Upoznajte srpske manastire

[beauty]

Манастир Ђурђеви ступови




Ђурђеви ступови су манастир СПЦ, посвећен светом Ђорђу који се налази на брду изнад Новог Пазара, у Старом Расу. Ђурђеви ступови су један од најстаријих српских манастира. Манастир је подигао велики жупан Стефан Немања у првим годинама после ступања на престо великог жупана (изградња је завршена 1171. године), а црква је осликана око 1175. године. Манастир је уврштен у светску културну баштину и под заштиом је УНЕСКО-а. Манастир постоји већ преко 830 година, а од тога је 300 година у рушевинама и 40 година се обнавља. Данас је манастир великим делом обновљен. У манастиру живи 4 монаха и 2 искушеника.

О посебном значају манастира, поред старих биографских текстова, говори и изузетан положај манастира подигнутог на самом врху истакнутог узвишења, као и особена архитектура цркве светог Ђорђа са две куле-столпа/ступа који су дали каснији назив и цркви и манастиру - Ђурђеви ступови.


Историја

Манастир је подигао велики жупан Стефан Немања у првим годинама после ступања на престо великог жупана (изградња је завршена 1171. године), а црква је осликана око 1175. године.

По писању биографа Стефана Немање, његовог сина Стефана Првовенчаног, манастир је настао тако што се Немања, док је био затворен у једној пећини, заветовао да ће изградити манастир посвећен светом Ђорђу.

Игуман манастира Светог Ђорђа је имао истакнуто место у животу цркве а сам манастир је спадао у краљевске манастире у тринаестом веку. Манастир је изграђен на крунским поседима династије Немањића и располагао је знатним властелинством.

Други ктитор манастира био је краљ Драгутин који је доградио манастирску цркву и осликао њену припрату. Он је из Срема, где је живео, пренет у манастир светог Ђорђа и ту сахрањен 1316. године. Манастир Ђурђеви ступови је запустео 1689. године, након Аустро-турског рата, када је последњих 16 монаха који су чинили братство напустили манастир и пред Турцима побегли на север. Током наредна два века Ђурђеви ступови су постали рушевина коју су ратови још више разарали.

У другој половини двадесетог века почели су радови на истраживању и обнови манастира. Археолошки и рестаураторски радови вођени су између 1960. и 1982. године у оквиру великог пројекта везаног за Стари Рас и Сопоћане, који су скупа од 1979. године уврштени у УНЕСКОву листу светске културне и природне баштине.


Ступови су изграђени карактеристичним стилом који представља јединствену синтезу две градитељске концепције средњега века, византијске архитектуре на Истоку и романске архитектуре на Западу. Црква светог Ђорђа има важно место у формирању ове архитектуре, познате под називом Рашка школа, као грађевина којом започиње ова стваралачка епоха у архитектури средњевековне Србије.

Ђурђеви Ступови су грађевина са низом архитектонских и градитељских иновација у градитељству тог времена. Ту спадају карактеристичне куле - ступови, бочни вестибили, елипсаста купола, неправилан облик олтарског простора као и специфично решење централног куполног простора цркве.

Фреске

Од првобитног живописа у цркви је остало веома мало трагова. Међутим о њему се знапреко старих фотографија које су настале између два светска рата, као и из првих истраживања (Н. Л. Окуњев). После Другог светског рата један део декорације и фресака је скинут са зидова и пренет у Народни музеј у Београду.

У полукалоти се налазио Исус Христос Сведржитељ окружен анђелима. Зидне површине куполе биле су осликане фигурама пророка Илије, Јелисеја, Данила и Захарија Млађег, док су изнад пророка Данила били свети Азарије и Ананија. На западном пару пандатифа налазили су се свети јеванђелисти Лука и Марко, између њих света Керамида, а на јужној и северној страни овог прстена били су медаљони са анђелима. Горња и средња зона посвећене су великим празницима и сценама Христових страдања: Сретење, Крштење, Духови, Васкрсење Лазара, Цвети, Преображење, Издајство Јудино, Успење Пресвете Богородице, Распеће и вероватно, Оплакивање. У доњој зони су били свети ратници и попрсја светитеља. На потрбушју лука пролаза из наоса у припрату, у посебним оквирима су се налазили свети Пров, Тарах и Андроник а испод њих свети Петар и Павле.

Конак

Манастирски конак је изграђен 2002. године. Изградња конака је представљала кључни тренутак за обнову манастира. Нови конак је омогућио да се манастир обнови и у литургијском смислу и да се након више од три века у њему опет нађу монаси. Конак је изграђен и реконструисан под руководством Јована Нешковића.

Музеј

Испред манастира је саграђена мања грађевина која представља музеј који служи за заштиту и излагање најзначајнијих фрагмената са цркве и других грађевина. Неки од њих сложени су у целину и реконструисани. Тако је и у лапидаријуму реконструисан и најзначајнији, западни портал са цркве са свим фрагментима пронађеним у току радова, међу којима је и натпис о њеном грађењу.

Манастир у процесу обнове

Обнова манастира траје преко 45 година. Манастир је обнављан у две фазе.

1. од 1960. до 1999. године и
2. од 1999. године до данас

Године 1960. Народни музеј у Београду је започео систематска истраживања ђурђевих Ступова, а 1960, 1961. и 1962. године већи део манастирског комплекса је рашчишћен и откривени су остаци манастирских грађевина. Године 1964. Републички завод за заштиту споменика је извео заштитне радове на капели краља Драгутина, укључујући археолошка истраживања и чишћење живописа.

Године 1968. настављено је систематско истраживање и заштита споменичког комплекса од стране Завода за заштиту споменика у Краљеву. На свим објектима изведене су мере техничке заштите.

Године 1999. године започета је обнова манастирског конака. Приземни делови конака су обновљени старом техником зидања у камену, док је спратни део такође од камена, али са сигом на унутрашњој страни дворишта, како би се означио нови део конака, који само прати основни облик старих конака, али не претставља и њихову рестаурацију. Конак је сада потпуно обновљен и у њему живи 7 монаха и искушеника. Тренутно се прикупљају средства за потпуно обнављање и реконструисање цркве Светог Георгија и њених кула ступова у њиховој пуној висини.

Потпуна обнова манастира почела је на пролеће 2001. године са благословом Његовог Преосвештенства Владике рашко-призренског и косовско-метохијског Артемија. Пројекат комплетне обнове манастира још увек је, међутим, далеко од завршетка. Тренутно се прикупљају средства и ради пројекат комплетне обнове цркве и кула/ступова Светог Ђорђа.

http://sr.wikipedia.org/wiki/Манастир_Ђурђеви_ступови

 

[beauty]

Манастир Милешева



Манастир Милешева је српски средњовековни манастир.

Налази се на шестом километру од Пријепоља на реци Милешевци. Рашки по стилу, подигао га је краљ Стефан Владислав (1234—1243) у првој половини XIII века као своју задужбину, а у њој је и сам сахрањен.

У припрати, коју је краљ Владислав доградио 1235. године, положио је мошти свог стрица светог Саве. Њих су Турци 1594. године приликом освајања пренели на Врачар (Београд) и спалили, у покушају да сломе српски дух.

Манастир је настао у време Латинског царства, када и настаје такозвани „пластични стил“ који се одликује монументалношћу, избегава декоративност и нагиње формама класичне антике. У манастирској цркви се 1377. године за краља Србљем и приморјем крунисан је Твртко I Котроманић, сестрић Цара Душана. Стефан Вукчић Косача се у њој 1446. године прогласио „херцегом од Светог Саве“, по чему је Херцеговина добила име.

Манастир је данас седиште епископије Српске православне цркве на чијем је челу епископ Филарет Мићевић, под чијим су руководством окружење манастира и манастирски конаци добили изузетно сређен изглед.

Фреске


Фреске Милешеве се убрајају међу најбоља европска остварења 13. века, а од њих најпознатији је Бели Анђео, која је у склопу фреске (Мироноснице на Христовом гробу.) Поред Белог анђела друга ремек-дела су Богородица из Благовести и Ктиторска композиција са портретом краља Владимира. Ова дела такође представљају и највеће домете сликарства тог доба у Европи.

