Tvrđave, dvorci i manastiri širom Srbije

anuška

Poznata ličnost
Član
Dvorci/tvrđave - čuvari tajni



Tvrđave i dvorci razbacani širom Srbije svedoče o burnoj prošlosti, ali i o romantičnim ljubavima, dvobojima i boemskim noćima

Ako volite istorijsku avanturu, svoje putešestvije usmerite na srednjovekovne tvrđave i dvorce razbacane širom Srbije. Za početak, upoznajte velike monolitne bedeme i kule koje se uzdižu nad gradovima, rekama ili dolinama krijući legende, do danas ostale zapisane u kamenu.

Ostaci srednjovekovnog grada Magliča kod Kraljeva


Skrivene lepote drevnih građevina, sazidane kao odbrana od spoljnih opasnosti i neprijatelja, urušio je zub vremena, ali im nije oduzeo mistiku i vrednost.

Skupina od sedam tvrđava, koje se prostiru duž Dunava od Bačke do Đerdapa, predstavlja neke od najmoćnijih utvrđenja na teritoriji Srbije - Petrovaradinska, Beogradska, Smederevska tvrđava...

Ako, pak, želite kakvo bajkovito putovanje, zavirite u stare dvorce Srbije, njihove odaje i bujne parkove u kojima još lebde mnoge neostvarene ljubavi, dvoboji zbog časti i neprospavane boemske noći.

Dvorce su najviše gradile imućne i uticajne porodice u periodu od 17. do početka 20. veka, naročito u Vojvodini, gde ih ima ukupno 72. Oni su svedočili o plemićkom statusu, bogatstvu i značaju vlasnika.

Najlepše dvorce podizali su članovi porodice Dunđerski, a priča se da je prilikom otvaranja jednog od njih, svoj prvi kocert održao devetogodišnji dečak, koga je doveo grof Esterhazi, a koji je kasnije svetu postao poznat kao Franc List.

Golubac, čuvar Dunava



O zidine veličanstvene Golubačke tvrđave košava razbija talase Dunava tamo gde je on verovatno najmoćniji, pred ulazak u tesnac koji mu je između napuklih Karpata izrezao najveću klisuru u Evropi

Golubačka tvrđava

Poput tužne, usamljene vizantijske princeze, poput večito budnog stražara pored kojeg niko neopaženo ne može da sklizne u Đerdapsku klisuru, vekovima prkosi nadaleko poznata Golubačka tvrđava nepoznatog graditelja.

Samo se nagađa da potiče iz 14. veka.

Svi su je želeli, svima je bila značajna, pa su se mnogi osvajači šetali njome misleći da je njihova, ali ona je vekovima pripadala samo Dunavu, koji jedini zna sve njene tajne.

Voleli bismo da nam Dunav ispriča i ko je sagradio ovu savršenu građevinu na litici kraj puta, ali i koja je od legendi o nazivu tvrđave istinita.

Jedno je sigurno, sve priče o njoj su tužne, a najtužnija nas vraća u vreme kada je ovaj deo Srbije bio pod turskom vlašću.

Devojka po imenu Golubana, bila je najlepša u tom kraju.

Svuda se pričalo o njenoj lepoti, pa je priča došla i do surovog turskog paše koji se zaljubio u nju, ali ona je njegovu ljubav odbijala.

Zbog osvete, paša je vezao devojku za stenu koja je virila iz vode naspram tvrđave, gde je u velikim mukama umrla gledajući u grad koji je kasnije poneo njeno ime.

Druga legenda govori o tome kako je grad nazvan po vizantijskoj princezi Jeleni, ženi Despota Đurđa Brankovića. Ona je lečila usamljenost i tugu gajeći golubove koji su joj sletali na bele ruke, pričajući im o svojoj nesreći i dalekoj Vizantiji za kojom je čeznula jer u srpskom narodu nije bila omiljena...

Akteri treće legende su samo divlji golubovi koji su nastanili stene oko tvrđave, pa je zbog toga što su oni izabrali da ovo bude njihov dom, tvrđava dobila ime po njima.

A kakve je priče o Golupcu ispisala istorija?

Pretpostavlja se da je ovaj kameni svedok mnogih istorijskijh prevrata i borbi, posle Kosovskog boja (1389) pao iz srpskih u turske ruke, i da je od tada Golubac bio poprište borbe dva velika carstva, Austrugarskog i Otomanskog.

Prvi i pravi graditelj ove tvrđave darovao joj je devet kula smeštenih u prednjem, zadnjem i gornjem gradu, ali su Turci dozidali još jednu i pri tom ojačali utvrđenje otvorima za topove. Sve kule su u obliku četvorougla osim donžona (najjača kula u tvrđavi, mesto poslednje odbrane) koji ima poligonalnu osnovu, a u gornjem delu je cilindričan, pa je zbog toga nazvan “Šešir kula”.

Nedaleko od tvrđave, vremenom je niklo veliko naselje koje je takođe nazvano Golubac i do njega je vodio stari put koji je zaobilazio tvrđavu. Međutim, posle prvog svetskog rata, izgrađen je novi put kojim su probijeni bedemi grada, pa magistrala ka Rumuniji danas vodi kroz samu tvrđavu.

Zbog toga i danas, nepripremljeni putnici ostanu bez daha kada na ovom putu naiđu na neobičan tunel iznad koga se izdiže staro utvrđenje dok im pogled traži kraj plavog Dunava koji ovde izgleda kao more.


Kako doći do Golubanine tvrđave ?
Najbrži i najbolji put do Golupca je magistralni put Beograd – Kladovo koji se još zove Đerdapska magistrala. Ukoliko dolazite iz Beograda, biće potrebno da pređete 130 km. Iz pravca Niša, je najbolje poći putem preko Zaječara, Negotina i Kladova.

Iz Beograda su česti autobuski polasci ka Golupcu, a iz drugih gradova Srbije, ukoliko nema direktnih autobusa, preporučujemo autobus do Kladova ili Donjeg Milanovca, a odatle lokalni autobus do Golupca.

Do Golubačke tvrđeve je, međutim, najlepše doći na talasima Dunava. Postoje organizovane ture brodovima iz Beograda, ali i kruzerima iz Evrope.

Kada ste već ovde, ne propustite...
Obiđite veličanstvenu Đerdapsku klisuru, Nacionalni park - Đerdap i arheološko nalazište iz kamenog doba – Lepenski Vir.

Ne propustite da vidite i tvrđavu Ram koja se nalazi na obali Dunava, 15 km od Velikog Gradišta. A kada ste već ovde, odmorite se na Srebrnom jezeru čarobne lepote, koje se, takođe, nalazi pored ovog grada.
Beogradska tvrđava: Put stopama istorije

MAPA


Tvrđava građena na belom grebenu iznad ušća dve velike reke, više puta rušena i ponovo podizana tokom 16 vekova, danas je simbol Beograda i njegov zaštitni znak

Ako ste nekada bili u Beogradu, onda znate da je njegov simbol velelepna tvrđava koja se uzdiže na belom grebenu iznad ušća Save u Dunav, koja kao da se i daje nadvija nad gradom i štiti ga.

Ako niste bili, morate posetiti srpsku prestonicu i otići u obilazak Gornjeg i Donjeg grada beogradske tvrđave i prošetati Kalemegdanom da u senci visokih kula, starih vekovima, osetite duh istorije koji i dalje živi na ovom mestu. Kako nadgleda reke i čuva obale, tu ćete zateći i "Pobednika" - spomenik "pobede nad vremenom".

Beogradska tvrđava građena je od 2. do 18. veka


Tvrđava je građena u dugom rasponu između 2. i 18. veka. Mnogo je puta rušena i ponovo građena i postala je simbol grada koji se uvek iznova podiže i stvara.

Znati istoriju Beogradske tvrđave znači znati dobar deo svega onoga što se dešavalo na ovim prostorima i razumeti način života kojim i savremeni Beograd živi. Sve vojske, narodi i osvajači koji su prolazili ovim prostorima, ostavljali su svog traga, pa se na beogradskoj tvrđavi jedan iznad drugoga uzdižu slojevi koji su podigli: Rimljani, Srbi, Turci, Austrougari.

Prvo utvrđenje na ovom prostoru podigli su Rimljani u 2. veku i bilo je stalno sedište IV Flavijine legije. Rušili su ga Goti, Huni, Avari i Sloveni. Negde u tim previranjima, pored njega je nastao antički grad Singidunim, podignut na istom belom grebenu, po kome je i dobio slovenski naziv: "BEO-grad".

Današnja Beogradska tvrđava obuhvata Gornji i Donji grad i polje ispred same tvrđave koje su Turci nazvali "Kalemegdan", spojivši reč "kale", što znači grad, tvrđava i "megdan" - tursku reč za polje. Danas, najlepši i najveći park srpske prestonice, nekada je bio polje na kome je sačekivan neprijatelj.

Značaj i lepotu ovog mesta možete shvatiti tek kada jednom dođete ovde. U svakom koraku koji načinite Beogradskom tvrđavom ima više istorije nego što u bilo kojoj knjizi može da piše. Veliki broj priča vezuje se za takozvani "Rimski bunar"koji je zapravo izgrađen u prvoj polovini 18. veka. Očuvana je većina kapija koje su vodile u grad, kao i Sahat kula koja je do danas održala sva autentična arhitektonska i stilska obeležja.

Jedan od retkih sačuvanih spomenika islamske arhitekture u Beogradu je Damad Ali-pašino turbe na Donjem gradu, a tu se nalazi i Veliki barutni magacin i amam - staro tursko kupatilo. Oni koji vole istoriju ratovanja i oružja treba da posete Vojni muzej u Donjem gradu i Kulu Nebojša – srednjovekovnu topovsku kulu koju su turski osvajači pretvorili u tamnicu.

Pogled na grad dok krstarite Dunavom i Savom ostavlja nezaboravan utisak. Tada ćete na tvrđavi videti i gorostasnu priliku "Pobednika" kako se uzdiže nad zidinama grada kao simbol Beograda i „pobede” nad vremenom. Bronzana skulptura nagog muškarca sa golubom i mačem, rad vajara Ivana Meštrovića, podignuta je u čast desetogodišnjice proboja Solunskog fronta.

Beogradska tvrđava i danas stoji odolevajući vremenu, još uvek krijući mnoge tajne. Ona vas poziva da dođete, otkrijete bar deo njih i vidite zašto su vidici Kalemegdana zaista večni.

Studenica, manastir dragocenih fresaka

MAPA


Iako više puta razaran, manastir Studenica već više od osam vekova na obroncima planine Golija čuva neke od najlepših srednjevekovnih fresaka

Ljudi koji su posetili Studenicu, manastir koji se smatra jednim od najvećih bogastava Srpske Pravoslavne crkve, kažu da ga posebnim čini kombinacija raško-vizantijskog stila, belog mermera i lepota njegovih fresaka od kojih najstarije datiraju još iz XII veka.

Studenica, neuništivi manastir, jedna od najznačajnijih tekovina srpske srednjevekovne kulture


Mnogi vernici i poznavaoci srednjovekovne kulture u Studenicu dolaze samo da bi videli "Raspeće Isusa Hrista" (Studeničko raspeće), fresku koja se smatra jednom od najlepših u Srbiji. Na njoj dominira vizantijsko-plava boja koja je početkom XIII veka bila skuplja od zlata. Za litar ove dragocene boje tada je trebalo izdvojiti više od kilograma plemenitog metala.

