automobila i udavio je. Tako se tragično završila jedna snažna ljubavna priča sa dosta previranja. Kao dokaz Jesenjinovog razočaranja i bola ostala je pesma Pismo ženi:
Vi se sećate.
Da, vi se svega sećate,
Kako sam stajao
Uza zid netramice,
A vi se uzrujano po sobi šećete
I nesto ostro
Bacate mi u lice.
Govorili ste
O rastanku, jer patite,
Jer vam se smučio
Moj život prljav,
Da je već vreme da se poslu vratite,
A moj udes,
Da sve dublje srljam.
Voljena moja!
Niste me voleli.
Vi niste znali, u svetu sto vrvi
Bejah kao konj pod konjanikom smelim,
Mamuzan i zagnan do krvi…
 

maki

Nindža
Član
Ričard Barton i Elizabet Tejlor


,,Barton i Tejlorova, dvoje britanskih glumaca na privremenom radu u fabrici snova, pored partnerstva u privatnom životu, često su i na velikom platnu bili ljubavnici. Zajedno su snimili čak 11 filmova, a dva puta su se venčavali i razvodili. Drugo venčanje obavili su u Africi, a od svatova bio je prisutan samo par hipika, koji su se tu zatekli kao kumovi. Prvi put su se sreli kada je njoj bilo 21, a njemu 28 godina. Liz se tada činilo da je Ričard “pun sebe”, a ovaj susret ni na jedno nije ostavio poseban utisak.
Sudbine su im se ponovo ukrstile tek devet godina kasnije na snimanju istorijskog spektakla “Kleopatra”. Ona je igrala fatalnu egipatsku kraljicu, a on Marka Antonija. Liz je bila u svom trećem braku (od čega je jednom ostala udovica), a Ričard vezan za ozbiljno obolelu prvu suprugu Sibil, kojoj nije bio baš najverniji. U to doba izrazito konzervativnoj Americi, njihova veza bila je prvorazredni skandal, zbog duplog neverstva i brakolomstva. Elizabet je odmah prišiven epitet “erotske protuve”, a republikanski senator iz Džordžije, Ajris Ferklot Blič zahtevala je da se paru, kao nepoželjnim osobama, zabrani ponovni ulazak u SAD.

Javni prekori su utihnuli kada su se marta 1964. godine venčali u Montrealu. Brak je sklopljen u crkvi unitarijanaca. Drugo venčanje, oktobra 1975. u Bocvani, sprovedeno je po običajima jednog od tamošnjih plemena. Taj reprizni brak trajao je samo 10 meseci. Između ova dva zaklinjanja na vernost, oboje su imali usputne avanture. U periodu razdvojenosti, paparaci su Bartona “uhvatili” sa jednom konobaricom, za koju se posle ispostavilo da je bila mis “Pepsi”, dok je Liz imala kratkotrajnu vezu sa jednim prodavcem polovnih automobila.

Velika strast, ali i strastvena ljubomora, često su potpirivali njihove eksplozivne karaktere. Ostalo je zabeleženo da je na snimanju “Plavobradog” Elizabet Tejlor ošamarila Bartonovu partnerku. Učinilo joj se da glumica unosi previše seksualne energije u ljubavnu scenu.

Ljubomore i rivaliteta nije, međutim, bilo u umetničkom smislu, jer su oboje, a posebno Elizabet, cenili glumački dar onog drugog. Liz je za Ričarda govorila da igra Šekspira, kao što Sinatra peva. Inače, “Hamlet” u kome je igrao naslovnu ulogu bio je 1964. godine prava senzacija. Barton, međutim, nije naročito cenio glumu kao zanat, a pred kraj života je priznao:

- Čini mi se da sam se uvek potajno stideo što se bavim glumom.