Историјски портрети: Иконографија Немањића, на јужном зиду краљевић Владислав, а на североисточном ликови Немање, Светог Саве, Стефана Првовенчаног, Радослава и Драгослава.

http://sr.wikipedia.org/wiki/Манастир_Милешева

 

[beauty]

Манастир Вујан



Манастир Вујан, манастир Српске православне цркве, налази се на шумовитој падини под врхом планине Вујан, на средини пута између Горњег Милановца и Чачка. Припада епархији жичкој. Храмовна слава је Сабор светог Архангела Гаврила.

Није познато када је основан али свакако потиче из средњег века.

Име, планине Вујан и манастира Вујан, потиче од старе српске речи ујити, вујити или хујити, јер се на планини стално чује звук хујања ветра, који се спушта низ планину преко густе столетне шуме.

Садашњи манастирски игуман је Јован Никитовић.


Архитектура

Црква је једнобродна грађевина заведена сегменичнима сводовима. Над припратом је, уместо куполе, узидана непропорционална кула-звоник, округаоног облика. Споља је призидан дрвени нартекс. Испод профилисаног кровног венца, цркву опасује декоративни фриз слепих аркада.

Данашња црква светог арханђела Михаила саграђена је 1805. године. Ктитор цркве је Никола Милићевић Луњевица.


Унутрашњост

Првобитни живопис из 1805. године је уништен а део старог иконостаса из 1808. године који су по једном запису радили Стојан и Јеремија Михајловић, стари изографи, премештен је у цркву свете Богородице у Горњој Трепчи. Садашње фреске су без веће уметничке вредности и потичу из 1939. и 1943. године.

Остао је само стуб од часне трпезе као спомен на време Немањића.


Историја

Почетком 14. века, за време краља Милутина, монаси са Свете горе Атонске, бежећи пред најездом одметнутих католичких плаћеника каталана, устројили су монашки живот у Овчарско-кабларској клисури. Основали су манастир Обровин, на километар ипо удаљен од места где се данас налази манастир Вујан.

Манастир Обровин је име добио по сакупљању или обревању народном. Обровин је био место где су се одржавали народни сабори и састанци. После страшних злочина над српским народом од стране Турака, предвођених злогласним Синан-пашом, 1597. године манастир је запустео.


Мошти

Мошти „Вујанског светитеља“ остале су унутар храма, крај јужног зида припрате. Десет година касније, до ових светих моштију биће положено тело устаничког војводе Лазара Мутапа.

Уз јужни зид цркве сахрањен је и газда Никола Луњевица. Аманет Николе Милићевића да буде сахрањен у тој цркви осам година након његове смрти није одмах испуњен. То је учинила тек 60 година касније његова унука, краљица Драга Обреновић. На надгробном споменику код јужног зида, исписала је 1902. године посвету: "Своме милом деди, војводи Николи Луњевици, Драга Обреновић, краљица Србије". Чланови породице Николе Милићевића сахрањени су на источној страни уз цркву.

У оквиру цркве су касније смештене и земни остаци браће краљице Драге Обреновић, Никодија и Николе Луњевице, убијених током мајског преврата 1903. године.

http://sr.wikipedia.org/wiki/Манастир_Вујан

 

[beauty]

Manastir Rača
sa crkvom Vaznesenja Hristovog

Do manastira Rača dolazi se kada iz Bajine Bašte krenete ka Kaluđerskim Barama (planina Tara) i na samom izlasku iz grada skrenete desno kod putokaza. Tim putem idete 4-5 kilometra i stižete na parking manastira. Manastir je udaljen od Bajine Bašte 6 kilometara, a isto toliko i od reke Drine. Nalazi se na desnoj obali rečice Rače, Drinine pritoke, na visoravni okruženoj sa svih strana ograncima planine Tare, obraslih šumom. O ktitoru i vremenu podizanja manastira govori zapis: "V leto tisuć dvesto sedamdeset šesto mladi kralj Dragutin, praunuk Nemanje, sin Uroša pervog, izbra ovo mesto i na njemu sozda Raču, sveto zdanje..."
Velika seoba pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem, 1690 godine, povukla je za sobom mnoge monahe pa je manastir sasvim opusteo. Turska vojska ga je zatim zapalila kao i Georgijevski skit (skit- mali manastir u kome obično žive manasi isposnici) sa crkvom "Banjom". Georgijevski skit se nalazi oko dva kilometra od manastira Rače kada se ide uzvodno uz rečicu Raču. Danas na tom mestu jedino se poznaju temelji crkvice i ćelija monaha, račanskih prepisivača. Georgijevski skit sa crkvom Banjom, posvećenoj Svetom velikomučeniku Georgiju, bio je centar srpske prepisivačke škole sve do odlaska račanskih monaha u Ugarsku. Danas imamo lepo uređenu pešačku stazu do ruševina Georgijevskog skita, a odmah blizu njega nalazi se izvor Lađevac sa lekovitom vodom. Temperatura vode je između 15 i 18 stepeni i predivno je videti kada čitava reka izbija iz stene.
Od 1690 do 1795 godine manastir Rača bio je u ruševinama. Pri polasku jeromonaha Melentija Stefanovića iz manastira Tronoše u Svetu Zemlju u Jerusalim, njegov duhovni učitelj arhimandrit Stefan Jovanović, namenio mu je, pored haxiluka i drugu ulogu. Snabdeo je Melentija dovoljnom svotom novca i nalozio mu, da pri povratku iz Jerusalima, svrati u Carigrad i kod Porte (sultanova vlada) izdejstvuje dozvolu za obnovu manastira Rače. Preporukom Vaseljenskog patrijarha uspeo je da dobije odobrenje. Po povratku u Tronošu jeromonah Melentije odmah pristupa pripremama za obnovu manastira Rače zajedno sa jeromonasima Josifom i Isaijom. NJih trojica su rukovodili započetim radovima 1795 godine i pozvali na saradnju sve seljake koji su o svom trošku na drvenim kolima dovlačili kamen i građu. Nova crkva je bila završena 1976 godine na temeljima stare. Na Božić iste godine hram je osvećen, a pre otga je Hadzi-Melentije dobio čin arhimandrita. Međutim, beogradske dahije (janjičarski glavari u Srbiji, odmetnici od sultanove vlasti) samozvani gospodari Beogradskog pašaluka, primetivši da se narod sprema na bunu, odlučili su da sečom knezova, sveštenika i viđenijih ljudi spreče bunu. Dahije nisu uspele da pogube Hadzi-Melentija. Kad se u prvom ustanku pobunila i Sokolska nahija, Hadzi-Melentije postaje komandant vojske na Drini, postaje vojvoda. Učestvovao je u mnogim bojevima u Podrinju i za svoje zasluge kao vojvoda i diplomata, dobija od glavnokomandujućeg ruske armije na desnoj strani Dunava, kneza Bagrationa, Zlatan prsten ukrašen brilijantima. Posle propasti Prvog srpskog ustanka, 1813 godine, sa Karađorđem i drugim vojvodama Hadzi-Melentije prelazi u Austriju. Bratstvo manastira Rače, ostavši bez svog igumana, živelo je u stalnom strahu od turske osvete, znajući da Turci ne mogu oprostiti Hadziji što ih je isterao iz Sokolske nahije, pa se svakodnevno nadalo njihovoj odmazdi. I zaista, nije se dugo čekalo. 16 oktobra 1813, Memšir-aga iz Srebrenice s'vojskom pređe Drinu i opkoli manastir. Neki monasi su se razbežali, a u crkvi se zatekao iguman Isaija i đakon Ignjatije. Turci upadnu u crkvu pa na kamenoj časnoj trpezi odseku im glave. Zatim sruše ikonostas, a ikone i sve drvene stvari nabacaju na njihova tela i zapale crkvu i sve okolne manastirske zgrade, a drveće i voće okolo poseku. Tako je manastir Rača, posle nepunih 18 godina od svoje prve obnove 1795 godine, 1813 ponovo spaljen. Nekoliko preživelih monaha našli su utočište u Tronoši, ali je i ona spaljena godinu dana kasnije. Neki se potom vraćaju u Raču i podižu privremenu kapelicu podnoseći oskudicu kraj srušenog manastira.

