Tuga, kako se izboriti sa njom?

[Beba]

Lepo je to neko rekao : u stvarnom životu se sa tugom borim ćutanjem u virtuelnom pisanjem.
Mnogo je situacija koje izazivaju tugu. U nekoj tuguješ i odtuguješ, u drugoj se opet boriš sa njom,
da bi neka tuga bila primerena situaciji i čuvaš je u sebi dok je vreme ne ublaži, ona emotivna boli ali i prodje, valjda,...
Teško je , recept za prevazilaženje tuge ne postoji!

Vrlo je individualmo, pa da čujem i vas...

 

[Stemis]

Isuviše apstraktna tema da bi se moglo decidno odgovoriti. Mislim da si sve sama rekla, osim što ja umem da delim osećanja, a u virtuelnom svetu ne baš, jer je previše bolesnika na njemu.

 

[Jova]

Tuga je jedno dosta specificno osecanje koje zavisi od karaktera pojedine licnosti.Tesko se sa njom moze izboriti ali se moze ublaziti...

 

[Beba]

Tuga je suprotna sreći a slična je melanholiji, osećajima jada, žaljenja.
Postoji puno razloga za tugu te je različito i iskazujemo.
Tuga za izgubljenom osobom je najčešće propraćena nekim društvenim ritualima kako bi se olakšalo žaljenje... Nekada postaje i patološka /depresija/.

Koliko ljudi toliko vrsta tuge.
Postoje ljudi koji tugu shvataju ozbiljno ...a postoje i oni koji je shvataju preozbiljno.
Kako se izboriti sa njom a ne ići u krajnost, kako se uzdići iznad nje i ojačati.

Kaže Balašević, a kada je tuga onda treba da se cuga. ..
Ja nikada nisam pristalica takvog "rešavanja" problema i otupljivanja emocija alkoholom.
Postoji više načina da se čovek bori protiv tuge, neko nadje rešenje u veri, neko se ponaša po principu ,,što me ne ubije - to me ojača...

Vreme utiče, i to kako. Kako Kusturica kaže "zaborav". Da njega nema, emocije bi uvek bile na najvišem nivou.

 

[Beba]

Tužna sam, ponekad mi malo treba, istina je, često ne znam šta mi nedostaje, sve dok me to ne ščepa. A onda se setim šta je napisao Lav Tolstoj: ,,velika je snaga u onoga čoveka koji ume da prećuti i onda kada ima pravo,,
Brzo mi kroz glavu prolaze ovakve misli, ne podnosim stanja odsutnosti, zabrinutosti, tuge a zar nije
borba protiv tuge upravo snaga čoveka da li što ume da prećuti, da li što zna šta hoće šta god... najvažnije je da leči

 

[Beba]

Tuga je odavno zavladala svetom.
Ljubav se deli tek onoliko kolika je kap rose na nekoj slabašnoj travki...Gde god da svratiš, mira nema...

 

[maki]

Ne borim se protiv tuge. Pustm je....neka je...prihvatim je...dam sebi vremena da tugujem.... da bolujem i odbolujem...i to je deo života...ne krijem da tugujem kao što ne krijem ni kad sam srećna...

 

[Stemis]

Odbolavati. Mislim da je to jedini pravi nacin.

 

[Beba]

Znala sam ja sa njom da izadjem na kraj, a sada...zna da ščepa pa ne pušta

 

[Stemis]

Kome pricas? Ali evo, opet sam normalan! Skoro. Zapravo sada sam u redovnom stanju, malo izmenjen.
Vreme mora da ucini svoje. Ali svemu dodje kraj, pa u tugovanju.

 

[Beba]

Misliš...neka ti Bog da, da to izmenjeno stanje traje ceo život. A što mi drago što si opet normalan...pa isti smo znak znači vratiću se i ja sebi.

 

[Stemis]

Znas kako, evo gledam i @maki... Mi rogati smo jako emotivni, sve daje o i sve trazimo, sve uzimamo. Kad smo veseli, ceo svet se smeje, kada smo tuzni, i onaj gore place. Taki smo sklepani. Isuvise jaki da ne krijemo svoje emocije. Ponosan sam zbog toga. Nema foliranja!

