Tri price jedne fotografije

[saska]

КРАЉ ПЕТАР НА БОЈИШТУ

Снимак Самсона Чернова прво је објављен у француском листу „Илустрасион”, затим на разгледници а онда и као предложак за поштанску марку...

Историјска фотографија Самсона Чернова – краљ Петар осматра бојиште
Одмах по објављивању рата, 1914. године, седиште српске владе премештено је из Београда у Ниш. Главни штаб Врховне команде пресељен је у Крагујевац, а краљ је отпутовао у некадашњу престоницу свог деде Карађорђа, у Тополу. Овде је краљ Петар И Карађорђевић примао вести о провали аустроугарске војске, о њиховим покољима у Мачви, али и о првој великој победи српске војске на Церу Међутим, у касну јесен, Аустријанци су поново притисли, преко Саве и Дрине пребацили су много артиљерије и дошли до Колубаре. Краљ је отишао даље у позадину, у Врањску Бању.
Седамдесетогодишњи владар већ је био свладан теретом година и дугогодишњом реумом. Био је ћутљив и суморан. Додатни терет чиниле су вести да је непријатељ дошао готово до Тополе, Крагујевца и Такова, и да су почеле припреме за напуштање ових српских светих места.
Сви у његовом окружењу били су изненађени кад је, 17. новембра 1914. године, краљ Петар из своје собе осмехнут изашао на ручак. Сео је за сто и, с огњем у очима, рекао:
– Поћи ћемо да видимо те Аустријанце који се хвалишу Аустерлицом и Солферином.
Присутни лекар је почео:
– Величанство...
Краљ Петар га прекиде:
– Сада више не треба да говори лекар, него војник.

Дајте ми пушку!

И поред противљења његових синова, владе и врховне команде, краљ се упутио ка линији фронта. Сретао је војнике који су се повлачили у приличном расулу. Таквом стању допринеле су протурене гласине, као и леци с позивом на дезертирање и предају, које су Аустријанци бацали из аероплана.
Прошавши поред колона војске у повлачењу, краљ Петар је доспео до првих борбених редова. С њим је био и војвода Степа Степановић. Краљ се одвојио од пратње, пришао окупљеним војницима и рекао:
– Децо! У току последње две године ви сте се, савлађујући неизмерне тешкоће, јуначки борили с Турцима, с Бугарима и с Албанцима. Китећи беспримерном славом себе и своје оружје, ви сте победили непријатеље. А сада, опет, четири је месеца већ како се борите с новим, силнијим и боље спремнијим непријатељем, чија снага надмаша нашу неколико пута. Јунаци! Ви сте се уморили, подносећи натчовечанске напоре у овој борби, ви већ желите да се вратите својим кућама, да видите своју децу и своје жене. И они страхују за вашу судбу и очекују вас са сузним очима. Отаџбини је потребна ваша заштита, ви сте се заклели отаџбини и мени да ћете се борити до последње капи крви, но ја вас разумем. Жеље ваше и ваших породица оправдане су. И стога ја ослобађам од заклетве свакога онога који хоће да оде кући, нека му је Богом просто! Идите својим кућама и дајем вам часну реч да због тога никога неће ни глава заболети. А ја, ваш стари краљ, заједно са својим синовима, остајем овде, да умрем на овим позицијама, јер Србију непријатељ може заузети само преко трупа вашега краља и његових синова!
Дирљиве речи седог старца, њиховог краља, имале су изузетан утицај на војнике. Многи од њих склањали су поглед и брисали сузе. Војвода Степа Степановић иступио је и обратио се краљу Петру:
– Ваше Величанство! У Србији нема ниједног војника који би хтео да изда свога господара. Сви ћемо ми изгинути на бојном пољу пре него што ћемо оставити свога господара и своју отаџбину. Ми ћемо се борити докле иједан од нас траје.
Као одговор на војводине речи, из грла војника одјекнуло је:
– Живео краљ! Живеоооо!
Краљ се још више приближио војницима. Јави се један од војника:
– Ми нисмо, господару, уморни од боја него од одступања. Али ми смо срећни што тебе видимо у својој средини. То је знак да нема више одступања. То је знак да настаје наступање.
– Тако је! – одговори краљ и сиђе у ров прве линије фронта. Од једног војника узе пушку уз речи: – Дајте ми педесет метака.

 

[saska]

Некада изванредан стрелац, прекаљен у рату с Немцима на страни Француза, краљ је опалио неколико метака ради пробе, а онда се старачка рука учврстила, а око слило с нишаном.
Телеграфском брзином дуж линије фронта проширила се вест:
– Краљ са својим синовима је међу нама, у првим редовима!
Руски дописник В. Викторов забележио је исповест једног пешадијског мајора:
„Синоћ смо добили гранате за топове, добили смо их у великом броју. И сам краљ дошао је на положај, просто, без пратње, и почео да разговара с војницима тако једноставно и тако срдачно. И сад, кад топовских граната имамо доста, а стари краљ је у нашој средини, ко би могао и да помисли на одступање.
Уосталом, не може се ни замислити како је то лепо изгледало. Ми у рововима, а међу нама стари краљ. То већ знају сви војници у рововима... а за нама наши топови „французи” тако весело грме, шаљући преко наших глава стотине нових, тек добивених граната. У души војника весеље.
Краљ је дохватио од млада војника пушку, говорећи:
– Ко хоће, браћо, да се бори са Швабама, напред! А ко се боји, нека остави своју пушку, па нека иде кући својој!
Са узвицима „Ура!” и „Напред!” војници појурише...
Онда је краљевић Ђорђе нашао негде некакву камену плочу, потом два сандука од муниције и наместио нешто као столицу. Стари краљ сео је ту и није са очију скидао доглед.
Могло се опазити како дршће његова старачка рука. И, наједанпут, он устаде са свога седишта, пружи десну руку пут запада и обрати се весело речима:
– Ја видим, ја видим непријатеља! – и, са светлим осмејком, он викну: – Непријатељ бежи! Честитам вам!”
Српска војска протерала је за неколико дана све непријатељске војнике из Србије. Другог децембра 1914. године у девет сати ујутру, док су српски војници у Београду још пуцали за Аустријанцима, који су чамцима бежали преко Саве и Дунава, стари краљ стигао је пред Саборну цркву. Ушао је, клекнуо пред олтаром, помолио се Богу и захвалио му на победи.