Kad je posle uspešno završenog Drugog srpskog ustanka, Srbija oslobođena i Miloš Obrenović postao vrhovni knez, Hadzi-Melentije se nalazio u Austriji. Znajući da ga, kao Karađorđeovog prijatelja, novi knez neće rado gledati, nije žurio da se vrati u otadzbinu. Međutim, prevagnula je želja da vidi manastir Raču i da ga iz pepela ponovo podigne. U proleće 1816 godine prešao je Savu i došao knezu Milošu i rekao da želi da obnovi manastir. Knez mu je izdao pismeno Objavlenije u kome je naveo da svakog ko bude pomagao na bilo koji način u obnovi manastira Rače, oslobađa poreza. Došavši na zgarište Hadzi-Melentije pronalazi dvojicu jeromonaha i odmah pristupa obnovi crkve. Kneževom "objavleniju" narod se odazvao, ali usred bede i siromaštva nuje mogao mnogo pomoći. Hadzi-Melentije je morao da se obrati knezu Milošu za novčanu pomoć. Posle izvesnog vremena knez je dao pomoć za završetak gradnje crkve. U narednih šest godina Hadzi-Melentije nije hteo nikoga da moli za pomoć, tako da je crkva ostala bez ikonostasa i živopisa. Umro je 27 marta 1824 godine u maloj ćeliji manastira. Pokopan je u manastirskoj porti, gde je njegovo telo ležalo sto godina. 1924 godine je tadašnji iguman iskopao kosti i preneo ih u izgrađenu grobnicu uza sami zid hrama sa južne strane. Iznad grobnice uza zid crkve postavljena je ploča od belog mermera, sa baljerefom Hadzije u prirodnoj veličini. Spomen-ploču izradio je Grgur Kovačević. Ikonostas u hramu Vaznesenja Hristovog u manastiru Rači uradio je slikar iz Šapca Georgije Bakalović 1840 godine za 450 talira kako se pogodio sa Užičkim vladikom Nikiforom. Može se reći da ovaj ikonostas spada među najlepše u Srbiji. 1854 godine završeno je oslikavanje unutrašnjosti hrama. Sa Dimitrijem Posnikovićem radio je živopis Milija Marković slikar iz Požarevca. Zvonik je završen 1849 godine. Za vreme austrijske okupacije 1915-1918 godine, okupator je skinuo i zbacio zvona sa zvonare. Danas se u zvoniku nalaze tri zvona. Početkom nemačke okupacije 1941, manastirski konak je služio za smeštaj izbegle dece iz Bosne. Tokom 1941 godine Nemci su opljačkali manastir. 16 oktobra 1943 godine kaznena ekspedicija, sastavljena od Bugara, došla je preko Kaluđerskih bara i zapalila sve zgrade u manastirskom krugu. Manastir je pretrpeo veliku štetu. Na mestu starog konaka podignut je nov 1969 godine sa kapelom. Konak je podignut uz pomoć Zavoda za zaštitu istorijskih spomenika Republike Srbije, pod čijom je zaštitom manastir. Na Kaluđerskim barama na Tari , izgrađena je 1975 godine dvospratna zgrada, podešena za prijem gostiju, u njenom sastavu je kapela, posvećena Saboru srpskih svetitelja. Ova zgrada je metoh manastira Rače, nalazi se na manastirskom imanju i pod upravom je manastira.

http://www.manastiri.rs/eparhije/zicka/zicka.htm

 

[beauty]

Манастир Љубостиња



Манастир Љубостиња се налази у близини Трстеника и 9 km северо-источно од Врњачке Бање. Смештен је у долини мале планинске реке (Љубостињска река). То је задужбина кнегиње Милице.


Посвећен је Успењу пресвете Богородице. Манастир је грађен од 1388. до 1405. године. У Љубостињи су сахрањене кнегиња Милица, жене кнеза Лазара и монахиња Јефимија, које су се после Косовске битке овде замонашиле са бројним удовицама српских властелина изгинулих у бојевима на Марици и Косову пољу. Данас је Љубостиња женски манастир који чува и одржава око педесет монахиња. За време Кочине буне из манастира љубостиње је народ позван на устанак. После пропасти буне Турци су запалили манастир да би се осветили Србима. Тада је већина фресака уништена. Такође када је манастир запаљен откривена је тајна ризница која је била сакривена у манастирском зиду иза иконе у којој је кнегиња Милица сакрила своје благо. Међу опљачканим благом налазила се и круна кнеза Лазара која се данас налази у Истанбулу. Манастир слави 19. август, Преображење.


Манастир Љубостиња је триконхалне основе развијеног типа са куполом и припратом. Зидан је притесаним каменом, док су фасаде премалтерисане и исликане тако да имитирају зидање каменом и опеком. Манастир је грађен у Моравском стилу. Градитељ је протомајстор Раде Боровић, чије се име налази на прагу пролаза из припрате у наос. Живопис је само делимично сачуван, рађен је у два наврата. У припрати се налазе портрети кнеза Лазара и кнегиње Милице које је начинио јеромонах Макарије. Од сликарских дела сачувана су још: "Велики празници", "Страдања", "Чуда"... У цркви се налази и веома вредан иконостас који је 1822. године осликао Никола Марковић.

http://sr.wikipedia.org/wiki/Манастир_Љубостиња

 

[beauty]

Manastir Studenica


Manastir Studenica je manastir Srpske pravoslavne crkve koji se nalazi 40 km od Raške. Studenica je jedan od najvećih i najbogatijih manastira Srpske pravoslavne crkve.
Manastir Studenica je sagradio u drugoj polovini XII veka Stefan Nemanja, osnivač srednjevekovne srpske države, ubrzo nakon abdikacije. Dva njegova glavna spomenika, Bogorodičina crkva i Kraljeva crkva, sagrađena su od belog mermera i sadrže neprocenjive kolekcije vizantijskih živopisa iz XIII i XIV veka.
UNESKO je 1986. uvrstio Studenicu u listu Svetske baštine.

Manastir Studenica je posvećen Uspenju presvete Bogorodice. Prva faza radova je završena u proleće 1196, kada je Stefan Nemanja prepustio prestvo svom sinu Stefanu Prvovenčanom i povukao se u svoju zadužbinu. Kad je kasnije otišao umanastir Hilandar, Stefan Prvovenčani se brinuo o Studenici. Tamo je Nemanja primio monaški postrig i ime Simeon. Sveti Simeon se upokojio u Hilandaru1199. Nemanjin treći sin Sava Nemanjić je, nakon što je pomirio svoju braću Stefana i Vukana, preneo mošti Svetog Simeona u Studenicu gde su i dan danas. Pod Savinim starateljstvom, Studenica je postala politički, kulturni i duhovni centar srednjovekovne Srbije. Uz ostala svoja dela, Sava je napisao Studenički tipik, u kom je zadao ustrojenje monaškog života u manastiru Studenica. U Žitiju Sv. Simeona Nemanje, opisao je život svog oca Nemanje (Sv. Simeona) ostaviviši izvore o duhovnom i monaškom životu u njegovom vremenu.

Od pada poslednje srpske srednjevekovne države, Turci su često napadali manastir. Prva značajna restauracija je izvršena1569, kada su freske Bogorodičine crkve ponovo naslikane. Početkom 17. veka, požar i zemljotres su oštetili manasti, a istorijski dokumenti i značajni delovi umetničke baštine su uništeni i izgubljeni zauvek.

Dva glavna spomenika Studenice – Bogorodičina crkva i Kraljeva crkva – su u veoma zadovoljavajućem stanju konzervacije. Ovo važi za ozidane delove i mermerne zidove glavne crkve. Viši delovi mermernih zidova, koji su sagrađeni od mermera iz obližnjih kamenoloma, zadobili su prelepu zlatnu patinu, a čudesna preciznost romaničkih vajara zaduženih za zapadnu i južnu kapiju i veliki istočni prozor se nije izgubila sa vremenom. Manastir je pravi muzej vizantijskih živopisa iz XIII i XIV veka. Manastir čuva važne i značajne ikone iz tzv. postvizantijskog perioda i više od stotinu dragocenih objekata u svojoj riznici.
Bogorodičina crkva je jednobrodska crkva sa kulom. Na njenom istočnom kraju je trostrani svod, dok se produžena priprata glada prema zapadu. Na severnoj i južnoj strani su predvorja. Tokom 1230 – tih je dograđena spoljašnja priprata. Fasade su izgrađene od blokova belog mermera. Iznutra je crkva obložena tufom. Spolja gledano, u crkvi se skladno mešaju romanski i vizantijski stil. Mešavina ta dva stila će na kraju proizvesti poseban stil arhitekture poznat kao raška škola.