Posle drugog razvoda Barton se oženio jednom manekenkom, a Liz Džonom Vornerom, kome je pomogla da bude izabran u američki Senat. Iako se ukupno osam puta udavala, do kraja života bila je uverena da je najveća ljubav njenog života čovek sa kojim nikada nije uspela da ostvari skladnu vezu. Od svih filmova koje su zajedno snimili, kao najviši domet smatra se ostvarenje “Ko se boji Virdžinije Vulf”, za koje je Elizabet Tejlor dobila svoj drugi Oskar.,,
Izvor Večernje Novosti

 
G

Gea

Gost


Prava ljubav, večito pitanje, dilema, nesigurnost, vera i nevera, potreba za dokazom... Nadu da ovakva ljubav postoji uliva nam svakako životna priča Ive Andrića, jedinog Nobelovca sa naših prostora, samotnjaka u svim biografijama, velikana kakvog skoro nećemo imati, čoveka koji je 30 godina voleo i čekao jednu ženu.

U njegovim književnim delima srećemo lepezu ženskih likova, seoskih i gradskih devojaka, gospođa i kontesa, ali samo jedna od svih njih je “Jelena, žena koje nema” - pripovetka bez fabule, u kojoj je Andrić izneo osećanja za koja niko nije slutio da zaista postoje duboko u njemu. Svi su mislili da je Jelena samo plod piščeve mašte, ne sluteći pravu bujicu osećanja čoveka koji zaista dugo i iskreno voli jednu ženu koja ne može biti njegova - pa je zato nema.


Andrić, poznat po svojoj zatvorenosti, dugi niz godina je bio ljubomorni čuvar svoje tajne. Neki su ga smatrali samotnjakom, ne znajući da je bio zaljubljen u Milicu Babić-Jovanović (kostimografkinja Narodnog pozorišta u Beogradu), ženu svog prijatelja Nenada Jovanovića (novinar i prevodilac), ženu kojoj se nije nadao, ženu koju nema ali koja, kao plod njegove mašte, često dolazi kod njega na raznim mestima, u raznim situacijama, daleka, divna, nedostižna!

Kao da se pridržavao čuvene misli Bernarda Šoa: “Ni jednu tajnu nećete bolje sačuvati od one o kojoj svako nagadja”, svakodnevno joj je pisao pisma koja je slao na adrese gde ona tek treba da stigne, kako bi je pošta dočekala i iznenadila. Sve do smrti Nenada Jovanovića, Andrić svoja pisma uvek počinje sa: "Dragi prijatelji,” i svako potpisuje nadimkom koji mu je Milica dala pre jednog njegovog polaska na put – Mandarin. Ovakav način ljubavne igre prihvatila je i ona. Ne nadajući se ničemu, strpljivo je čekao.“Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!”

Nesvakidašnje tajanstveno, suzdržano, elegantno, ozbiljno i distancirano biće, kao što je bio Ivo Andrić, sudeći po ljubavnoj istoriji umeo je da bude nežan, privržen, strpljiv i da se izbori za ono što želi čak i ako neko stoji između. Trougao ljubavi unosi posebnu buru u Andrićev život. Beograd u vreme okupacije, u ulici Prizrenskoj, krio je tajnu ljubav sa Milicom Babić-Jovanović, čiji je muž nakon službe u Berlinu mobilisan i poslat u nemačko zarobljeništvo. Te prilike otvorile su vrata za slobodno viđanje zaljubljenog para.

Nenad umire 1957. godine i tada nastupa period nepodnošljivog ljubavnog jada zakletog neženje koji više ne može i neće da živi bez nje, pozorišne slikarke (kako je imao običaj da je zove). Godinu i po dana kasnije ( 1958 ) su se venčali. Tek tada je priznao da je pišući priču "Jelena, žena koje nema" imao na umu svoju sadašnju suprugu. U prilog tome da je njegova ljubav prema njoj bila prava, iskrena i snažna, ona koja raste od jutra prema večeri, ona koje je više danas nego juče a mnogo manje nego sutra, govori podatak da sada već oženjen, šezdesetogodišnji Andrić nastavlja sa svojih putovanja da piše ljubavna pisma u kojima se, poput nestašnog dečaka, udvara svojoj supruzi Milici.