 

[Stemis]

Samo za tuzne i sto u uglu.

 

[šufnudla]

Zavisi zbog čega tugujem. Ako je zbog gubitka najbližih ili vrlo bliskih ljudi - onda je to dugačak proces, ima nepredvidivu dinamiku (ima boljih i lošijih dana) i baš ne umem najbolje da se nosim s njom. Hoću reći, ne mogu joj ništa, ona vlada mnome i zaista osećam kao da sam u posedu neke tajne sile. A onda, ima i onih manjih tuga zbog raznih stvari, uglavnom zbog osujećenja neke želje ili potrebe, ali to uspem relativno brzo da racionalizujem i amortizujem aktivnostima koje mi prijaju i... obavezno, uvođenjem neke nove, do tada nepraktikovane aktivnosti u životu. To se pokazalo kao najefikasniji lek!

 

[Trepavica]

Tuga iscrpljuje dušu, razara zdravlje i mozak omamljuje..kada sam izgubila roditelje tuga se uvukla duboko u meni, razočaranje i ta bol je bila prevelika.. prepustila sam se tome, tuga je odradila svoje i otišla kad sam joj u potpunosti dosadila ..

 

[Njavica]

Živiš sa istom, navikneš da je tu neki bol, i da ja nekad baš mnogo jak. Al ustaneš svako jutro, i pokušaš da taj dan nađeš jednu lepu stvar koja će da te drži.
Mislim da neke tuge nikad ne prođu i stvari, samo se eto, intezitet smanji

 

[Stemis]

Kako je ova zadnja recenica potpuno tacna...

 

[Живота]

Tuga je osećanje koje me sve češće obuzima u zadnje vreme, delom je to zbog nekih privatnih razloga,,, recimo ja i supruga nismo uspeli da dobijemo dete. Brak bez dece je nekako nepotpun, nedorečen... Imam osećaj kao da sam izgubio smisao svog postojanja, kao da nisam ispunio svoju ovozemaljsku misiju, samim tim i život mi postaje nekako besmislen, neispunjen, prazan...

 

[Stemis]

Znam neke parove koji su odlučili da usvoje dete i sada su presrećni. Verujem da i tada ostane žal za svojim biološkim detetom, ali je ipak drugačije.

 

[Taca]

Ispričaću ti jednu priču vezanu za tu temu...
Imam prijatelja koji je bio u divnom braku, sa predivnom ženom. Predivna u svakom pogledu. Ali nije mogla da ima decu. To se pretvorilo u njenu misiju, lečila se, borila, pokušavala u neko vreme kada medicina nije bila ovako napredna u tom polju kao danas. On je bio u fazonu "ako je tebi toliko stalo, učiniću šta želiš."
U jednom momentu ona se predala. Podvukla crtu i prihvatila situaciju. Međutim, tada se taj poriv da ima dete preneo na njega. Shvatio je da je već mator i da nema više mnogo izbora. I doneo je odluku. Našao je klinku, ona ostala u drugom stanju i rodilo se dete. Razveo se i odbacio ceo prethodni život. Ženu koju je neizmerno voleo. Kao i ona njega. Ostao bez svega materijalnog u momentu kada je bio na vrhu sveta. Uticajan, sa sjajnim krugom prijatelja, dobar posao...
Sve je morao da izgubi da bi ostvario taj cilj da dobije naslednika.
Neopisivo je šta je bio spreman da izgubi materijalno da bi dobio emotivno. Godine preživljavanja. Godine sa nekim ko nije ono što je imao.
I istrajao je u toj borbi. I dete je odraslo, uspešno, dobro, afirmisano.
Sada, kao "sedi starac" on šljaka za neku bedu od plate umesto da bude gazdurina. Ali nikada nije zažalio. To je bila cena i platio je.
Pitanje je koliko je ko spreman na takvu odluku? Po koju cenu?