Severozapadno od Bogorodičine crkve je crkva Sv. Joakima i Ane, poznata i kao Kraljeva crkva po svom ktitoru, kralju Milutinu. Crkva je sagrađena 1314 godine, u obliku sabijenog krsta, uz osmouglu kulu. Izgrađena je od kamena i tufa, uz fasade obložene gipsom.
Kompleks manastira uključuje i crkvu Nikoljaču, malu jednobrodsku crkvu, koja je iznutra oslikana freskama iz XII ili s početka XIII veka. Između crkve Nikoljače i Kraljevske crkve se nalaze temelji crkve posvećene Sv. Jovanu Krstitelju. Zapadno od Bogorodičine crkve je trpezarija, sagrađena od kamena za vreme Arhiepiskopa Save. Na zapadnoj strani kompleksa je zvonik podignut u XIII veku. Nekada je u njemu bila kapela, a sada se samo mogu videti delovi fresaka. Ostaci fresaka se takođe mogu naći na spoljašnjem delu priprate, i one prikazuju genealogiju dinastije Nemanjića.
Severno od trpezarije nalaze se konaci za monahe iz XVIII veka. Danas su oni muzej i prikazuju brojne eksponate iz riznice Studenice. Međutim, česti ratovi i pljačkaši su značajno umanjili riznicu manastira.

http://www.raska-turizam.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=52&Itemid=142

 

[beauty]

Isposnica Svetog Save

(iz knjige "Život sv. Save" vladike Nikolaja Velimirovića)


Ako želiš da vidiš najčudnije mesto koje pripada Studenici, ali je van nje, treba da pođeš severno od manastira, kroz predeo zvani Nemanjina kula. Ide se uz brzu žubornu reku Studenicu. Na levoj strani videćeš izvor i kamenolom belog mermera, koji je Nemanja upotrebljavao za zidanje svoje Velike crkve. Malo dalje idući kroz šumu, moći ćeš da svratiš na obalu reke da se napiješ osvežavajuće mineralne vode, koja je veoma lekovita. Posle otprilike jednog sata hoda, pređi reku preko jednog uzanog drvenog mosta i skreni levo, a zatim uzbrdo. Proći ćeš najpre kroz predeo sa neobično malim drvećem, dok ne dodeš do granice svetog zemljišta sa neobično gustom i lepom šumom, gde je drveće pošteđeno sekire i gde bi bilo prokletstvo jesti meso. Tako je pravilo Svetog Save - svako će ti tako reći. Ta šuma i zemlja pripadaju Savinoj kući tišine (isposnici). Idi još jedan sat kroz šumu dok se pred tobom ne ukaže čarobna zelena dolina. Pređeš mali, srebrnasti potočić i - tu si u Donjoj isposnici, odakle moraš da se penješ otprilike još pola sata, dok ne stigneš do Gornje isposnice. U Donjoj isposnici će te dočekati dva do tri monaha iz bratstva Studenice. U njihovoj jednostavnoj kući, pokazaće ti malu kapelu, u kojoj oni strogo, praktikuju molitveno pravilo koje je propisao Sveti Sava. Bratija će te primiti veoma ljubazno, ali će ti samo jedan od njih odgovarati na pitanja. A na pitanja, koja su isuviše lična i svetovna nećeš uopšte dobiti odgovor. Jer, molitvena tišina je njihova atmosfera.

Gornja isposnica Svetoga Save



Sada ideš uzbrdo kroz borovu šumu i ubrzo ćeš se naći iznad provalije. Na desnoj strani stoji visoki zid jednostavne stene, kroz koju je prosečen prolaz i na nekim mestima nije širi od pola metra. Na levoj strani, videćeš gotovo vertikalnu padinu, pokrivenu stenama velikim kao i kolibe, pobacane u neredu kao da su ih neki džinovi razbacali u međusobnoj borbi. Na dnu ove fantastične panorame teče Studenica, ne žuboreći već grmeći. Posetioci sa slabim nervima vraćaju se nazad, da bi izbegli nesvesticu i gubitak stabilnosti. Na kraju, dodeš do uzanog polukružnog otvora, i naći ćeš isposnicu Svetoga Save, njegovu kuću tišine. Kao lastino gnezdo prilepljeno za stenu stoji konstrukcija od kamena i hrastovih greda, sada skoro u raspadanju. Ispod zgrade nalazi se bunar sa vrlo malo vode, koja se nosi bolesnicima. Bunar se zove kaca.



Ko je ikada mogao zamisliti da bi kraljevski sin izabrao tako strašnu liticu za svoje prebivalište radije nego dvorski život? Sava je to izabrao za svoje privremeno povlačenje u samoću, dok je bio u Srbiji; isto kao što je upotrebljavao isposnicu u Kareji dok je bio u Svetoj Gori. On je ovo praktikovao ne samo dok je bio monah ili starešina manastira, već i kasnije, kada je bio arhiepiskop. Zanemarivao je svoje telo da bi duh gospodario nad njim. On je svome telu uskraćivao gotovo sve, što mu je prirodno bilo potrebno. Duhovni rezervoar je morao biti obnovljen, a isposnica mu je najbolje služila za obnovu duhovne snage. On je bio suviše dugo i mnogo u narodu, putujući, propovedajući, slušajući, popravljajući, radeći, zidajući, zaista preterano mnogo sa narodom i prirodom. Potreban mu je bio direktan i neuznemiravan dodir sa Bogom, dodir njegovog duha sa Božjim Duhom. Svaki ljubavnik voli samoću. Savina ljubav za Hrista terala ga je u samoću. I šta je sve on radio u svojoj usamljenosti, samo je Bogu poznato. Pretpostavljamo da je tu postupao isto kao i u svojoj prvoj isposnici u Kareji. Drugim rečima, on je nastojao da zameni svoj život i misli Hristovim, sledujući reči apostola: "Ja ne živim, već Hristos živi u meni" (Gal 2, 20). Živeti u Hristu, misliti kao Hristos, imati ljubav Hristovu, činiti volju Hrista Boga, to znači biti kao Hristos u svakom pogledu. Ovo je bio cilj podviga svih pustinjskih otaca na Istoku. Nema sumnje da je to bio i Savin cilj u njegovom mestu tišine.

Teško je pretpostaviti da se Sava povlačio u isposnicu svakog posta, kao što su činili veliki isposnici u pustinji, već je svakako išao prema prilikama. U Srbiji nije on mogao biti običan pustinjak. Bog ga je poslao da radi u narodu i za narod. U njemu su se sretali Istok i Zapad u punoj harmoniji. Bio je naklonjen dubokom razmišljanju kao istočnjak, a energičan u akciji kao zapadnjak. Obe ove osobine ili talente je on razvijao do savršenstva. U suštini, međutim, tu je ležala velika duhovna snaga, upotrebljena jednom za jedan, a drugi put za drugi cilj.