Studenicu je 1190. godine kao posvetu Uspenju presvete Bogorodice podigao Stefan Nemanja, tvorac srpske srednjevekovne države i rodonačelnik dinastije Nemanjić.

Pod starateljstvom njegovog najmlađeg sina, prvog srpskog prosvetitelja Svetog Save, ona postaje politički, duhovni i kulturni centar u kome se razvijaju začeci medicine i školstva u Srbiji. Sveti Sava je po ugledu na vizantijske manastirske bolnice u Studenici osnovao prvu srpsku medicinsku školu, a značaj i blago manastira uvećao je opisujući monaški život u njemu u vrlo značajnom "Studeničkom tipiku".

Međutim, progres i raskoš vrlo su retko bili karakteristike prošlosti srpskih srednjevekovnih manastira. Naprotiv, njihova istorija bila je izuzetno burna. Učestale pljačke i rušenja nisu mimoišle ni Studenicu. Pa ipak, ona je svoje dragocene freske uspela da odbrani tokom čitavih 8 vekova, iako je značajan deo manastirskog nasleđa upropašćen.

A pored uništavanja fresaka, Turci su još na početku svoje vladavine ovim protorima pretopili olovnu krovnu konstrukciju manastira Studenica i od nje napravili municiju. Manastir je opljačkan i nakon velikog austrijsko-turskog rata (1683-1699), ali je najveća stradanja pretrpeo početkom XIX veka, za vreme Prvog srpskog ustanka.

Pljačke i skrnavljenja nisu bile jedina zla koja su snašla Studenicu. Nažalost, ovaj manastir je pretrpeo i nestručnu obnovu 1846. godine, kada su restauratori preko starih fresaka nabacali novi sloj maltera. Ikonostas manastira obnovljen je u baroknom stilu koji se nikako ne slaže sa spoljašnjim, vizantijskim stilom.

Sto godina kasnije stručnjaci su ipak uspeli da vrate prvobitan izgled zidovima manastira. Zbog svoje duhovne kulture, lepote i izuzetno značajnih fresaka, organizacija UNESCO je 1986. godine uvrstila Studenicu na listu Svetske kulturne baštine.

Studenica se nalazi na 40 km od Kraljeva, a posebnu notu njenoj svetosti i lepoti daju obronci planine Golija koja se nad njom nadvija.

Danas ovaj manastir poseti oko 60.000 ljudi godišnje koji, osim što što žele da vide freske, žele i da odaju počast moštima koje se u njemu nalaze. U Studenici počivaju Stefan Nemanja, njegova supruga Anastasija i sinovi Vukan i Stefan Prvovenčani, takođe značajni srpski vladari.


Kako doći do jednog od najznačajnijih srpskih manastira?
Ukoliko dolazite iz pravca Beograda, do Studenice možete stići Ibarskom magistralom, preko Kraljeva i Ušća. Ušće je udaljeno od manastira 8 km, a potrebno je da pratite tablu "Manastir Studenica" i na raskrsnici, pre mosta na reci Studenici, skrenete desno.

Do Ušća postoji veliki broj autobuskih polazaka iz Beograda, a iz drugih pravaca možete stići bilo kojim autobusom koji saobraća do Novog Pazara. Odatle do Ušća postoje lokalni autobusi, a od Ušća do Studenice, saobraća oko 4 autobusa dnevno.

Kada ste već ovde, ne propustite...
Manastir Žiču, jedan od najlepših manastira u Srbiji, a na putu do njega posetite i Matarušku banju.

Srednjevekovni grad Maglič iz 13. veka, nalazi se na desnoj obali Ibra, oko 16 km južno od Kraljeva. Ako vas put nanese u ovaj kraj na proleće, zadiviće vas Dolina jorgovana oko Magliča, koju prati neobična priča.

Ako ste avanturista, u letnjem periodu ne propustite čarolije Ibra i dopustite da vas njegovi talasi ponesu na jedinstvenoj manifestaciji "Veseli spust" koja se održava početkom jula.


Manastir Krušedol, večni dom srpskih velikana


Stoletne šume južnih obronaka Fruške Gore vekovima skrivaju manastir Krušedol, svetilište u kome se i danas nalaze mošti srpskih despota, patrijarha i jednog kralja

Fruška Gora, ljupko uzvišenje koje dominira ravnom Vojvodinom, ponosno čuva 16 manastira iz kasnog srednjeg veka. Snegovi i kiše spirale su boje sa njhovih zidina, osvajači su ih palili i rušili, ali ni nepogode ni ljudi nisu uspeli da unište ove divne spomenike srpske kulture.

Manastir Krušedol na Fruškoj gori


Verovatno najznačajniji među njima je manastir Krušedol, koga su u 15. veku počeli da grade despot Đorđe Branković i njegova majka Angelina. Ovaj, danas ženski manastir, posvećen je hrišćanskom prazniku Blagovestima, danu kada je anđeo javio Mariji da će roditi Isusa.

Đorđe, koji je kasnije postao monah Maksim, u Krušedol je preneo posmrtne ostatke svog oca Stefana i strica Jovana Brankovića, a predvideo je i kriptu u kojoj je kasnije bio sahranjen. Zbog toga se smatra da je nameravao da ovaj manastir predstavlja porodični mauzolej Brankovića.

Manastir uz dozvolu ugarskog kralja U vreme kada je manastir Krušedol građen, Srbija je bila pod vlašću Otomanskog carstva. Srem, u kome se manastir nalazi, pripadao je Ugarskoj.

Zbog velikog broja Srba koji je u ovom periodu naselio južne krajeve Ugarske bežeći od turskog ugnjetavanja, ugarski kralj Matija Korvin obnovio je srpsku despotovinu u okviru svoje države i dozvolio rad Srpske pravoslavne crkve.

Nakon despota Vuka Grgurevića, ovu titulu je kralj dodelio Đorđu Brankoviću koji je sagradio Krušedol, a kako on nije imao muških naslednika, može se reći da je bio poslednji srpski despot.

Manastir Krušedol, a sa njim i mošti Brankovića, spalili su Turci 1716. godine posle poraza kod Petrovaradina. Njegova obnova počela je 1721. godine i trajala nekoliko decenija.

U toku Drugog svetskog rata manastir je izbegao novo razaranje ali je, zajedno sa svojom vrednom riznicom – opljačkan.

Mnogo godina nakon rata manastirski konaci pretvoreni su u dečji dom, ali su 70-ih godina XX veka ipak vraćeni monasima.Međutim, večni mir su ovde pronašle i mošti patrijarha Arsenija III Čarnojevića, patrijarha Arsenija IV Šakabenta, knjeginje Ljubice Obrenović (žene Miloša Obrenovića) i kralja Milana Obrenovića.

Osim njih, ovde su sahranjeni vojvoda Stevan Šupljikac i mitropolit Isaija Đaković.

Do manastira se stiže puteljkom od žarko crvene kapije u obliku crkve, koja pravi kontrast zelenilu šume.

Sam Krušedol uzdiže se u sredini, okružen konacima koji oko njega prave četvorougao i čine da izgleda skrovito i tajanstveno.

U gradnji ovog manastira primećuje se stari grčki stil.

Njegova dragocenost je barokni zvonik iz prve polovine XVIII veka, ali je najveće blago Krušedola njegovo zidno slikarstvo: freske i ikonosostas.

Freske su prve oslikane, već sredinom XVI veka. Smatra se da su njihovi autori bili grčki monasi sa Svete Gore i njenog zaleđa.

Najupečatljivija među freskama je predstava strašnog suda na zapadnoj fasadi manastira.

Drugi sloj zidnog slikarstva čini ikonostas urađen dva veka kasnije. Njega čine 36 ikona koje nisu rađene istovremeno, već potiču iz različitih peroda i stilova.

Još uvek se ne zna ko je tvorac ovog veličanstvenog ikonostasa, ali njime dominiraju najstarije ikone: apostola sa Hristom, Bogorodicom i sv. Jovanom Krstiteljem.

Manastir Krušedol bio je i jedan od glavnih književnih centara u kome su se pisale i prepisivale knjige. Kada je to bilo najpotrebnije, predstavljao je oslonac srpskom narodu koji je u ovim krajevima našao utočište bežeći pred zulumom otomanskih okupatora.


Kako doći do manastira znamenitih Srba?
Ako se uputite iz Beograda, možete krenuti starim putem Beograd-Novi Sad, pa nakon oko 60 km skrenuti prema selu Maradik. U centru sela skrenite desno pa će vas put dug 8.5 km odvesti pravo do manastira Krušedol.

Ukoliko dolazite Autoputem iz Novog Sada ili Beograda, na petlji kod Beške se isključite desno ako idete iz pravca Novog Sada, odnosno levo ako dolazite od Beograda, a do manastira vozite još 15km.

Do Novog Sada postoje redovni autobuski polasci iz svih gradova Srbije, a odatle preporučujemo lokalni autobus do Krušedola. Takođe, veliki broj turističkih agencija ima aranžmane za obilazak fruškogorskih manastira.

Kada ste već ovde, ne propustite...
Sirmium, antički grad i jedan od četiri prestonice kasnijeg Rimskog carstva čiji se ostaci takođe nalaze na južnim obroncima Fruške Gore.

Posetite ostale fruškogorske manastire: Privinu Glavu, Divšu, Kuveždin, Petkovicu, Šišatovac, Bešenovo, Malu Remetu, Beočin, Rakovac, Jazak, Vrdnik, Staro Hopovo, Novo Hopovo, Grgeteg i Veliku Remetu.

Prošetajte specijalnim rezervatom prirode Obedska Bara.

Pošto se ovde nalazite na vinskom putu Fruške Gore, svratite u prestonicu vina, Sremske Karlovce, i probajte autentično dezertno vino ovog kraja - Bermet.
Izvor Serbija.com
 

anuška

Poznata ličnost
Član
Dvorac Fantast, mesto iz bajke

MAPA


Jedno od najlepših zdanja u Srbiji, dvorac Fantast je pre 100 godina podigao bogataš Bogdan Dunđerski, kažu, iz inata, da dokaže da nije bankrotirao

Ako ste romantični, ako žalite što niste rođeni u neko drugo vreme i čeznete za sjajem dvora i nekadašnjih balova, Fantast je pravo mesto za vas! Provedite vikend u jednom od najlepših zdanja Srbije i osetite se kao princ ili princeza dok šetate njegovim prostranim holovima, jašete konje ili uživate u prelepim parkovima oko dvorca.

Dvorac Fantast nalazi se u Vojvodini, 14km od Bečeja
Kada je Bogdan Dunđerski, jedan od najbogatijih ljudi Srbije, početkom XX veka podigao dvorac, sigurno nije ni pomišljao da će to jednoga dana biti luksuzni hotel i mesto za odmor svima onima koji bi da na kratko pobegnu iz stvarnosti i ožive svoje snove.

Priča kaže da je dvorac podigao "iz inata" da svima koji tvrde da je propao pokaže svoju moć i bogatstvo.

I tako je napravo dvorac iz svoje mašta koji je i danas jedinstven u čitavom regionu i koji svojom arhitekturom ne liči ni na šta što se može videti na ovim prostorima.

