Večnost

Taca

ona, stara
Član
Interesantno je koliko brinemo šta će se desiti sa onih dvadesetak i kusur grama duše u večnosti koja izvesno čeka svakoga od nas. A telo? Paketić za taj izdah vazduha? Imate li plan?
Jeste li ogradili svoj delić negde, stavili ploču i adekvatnu "profilnu"? Našli mesto gde će to telo da leži zauvek, da se stopi sa zemljom u nekom hladu i tišini brda koje se nadvija iznad ravničarskog sela i crkvenog zvonika? Na mestu gde je jedino izvesna tišina prekinuta zrikavcima u letnjoj noći i treperenjem lišća na vetru. Da li volite da odete na to mesto i planirate trenutak kada sve prođe, postane nevažno i ostane samo večnost?....
 
G

Gea

Gost
Jednom ću na groblju morati da provedem više vremena nego što bih to htela, tako da ne volim da idem tamo.
 

Tihi

onaj što teče
Član
Mi smo samo pripadnici jedne od milijardi generacija
u nekom ogromnom krugu ljudskog postojanja.
Čemu onda sebi pridavati toliki značaj.
Od praha smo sazdani u prah se vraćamo.
 

Beba

Poznata ličnost
Član
Temi si dala vrlo lep naziv, u njoj vrlo suptilno i detaljno obrazlagala, mesto, profil...ma idi bre, otac i majka su za života napravili spomenike i dan danas nisam bila da ih vidim i ne želim. A taman da mislim gde ću ja provesti večnost...šta je to večnost. Misliš da smo tamo celu večnos:oops:
 
G

Gea

Gost
Ja odem, ispričam se, ponekad i otplačem, ne plašim se mrtvih. Nije mi neugodno, sećam se samo tuposti koja me obuzela kad sam Njega ispraćao, i je**ga sad mi idu suze na oči.
Otac je umro na mojim rukama. Nisam mogla da plačem kad smo ga sahranjivali, ali unutra se sve kidalo...
Da , otupelost, to je taj osećaj koji se svaki put javi kad odem na groblje ... Gledam u njegovu sliku i njegove oči i malo porazgovaramo ...

Nema tu ništa osim zemlje ....
 

šufnudla

neprilagođena
Član
U poslednjih godinu dana često razmišljam o tome: kremacija ili tradicionalna sahrana... Kako još tu dilemu nisam razrešila, nisam obezbedila mesto za večni počinak... samo novčani fond. Neću da nekome to bude finansijska muka.

Moja baka je umela da kaže (kad god se pominjala tema spomenika, sahrana, običaja, daća i drugih okolnosti vezanih za smrt): "Daj mi za života... posle mi ne treba"
Te tako... treba sebi (i ljudima oko sebe) ugoditi za života

Kad god me spopadnu te misli, ja se setim ove predivne, skoro antologijske pesme "Moj živote, malo li te ima..." našeg glumca i pesnika Baje Bačića...

 
Vrh Dno