Posle izvesnog vremena provedenog u isposnici, Sava se, preporođen kao i obično, vraćao u Studenicu, da obraduje i učvrsti celokupno bratstvo svojim prisustvom. Tada je ponovo polazio na svoja uobičajena putovanja po celoj zemlji, da kao i ranije propoveda, uči, zida i radi među Srbima.

http://www.zaduzbine-nemanjica.rs/Studenica/latinica/isposnica.htm

 

[jasna949]

Manastir Gornjak

Манастир Ждрело, касније назван Горњак, на малој заравни изнад леве обале Млаве испод стрмих литица планине Јежевца, задужбина је кнеза Лазара. Околни предео толико је леп и живописан, да је Ђура Јакшић у одушевљењу певао: "Од Великог Села до самога Ждрела, ко да је вила нека ћилим разастрела". Феликс Каниц је записао: "Застали смо као опчињени раскошном идилом овог предела где су боравили српски пустињаци". Манастир је подигнут 1378. године, када је кнез издао и оснивачку повељу, а патријарх Спиридон је својом духовном влашћу потврдио. Као мотив изградње манастира, кнез Лазар наводи жељу да учини мали принос Богородици "с надом у њену помоћ на Страшном суду Христовом". Али, осим духовних, могући су и извесни државнички разлози за подизање овог манастира. Наиме, Лазар је тек овладао овим крајевима, па је хтео да то обележи својом задужбином. Следеће зиме или пролећа, Радич син Бранка Растиславића збаци власт Лазареву, а како су манастир и ктиторска композиција у цркви, приказујући Лазара и његову породицу на то још увек подсећали, оштетио је манастир. До маја 1379. године Лазар је поново потукао Радича и одузео му имања, а манастир дао тек пристиглом Григорију Синајиту - Млађем, који се са братством потрудио "о вздвиженији и сзданији храма того и о инех вештех" али с новчаном "помоштију господина кнеза Лазара". Исте године Лазар издаје другу повељу коју је такође потврдио српски патријарх. Уколико то није каснија интерполација (фалсификат), манастир је изузет из власти надлежног епископа, осим у духовним пословима и праву помињања, а монасима је остављено право да сами бирају свог игумана. За издржавање манастира и братства, Лазар је даровао Горњаку многа села у Браничеву, Стигу, Хомољу и Подунављу. Оригиналне повеље нису сачуване, већ су до нас дошле у каснијем и доста лошем препису, при чему су прва кнежева повеља и обе патријархове састављене уједно, док је друга кнежева повеља изгубљена. Овакву повељу објавили су: Миклошић (по препису Јоакима Вујића) и Шафарик (по препису Вука Караџића).

ИСТОРИЈА - За време трајања средњевековне српске државе манастир је уживао сва права из оснивачке повеље као и велики углед у народу и монаштву. За ово је имао захвалити пре свега угледу свога ктитора кнеза Лазара који се определио за Царство небеско, јер "земаљско је за малена царство, а небеско увек и до века". Игуман манастира Горњака замонашио је око 1503. године деспота Георгија Бранковића, унука деспота Ђурђа од сина Стефана слепог, давши му име Максим. Ипак, турско ропство донело је многе невоље како народу тако и монасима. Први попис за турске управе бележи Ваведење у Ждрелу заједно са селом Бистрицом, и заједничким обавезама. Манастир је "настањен" тј у њему живе монаси. У првој половини XVI века попис бележи у манастиру шест калуђера, а годишњи приход султановој благајни износи 437 акчи. Каснији пописи бележе напредак манастира јер у њему живи осам монаха а годишњи приход од ушура (највише од шире) и других дажбина износи чак 2.681 акчу. Попис из времена Мурата III (1574-1595), сведочи да манастир опада, јер се број монаха смањио на двојицу, а годишњи приход износи само 1.000 акчи. У овом попису јавља се први пут ново име манастира - Горњак. Име не долази од назива западног ветра, већ од "горњег града". Наиме, Горњачка клисура је препуна остатака старих утврђења: на вису Вукану је градић као и на Узенгији, на супротној страни на Јежевцу стражара осматрачница са које се види читав предео, све до Београда. Крај реке су постојале зидане капије које су затварале тај једини и мучни пролаз у Хомоље.

Историју манастира слабо познајемо, а оскудни су подаци о његовим игуманима, монасима, инвентару и имовини. Његови су монаси учесници свих збегова и сеоба којима је био изложен цео српски народ. Летописи бележе да је деспот Ђурађ 1437. предао Турцима градове Вишеслав и Ждрело: "тогда пресељеније многим иноком от својих виталишт би". Како су монаси са собом носили и своје књиге и драгоцености, то се оне налазе расуте по многим фрушкогорским манастирима. Тако се у Ремети налази рукописни зборник проповеди светог Григорија Богослова, писан 1628. године. Аустријску окупацију северне Србије, сходно одлукама Пожаревачког мира (171, Горњак је дочекао у рушевинама. Обновљеног га је видео Максим Ратковић, егзарх београдског митрополита и описао: "црква је стара, са једним трулом (кубетом) ... озго шиндром покривена, неокречена, без звона". У манастиру живи само један монах, а сва имовина је виноград од 15 јутара. На црквенонародном сабору у Сремским Карловцима 1735. године учествовао је и Данило, игуман горњачки. Године 1743. помиње се игуман Максим чији је сребром позлаћени крст сачуван. Он је дозидао спољашњу припрату уз манастирску цркву, а на потесу званом "Кључ" подигао је скривницу у коју су се склањали монаси и манастирске драгоцености пред налетом Турака, пошто су паљења и рушења у овом веку била честа. Ускоро су га Турци 1765. године разорили и спалили, али га монах Киријак обновио. Када су га Турци поново спалили, Киријак бежи у Аустрију. Ускоро се замонашио његов син и као монах Руфим постао игуман. У рату познатом као Кочина Крајина, Турци су 1788. године спалили манастир јер је игуман Исаија сарађивао са Аустријанцима. Он је, наиме, 1784. године једну шпијунску делегацију чији је задатак био да уходе турске снаге на том простору и процене изгледе за ратне успехе (Покорни и Митесер са пратиоцима) прошетао по Хомољу и Пожаревцу. Манастир се успешно обнављао, а 1792. године, заузимањем митрополита код Мустафа паше, купљена је једна воденица, за шта је добио и уредну тапију. Београдски везир Мустафа паша издао је 1796. године дозволу да се оправи манастирско кубе. Манастир се обнављао и у прошлом веку за време устаничких борби, али и касније. Милутин Петровић, брат Хајдук Вељка, поклонио је Горњаку једно кандило. Карађорђе издаје 1812. године сведочанство манастиру да слободно користи планину и земљиште које има.

Кнез Милош је много учинио за обнову манастира у тек ослобођеној Србији, посебно у Браничевској епархији. То није необично обзиром на његову побожност и чињеницу да је Пожаревац био једна од његових престоница. Бринуо је и за обнову и одржавање Горњака, али је по писању Вука Караџића, у свој двор пребацио једну од манастирских драгоцености - барјак, наводно, цара Душана Силног. На барјаку је с једне стране грб Душанов, попис области којима је владао и натпис: "Вјем твоја дела и труди, за имја моје трудилсја јеси" (Отк 2,2-3), а са друге стране благовештенски кондак: "Возбраној војеводје побједитељнаја". Касније је барјак вратио манастиру, али су га једном приликом монаси поклоне његовом сину - кнезу Михаилу Обреновићу. У прошлом веку Горњак је, уз манастире Студеницу и свети Роман, одређен за санаторијум у коме су лечени умоболни болесници у посебним ћелијама. У њему су издржавали казне и неки осуђеници. Тако је Народни суд српски у Крагујевцу донео 26. фебруара 1831. године пресуду да се Милосав Радосављевић из Жагубице, због убиства окује у једну ногу и пошаље у манастир Горњак где ће бити прикован за зид у једној од соба. Касније у њему издржавају казне свештеници које државни суд осуди на временске казне. Руска црква у прошлом веку указала је Горњаку изузетну пажњу, поклонивши му један мали манастир у Москви. За управника овог манастира постављен је горњачки игуман Сава, који је у Москви на том положају и умро. Борбу да се манастир опорави и подигне успоравале су и поплаве које су често биле катастрофалне, као она 1825. када је срушен конак.

Последњу окупацију манастир је тешко поднео, јер је старешина манастира синђел Мардарије (Здравковић) интерниран у Немачку и умро у логору, а братство се расуло. Године 1942. немачка окупаторска војска се уселила у манастирске објекте и у њима остала до краја рата. Тих година уништен је драгоцени материјал из манастирске ризнице, међу њима и препис повеље о оснивању манастира. Није ништа боље било ни после рата, јер га је преузела Југословенска армија и држала све до 1953. године када је коначно враћен Цркви тј. Епархији браничевској и када се у њега усељавају монаси. На предлог епископа браничевског, Свети архијерејски синод СПЦ претворио је Горњак у женски манстир. У њега се уселило сестринство из Македоније, које није желело да остане у оквиру тзв. Македонске цркве.

