Timočka buna je počela 20. oktobra 1883. godine u Krivom Viru i proširila se celim timočkim regionom u istočnoj Srbiji. Povod za bunu dala je apsolutistička vladavina kralja Milana Obrenovića, Zakon o ustrojstvu vojske koji je kralj Milan doneo januara 1883. godine, kao i raspuštanje radikalne Skupštine odabrane od strane naroda, septembra 1883. godine.
Zakon o ustrojstvu tj. reformi vojske podrazumevao je ukidanje narodne i formiranje redovne stajaće vojske. Sam po sebi Zakon nije bio sporan ali prvi korak ka njegovom sprovodjenju bilo je oduzimanje oruzja od naroda i narodne vojske, sto je dovelo do pobune, najpre u Lukovu gde su se početkom oktobra Krivovirci pobunili protiv predaje oruzja. Ista situacija ponovila se i u Krivom Viru nekoliko dana kasnije, zbog cega su dva eskadrona konjice i oko 20 čuvara javne bezbednosti poslati u Krivi Vir sa zadatkom da ukoliko zatreba i silom nateraju Krivivirce i žitelje ostalih sela da predaju oružje. Iz dana u dan situacija u Krivom Viru bila je sve oštrija dok 20. oktobra nije kulminirala. Toga dana u Krivi Vir je stigao Živan Nikodijević dovodeći sa sobom svoje Jablaničane i usput prikupljene Lukovčane. Sviran je zbor, tako se pred kafanom Dimitrija Nikolića – Cincarina, u kojoj su bili smešteni čuvari javne bezbednosti takozvani "sejmeni", okupilo oko 500 naoružanih ljudi iz Krivog Vira, Jablanice i Lukova. Naoružana gomila bila je izrevoltirana prisustvom sejmena. Potpukovnik Mihajlo Srećković koji je prethodnog dana preuzeo komandu nad odredom, naredio je da sejmeni ostanu u svojim sobama kako ne bi dodatno iziritirali narod. Izgledalo je kao da se situacija smirivala ali je narod nasrnuo na komandanta sejmena u nameri da na njemu iskali svoj bes i mržnju prema policijskoj vlasti. Zatim su se okrenuli prema sobama u kojima su sejmeni bili smešteni i uperivši puške u njihove prozore, tražili su da sejmeni predaju oružje. Samo ugled potpukovnika Srećkovića i njegov gest sprečili su prolivanje krvi.
Videvši da nemaju šanse protiv kolikog naroda, rekao je komandantu sejmena da naredi svojim ljudima da predaju oružje, sejmeni su odmah bacilli puške u hodnik kafane. Narod je razgrabio oružje i zahtevao dalje da vojske i sejmeni napuste Krivi Vir, što su oni i učinili, za njima je krenula i isledna komisija zadužena za oduzimaje oružja. U Krivom Viru trajalo je izvesno vreme slavlje zbog ovog uspeha. To je zaista i bio najveći uspeh pobunjenika u celoj buni. Ovaj trenutak, razoružanja sejmena, postao je istorijski događaj kojim se obeležava početak Timočke bune. Sutradan, 21. oktobra u Boljevac je počeo da pristiže narod iz okolnih sela, sakupilo se oko 2000 narodnih vojnika. Podstaknuti vatrenim govorom sveštenika i bivšeg poslanika Marinka Ivkovića krenuli su ka Čestobrodici gde su Krivovirci već bili ulogoreni.Po naređenju popa Marinka u borbenom logoru na Čestobrodici organizovan je odred takozvana „Leteća konjica". To je bio najbolje organizovan odred Timočke bune. Vođe i članovi ovog odreda bili su Dobrosav Petrović, Petar Antić i Živko Nikodijević, mladi boljevački trgovci. Glavni štab pobunjeničke vojske nalazio se na „Straži" kod Krivog Vira u prostranoj kolibi Ante Uroševića iz Krivog Vira.
Buna se 25. oktobra proširila i na banjski srez, na čelu banskih pobunjenika bio je Ljuba Didić a dan kasnije buna zahvata i knjaževački okrug sa poslanikom Acom Stanojevićem na čelu. U ličnostima ovih triju predvodnika Marinka Ivkovića, Ljube Didića i Ace Stanojevića, oličen je ceo pokret. Borba na Čestobrodici je trajala od 21. do 27. oktobra kada jeMarinkova vojska poražena. Stajaća vojska izvršila je žestok napad na narod i narodne vojnike. I vojska Ljube Didića poražena je kod Banjske klisure. Nakon neuspelih borbi, vođe pokreta sa svojom vojskom, odlazili su u Knjaževac Aci Stanojeviću. On je postao centar celog pokreta. Aca Stanojević je iz Knaževca dalje raspoređivao narodnu vojsku ali su doživeli još jedan slom kod Vratarnice. Dobrosav Petrović sa delom svoje vojske i pobunjenicima iz Vratarnice, osvojio je Kraljevicu 29. oktobra. Ali sam napad na Zejčar bio je neuspešan, iako je tu bilo jezgro radikalne stranke koja je pozivala ljude na pobunu. Po slomu poktera 31. oktobra usledilo je hvatanje pobunjenika. A još 27. oktobra izdata je prva poternica za vođama pobunjenika u kojoj su se nalazila imena: popo Marinka, pop Milije, Dobrosava Petrovića i učitelja Milenka Prvulovića iz Krivog Vira i, kako je navedeno, „druge za koje budete saznali".
Preki sud koji je, inače, formiran samo za svrhe sudjenja pobunjenicima u Timočkoj buni, počeo je sa radom 4. novembra. U periodu od 4. novembra do 6. decembra koliko je zasedao Preki sud streljano je 20 pobunjenika, 8 njih bilo je iz Boljevačkog sreza, među njima je bio i glavni kmet iz Krivog Vira Milosav Stevanović – Tomić kao i učitelj u Krivom Viru Milenko Prvulović. Timočka buna je tragično završena, ali ipak nije bila neuspela, ono što je bitno postignuto jeste ulazak običnog čoveka u institucije državne vlasti.
A Krivi Vir je postao značajan ne samo za lokalnu istoriju, već je postao deo nacionalne istorije i kao takav Krivi Vir je ušao u istoriju Srbije kao mesto početka Timočke bune 20. oktobra 1883. godine. Sto godina kasnije apsana u Boljevcu, u kojoj su tokom bune bili zatvoreni pobunjenici pretvorena je u Muzej Timočke bune.
Izvor:
Kustos Muzeja Timočke bune
istoričar umetnosti Dragana Dragotić