Vest da je roman “Na Drini ćuprija” ocenjen kao remek-delo jugoslovenske književnosti, i da je njegov autor dobio Nobelovu nagradu, je stigla ubrzo nakon toga (1961). U raskošno plavoj balskoj haljini Milica Babić-Andrić je prisustvovala ceremoniji uručenja ove velike nagrade svom mužu – Ivi Andriću.
Raskošna kraljevskoplava haljina, sa crnom mašnom u kosi, ponosno je išla uz svog Ivu dvoranom dok ih je orkestar pratio sevdalinkom “Kad ja pođoh na Bembašu”.
“Tako me u zamasima koji obeznanjuju nosi ta vasionska ljuljaška od jedne savršene sreće do druge, od Jeleninog i mog prisustva do nestanka i nas i svega sa nama u sreći opšteg postojanja.”

Poslovica kaže: “Ni jedna prava sreća ne traje dugo, svaka je kratkotrajna.” Milica je posle duge i teške bolesti, preminula 1968. godine. On ju je voleo i posle njene smrti.

Evo šta je zabeležio: Sada vidim - naša je sudbina da sagorimo. Uvek sam tako osećao svet i sebe u njemu, iako nisam uvek imao snage ni mogućnosti da toj istini pogledam u oči i da je mirno prihvatim. Sad, kad je sve dobro moje u jednom trenu izgorelo, vidim jasno: sve što se na zemlji rađa i pod suncem živi ide tim putem. I tome ne treba tražiti razloga, smisla ni objašnjenja.

Ove reči su mu pomogle da podnese ogromnu prazninu koja ga je razdirala do kraja života...


 

šufnudla

neprilagođena
Član
Da bi nekako zaboravio Lenku, Laza se ženi najbogatijom miraždžikom Julkom Palanački. Međutim, Laza uopšte nije morao da se ženi da bi se odvojio od Lenke. Lenka Dunđerski preminula je u Beču od tifusne groznice.
Gledam ovu našu seriju o Lazi Kostiću i malko sam zbunjena. Naime, Šotra je, navodno, obavio obimno istraživanje i, na osnovu arhivske građe i dokumenata, u seriji Lenka zaista umire u Beču, ali se izgleda... predozirala. :o U seriji se vidi da odlazi u apoteku i kupuje tablete, ali se ne vidi da oboljeva od tifusa....:zbunjen:
A evo šta kaže Pero Zubac, autor biografije Lenke Dunđerski

http://www.politika.rs/scc/clanak/147976/Laza-Kostic-nije-zaprosio-Lenku
 

Taca

ona, stara
Član
...a nezvanična da je umrla od posledica abortusa, da se ubila (izvršila samoubistvo), itd...
 
G

Gea

Gost
PRAUNUKA ČUVENE LEPOTICE IZ MOSTARA: Šantić je žudeo za mojom prabakom EMINOM!
Alma Ferović Fazlić, rođaka čuvene Emine iz pesme Alekse Šantića, priča o ljubavi iz koje su nastali najlepši stihovi 20. veka


I DALJE JE PAMTE Spomenik Emini Šefić u Mostaru i njena praunuka Alma

Praunuka čuvene Emine, kojoj je Aleksa Šantić posvetio svoju najpoznatiju pesmu, Alma Ferović Fazlić otkriva za Informer kako su nastali, po mišljenju mnogih, najlepši stihovi 20. veka. Alma za Informer tvrdi da čuveni pesnik i njena legendarna rođaka iz Mostara nikad nisu bili u vezi, već da mu je Emina bila samo tiha patnja.

Naslednica opevane mostarske lepotice je magistar londonske Kraljevske muzičke akademije. Odigrala je i preko četiri stotine predstava u londonskom mjuziklu "Gospodar prstenova". Trenutno živi i radi u Sarajevu, a kaže da joj je želja bila da "Eminu" obradi na savremeniji način.