Манастир Горњак је у последња два века имао веома учене монахе. Сава, игуман горњачки половином прошлог века, био је стални професор београдског Лицеја, а Доситеј (Новаковић) је изабран за тимочког епископа. У овом веку синђел Серафим (Палајда) био је дипломирани теолог, а из овога је манастира завршио основну школу, богословију и факултет Сава (Андрић), епископ браничевски (1991-1993).

ОБЈЕКТИ - Манастир Горњак, иако владарска задужбина, скромних је димензија, што је често изазивало сумњу у Лазарево ктиторство. Многи од манастирских објеката нису сачувани у првобитном стању. У другом светском рату спаљена су оба конака.

ЦРКВА - Манастирска црква, посвећена празнику Ваведења Пресвете Богородице, прислоњена је уз планинску стену и заузима централно место у малом простору манастирске порте. У ниши северног зида налази се ковчег са моштима светог Григорија Синајита - Млађег, називаног и Григорије Горњачки и Григорије Ћутљиви.

Архитектура Манастирска црква има тролисну основу са полукружним апсидама, већом - олтарском на истоку и мањим певничким са северне и јужне стране. Димензије цркве су 14х4,5м. Кубе са осмостраним тамбуром које лежи на квадратном постољу, носе 4 пиластра. Кров је покривен оловом. Са западне и јужне стране дозидана је припрата са звоником. Иконостас је рађен 1935. године у Охриду (рад Тимотеја Полебзеја), а иконе две године касније у манастиру Раковици (Слободан Лазаревић и Милисав Јовић).

Живопис Првобитни живопис није сачуван, јер је страдао у пожарима и разарањима, а његовом уништењу допринели су и Турци скидајући оловни покривач са крова и изложивши тако цркву утицају временских непогода. Оно што сада имамо од живописа, потиче из каснијих времена, из XVIII и XIX века. Међу њима је и фреско портрет ктитора кнеза Лазара. У певничким апсидама разазнају се представе светих ратника.

КАПЕЛА ГРИГОРИЈА СИНАЈИТА - Примивши манастир да управља њиме, Григорије Синајит се потрудио да га духовно обогати, па је у пећини у једној стрмој стени изнад самог манастира, дорадом и дозиђивањем, уредио испосницу сачињенуод: келије и капеле посвећене Светом Николи. У капели је сахрањен у гробници коју је за живота спремио. Целокупне зидне површине биле су фрескописане, али су време, влага и касније кречење, скоро све уништили па се једва по нешто разазнаје. (Три фотографије приказују фреске из ове капеле.) Уметник је био човек невеликог сликарског дара и вештине, са више смисла за пропорцију фигура него за колорит. Историја ове капеле, саставни је део историје Горњака. Попис из 1467. године, помиње је као манастир светога Николе у Ждрелу, који султановој благајни плаћа годишње 200 акчи. Деценију касније, када се турска власт у овим крајевима усталила и организовала стварањем субашилука, први браничевски субаша Али-бег Михалоглу уселио се у капелу Григоријеву претворивши ову тешко приступачну црквицу у свој лични стан. Тако је манастир постао седиште турске окупаторске власти, иако су монаси и даље остали у њему, а капела и даље плаћала своју обавезу од 200 акчи. Године 1528 манастиру припадају и 3 влашке куће од којих приход износи 150 акчи. Када се турска граница померила северније, Турци су вратили монасима ову капелу и напустили манастир.

КАПЕЛЕ - Поред капеле Григорија Синајита, у Горњаку постоје још две: тзв. Зимска капела уређена у припрати дозиданој са јужне стране манастирское цркве, и капела Светог Илије уређена у новом манастирском конаку.

СТАРИ КОНАК - Приземна зграда (24х6м) подигнута 1963. године, са кухињом, трпезаријом и скромним келијама за монахе.

НОВИ КОНАК - је подигнут и освећен 1979. године, има корисну површину око 200 м2.

Изван манастирског комплекса постоје два објекта: једноспратна зграда за духовника и госте, и трпезарија за вернике који се овде окупљају о великим празницима.

''Prema predanju, zabeleženom 1867. godine, manastir Gornjak nastao je ovako:

Lovio knez Lazar sa svojom pratnjom po planinama, ispod kojih se sada nalazi manastir. Loveći, tako, naiđu u šumi na isposnika svetog Grigorija, jednog od poznatih sinajita. Knez je želeo da razgovara sa svetim čovekom, ali on nije hteo preći na drugu stranu Mlave, te je razgovor započet glasnim dovikivanjem preko hučne reke. Kada je svetitelj shvatio da se radi o pobožnom čoveku, utiša na tom mestu, uz pomoć molitve božje, hučanje reke i mirno porazgovara sa knezom. Knez, hotevši da ispuni želju svetitelja da mu ovde podigne bogomolju, podiže crkvu Vavedenja Presvete Bogorodice u Ždrelu braničevskom.

Tako veli predanje, a sam knez Lazar, ‘’samodržac vseje srbskiji zemlje’’, u povelji manastiru Gornjaku, kaže: ‘’... poštah se maloje sije prinošenije prineti vladičici mojej presvetoj Bogorodici, i sazdav crkov v mjestje rekomjem Ždrelje Braničevskom...’’ Stoga ostaje činjenica da je izgradnja ovog manastira vezana za dva velika imena, kneza Lazara i Grigorija Sinajita - Mlađeg. Skoro svi detalji o kneževom traženju ‘’odstupnice naciji’’ u Braničevu su poznati, ali malo ko zna otkud sinajit, dakle monah sa Sinaja, u Lazarevoj državi. Grigorije Sinajit - Mlađi, učenik Romila Ravaničkog, obreo se 1379. godine u još slobodnoj Srbiji, bežeći sa hrišćanskog istoka, preko Svete Gore Atoske i Parorije u Bugarskoj, zajedno sa svojim učiteljem i učenicima. Sa sigurnošću se može zaključiti da je manastir podignut između 1378. i 1381. godine, da je njegov ktitor knez Lazar, a da se Grigorije Sinajit - Mlađi samo ‘’potrudio sa bratstvom oko podizanja ovog manastira’’.

Istorija manastira je istorija naroda ovoga kraja. Rušili su ga i palili, pljačkali njegove dragocenosti, odvodili monahe, a on je ponovo nicao, tu pored Mlave, prilepljen uz kamene strmine planine Ježevca. Mošti prepodobnog Grigorija (koje se sada nalaze u manastirskoj crkvi), nosili su monasi, bežeći od Turaka, pa su tako boravile u manastirima Oreškovici, Hopovu, Vojlovici, a za vreme Drugog svetskog rata u Sabornoj crkvi u Požarevcu.

http://www.pravoslavlje.nl

 

[beauty]

MANASTIR VRAĆEVŠNICA



Srpski srednjovekovni manastiri su retko bili mesto gde se narod samo okupljao i Bogu molio. Većina ih je tokom burne prošlosti bila i riznica narodnog blaga, središte kulturnog i duhovnog života i nemi svedok istorijskih događaja. Izuzetak nije ni manastir Vraćevšnica. Podignuta sredinom prve polovine 15.veka, na južnim obroncima Rudnika, okružena gustom šumom i daleko od carskih drumova, zadužbina Radiča Postupovića je vazda bila pogodno mesto da se nešto važno sačuva ili nešto značajno reši. Ovde je, na primer, 1812. godine Karađorđe upoznao narod sa odredbama Bukureškog mira koji se, kako se pokazalo, bio koban za sudbinu Prvog srpskog ustanka. Na istom mestu, tri godine kasnije, Srbija je ponovo vaskrsla. Odluka o podizanju Drugog srpskog ustanka je doneta upravo ovde, u noći uoči narodnog zbora u Takovu, na Cveti 1815. godine.
Ipak, i pored besputnosti i skrovitosti, Vraćevšnica je često stradala. Paljena je tokom ratnih pohoda, ali i u mirnim vremenima. U poslednjoj velikoj nesreći, 1920. godine, požar je uništio konak kneza Miloša i zajedno sa njim veliku zbirku slika, knjiga i drugih kulturnih vrednosti. Ali i ono što je sačuvano i kasnije obnovljeno, vredno je videti i doživeti.
Nesuđeno počivalište Obrenovića.