Овековечена ратна сцена

Српска војска је, у току Првог светског рата, у свом саставу имала ратне фотографе и сликаре. Један од њих, Самсон Чернов, нашао се на положају Гаревица, код Даросаве (срез Колубарски), у тренутку кад је краљевић Ђорђе од једног каменог блока и неколико сандука за муницију свом оцу направио седиште одакле је посматрао битку.
Кад се краљ сместио и кроз доглед почео да посматра положаје испред себе, краљевић Ђорђе узео је секције топографске карте гледајући где се тренутно налазе. Прикључили су му се командант армије Степа Степановић и краљев ађутант, потпуковник Кнежевић. Затим је пришло још неколико официра из штаба армиje. У том тренутку пришао је Чернов и начинио неколико снимака. Није могао ни да помисли да ће ти снимци ући у српску историју под називом „Краљ Петар на бојишту”. Један од снимака је убрзо објављен у француском листу „Илустрасион”, а затим и на једној од разгледница француског издања.
Увидевши какав је утисак на српску војску, као и на светску јавност, краљ Петар оставио боравком у првим линијама фронта, српска влада одлучила је да ову фотографију употреби као предложак за поштанску марку која ће свакоме омогућити да се увери како је краљ лично присуствовао биткама за ослобођење и на тај начин подигао морал становништва. Тако се први пут догодило да на једној српској марки основни мотив није портрет владара до појаса, већ ратна сцена овековечена на фотографији Чернова.
Уједно, ова марка је јединствена у свету, не због особеног дизајна, већ чињенице да ниједан други владар није чезнуо да у свом фото-албуму има фотографију с прве линије фронта.
Идејно решење за поштанску марку, израђено на основу Черновљеве фотографије, послато је у Лондон, предузећу „Bradbury, Wilkinson & Co”, од кога је убрзо приспео пробни отисак поштанске марке у бакротиску. Међутим, српска влада није била задовољна понудом (неодговарајућа цена и тираж), те су Черновљева фотографија и идејно решење послати у Државни завод за израду поштанских марака у Паризу. Ту су израђени клишеи за израду марака, који су достављени у Ниш, где је била измештена српска Државна маркарница.

 

[saska]

Марка уместо новца

Било је предвиђено да се изради серија поштанских марака с вредностима: 5 пара (светложутозелена), 10 пара (цинобер), 15 пара (сивоцрна), 20 пара (смеђа), 25 пара (плава), 30 пара (тамномаслинаста) и 50 пара (црвеносмеђа), у табацима од по 100 комада. Међутим, догодило се да је у штампарски рам за израду марака с вредношћу од 25 динара, на тридесет трећем месту убачен клише за марку од 15 пара, па се појавио један број марака од 15 пара које нису биле сивоцрне, већ плаве, што им даје посебну вредност.
Октобра 1915. године марке су из Државне маркарнице пребачене у централни Депо марака који се налазио у Крушевцу. Депо је почео дистрибуцију марака. Због слабог промета, марке су послате само поштама у Горњем Милановцу, Рибарској Бањи, Подујеву и Кривој Паланци. Како је непријатељ продирао све дубље према централној Србији, Депо је премештен у Приштину.
У Приштини се с овим маркама догодио још један случај који их чини јединственим у историји српске филателије. Пошто у промету није било довољно ситног новца, донета је одлука да се грађанству уместо ситних новчаних апоена издају поштанске марке, такође вредносни папири. Тако су поштанске марке први и једини пут у српској историји имале улогу новца. И у Призрену, где је Депо касније пребачен, наставило се с овом праксом.
Повлачењем српске војске, Депо поштанских марака доспео је у Пећ где је одлучено да се све преостале поштанске марке униште, односно спале, јер је било немогуће да се преко албанских гудура преносе метални ковчези и касе с њима.
Овде није окончана прича о поштанским маркама с ликом краља Петра на бојишту. Непријатељски војници дошли су до извесне количине ових марака у приштинској и призренској пошти, кад су освојили та два града. У њихове руке дошли су и клишеи који су остали у заплењеној Државној маркарници. Касније је било покушаја фалсификовања, односно штампања у различитим бојама. Тако су се ове марке и њихови фалсификати нашли на филателистичком тржишту у окупираној Европи.

Поштанске марке на основу чувене фотографијеhttp://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/kralj-petar-na-boјistu

 

[Habibi]

Kakvu istoriju imamo prosto da se postidimo šta smo sad...