Velelepno belo zdanje sa tornjem i četiri kule sa kojih se pogled prostire kilometrima unaokolo po nepreglednoj vojvođanskoj ravnici, ostalo je da svedoči o Bogdanu Dunđerskom, čoveku čija je porodica sagradila i druge dvorce na ovim prostorima, ali nikada tako izuzetne i neobične. Vlasnik Fantasta po svojoj želji je i sahranjen ovde, u kapeli pored dvorca, na mestu iz svojih snova.

Dvorac Fantast se nalazi u centralnom delu Vojvodine, na 14 km od Bečeja, 60 km od Novog Sada i spomenik je kulture od velikog značaja. Ovo prelepo zdanje završeno je 1925. godine, a 1983. pretvoreno je u luksuzni hotel u kome danas mogu da uživaju svi koji posete ovaj deo Srbije.

Dvorski kompleks se prostire na oko 65 hektara. Njegov prvi vlasnik, Bogdan Dunđerski, nikada se nije ženio i nije imao dece. Ceo život je proveo boemski, a jednu od svojih velikih ljubavi – konjarstvo ugradio je u Fantast sazidavši pored dvorca veliku ergelu trkačkih konja koja se i dalje tamo nalazi.

Samo zdanje, Dunđerski je nazvao po svom najboljem konju – Fantast. Na imanju se nalazila ergela u kojoj su odgojena najpoznatija grla u čitavom regionu. Ona je nekada zauzimala više od polovine celokupnog imanja i brojala je oko 1400 rasnih konja. Danas, ovo je jedno od mesta koje, ako volite konje, ne smete propustiti prilikom vašeg boravka u Srbiji.

Na imanju se nalazi oko 80 rasnih konja smeštenih u šest konjušnica, a uređena je i staza za trening galopera. Za one koji se tek upoznaju sa sportom i ovim životinjama, organizuje se škola jahanja. Oni iskusniji mogu jednostavno iznajmiti konje i upustiti se u istraživanje nepregledne vojvođanske ravnice.

Osim dvorca i prostorija za konje, posetioci i danas mogu da se dive malom kaštelu, kapeli Svetog Ðorđa i predivnom parku u kome kao da je vreme stalo negde na početku XX veka. U mnogo skorije vreme, pored zdanja su izgrađeni i teniski tereni, kao i pista za sletanje malih aviona, pa današnji posetioci mogu da uživaju u veštom spoju starinske otmenosti i savremene tehnike i udobnosti.


Kako doći do mesta iz bajke?
Dvorac Fantast se nalazi 12 kilometara od Bečeja i nalazi se na putu Bečej – Bačka Topola. Bečej se nalazi na svega 47 kilometara od Novog Sada i 130 kilometara od Beograda.

Do dvorca možete doći automobilom iz pravca Beograda, Novog Sada, Subotice i Zrenjanina.

Ukoliko se opredelite za autobuski prevoz, do Bečeja se može stići direktnom autobuskom linijom iz Novog Sada, ali do samog dvorca ne postoji organizovan prevoz.

Ukoliko se odlučite za dolazak autobusom, opredelite se za redovnu liniju Bečej – Bačka Topola a ljubazni vozači će se zaustaviti kod dvorca koji se nalazi na 12. kilometru ovog puta.

Kad ste već ovde, ne propustite...
Priliku da uživate u lepotama dvorskog ambijenta i pogleda na dremljivu vojvođansku ravnicu s najviše kule dvorca.

Ljubitelji jahanja ne bi smeli da propuste posetu jednoj od najvećih ergela u zemlji koja se nalazi u okviru dvorca koja broji oko 80 rasnih konja.

Kada zađete u ove predele uverićete se u daleko čuveno vojvođansko gostoprimstvo a domaćini će vas dočekati s pravom gozbom. Vojvođanska kuhinja je nadaleko poznata pa ne propustite jedinstvenu priliku da uživate u meraku gastronomskih specijaliteta i lokalnih vina.

U blizini Bečeja protiče reka Tisa tako da ne smete propustiti jedinstvenu priliku da doživite „Cvetanje Tise“ neverovatan prirodni spektakl kada reka oživi na krilima hiljada insekata zvanog Tiski cvet.

Dvorac Belimarkovića, Vrnjačka Banja

Prema projektu bečkog arhitekte Vintera sagrađen je između 1882. i 1887. dvorac za generala Jovana Belimarkovića, ministra srpskog kralja Milana Obrenovića i namesnika maloletnog kralja Aleksandra Obrenovića.

Ovaj letnjikovac podignut je iznad granice ondašnjeg banjskog reona, na padini iznad izvora tople vode. Raskošno zdanje Belimarkovića izvedeno je u duhu romantičarskog istorizma, sa renesansnim elementima po uzoru na poljske vile severne Italije. Za gradnju je korišćen beli mermer iz Belimarkovićevog majdana pod planinom Goč.

Projekat savremene namene i adaptacije zgrade izradio je arhitekta prof. Ivan Antić. Dvorac je proglašen kulturnim dobrom od velike vrednosti. Danas funkcioniše pod imenom „Zamak kulture“ i u njemu je smešten Zavičajni muzej Vrnjačke Banje i izložbeni prostor u kom se održavaju brojne izložbe, koncerti, predavanja, dramski kolaži letnje škole i promocije knjiga.
NIČE DVOR OBRENOVIĆA

Biće obnovljen stari letnjikovac dinastije Obrenović, izgrađen u Takovu 1902. godine za kralja Aleksandra i kraljicu Dragu, a nestao u plamenu 1916. Na osnovu originalnog plana sačinjen novi projekt.
Dvorac Obrenovića u Takovu, koji je kulukom izgradio narod za kralja Aleksandra i kraljicu Dragu 1902. godine, biće izgrađen na mestu na kome se i nalazio do 1916. godine, kada je izgoreo u požaru. Predsednik milanovačke opštine Dražimir Marušić, zaljubljenik u istoriju i veliki obrenovićevac, kako kaže za Press, dugo je tragao za planovima dvorca, a našao ih je, kako to obično i biva, sasvim slučajno, u Beču pre 2000. godine.

Postoje razne priče da su ga zapalili pastiri koji su tu čuvali ovce, Karađorđevići, austrougarska vojska koja je tuda prolazila... - priča Marušić, i dodaje da on ne veruje da su to Austrijanci uradili, jer su bili veoma bliski sa Obrenovićima.

Bilo kako bilo, dvorac je do kamenog temelja izgoreo, a kamen je posle razvučen. Danas se čak i ne nazire mesto na kojem je nekad dvorac stajao. Ipak, zna se da je to bilo nekih stotinak metara zapadno od čuvenog grma, koji se tokom njegove izgradnje osušio.

Da li se grm osušio zbog narodnih kletvi, koje su upućivane i kralju i kraljici tokom izgradnje dvorca, niko ne može sa sigurnošću da tvrdi. Ipak, narod ovog kraja u kletvama nije štedeo, pored Aleksandra i Drage, ni tadašnjeg načelnika okruga rudničkog, nekog Šurdilovića, koji je kada je čuo za želju kraljice i kralja da izgrade dvorac u Takovu naredio da se dvorac izgradi narodnim kulukom i sredstvima okruga. Tadašnji paroh brđanske i prisloničke parohije Stanojlo Kovačević u svom dnevniku je napisao da je narod teran da radi i danju i noću, da je kreč dovlačen iz Dragačeva, kamen i pesak sa Morave, a građa čak sa Zlatibora. Čak je i vladika žički Sava naredio da se obrazuje takovska parohija i da takovska crkva brvnara opslužuje dvor, kralja i kraljicu.
Dvorac je završen i dogovoreno je da, veče uoči Male Gospojine, 7. septembra 1902. godine, Aleksandar i Draga, koju su Takovci upoređivali sa prokletom Jerinom, dođu i prenoće u dvorcu. Oni su, pak, došli baš na Malu Gospojinu, sa svitom obišli dvorac i nakon ručka odjezdili za Beograd, a da nisu u dvorcu ni prenoćili.

Nedugo zatim su ubijeni, a dvorac je prepušten propadanju. Pljačkalo se sve što se stiglo, i nameštaj i nakit koji je bio spremljen za Dragu, i skupoceno porcelansko posuđe. Priča se po ovom kraju da ni Karađorđevići nisu mnogo marili za ovu građevinu zbog sukoba sa dinastijom Obrenovića. I načelnik Šurdilović nije dobro prošao, kažu da je poludeo i umro u teškim mukama. Kletve su ih stigle, pričali su posle meštani.
Dvorac Kaptetanovo,kod Starog Leca


Dvorac je sagradio ondašnji Župan Botka Bela 1904. godine. Osnovna koncepcija zgrade određena je idejom srednjovekovnog zamka. Dvorac Kapetanovo se nalazi u ataru van svakog mesta na putu Zrenjanin -Vršac u blizini mesta Stari Lec. Ima dva ulaza, a oko njega je bio prostran park sa fontanom. Dvorac je na licitaciji 1938. kupio bogati trgovac Franc Maj za miraz ćerki, koja ga je udajom donela poslednjem predratnom vlasniku Milanu Kapetanovu, po kome i danas nosi ime. Milan Kapetanov, je zadržao dvorac u svom vlasništvu do kraja drugog svetskog rata, kada mu je zakonom o nacionalizaciji oduzet. Zgrada predstavlja primer izrazite neogotičke arhitektonske koncepcije skladnih proporcija sa svim odlikama romantičarske predstave o tipu i obliku objekta ove namene. Sa tri strane se nalaze visoki zabati, koji se izdižu iznad krovova, sa stepenastim ivicama i ističu centralni rizalit i ulazni trem. Sa četvrte bočne strane se nalazi kvadratna visoka kula sa nazubljenim završetkom, koja imitira srednjovekovne dvorce. Svi prozori imaju oštro prelomljen gotski luk, fasade su na spratu glatko malterisane, a u prizemlju je imitacija složenih krupnih kamenih kvadera. Kao pojava, Kapetanovo predstavlja redak primer "poljskih dvoraca". Položajem van naselja i arhitekturi primerenoj ovoj koncepciji, predstavlja izuzetno zanimljiv primer pseudosrednjevekovnog zamka. Pri obilasku dvorca u avgustu 2006. godine zatekli smo radove na obnovi dvorca. Nezvanično smo saznali da je dvorac sada u privatnom vlasništvu i da se renovira u restoran sa hotelom. Iz viđenog smo zaključili da se dvorac renovira izuzetno temeljno i kvalitetno. Dvorac je spomenik kulture od velikog značaja.

Legenda o dvorcu Kapetanovo:

Kada je 1938. godine bankrotirao, vlasnik zamka Botka Bela nije ni slutio da će mu se žena, od tuge što gubi zamak, politi benzinom i zapaliti. Kažu da je izgorela brzo i da od nje nije ništa ostalo. Čak ni pepeo. Ostao je samo pramen plave kose koji je poput venčanice smrti dugo obletao oko zamka. Toga avgusta 1938. nebom su svake noći šarale zvezde repatice podsećajući na taj tužni vatromet. Legenda kaže da se svakog drugog avgusta, na svetog Iliju, noću pojavljuje u jednoj od soba zamka senka žene sa dugom plavom kosom koja gleda u banatsku ravnicu. I danas, kada kosci kose travu oko zamka, na njihovim kosama i grabljama se umesto trave ponekad nađe pramen plave kose. (tekst preuzet sa www.plandiste.com)

Dvorac još uvek nije otvoren za posetioce!