Do Vraćevšnice se stiže putem od Gornjeg Milanovca prema Kragujevcu. Desetak kilometara od Ibarske magistrale se skreće levo a zatim se nastavlja dobrim, ali uzanim kolovozom. Na samoj raskrsnici je postavljen putokaz, a sledećih pet kilometara ne morate ništa pitati. Put vas vodi pred sama manastirska vrata. Stigli smo popodne, oko pet sati, a to, verujemo, i nije pristojno vreme za posetu svetinji. Sestrinstvo je žurilo da obavi svoje poslušanje pre večernje molitve, pa smo, na trenutak, pomislili da će ih naš zadocneli dolazak u tome omesti. A i da je tako bilo, ništa nismo primetili. Prišla nam je mlada monahinja, jedva da je dvadesetu prešla, pomenula Gospoda i ponudila da sednemo. Poslužila nas slatkim od šumskih jagoda i čašom hladne izvorske vode. Dok je naš fotograf „jurio“ poslednje zrake sunca, sedeli smo pod nadstrešnicom i gledali nestvarnu sliku. Kao da nas je nekakav vremeplov vratio vekovima unazad.
U sredini porte je crkva posvećena svetom Đorđu. Iza nje, na severnoj strani, podignut je spomenik baba Višnji, majci Miloša Velikog. Pored nje je sahranjeno i troje maloletne kneževe dece, a vladareva namera je bila da ovde počivaju i drugi Obrenovići. Želja mu se nije ostvarila. Nešto dalje, uz same manastirske zidine, vidi se i malo monaško groblje. U dva reda, obeleženih samo krstom i cvećem, izbrojasmo dvadesetak humki. Isto toliko ima i monahinja. Svako prebiva u svom svetu i niko nikom ne smeta. U veri koja uči da niko zauvek ne umire, valjda je i to razumljivo.
Manastirsku crkvu opasuje zid kru žnog oblika. Sa unutrašnje strane, jedna do druge, nižu se konak, trpezarija, riznica, biblioteka i druge potrebne zgrade. Potiču iz različitog doba, različiti su i stilovi gradnje, ali sve predstavlja skladnu celinu. Prošetasmo kamenim, lepo uređenim stazama i taman kada smo pomislili ko je sve njima tokom vekova hodio, naša domaćica poče da nabraja... Osim Obrenovića, u manastir su dolazili ili su u njemu kraće boravili i Joakim Vujić, Feliks Kanic i drugi putopisci. Za vreme službovanja u Kragujevcu, tokom letnjih raspusta, ovde je živeo i slikao Đura Jakšić. Mnoga vredna dela je ovde ostavio, ali sem portreta kneza Miloša, sve drugo je vatra progutala.


Raskošna riznica

Ipak, manastirska riznica i dalje čuva vredne tragove prošlosti. Veliki broj starih bogoslužbenih knjiga je ukrašen gravirama u tehnici drvoreza ili bakroreza, a tu su i slike, ikone, tekstilni i metalni predmeti sačuvani tokom vremena. S obzirom na značaj manastira tokom 19. veka, ali i ulogu igumana Melentija Pavlovića uoči i za vreme Drugog srpskog ustanka, ne čudi što je Vraćevšnica najviše darivana u tom periodu. Tu se i danas čuvaju delovi odeće prvog mitropolita obnovljene Srbije, a među brojnim poklonima članova dinastije Obrenovića izdvaja se i dar kneginje Ljubice – celokupno „odjejanije“ mitropolitovo od zlatnotkanog brokata sa vezom od srme. Mogu se videti i autentični putir, kadionica i druga oprema koju je iguman koristio u svakodnevnom životu i radu. Među njima je i originalni Takovski krst, upravo onaj koji su ustanici celivali uoči Ustanka i koji se i danas može videti na poznatnom platnu Paje Jovanovića.
Posebnu atrakciju predstavlja autentični nameštaj koji su upotrebljavali članovi porodice Obrenovića. Tu je veliki gvozdeni krevet kneza Miloša i raskošni salon kralja Aleksandra i kraljice Drage. Salon čine kabinet, dve fotelje, dve visoke stolice, dve obične stolice i dva stočića. Izrađen je od orahovine i ukrašen duborezom sa oznakama dinastije.
Vra ćevšnica je oduvek privlačila umetnike i slikare, ali je malo šta preživelo tokom vremena. Ipak, sačuvana je tradicija pa u ovom manastiru i danas postoji umetnički atelje u kome se rade ikone u maniru žičke ikonografske škole. Koristi se prefinjena tehnologija izrada ikona, na prepariranom drvetu, a svako ko poželi da u svoj dom unese sliku svetitelja, može je posebno naručiti u raznim veličinama.
Ispunjen zavet

U blizini manastira protiče Vraćevšnička reka po kojoj je, verovatno, hram i dobio ime. Ipak, narodno predanje naziv tumači jednim događajem uoči Kosovskog boja. Naime, polazeći na Kosovo, vojvoda Milutin Postupović je poveo i svog mlađeg sina Radiča. Uoči polaska, Radič se pomolio svom zaštitniku – svetom Đorđu i obećao da će sazidati crkvu ako se živ i zdrav vrati kući. Vratio se i zavet ispunio. Inače, Radič je vaspitavan na dvoru kneza Lazara u Kruševcu i do kraja života je ostao odan kneževom sinu – Stefanu Lazareviću. Zbog velike pravičnosti, mudrosti i hrabrosti, bio je omiljen u narodu koji ga je opevao i nazvao „Oblačić Rade“.
Knjeginja na zrnu graška

Posebno mesto u manastirskoj riznici zauzima veliko ogledalo, poklon kraljice Natalije, čija veličina znatno nadmašuje visinu tavanice, pa je izloženo ukoso. Osim položaja, neobičan je i povod darivanja. Naime, sredinom druge polovine 19. veka planirana je poseta kraljice ovim krajevima. Zbog lošeg vremena i još lošijih puteva, ali i činjenice da se i sama nije osećala dobro, supruga kralja Milana Obrenovića se pokolebala i rešila da odustane od ovog puta. Narod je, kome je bila važna kraljičina poseta, na neki način preduhitrio. Predanje kaže da je svako na put izneo šta je imao – slamarice, ćilime, jastuke i drugu posteljinu, time izravnjao rupe na drumu i omogućio da se kraljičina kočija nesmetano kreće. Ovaj gest je Nataliju duboko dirnuo, došla je i u znak zahvalnosti narodu podarila veliko ogledalo sa zlatnim ramom.


MANASTIR VRAĆEVŠNICA

Mesto sudbonosnih odluka
Mirovni sporazum između Rusije i Turske, zaključen 1812. godine u Bukureštu, bio je koban za sudbinu Prvog srpskog ustanka. Sa njegovim odredbama Karađorđe je narod upoznao na Velikoj skupštini, održanoj u porti manastira Vraćevšnica. Na istom mestu, tri godine kasnije, Srbi su odlučili da se ponovo dignu na ustanak
Nesuđeno počivalište Obrenovića
Raskošna riznica
Ispunjen zavet
Knjeginja na zrnu graška

http://www.casopishorizont.com/vracevsnica1.html

 

[jasna949]

Ovaj manastir bi stvarno trebala da posetim, hvala Bea, na tome...

 

[beauty]

Milošev konak u Gornjoj Crnući (nalazi se u neposrednoj blizini manastira Vraćevšnica)


Odavde se vladalo Srbijom...

Oronuli drveni konak u Gornjoj Crnući kod Gornjeg Milanovca, iz kojeg je pre dva veka, počev od 1814, Miloš Obrenović stolovao Srbijom gotovo četiri godine, najstariji je sačuvan srpski dvor. Mesto slavne prošlosti u kome su donete važne istorijske odluke, propada zbog nemara države.