- Moja prabaka je bila čedna i veoma mlada kada je opevana, imala je svega 14 godina. Šantić ju je susretao na česmi gde je s ibrikom dolazila da naspe vodu i posmatrao u komšijskoj bašti. Bio je inspirisan lepotom njene rane mladosti. Svojoj sestri Persi je jednom prilikom rekao: "Evo upravo sam sreo imamovu kćer, mladu lepu Eminu i nadahnula me da napišem novu pesmu."

Šta znate o vašoj prabaki Emini Sefić Koluder?
- Da je bila skromna, blaga i vesela osoba, uvek nasmejana. Imala je divnu belu put, lepe zube, bujnu sjajnu kosu, koju je vezivala u pletenicu, prirodne rumene usne i bila je lepog stasa. Volela je Šantićeve pesme u izvođenju sjajnog Himze Polovine, ali bi uvek, kada ih čuje na radiju, posramljena napuštala prostoriju.

Kakva je bila njena dalja sudbina?
- Kao veoma mlada, sa 16 godina, udala se za uglednog veletrgovca iz Mostara Avdagu Koludera. Rodila mu je čak četrnaestoro dece. Priča o Emini, koju je na najlepši način opevao Šantić, Avdagi nije nimalo smetala, iako je ono vreme bilo mnogo staromodnije. Poznavao je Šantića i veoma ga poštovao.

Da li vam govore da ste lepi na nju?

- Današnja lepota je nešto sasvim drugačije od lepote iz onog vremena. Mi imamo šminku, drugačiji stil oblačenja i veoma je teško porediti. Ipak, kažu da imamo dosta sličnosti, posebno svetlu put, nasmejane oči i vedro lice.

Odlučili ste da prepevate čuvene Šantićeve stihove u čast vaše prabake Emine.

- Kao njena praunuka želela sam da iza sebe ostavim još jedan trag i muzički dokument o ovoj lepoj priči. Kako nisam sevdah interpretator, ova verzija nije ni slična onom što je do sada rađeno, već je potpuno moderna. Ta pesma je obeležila moje detinjstvo i život.


 
G

Gea

Gost

Najlepša ljubavna pesma na svetu ~

Konstantin Simonov bio je veliki ruski pisac, pesnik i patriota kog je sudbina često odvodila na ratne frontove. Beznadežno je bio zaljubljen u Valentinu Serovu, tada najlepšu i najpopularniju glumicu. Ali, Valentina je bila udata, te su njegove ljubavne patnje utoliko bile veće. Nakon što joj je suprug general, koga je jako volela, preminuo, Valentina je dugo patila. Potom se upuštala u mnogobrojne ljubavne afere, ali nikog nije uspela da zavoli kao svog pokojnog supruga.
A onda, ratne 1940. godine upoznaje njega, popularnog i voljenog ruskog pisca, koji je godinama unazad tiho čeznuo i maštao o njoj. Ušli su u ljubavnu vezu koja je bila sve ono o čemu je pisac maštao, ali, nevolje tek dolaze. Simonov je otišao na ratište i u jeku najvećih borbi shvatio je da se neće vratiti kući živ. Jedino što ga je održavala bila je fotografija i misao na svoju prelepu Valentinu koja je željno iščekivala da joj se vrati. Tada je odlučio da joj napiše pesmu koja će joj govoriti koliko je on voli, čak i kada ga ne bude više.
Pesmu, koja je trebala da stigne Valentini nakon njegove pogibije je stavio u džep, mirno iščekujući svoj sudnji dan. Međutim, desilo se čudo - jedinica u kojoj se Simonov nalazila nekako je izbegla finalni udar neprijatelja, i pisac se, živ i zdrav vratio kući svojoj dragoj. Sa pesmom u džepu.
Venčali su se 1943, a pesma o ljubavi koja nadjačava smrt u kombinaciji sa "hepi-endom" obišla je ceo svet, i prevedena na čak 35 jezika.


Valentina i Konstantin

 
Vrh Dno