Izvor:Ana.rs
 

anuška

Poznata ličnost
Član
Dvorski kompleks na Dedinju

Kraljevski dvor
Kraljevski dvor nalazi se sa Belim dvorom u okviru dvorskog kompleksa na najvišem brežuljku Dedinja, na imanju površine 135 hektara. U okviru dvorskog kompleksa, neposredno pored Kraljevog dvora, nalazi se Kraljevska kapela Svetog apostola Andreja Prvozvanog, koja je sa Kraljevim dvorom povezana kolonadom stubova.

Kraljevski dvor sagrađen je ličnim sredstvima kralja Aleksandra I. Gradnja je započeta 1924. a završena je 1929. Sama zgrada dvora je građena u srpsko-vizantijskom stilu, a fasada je obložena belim bračkim mermerom.

U prizemlju se nalaze : biblioteka, kraljev kabinet, zlatni salon, velika trpezarija i svečani hol, svi opremljeni u renesansnom stilu, i plavi salon opremljen u baroknom stilu. U zlatnom salonu, čija je kasetirana drvena tavanica obložena listićima zlata, čuva se slika Jakopa Palme Starijeg, a u plavom salonu se nalazi slika „Venera i Adonis“ Nikole Pusena.

Na prvom spratu nalaze se privatne prostorije u kojima danas živi porodica princa Aleksandra II.

U suterenu su prostorije čiji su zidovi i tavanice raskošno oslikani po uzoru na dvorac u Kremlju. Tu se nalazi dvorana Dušanove ženidbe na čijoj su tavanici oslikani motivi iz ove narodne pesme, a tu su i dvorana šapata, mali salon i dvorana za projekcije.


Beli dvor

Beli dvor nalazi se sa Kraljevskim dvorom u okviru dvorskog kompleksa na najvišem brežuljku Dedinja, na imanju površine 135 hektara.

Izgradnja je završena 1936. godine, po projektu Aleksandra Ðorđevića. Renoviran neposredno posle Drugog svetskog rata. Konačno je uređen i opremljen za sadašnju namenu istovremeno sa Starim dvorom (arh. Bratislav Stojanović sa timom). Kompleks dvorova, uređen kao jedinstvena slobodna površina, služi u rezidencijalne svrhe.

Gradnju Belog dvora započeo je 1934. godine, privatnim sredstvima kralj Aleksandar I sa željom da napravi rezidenciju za svoje sinove (prestolonaslednika Petra II, kraljevića Tomislava i kraljevića Andreja), ali nije doživeo da vidi završetak radova. Izgradnju dvora dovršio je knez Pavle koji je, kao veliki ljubitelj umetnosti, dvor opremio vrednim umetničkim delima.

Danas Beli dvor, kao i čitav dvorski kompleks na Dedinju koristi princ Aleksandar II sa porodicom. Objekat je pak, vlasništvo Republike Srbije.

 

Jova

Suspendovan nalog
Najlepši dvorci Srbije

Dvorci su u Srbiji građeni od 18. do početka 20. veka, u stilskom rasponu od baroka do klasicizma. I današnja sudbina im je različita, neki su u funkciji državnih ustanova, a neki u privatnom vlasništvu, ali i dalje plene svojom veličanstvenom lepotom.



Svaki dvorac u Srbiji je priča za sebe, oni kriju mnogo istorije, ali se oko njih pletu i legende i bajke. Podizali su ih kraljevi, imućni zemljoposednici, generali, grofovi... U njima su priređivani raskošni prijemi i balovi, sklapani dogovori, donošeni ustavi, održavane ministarske sednice, potpisivani ukazi. Oni su najživopisniji svedoci prohujalih vremena, nekadašnjeg života, bogatstva, ali i kraha svojih čuvenih vlasnika.

1. STARI DVOR

Od krune do petokrake


Stari dvor, palata srpske dinastije Obrenović, u kojoj je danas Skupština grada Beograda, nalazi se u centru prestonice. Sagrađen je između 1882. i 1884. godine, s namerom da prevaziđe sve dotadašnje rezidencije srpskih vladara. Po spoljašnjem izgledu zgrada predstavlja najlepše arhitektonsko ostvarenje u Srbiji 19. veka.
Zgrada je podignuta kada je Srbija proglašena za kraljevinu, a u njoj je kralj Milan 1889. abdicirao u korist sina Aleksandra. Dvor su prvobitno krasile dve velike kupole sa pozlaćenim krunama na vrhu. Međutim, dvor je oštećen u Prvom svetskom ratu i u šestoaprilskom bombardovanju 1941. Neki delovi palate su potpuno uništeni kao dvorska kapela. U socijalizmu je glavni toranj krasila petokraka, koja je 90-ih zamenjena pozlaćenim dvoglavim orlom.

2. NOVI DVOR

Beg od podanika


Novi dvor na Andrićevom vencu u Beogradu je monumentalna palata građena za potrebe dinastije Karađorđević punih deset godina. Kamen temeljac položen je 14. septembra 1911. u prisustvu kralja Petra I Karađorđevića, na mestu porušenog dvorca Mihaila Obrenovića.
Dvor je sagrađen sa elementima renesansne i barokne arhitekture. Ima četiri sprata i karakteristično ugaono kube, na kome je do polovine 20. veka stajao stub sa kraljevskom krunom i dvoglavim orlom raširenih krila. Novi dvor je bio zvanična kraljevska rezidencija do 1933. godine kad se kralj seli na Dedinje jer navodno nije voleo da bude u bliskom kontaktu sa podanicima, a Novi dvor postaje 1936. Muzej kneza Pavla. Danas je sedište predsednika Srbije.

3. KRALjEVSKI DVOR

Dvorana šapata


Kraljevski dvor je bio dom kralja Aleksandra I i kralja Petra II, a sada je kuća prestolonaslednika Aleksandra II Karađorđevića. Gradio ga je ličnim sredstvima od 1924. do 1929. kralj Aleksandar I.
Sama zgrada dvora je građena od belog mermera, u srpsko-vizantijskom stilu.
Kraljevski dvor nalazi se sa Belim dvorom u okviru dvorskog kompleksa na najvišem brdu Dedinja, u Beogradu, na imanju od 135 hektara. U prizemlju se nalaze biblioteka, kraljev kabinet, zlatni salon, velika trpezarija i svečani hol - u renesansnom stilu i plavi salon opremljen u baroknom stilu.
Hol krase kopije fresaka iz Dečana i Sopoćana, a zidovi i tavanice suterena oslikani su po uzoru na moskovski dvorac Kremlj. Tu se nalazi i dvorana Dušanove ženidbe i Dvorana šapata...

4. BELI DVOR

Baksuz za dinastiju


Istorija Belog dvora na Dedinju ispisana je tragičnim slovima. Samo nekoliko meseci po početku gradnje novog dvora kralj Jugoslavije Aleksandar Karađorđević ubijen je u atentatu u Marseju 9. oktobra 1934. Gradnju tek započetog dvora dovršio je 1937. knez Pavle, brat pokojnog kralja Aleksandra i namesnik kraljevine.
Knez se sa porodicom uselio u dvor i svoj novi dom je opremio umetničkim delima izuzetne vrednosti. Međutim, dvorac nije doneo mnogo sreće svom stanaru. Njegova vladavina završila se vojnim pučem. Knez je zbačen sa vlasti 27. marta 1941. godine i proteran van zemlje. Po završetku rata u Beli dvor se uselio maršal Josip Broz Tito, a po raspadu Jugoslavije predsednik Srbije Slobodan Milošević.

5. DVORAC FANTAST

Lepa kovačeva žena


Kada je sagrađen 1925. nedaleko od Bečeja, dvorac Fantast je odslikavao bogatstvo Bogdana Dunđerskog. Bio je zakleti neženja i imao je tri velike ljubavi: žene, konje i vino. Pravio je velike balove na koje su dolazile sve "ženskinje Vojvodine Srpske", a samo jedna žena je osvojila srce - lepa Mara Binjaški, žena njegovog kovača.
Prema čaršijskim pričama, Bogdan je ljubavni bol nesrećnom mužu nadoknadio s 21 jutrom plodne zemlje i nešto novca. Marom se nije ženio, ali je bila njegova družbenica sve do smrti. Danas su autentični samo zidovi i vrata, posle oslobođenja 1945. u nepoznatom pravcu su odneti nameštaj, tepisi, kristalni lusteri, srebrnina. Dvorac je danas hotel.

izvor:vesti-online.com

 

Jova

Suspendovan nalog
6. DVORAC SOKOLAC
Pucanj u jabuku


Dvorac Sokolac kod Novog Bečeja izgradio je veleposednik Lazar Dunđerski u poslednjim decenijama 19. veka. Legenda kaže da je Dunđerski bio strastveni kockar, ali jednog dana je na kartama izgubio i dvorac i zemlju. Pobednik mu je ponudio da povrati celo imanje, i to samo jednim pucnjem iz pištolja, ali je morao da pogodi jabuku na glavi svoje supruge. Lazar je prihvatio ponudu i vratio imovinu.
Dvorac je kasnije dobila u miraz njegova ćerka Emilija Ivanović, kao i čitavo imanje koje se zvalo Veliki salaš a prostiralo se na 3.997 jutara zemlje. Danas je dvorac u lošem stanju, iako je deo privatne svojine. U njemu se nalaze originalni predmeti Lazareve ćerke Lenke, koja je bila velika ljubav Laze Kostića.

7. KULPIN

Traktor iz Beča


U mestu Kulpin u Bačkoj nalazi se istoimeni dvorski kompleks, sa dva dvorca. Građeni su za plemićku porodicu Stratimirović krajem 18. i početkom 19. veka.
Marija Terezija je 1745. godine ovoj porodici poklonila posed za njihove zasluge u borbi protiv Turaka na strani Austrije. Ova porodica je bila vlasnik poseda oko 120 godina. Krajem 19. veka posed prelazi u vlasništvo porodice Dunđerski sve do nacionalizacije 1945.
Dvorci su izgrađeni u stilu klasicizma. U velikom dvorcu se danas nalazi Poljoprivredni muzej sa najstarijim traktorom sa ovih prostora, koji je proizveden 1926. u Beču.

8. DVORAC KAŠTEL

Izgubljen na kocki


Zemlja na kojoj je izgrađen dvorac Kaštel, kraj Srpske Crnje, bila je u posedu grofa Čekonića oko 150 godina. Međutim, grof je svoj posed od 500 jutara zemlje izgubio na kocki 1934. Imanje je pripalo zrenjaninskom lekaru, Jevrejinu Aleksandru Šajoviću, koji je pobegao pred nacistima, a onda ga je prisvojio nemački general Franc Nojhauzen, Geringov blizak saradnik. Nojhauzen je Kaštel renovirao od 1941. do 1943. a projekat je uradio arhitekta ruski zarobljenik. General je hteo da ga pretvori u letnjikovac, ali nikada se nije uselio u Kaštel. Posle rata dvorac je bio čak i skladište. Pretvoren je u motel 1981.

9. VILA ZLATNI BREG

Lažna trudnoća


Vila Zlatni breg, poznatija u Smederevu kao Kraljev vinograd, bila je letnjikovac Obrenovića. Imanje sa vinogradima kupio je knez Miloš Obrenović od izvesnog Turčina Muhameda. Knez Mihailo Obrenović obnavlja vinograde i podiže jednospratni letnjikovac 1865. Tu su kralj Milan i kraljica Natalija priređivali zabave i okupljali poznate umetnike i književnike. Dolazili su Milan Rakić, Laza Kostić, Milovan Glišić...
Najviše vremena ovde su proveli kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga Mašin. Tu su slavili rođendane, prvu godišnjicu braka, odavde je u svet otišla vest o kraljičinoj lažnoj trudnoći... Danas je vila državna svojina.

10. DVORAC KAPETANOVO

Duh gospodarice


Dvorac Kapetanovo u blizini vojvođanskog sela Stari Lec sagradio je 1904. župan Botka Bela, a ime je dobio prema poslednjem predratnom vlasniku Milanu Kapetanovu. On ga je dobio ženidbom sa ćerkom bogataša Franca Maja, koji ga je kupio ćerki za miraz, na licitaciji 1938.
Dvorac je nacionalizovan posle rata. Legenda kaže da ga Botka Bela 1938. izgubio na kocki. Skrhana zbog gubitka zamka, njegova žena se polila benzinom i zapalila. Svakog 2. avgusta, na Svetog Iliju, u jednoj od soba se pojavljuje senka žene sa dugom plavom kosom. Dvorac je privatizovan pre više godina i renoviran u hotel.

izvor: vesti-online.com
 

Gđa Blejz

Izmišljen lik
Član
Вила Станковић

се налази на Фрушкој гори код насеља Чортановци. Вилу је 1930. године сазидао кардиолог Раденко Станковић, оснивач Медицинског факултета у Србији. Био је и министар просвете за време владавине краља Александра I и намесник краља Петра II Карађорђевића.

По поруџбини, нацрте је израдио архитекта Драгиша Брашован, који је заслужан и за изглед палате Бановине у Новом Саду. Вила је урађена у стилу српских средњовековних двораца, а смештена је у чортановачкој шуми на имању које обухвата 35 јутара распоређених на шест нивоа-тераса.

Доктор Станковић док је још био на студијама у Бечу слушао да између Ковиљског рита и Фрушке горе дува локални ветар - фрушкогорац. Управо то струјање ваздуха, познатије као ружа ветрова, привукла је будућег намесника да, на месту где се обично граде болнице за плућне болеснике, подигне вилу.

По завршетку Другог светског рата нове власти га хапсе и осуђују на 12 година робије због „сарадње са Немцима“. Вилу конфискују 1952. године, а први на листи нових власника је био МУП Србије. Касније је вила прилагођена за укус Јосипа Броза Тита, а онда у њој знају често да бораве највиши државни функционери. Поред маршала, најчешћи гости су били Александар Ранковић и Слободан Пенезић Крцун. После је вила прешла у надлежност покрајинске власти Војводине и у њој су боравили Душан Алимпић, Никола Кмезић.

У вили су усвајане бројне политичке одлуке. Благодети виле осетили су Милутин Мркоњић, Радоман Божовић и покојни Бошко Перошевић. Перошевић је наложио да се изграде бунгалови, тениски терени, базен. Заслужан је и за делимично отварање врата овог „забрањеног града“ за очи јавности, јер је 1994, дозволио да у вили бораве посетоци који нису радили у Извршном већу Војводине. Омогућио је да, уз одређену своту новца, ту бораве директори великих предузећа.

Радоман Божовић је, такође, волео ово место. 1997. године закупио је 50 одсто простора на 10 година. Али, власник је био само годину дана. Вилу су планирали да купе Слободан-Боба Живојиновић и Лепа Брена. У вили је требало да се одржи састанак Главног одбора Демократске странке, који би водио Зоран Ђинђић, али је отказано због безбедности. У то време, велики број радника уређивао је вилу, а постојао је страх од антетата. Састанак је требало да се одржи две недеље пре убиства премијера.

Вилу данас користе покрајински функционери за протоколарне пријеме и састанке. У њој је сниман филм Соје Јовановић „Силом отац“. Вила је и данас затворена за ширу јавност.

из Википедије

У непосредној близини виле, кућу је направио и наш познати глумац Војин Ћетковић.


 

Beba

Poznata ličnost
Član
Danas je Sv. Vasilije Ostroški, kome se mole svi pravoslavni vernici ali i muslimani.

Pred moštima ovog sveca mnogi bolesni uspeli su da se iscele, a nije retkost da u manastir Ostrog dolaze i pripadnici drugih religija kako bi pronašli mir i pomoć.
Sveti Vasilije rođen je u selu Mrkonjić u Popovom polju 28. decembra 1610. godine od roditelja Petra i Anastasije Jovanović. Na rođenu je dobio ime Stojan. Iako su bili siromašni, Jovanovići su važili za pobožnu porodicu koja redovno posećuje sva bogosluženja.
Kao mladić, Sveti Vasilije je boravio u manastiru Vavedenje Presvete Bogorodice u Zavali, jer se tada obrazovanje moglo steći samo u manastirima. Pošto mu se dopao život u manastiru, odlučio je da se zamonaši. Međutim, pošto je još bio mlad, predložili su mu da preispita svoju odluku.
Iz manastira Zavala odlazi u manastir Tvrdoš, gde je odlučio da se zamonaši. Na monašenju je dobio ime Vasilije, po uzoru na Svetog Vasilija Velikog. Ubrzo posle monašenja odlazi u Crnu Goru kod cetinjskog mitropolita Mardarija, međutim, ubrzo je došlo do sukoba zbog koga je Vasilije morao da napusti Cetinje.
Naime, Papa je poslao jezuite u ove krajeve da iskoriste teško stanje u narodu kako bi ih preobratili sa pravoslavlja u rimokatoličku veru. Vasilije je prepoznao opasnost koja vreba od jezuitskih sveštenika i uporno ukazivao na to mitropolitu Mardariju, ali ovaj nije želeo da se suprotstavlja rimskim izaslanicima.


Zbog borbe protiv unijata, mladi monah Vasilije postao je cenjen u narodu, a mitropolit Mardarije je odlučio da ga protera sa Cetinja. Narod se protivio ovakvoj odluci, ali Vasilije nije želeo da nastavlja sukob u Crkvi, te je odlučio da se dobrovoljno vrati u Tvrdoš.
Odlučio je da obilazi hercegovačka sela i pomaže ljudima koji su tada živeli teško pod turskim ropstvom, a zbog njegovog načina života mnogi su ga tada poredili sa Svetim Savom.
Ubrzo je pao u nemilost Turaka, pa je morao da beži u Rusiju. Pošto je proveo neko vreme tamo, vratio se u Tvrdoš sa dosta hrane i novca, koji je uspeo da skupi, a zatim ga podelio sa narodom po Hercegovini. Potom odlazi na Svetu Goru gde provodi godinu dana kako bi se dodatno obrazovao i produhovio.
Po povratku sa Svete Gore, Vasilije je postavljen za mitropolita onogoškog, sa sedištem u Onogoštu (Nikšić). U to vreme Turci su počeli još više da muče i pljačkaju srpski narod, Vasilije je morao da se skloni i pod planinom Zagaračom napravio je keliju gde je živeo i molio se.
Predloženo mu je bilo da se prebaci u manastir Ostrog, koji je bio dobro utvrđen i sklonjen daleko od puta, kako Turci ne bi mogli da upadnu. Pošto je konačno dočekao da u miru vodi svoju mitropoliju, uspeo je da proširi bratstvo manastira Ostrog i obnovi nekoliko crkava.
Upokojio se mirno bez bolova 29. aprila 1671. godine u svojoj keliji iznad ostroške isposnice. Iz stene pored koje se upokojio, kasnije je izrasla jedna vinova doza, iako u steni nema ni malo zemlje.
Ubrzo posle njegove smrti, ljudi su počeli da dolaze na njegov grob kako bi se iscelili i našli utehu. Bio je smatran za svetitelja još tokom života, a kako je vreme odmicalo posle njegove smrti, kult je sve više i više jačao.


 
T

Tihi Don

Gost
Манастир Привина Глава



Црква Светог Георгија
Привина (Прибина) Глава је најзападније смештен манастир од свих 16 Фрушкогорских манастира. Манастир се налази у крајње западном делу Фрушке горе, у општини Шид, покрајина Војводина.
Манастир је послвећен Сабору Светих Арханђела.
Положај
Манастир Привина Глава налази се око 5 километара североисточно од града Шид, а поред истоименог села Привина Глава, некадашњег прњавора, у чијем се хатару данас налази.

Историја
Овај манастир је добио је име по оснивачу властелину Приви (Приби) из 12. века. Обновљен је вероватно 1496. године од стране Јована И владикаМаксима Бранковића, али се према турским документима његово оснивање или обнова везује за средину 16. века. Привина глава се спомиње у 17. векуповодом обнове илуминираног рукописа из 14. века, познатијег као "Минхенски псалтир". Према овом рукопису, манастир Ковиљ основали су монасиПривине Главе на свом имању.

На крају турско-аустријских ратова манастир је опустео због честих немира, па су се монаси у манастир вратили тек после закључења Карловачког мира1699. године. На месту старије цркве из касног средњег века 1753. године саграђена је нова црква, посвећена Св. Арханђелима Гаврилу и Михајлу, двоспратни конаци са јужне и источне стране. Црква је освештана 1760. године.

Монахе су из манастира протерале усташе 1941. године, исти су опљачкали, али на срећу нису разарали манастир. Захваљујући томе реконструкцијом манастира, започетом 1987. године, брзо је враћен у првобитно стање, чак се данас раде и нови објекти. Највећа пажња поклоњена је рестаурацији и конзервацији иконостаса.

Данашње стање
Храм Светих Архангела Михаила и Гаврила има триконхалну основу са куполом на слободним ступцима. Припрата је изграђена средином 18. века над темељима старије цркве, у стилу који подражава цркву манастира Хопово, а на њену западну фасаду крајем 18. века дозидан је барокни звоник. Осликавање иконостаса, икона на стубовима пред олтаром и икона на престолима, као и зидне слике у цркви извео је 1786/91. године Кузман Коларић.

Поред храма Светих Архангела, у оквиру манастирског комплекса налазе се и цркве Богородичиног Покрова (из 2004. године) и Светог Георгија (из 2006. године), док се на брду изнад манастира налази и црква Уздизања часног крста (из 2010. године).

izvor Vikipedija
 
T

Tihi Don

Gost
Манастир Ђипша

Манастир Ђипша или Дивша, је српски манастир из скупине фрушкогорских манастира, смештен на западним обрнцима Фрушке горе у Срему, између села Визића и Дивоша. Манастирска црква посвећена јеСветом Николи.

Манастир Ђипша је проглашен Спомеником културе од изузетног значаја Републике Србије 1990. године.

Историјат
Предање каже да је Манастир Ђипшу сазидао деспот Јован Бранковић крајем 15. века. Први поуздани подаци о овом манастиру у турским изворима потичу из друге половине 16. века. Црква је највероватније саграђена у 16. веку. Почетком 18. века Дивша је забележена као метох манастира Кувеждина, удаљеног око 5 километара источно од Ђипше. У зависном положају Ђипша ће остати у наредном раздобљу.

Стара манастирска црква крстообразне основе је обновљена 1744. године покровитељством Петра Јовановића, житеља Новога Сада. Године 1764., покровитељством „пустиножитеља“ Матеја, изграђена је нова припрата са звоником, над којом је основана капела посвећена Покрову Пресвете Богородице.Иконостас је резан 1751. године у Новом Саду, а сликао га је 1753-54. године живописац Теодор Стефановић Гологлавац. У исто време започета је изградња конака. Црква и конаци били су скромне градње, у складу са положајем Ђипше као првобитног манастирског метоха. И поред тога монаштво Ђипше поседовало је више стотина јутара земље, па се уз манастир образовао и омањи прњавор истог имена, чији су становници радили на манастирским пољима.

Од почетка Првог светског рата до 1922. године Ђипша је била напуштена. Дуже времена је био под управом манастира Кувеждина. Проглашен је за самосталан манастир тек 1923. године, када је Кувеждинпостао женски манастир. Како је Кувеждин имао велики број монахиња (око 50), то је Ђипша 1933. године враћена манастиру Кувеждину, и као такав и он је постао женски манастир. Пред Други светски рат у њему је живело пет монахиња.

У манастиру се чувало једно четворојеванђеље, писано крајем 15. века или почетком 16. века.

За време Другог светског рата, у време окупације и терора НДХ, усташе су срушиле цркву манастира Ђипше. Зграде манастира су тешко оштећене, а иконостас растављен и однесен (делимично сачуван). Оближњи прњавор је такође уништен у рату и касније није обнављан. Током рата манастир је опустео.

Од 1980. године манастир је поново успостављен као женски и постепено се обнавља. Данас манастир чине Црква светог Николе и спратни конак северно од ње.

Izvor Vikipedija
 
T

Tihi Don

Gost
Манастир Кувеждин

Манастир Кувеждин је манастир Српске православне цркве, један од 16 Фрушкогорских манастира. Манастир се налази на југозападном делу Фрушке горе, близу села Дивош. Најближи део села јесте некадашњи манастирски прњавор под истим именом.

Манастирска црква посвећена је Светом Сави и Светом Симеону, док је манастирска слава Преображење(слави се 19./6. августа). Будући да је Кувеждин посвећен светом Сави и светом Симеону, манастир је одиграо веома важну улогу у ширењу култа најстаријих српских светаца међу локалним српским живљемСрема.

Манастир Кувеждин је проглашен Спомеником културе од изузетног значаја Републике Србије 1990. године.
Положај
Манастир Кувеждин се налази у југозападном делу Фрушке горе, на око 2 километра северно од села Дивош код Сремске Митровице. Надморска висина манастира је око 150 метара.

Манастир се налази на у узаној долини истоименог потока, у унутрашњости западног дела планине. Поток протиче дуж западне ивице манастирског склопа. Од средишта села Дивош манастир је удаљен око 2 километра, а од најближих насељених кућа око 500 метара. Манастир је са три стране окружен ретком шумом, а са јужне стране, према селу, налази се манастирско имање и башта. Манастирска капела налази се на врху оближњег брега, југоисточно од манастира. Приступ манастиру је са западне стране, преко омањег асфалтираног пута, који води од општинског пута Сремска Митровица -Илок - Бачка Паланка, удаљеног 1 km од манастира.

Историја


Свети Стефан Штиљановић, оснивач манастира
Према предању, манастир је основао последњи српски деспот деспот Стефан Штиљановић 1520. године. Први сигурни подаци потичу из турских записа из 1566-1569. Пред крај турске владавине Сремом манастир је вероватно опустео.

Хабзбуршко доба
Манастир Кувеждин су у првој половини 17. века обновили монаси манастира Сланци из Шумадије. Године1753., када је манастир Кувеждин обилазила црквена комисија, записано је да је манастирска црква стара, да је саграђена од камена ("Церков каменоздана древња"), споља је била окречена и покривена шиндром од храстовине.

Стара манастирска црква са два кубета замењена је новом грађевином 1816. године. Нова црква је призидана уз троспратни барокни звоник, саграђен 1803. године, а тространи манастирски конацизапочети су 1810. године. Иконостас за стару цркву сликао је Јанко Халкозовић 1722. године, а иконостас за нову цркву Павле Симић између 1847-58. Претходно је, 1834-36., дуборезац Георгије Девић урадио радове у дуборезу на иконостасу, певницама и столовима. Барокна капела, на манастирском гробљу, саграђена је1788. године. Током првих деценија 19. века озидани су и велики конаци манастира са одликамакласицистичке архитектуре. Они су манастир окруживали са четири стране, стварајући правоугаону основу манастира. Манастир је био изузетно велелепан, имао је велике земљопоседе и манастире - метохе,Петковицу и Дившу, удаљене пар километара од Кувеждина.

У манастиру су биле још две мање цркве капеле. Прва је била у конаку са јужне стране велике цркве и у њој се служило само зими у најхладније дане. Посвећена је Покрову Пресвете Богородице. Друга мала капела била је на узвишењу јужно од манастира. Посвећена је Вазнесењу Господњем, а подигнута је 1788. године. Названа је још и гробљанска капела, јер се около сахрањивало монаштво. У њој се служила литургија свега два пута годишње, на Спасовдан и Светли Уторак.

Манастир Кувеждин је тада био изузетно богат. Имао је богату ризницу, у којој су се чувале све драгоцености и старине, попут путира од чистог сребра, унутра позлаћеног, са староруским натписом, израђеног 1559. године, затим златне кашике за причест из времена витезова са 8 алемова и иконом св. Георгија. Чувала се и петохљебница из 1758. године, затим бакрорез који је израдио Захарија Орфелин 1772. године. У манастирској библиотеци чувало се 500 разних дела, а било је и 19 србуља, 15 писаних и 4 штампане.

Доба Југославије
После Првог светског рата манастир се нашао у тешком стању. Манастиру Кувеждину је већ од аграрне реформе одузето 225 јутара најбоље оранице.

Током свој развоја манастир је првобитно био мушки, да би после Првог светског рата, постао женски. То је био један од првих манастира са женском обитељи, на челу са првом игуманијом савремене Српске православне цркве, Меланијом (Кривокућанин). Сестринство је испрва бројало 24 члана и поседовало је 350 јутара лоше шуме и око 75 јутара оранице подељене на 22 парцеле.

Манастир се под добром управом брзо уздигао. 1930-их година манастир Кувеждин је броју монахиња (преко 50) био међу највећим у Српству. Међу њима било је и много монахиња Рускиња (неке и племенитог порекла), које су овде нашле духовно уточиште после напуштања Русије након Октобарске револуције. Манастир је у то време био веома богат и угледан, па је чак 1938. године његов метох постао Манастир Ваведење у Београду.


Манастир пре обнове
Током Другог светског рата манастир је тешко страдао. Манастир је разорен у Другом светском рату, а манастирско благо похарано. Уништење је било поступно. Месеца маја 1941. постављен је за комесара манастира - усташа Стипе Рукавина, а за његовог заменика Маријан Дебељак, обојица из Сремске Митровице. Пре доласка комисије загребачког Музеја почела је пљачка манастирских драгоцености и имовине. 6. септембра 1941. 32 монахиње су одведене заједно са игуманијом. Логор је био у Цапрагу. Усташе су држале монахиње Српкиње, а Рускиње су отпустили и оне су се одмах вратиле. Монахиња Августа је са децом сирочићима кренула за Београд. По пуштању, остале монахиње Рускиње прешле су у Београд, у свој метох, манастир Ваведење. Измучене и затворене монахиње Српкиње ипак по Божијем промислу бивају пуштене из логора на дан Воздвижења Часног Крста 27. септембра.

Записник о примопредаји историјско-уметничких дела манастира Кувеждина потписали су 15. септембра др. Иван Бах, др. Стјепан Готвалд, и комесар Стипе Рукавина: «Инвентар садржи 58 ставака, од тога 22 из цркве, 32 из ризнице и 4 из капеле.» Под ставком бр. 50 налази се «око 150 књига из књижнице.» Утврђено је да је у манастирским конацима боравила усташка јединица која је бројала око 120 војника. «У борбама са партизанима страдале су манастирске зграде у намерно изазваним пожарима. После повлачења усташа неспаљени део конака налазио се у рукама партизана и служио за команду.» Тада је манастир Кувеждин био у саставу фрушкогорских партизанских Рохаљ база, па је у њему била смештена велика интендантура са радницима.

У пролеће 1944. године немачка војска и усташе минирали су цркву и конаке, чак и економске зграде. Обурвани су кубе, стубови држачи кубета, звоник, сводови. У рушевинама цркве иконостаса, радови академског сликара Павла Симића, док је дуборезбарија потпуно уништена. После рушења цркве уКувеждин се вратила монахиња Јелена и почела да спасава иконе испод дебелих слојева порушене опеке и шута. Преостале благо, око 20 икона, сакрила је у манастирској капели, што је касније платила животом. Усташе су је ухватиле, убиле и на њу набацале иконе. У Кувеждину је страдала архива, већи део библиотеке, део ризнице са црквеним сасудима.

После Другог светског рата нова, комунистичка власт није имала слуха за страдања манастира. Кувеждину је одузето огромно имање, па је опустео. Једино је сачувана манастирска капела, где су смештени сачувани делови иконостаса (20-ак икона). Непосредно после рата квалитетна цигла са рушевина западних и северних конака је употребљена за зидање домова културе у околним селима Дивошу и Чалми.

Данашње стање
Последњих година манастир је поново васпостављен као мушки, а обнова манастира је у току. Манастир је такође 1990. године стављен под заштиту каоспоменик културе.

Обнова манастирске целине траје од 1997. године, под руководством Завода за заштиту споменика културе у Сремској Митровици. Главни покровитеље обнове је Епархија Сремска СПЦ, уз помоћ Министарства културе и осталих републичких и покрајинских тела. Манастирска црква је обновљена, као и јужна страна конака. Најновији обновљени део је улазна капија манастира са најближим конаком. Такође, асфалтиран је и прилаз манастиру са локалног пута са приступним паркиралиштем за аутомобиле и аутобусе. Тиме је омогућена лакша доступност бројним верницима и поклоницима.

Прњавор
Испод манастира налази се данашњи део села Дивош познат као Прњавор, који је до пре пар деценија био засебно насеље под пуним називомКувеждински Прњавор. Његови тадашњи становници су били најамни радници на манастирском велепоседу. Због близине остатка села Дивош ово мало насеље од једне улице припојено је селу после Другог светског рата.

Izvor Vikipedija
 
T

Tihi Don

Gost
Манастир Петковица

Манастир Петковица се налази на југозападном делу Фрушке горе између села Дивоша и Шишатовца.Манастирска црква је посвећена св. Петки. Манастиру се прилази од стране Шишатовца.

Манастир Петковица је проглашен Спомеником културе од изузетног значаја Републике Србије 1990. године.

Историјат
По предању манастир је основала удовица Стефана Штиљановића, деспотица Јелена у првој четвртини 16. века. Први поуздани подаци потичу из 1566-1567.. Црква је до данас задржала првобитни изглед, једино је дрвени звоник у другој половини 18. века замењен зиданим. Црква је украшена фрескама које су сликане 1588. године. Иконостасје подигнут 1735. године, а страдао је у Другом светском рату. Манастир данас чини црква и новоизграђени конак. Храм је обновљен, а војска је изградила пут до манастира и рибњак.

Izvor Vikipedija
 
T

Tihi Don

Gost
Манастир Шишатовац

Шишатовац се налази на јужним падинама западног дела Фрушке горе у близини истоименог насеља и извора поточића Ремете. У почетку се манастир звао Реметица или Реметски манастир и посвећен је био Св. Николи.

Историја
Према „Свитку завешталном“ монаси манастира Жича предвођени својим игуманом Теофаном (Теофилом) почетком 16. века побегли су од турскиг зулума у Срем и ту су нашли малу стару црквицу посвећену св. Николи. Они су ту цркву срушили и на истом месту подигли 1520. нову и посветили је Рођењу пресвете Богородице. (Иларион Руварац је мислио да то није могло бити 1520, већ између 1545. и 1550. г.) Тај нови манастир се од друге половине 16. века назива Шишатовац. Године 1543. пренете су у Шишатовац моштисв. Стевана Штиљановића из Шиклоша у Барањи. Свечево тело почивало је у ораховом кивоту украшеном седефом до 1760, када је о трошку Вићентија Поповића, вршачког епископа, израђен нов, богато украшен метални кивот.

Првобитна црква није сачувана и брзо је срушена. 1634. године приморски мајстори Јован и Гашпар саградили су од камена двокуполну цркву, која је била покривена храстовом шиндром. 1742. године саграђен је четвороспратни звоник квадратног пресека прилогом Вука Исаковича (главни јунак Сеоба М. Црњанског)

Вићентије Поповић, као архимандрит шишатовачки, порушио је стару тескобну двокуполну цркву и почео да зида нову, садашњу цркву. Зидање је трајало 20 година, од 1758. до 1778., а осим Вићентија Поповића, који је постао вршачки епископ, велики приложници су били капетан Трифун Исакович, оберкапетан Јован и његов брат обрстер Јосиф Монастерлија, а такође и потпуковник Секула и његов брат капетан Јефтан Витковић. Оно што на њој одмах привлачи пажњу јесте њена величина која прелази у монументалност, тако да и по томе одступа од осталих, далеко мањих, фрушкогорских манастирских цркава. У њеној архитектури не само да потпуно преовлађује барок, већ су и њени прозори (њих 9) израђени у готском стилу, што је једини пример такве градње на Фрушкој гори. Капела, посвећена Св. Петру и Павлу, саграђена је у барокном стилу 1750. године. Зграде конака су окруживале цркву са три стране, док је четврту, северну, затварао храм. Коначни изглед конаци су добили крајем 18. и почетком 19. века, а обновљени су после пожара 1849. године.


Иконописац Григорије Давидовић-Обшић из Чалме сликао је цркву 1793., идуће године сликао је иконостас, а 1795. насликао је у цркви и лик епископа Вићентија.

Шишатовачка библиотека некада је била чувена по својим старим рукописним и штампаним књигама. Поменућемо само неке. Чувен је био такозвани Шишатовачки апостол. Овај рукописни апостол на пергаменту написао је јеромонах Дамјан 1324. у граду Ждрелу код Пећи. У запису на једном дивном писаном јеванђељу из 1560. стоји да је јеванђеље писано у манастиру званом реметски у храму рождества пресвете Богородице, где су и мошти светог и праведног кнеза Стевана Штиљановића; једно јеванђеље са минијатурама из 16. века. Ту је писан и један минеј 1566. овде се чува и један архијерејски служебник, писан 1616. у манастиру Молдовици (у Каравлашкој), који је приложио Шишатовцу, као манастиру свог пострига, епископ пожаревачки Јосиф 1627. године и др.

У ризници је чувано неколико скупоцених старих крстова, међу којима се истиче ручни крст окован од кујунџије Радослава 1598, петохљебница из 1659, затим бакрорез са ликом Стевана Штиљановића израђен у Бечу 1763. о трошку пуковника Вука Исаковића и један бакрорез израђен 1756. на коме је такође лик Штиљановићев.

Од 1812. до 1824. у Шишатовцу је био архимандрит Лукијан Мушицки, писац Гласа харфе шишатовачке. После пада Србије 1813. боравио је у Шишатовцу код Мушицког Вук Караџић. Ту су позвали гуслара Филипа Вишњића, чије песме о Карађорђевом устанку је Вук записао. У Карловцима и манастиру Шишатовцу Вук је забележио најлепше народне песме од својих најдаровитијих певача - гуслара Филипа Вишњића иТешана Подруговића.

У трпезарији Шишатовца, по предлогу Лукијана Мушицког, насликао је 1821. Арса Теодоровић један детаљ из Житија Штиљановићева: сцену како Штиљановић у своме граду Шиклошу дели пшеницу гладном народу.

У манастиру се у младости лечио Никола Тесла од колере и опоравио се захваљујући лековитој води. Теслина научна фондација из Филаделфије је покренула идеју да се у оквиру манастира Шишатовац подигне реплика Теслине родне куће, цркве из Смиљана и Теслиног торња. У манастиру је службовао и сахрањен архимандрит Петроније Трбојевић (1876-1933), доктор права и богословије, син Теслине сестре Ангелине.

Манастир данас
Овај манастир је у току Другог светског рата готово потпуно срушен. једино су се очувале зидине цркве. Данас манастирски комплекс чине обновљена црква, једна зграда недавно изграђеног конака, југоисточно од цркве, а скоро је обновљен и монументална манастирска капија. Изградња источног конака је Завршена.


Izvor Vikipedija
 
T

Tihi Don

Gost
Манастир Бешеново

Бешеново је манастир Српске православне цркве, један од 16 Фрушкогорских манастира у покрајиниВојводини. Манастир, тачније његови остаци се налазе на јужним падимана средишњег дела Фрушке горе. Уз некадашњи манастир опстао је Прњавор, који данас чини засебно насеље, Бешеновачки Прњавор.

Манастирска црква је посвећен Св. Арханђелима Гаврилу и Михајлу, у народу познатији као Сабор СветихАрханђела.
Положај
Бешеновски манастир се налазио код насеља Бешеновачки Прњавор, некадашњег манастирског прњавора. Манастир се налази на месту где валовити и брежуљкасти терен прелази у брдовити. Ту се манастир налази на почетку долине између брегова Фрушке горе.

Историја
Према предању манастир је основао српски краљ Драгутин крајем 13. века. Први званични подаци о постојању манастира су турски и потичу из 1545. године. По подацима са краја 18. века зна се да је манастирска црква већ дуго била озидана од цигле. 1783. године први пут се спомиње звоник сакапелом, посвећеној св. Киријаку и Јудити. Следећих деценија подизани су конаци, да би они у завршној фази били са два спрата и изграђени са три стране. Улаз у манастир био је западне, слободне стране. 1909. године осликан је иконостас од стране Стевана Алексића.

У манастиру се налази гробница пуковника Александра Рашковића из 1773. године.[1]

Током Другог светског рата манастир је уништаван од стране усташа, да би био бомбардован 1944. године. Сачувани су само делови иконостаса. Пошто је Бешеново до те мере страдало у овом рату у деценијама после није обнављано.

Данашње стање

Капела на месту манастира Бешеново
До 2013. године ово је био више локалитет, него назнака било каквог манастира. Подигнут је дрвени звоник и најављен почетак рада на обнови овог најтеже страдалог Фрушкогорског манастира.[1][2] Копање темеља за нову манастирску цркву и грађевински радови на обнови манастира почели су септембра 2013. године,[3][4]Захваљујући прилозима добротвора изливени су темељи храма и прва плоча а поред је изграђен звоник на којег су враћена оригинална манастирска звона.[5] Игуман манастира је архимандрит Арсеније Матић.
  1. Izvor Vikipedija
 
T

Tihi Don

Gost
Манастир Мала Ремета

Манастир Мала Ремета или Реметица[1] се налази на јужном средишњем делу Фрушке горе, уз манастирски прњавор село Мала Ремета. Манастирска црква је посвећена Богородичином покрову. Традиција оснивање манастира везује за српског краља Драгутина. Поуздане податке пружају једино турскидокументи, у којима је манастир први пут забележен 1546, али је врло брзо после тога спаљен.[2] Крајем 17. века манастир су обновили избегли монаси Манастира Рача на Дрини. Из тога времена потиче и манастирски печат и од тада[2], па до 1920. манастир се води као метох Манастира Беочин. На месту старе цркве, саграђена је нова грађевина 1739. Цркву су сазидали мајстори Тодор и Никола а ктитор је био Станко Милинковић[1] из Шуљма[2]. Из исте године потиче заштитна повеља издата од генерала Валиса Манастиру Беочин у којој се помиње и штити Мала Ремета.[1] Престоне иконе за ову цркву радио је Јанко Халкозовић 1759. У Другом светском рату страдао је конак као и манастирска библиотека.

Данас манастир чине црква, једнокрилни конак, нови дрвени звоник и капела. Сестринство се састоји од монахиње Ефросиније и игуманије Рафаиле.[3]

У манастиру су написане и чувају се две вредне рукописне књиге из XVII века.

Izvor Vikipedija
 
T

Tihi Don

Gost
Манастир Беочин


Манастирска црква, манастира у Беочину, је посвећена празнику Вазнесења Христовог. Нема поузданих података о времену оснивања манастира. Први пут се помиње у турским документима1566-67, када је имао малу једнобродну цркву, за коју се претпоставља да је била саграђена под утицајем традиционалне архитектуре. У Аустро-Турским ратовима, манастир је оштећен и напуштен. После Велике сеобе Срба, манастир су обновили избегли калуђери манастира Раче, између 1697-99. Исти монаси су 1708. саградили привремену цркву од дрвета. Познати су под именом Рачани.

Данашња манастирска црква је изграђена 1732. и 1734., а троспратни звоник уз западну фасаду цркве саграђен је 1762. Манастирски конаци, који су грађени између 1728. и 1771, окружују цркву са јужне и западне стране. Манастирски комплекс је потпуно обновљен 1893, а мање измене изведене су 1921.Иконостас у манастирској цркви сликали су Димитрије Бачевић, Јанко Халкозовић и Теодор Крачун, у шестој и седмој деценији 18. века. У непосредној близини манастира, истовремено кад и црква, сазидана је стара капела. Нова, данашња капела саграђена је 1905. према пројекту Владимира Николића. У Другом светском рату, манастир је опустошен, али су грађевине остале неоштећене. Своје последње дана у Беочинском манастиру провео је српски песник Јован Грчић Миленко.

У непосредној близини манастира се налази клизиште које је почетком 2013. године оборило потпорни зид висине три метра из 18. века, у лето 2013. подигнут је нови зид као заштита од одрона земље.

Izvor Vikipedija
 
T

Tihi Don

Gost
Манастир Раковац

Манастир Раковац налази се на северној страни Фрушке горе у Раковцу, 10 km од Новог Сада. Манастирска црква посвећена је св. Козми и Дамјану.

Легенда каже да је манастир Раковац подигао извесни Рака, који је на том месту убио јелена. Како се јелен у хришћанству сматра симболом самоће и чистоте монашког позива, Рака је обећао да ће свој грехискупити, тако што ће на том месту изградити манастир. Међутим први званични документ о манастиру Раковац датира из 1546. године када су Турци извршили попис Срема, ради убирања пореза. Током свог постојања манастир је неколико пута био мање или више оштећен, међутим највећу штету претрпео је у I светском рату када је опљачкан, и у II светском рату. Рату када је минирана црква и звоник јер је у њему откривена партизанска штампарија. Црква Манастира је током 90-их година већим делом обновљена, а2003. године, захваљујући донацијама, започета је изградња и обнова конака.

У зиду капеле манастира Раковца 1893. су похрањене кости митрополита београдско-карловачкогВићентија Јовановића, заслугом тадашњег митрополита карловачког и патријарха српског Георгија Бранковића.

Izvor Vikipedija
 
T

Tihi Don

Gost
Манастир Јазак

Манастир Јазак је манастир Српске православне цркве који се налази на Фрушкој гори, епархија сремска. Изграђен је 1736. године на равном завршетку мале котлине, између два пропланка, на јужној падини Фрушке горе, на потезу познатом под именом Градац. Манастирски комплекс се састоји од цркве са звоником, окруженој са три стране конацима, док је са четврте стране зид и засвођени улаз у манастирску порту. У средини порте је манастирска црква са троспратне звоником.

Непосредно уз манастир, на путу према селу Јазак, налази се манастирски прњавор, а на удаљености око два километра, северно од манастира, налазе се остаци манастира Стари Јазак, који је рема предању, основао је св. Деспот Јован Бранковић, млађи син св. Стефана Слепог и св. Мајке Ангелине. Био је посвећенВаведењу Пресвете Богородице (21 новембар/ 4 децембар).Први писани податак потиче из 1522. године. Помиње се у рукописном Триоду који је преписивао јазачки монах Лаврентије.


Ћивот Цара Уроша
С обзиром да из 17. века нису сачувана сведочанства о манастиру, претпоставља да је запустео све до Велике сеобе Срба 1690. године. Тако су 1705. пренете мошти цара Уроша из Неродимља, због чега је манастир уживао велики углед. У време митрополита Вићентија Јовановића 1736. године, донета је одлука о изградњи нове Цркве Св. Тројице у барокном стилу, коју је јуна 1758. освештао митрополит Павле Ненадовић и у њу је пренет инвентар старог манастира. Стари Јазик је затим претворен у женски манастир, који је уредбом Марије Терезије 1773 о редукцији манастира расељен и брзо затим претворен у рушевине, које и данас стоје на истом месту. У новој цркви од 1759 до 1769 рађен је иконостас са 58 икона, дело Димитрија Бачевића и његових помоћника Теодора Крачуна и Димитрија Поповића. Пошто је унутрашњост црвке дуго стајала само окречена, 1899. године сликар Павле Чортановић (1830-1903) је урадио уљане зидне слике с појединим ликовима из националног и опште хришћанског светитељског пантеона осликана.

Највећи и најдетаљнији радови на манастирском комплексу урађени су у периоду од 1926—1930. године.

Током Другог светског рата манастир је претрпео велику штету. Тадашњи директор загребачког Музеја за уметност и обрт, Владимир Ткалчић тада је однео 79 предмета. Партизани су га запалили у лето 1942, када је изгорео део зграде, Немци узимали грађу од остатака, а службеник НДХ Антон Бауер однео остатак вредних предмета из манастира. После рата манастир је обновљен.[2] Приликом последње обнове, у западном крилу конака смештене су библиотека, свечана трпезарија и ризница.

Женски манастир Јазак и данас је активан.


Izvor Vikipedija
 
T

Tihi Don

Gost
Манастир Врдник


Манастир Врдник, познат и као Мала Раваница, један је од најзначајнијих манастира на Фрушкој гори.

Године 1811, на Видовдан, када је завршена манастирска црква, у њу су пренете мошти светог кнеза Лазара.

Оснивање
Као и код већине фрушкогорских манастира прошлост манастира Раваница у Врднику остаје нејасна. Први податак о њему долази из турских докумената где се у попису из 1566. године наводи његово имање и одређује сума од 3000 акчи за његов откуп. Монаси из манастира нису успели да сакупе потребну своту па су се, плашећи се турске освете, разбежали на све стране. На сву срећу појавио се један мештанин Купиника (Купинова) по имену Пејо који је исплатио Турцима тражени износ.

Тешко је рећи када је манастир стварно подигнут. Сигурно је једино да је основан у времену између крајаXV и почетка XVI века. Будући да се не зна време његове градње то се још мање зна ко га је саградио.

Црква и конаци су били веома примитивно грађени - од плетера и дрвета које је облепљено блатом. Но, то је било довољно да манастир буде оспособљен за своју свету мисију у наредним вековима. Како су монасииз Раванице са собом донели и све оне драгоцености које су успели да извуку из свога манастира, посебно мошти кнеза Лазара, то се и манастир у Врднику од тога доба почео звати Мала Раваница.

У то време манастир је био сиромашан па су врднички монаси често путовали у Русију тражећи материјалну помоћ.Ипак, временом, највише захваљујући томе што су у њему биле смештене мошти кнеза Лазара, манастир је примао све више посетилаца, а и новчана помоћ је била све већа.

По попису фрушкогорских манастира из 1753. године види се да је црква од камена назидана у знаку крста, са сводом од цигле и покривена шиндром од храстовине. Била је кречом окречена (значи није била живописана), а ни иконостас се не помиње.

Опис фрушкогорских манастира из 1753. године прави додатну забуну наводећи да је „Здатељ же јего св. кнез Лазар сербски“, односно наводи да је оснивач овог манастира кнез Лазар. Но, то је нетачан податак.

Унутрашњост
Иконостас је изрезбарио карловачки дуборезац Марко Вујатовић (1809-14), а позлатио га је Петар Чортановић. Најлепше су израђене Царске Двери и Богородичин трон. Сам иконостас по свом стилу јесте прелаз од барока ка класицизму.

У цркви је дуго са десне стране олтара, под самим престоним иконама, лежао кивот од кипариса (израђен 1826. године) у којем су почивале мошти кнеза Лазара. Мошти су морале да се у више наврата склањају из манастира. Тако су 1716. године због опасности од Турака боравиле једно време у Футогу. Поново 1848. године врднички монаси морају да склањају мошти, овај пут у страху од Мађара и то у Кленак. Но, ту су боравили тек три месеца и онда су поново враћене у Врдник. Почетком Другог светског рата поново су измештене из Врдника, овог пута у манастир Бешеново, где су се налазиле током 1941. и 1942. године и одакле су пренете у Београд. У склопу обележавања 600 година од Косовске битке 1989. године враћене су у Раваницу у Србију. Ипак, у манастиру постоји један комад моштију (кључна кост) и изложен је у стакленој посуди уграђеној у кивот.

Манастир данас

Врднички манастир је у сваком погледу изузетно вредан и представља један од најкапиталнијих на Фрушкој гори. Он је дуго био и међу најбогатијим на Фрушкој гори - 1905. године поседује 1696 јутара земље, а 1941. године укупно 1420 јутара. Осим комада моштију кнеза Лазара, манастир поседује још и мошти свете великомученице Анастасије (III век), светиње са Христовог гроба, део моштију св. Теодора Тирона (све изложено испред иконостаса). Врднички манастир је у сваком погледу изузетно вредан и представља један од најкапиталнијих на Фрушкој гори. Слава манастира Раваница је Видовдан - 28. (15.-по старом календару) јуна.


Izvor Vikipedija
 
T

Tihi Don

Gost
Манастир Старо Хопово

Манастир Старо Хопово
Манастир Старо Хопово је смештен у источном делу Фрушке горе на 2 km удаљености од манастира Ново Хопово. Манастирска црква је посвећена св. Пантелејмону. Према предању манастир је основао деспот Ђорђе Бранковићкрајем 15. века, а први запис о манастиру је из 1545-46. Уместо старе дрвене цркве изграђена је 1752. данашња манастирска грађевина. У малој једнобродној цркви налазио се барокни иконостас велике вредности на коме је престоне иконе сликао Јанко Халкозовић. У Другом светском рату иконостас је оштећен и демонтиран, а манастирски конак разрушен. У току су припремни радови за обнову манастира, а у самом храму су урађени већ неки радови.

Izvor Vikipedija
 
T

Tihi Don

Gost
Манастир Ново Хопово



Манастир Ново Хопово лежи на благој падини јужних обронака Фрушке горе, недалеко од Ирига. Удаљен је свега стотинак метара од магистралног пута Рума - Нови Сад, те је један од најприступачнијих фрушкогорских манастира. Манастир Ново Хопово, заједно са Крушедолом, по својој архитектури, просветној улози, историји богатој културним, верским и политичким догађајима, један је од најзначајнијих манастира у Србији, а посебно међу фрушкогорским манастирима.

Историја
Од самог почетка манастир је уживао велики углед као културно средиште. Оснивач ове древне светиње, као и већине фрушкогорских бисера је свети владика Максим (Ђурађ Бранковић). Житије свете мајке Ангелине наводи светог Максима као оснивача овог манастира у времену од 14961502. године. По том извору манастир Ново Хопово је његова прва задужбина. Натпис изнад западних врата указује да је данашња манастирска црква, посвећена светом Николи, саграђена 1576. године. Задужбина је више ктитора, од којих двојицу Лацка и Марка Јовшића из Горњег (Српског) Ковина (место на острву Чепелу уМађарској) ктиторски натпис на надвратнку западног портала бележи на првом месту. Саграђена је на месту првобитне цркве која је порушена. 1641. године, за време игумана Неофита, манастирске ћелије су стављене под кров.

Архитектура
Највећа и најрепрезентативнија грађевина епохе, црква светог Николе манастира Ново Хопово има у својој целини два, у архитектонском погледу, различита дела: цркву, развијене и сложене просторне структуре и велику припрату на западној страни, једноставног простора, правоугаоне основе. Црква је грађевина уписаног крста, комбинованог са триконхосом, са куполом на средини. У простору поред средњег дела, изнад кога је купола и према којем су постављене бочне конхе, има један травеј на западној страни. Травеј приближно исте дужине на источној страни, који се завршава олтарским апсидама и још један, сасвим узак травеј између куполног дела и олтарског простора. Међу фрушкогорским манастирима једино свети Никола у Новом Хопову има тај додатак на источној страни тако да се олтарски простор у архитектонском и структуралном смислу издваја као целина за себе.

Сликарство
Млађи живопис настао у припрати хоповске цркве 1654. такође је проучен захваљујући раду конзерватора Покрајинског завода за заштиту споменика културе, који су скоро деценију радили на његовом откривању. Тада су уочене разлике које одвајају живопис припрате од живописа наоса (колористичка решења, употреба злата на фрескама и обрада фигура), детаљно је прочитан иконографски репертоар који је и овде распоређен у одвојеним зонама. Једне изнад других ређају се фигуре ратника, краљева, архијереја, пустињака, мученика, затим сцене из циклуса Чуда Христових, сцене Богородичиног акатиста, сцене страдања апостола и илустрација Дамаскинове химне. Сликарство припрате се сматра конзервативним у односу на нови дух који провејава на фрескама наоса и олтара.

Манастирско благо

Свети Теодор
Највеће богатство манастира су мошти светог Теодора Тирона које се чувају у кивоту, у цркви. Фреска светог Теодора Тирона из наоса манастира Ново Хопово.

Izvor Vikipedija
 
Vrh