Samo selo na južnim padinama Rudnika, koje se može smatrati prvom prestonicom u savremenoj srpskoj istoriji, živi svoj život, pre svega istkan od predanja i uspomena na slavnu istoriju. Meštani kažu da dolaze mnogi koji znaju koliko je Crnuća bila važna za Srbiju, ali da se država čiji su temelji baš tu počeli da niču, slabo brine za svoju prvu prestonicu u novijoj istoriji.



Mesto slavne istorije... Milošev dom na početku 20. veka

Miloš je izabrao selo za svoje sedište da se skloni od turskih pogleda, jer je bilo okruženo šumom i skrajnuto od glavnih puteva. A čini se da je isto ostalo do danas. Do samog sela udaljenog dvadesetak kilometara od Gornjeg Milanovca stiže se uskim i neravnim putem. Nekadašnji „dvor" vreme je već uveliko načelo, jer se u njega već dugo uopšte ne ulaže, iako je od 2000. godine pod zaštitom države kao istorijski spomenik. Od nekada velike Miloševe „ekonomije" ostao je konak pretvoren u muzej i obližnji bunar...


O slavi sela, koje sada broji nešto više od 200 duša u osamdesetak domova, „dvoru" i Miloševom zemanu, i posle dva veka Crnućani s ponosom pričaju.



Dvorske ljubavi i omraze

Nezaobilazna priča u Crnući vezana je za čuvenu „dvorsku spletku"! Baš kako tvrde i istorija i narod, Ljubica je u konaku ubila Petriju, Miloševu „milosnicu", kako se tada govorilo za ljubavnicu. Nakon bune Hadži Prodana, za čijeg je brata bila udata Petrija Pljakić, čuvena po svojoj lepoti, Turci su celu porodicu poveli u roblje. Miloš je na volšeban način kod Turaka izdejstvovao njeno oslobođenje i otkupio je. Kasnije je Petriju doveo u Gornju Crnuću, moglo bi se reći kao „dvorsku damu". Iz ove „milosničke" veze rodila se kći Velika, koja je umrla u četvrtoj godini, ubrzo nakon što je Ljubica u martu 1819. godine iz kubure ubila Petriju. Petrija je kažu bila sahranjena na seoskom groblju, ali nikakav znak danas od tog groba nije ostao. Ostalo je predanje, a meštani su nedavno pokrenuli peticiju da joj sagrade spomen-česmu.

Najupućeniji je Dobrivoje Marinković, čija se kuća nalazi na nekoliko metara od samog „dvora". Potomak onih istih Marinkovića koji su knezu Milošu zavetovali parče svoje zemlje, Dobrivoje je domaćin i kustos za sve one koji dođu da pogledaju skromnu postavku u konaku. On i supruga brinu o čišćenju i održavanju „dvora".

- Šteta je što sve propada, vlaga je velika, krov prokišnjava, konak lagano klizi... Da su mi dozvolili, mogao sam da prikupim dosta novca samo od posetilaca koji su se sami nudili da pomognu. U poslednjih godinu-dve dosta ljudi nas je posetilo, sa svih strana. U Crnući se živi težački kao i nekad. Mora dosta da se radi, iako ovde uspeva sve od smokve do grožđa i šljive. Ovde ljudi odrastaju sa pričama o Milošu i njegovom vremenu, ali od priče malo vajde za konak - dočekuje nas Dobrivoje.


Muzejska postavka... Nekadašnje pokućstvo

Od starih stvari u konaku sačuvano je veoma malo - prostorija gde je ognjište sa stupom, verigama, bakračem, crepuljom. U drugoj gde se spavalo ostala je i kaljeva peć. Vredne stvari su zbog prokišnjavanja i vlage već odavno odnete u druge muzeje. Iza slika na zidovima su puškarnice, prorezi u slučaju napada. Ispred konaka je i danas doksat na kome je Ljubica okupljala, baš kao na pravom dvoru, žene koje su tu pevale i radile ručne radove. Nedaleko ispod puta je bunar koji, kako mnogi smatraju, i danas krije Miloševe dukate...



Konak je poslednji put kompletno obnovljen 1956. godine. Nova šindra (pokrivka za krov) stavljena je pre 40 godina, a poslednji radovi izvedeni su pre 17 godina kada su urađeni drveni podovi u prostorijama, jer su do tada stajali originalni podovi od nabijene zemlje.



Beluće postalo Crnuće

Marinkovići su Milošu dali imanje u Gornjoj Crnući, najverovatnije posle gušenja Hadži Prodanove bune u okolini Čačka. Miloš je zauzvrat morao jednom godišnje da daje pola dukata obližnjem manastiru Vraćevšnica, zadužbini njihovog pretka vlastelina Radiča Postupovića, junaka Kosovskog boja. Selo se nekada zvalo Beluće, a po predanju, posle Kosovskog boja 1389. godine u kome je izginulo 77 junaka iz sela, u znak velike žalosti meštani su ga prozvali Crnuće.

A u Miloševo vreme dolazili su na imanje u Crnući na dogovor ili zbog posla mnogi viđeniji Srbi. Upravo je u Crnući iskovan i dogovor za novi ustanak u Takovu i tu je razvijen ustanički barjak.


U Crnući se nadaju da će se konak obnoviti, bar do 2015. godine, kada se slavi 200 godina od ustanka u Takovu.


Ubila Miloševu ljubavnicu u konaku... Kneginja Ljubica

- Miloš je posle ustanka dosta putovao po Srbiji, ali se vraćao na „dvor", kojim je gazdovala Ljubica. Tu je održana i prva ustanička skupština u decembru 1815. godine. Tada je usvojen prvi budžet ustaničke Srbije, izabrani su članovi saveta, a doneta je odluka da se pišu poreske knjige... Porodični lekar bio je Kuniberg iz Austrije, dolazio je putopisac Feliks Kanic. Dosta novca se tu slivalo i u konaku je bila jedna od četiri ustaničke blagajne, kojom je raspolagala Ljubica.


...
Da su mi dozvolili, mogao sam da prikupim dosta novca samo od posetilaca koji su se sami nudili da pomogne ... Dobrivoje Marinković, domaćin i kustos konaka.

 

[dusicaa]

Manastir Velika Remeta


Manastir VELIKA REMETA se nalazi u istočnom delu Fruške gore, severozapadno od istoimenog naselja. Posvećen je svetom Dimitriju, kao i manastirska crkva. U okviru manastira se, pored crkve, nalaze i dve kapele – Svetog Jovana Krstitelja iz 18. veka i Uspenja Presvete Bogorodice iz 1970. godine.

Po predanju, manastir je osnovao kralj Dragutin u prvoj polovini 14. veka. Ova legenda nije pouzdana, ali se sigurno zna da je manastir veoma star i građen još u 15. veku. Postoji i jedan pisani podatak iz 1509. godine da je izaslanik-kaluđer despotice Angeline Branković dolazio u manastir posvećen svetom Dimitriju.
Manastirska crkva je jednobrodna, sa spolja trostranom, a iznutra polukružnom oltarskom apsidom i sa pravougaonim pevničkim prostorom. Fasada crkve prilagođena je baroknom izgledu u periodu od 1733. do 1753. godine. Veoma je interesantno da je manastir slikan spolja, ali je sačuvano samo nekoliko fresaka – na severnom zidu freska Bogorodice sa malim Hristom kako sedi na prestolu i u rukama drži dete koje blagosilja desnom rukom i na južnom dva sveta ratnika, od kojih je jedan, koji drži koplje, nepoznat, a drugi, koji drži mač, je sveti Dimitrije koji sedi na prestolu dok mu dva anđela drže krunu.

Ispred priprate je podignut osmospratni zvonik visine 38,6 m i to je ujedno najviši zvonik u Sremu. Na prvom spratu zvonika se nalazi mala kapela posvećena svetom Jovanu Preteči. Na šestom spratu su postojali otvori (verovatno predviđeni za časovnike) koji su zazidani.
Nove ikone za ikonostas izrađene su u prvoj polovini 18. veka. Prestone ikone su starije, a slikali su ih 1687. godine ruski zografi Leontije Stefanov, Jovan Maksimov, Spiridon Grigorev i Tihon Ivanov.
Nakon brojnih stradanja manastir je obnovljen krajem prošlog veka i danas je u dobrom stanju

Ovo su slike napravljene mojom rukom i mob.telefonom:da: