Tekstovi nepoznatih autora

maki

Domorodac
Domorodac
#1
Ponekad naletim na predivne tekstove koji me dodirnu, koji kažu tako lepo ono što ja ne znam da kažem svojim rečima. Ako imate potrebu i želju da podelite takve tekstove evo mesto za njih. :)

,,Ženi nije potreban jedan nezreli naivčina koji ostaje blokiran svojom prošlošću. Nije joj potreban još jedan dečko koji će je naterati da više pati. Njoj je potreban muškarac koji će za nju biti sve: njen prijatelj, njen ljubavnik, njen poverenik, njena ljubav, pa čak, ponekad, i njen neprijatelj.
Razumeš li šta to znači?"
Preuzeto sa FB
Bogatstvo uma
 

Beba

Domorodac
Domorodac
#2
Već dugo mi stihovi jedne pesme probude sve emocije: Isto toliko dugo pokušavam da pronadjem ko ih je napisao!

Ispovest

Dok krijem oči svoje uplakane snene
zbog obećanja koje tebi dadoh
radja se nova ljubav silnija od mene,
počinjem da te volim, a tu tek maločas stadoh.
U ovom času kad se iznova predajem tebi
i u samoći prebiram naše dane kroz sebe,
nesvesno počeh da govorim sebi
da ne mogu, ne mogu, ne mogu bez tebe!
Ne mogu, shvati i pomisli sam
na godine sve što život doneše
pomisli i reci u koliko dana
telo tvoje milo pokraj moga beše.
Tišina, samoća po neki ton samo
remeti mi ritam predanosti tebi i
moj život je samo kada mi je dano
da uživam tiho, beskrajno u tebi!
 

šufnudla

Kolonista
Kolonista
#3
Sramota me što ne idem u pozorište češće, ali zato redovno čitam, sa izuzetnim zadovoljstvom, tekstove koje NEKO (neki zaljubljenik u pozorište, PR menadžer?) piše u propratnom pismu Kluba ljubitelja pozorišta. Preko njih možete da kupite jeftinije karte za pozorište, i, još bolje, možete da dobijete kratak prikaz i kritike predstava svih pozorišta u Beogradu. Ako ste član, onda vam na privatnu mejl adresu stižu pisma Kluba; tu je preporuka za određene predstave, ali i mala lična opservacija o temama tih predzstava.... I svaki je tekst biser mali...


Ljubav, ljubav, e pa šta je

Onaj ko je izmislio čokoladu, taj zaslužuje sve pohvale i čestitke! Izumitelj pice, još više! Genijima kojima imamo da zahvalimo čvarke i kulen, naklon do zemlje!
Dok onaj ko je izmislio ljubav... E sad, tu se stvar malo komplikuje.
Mislim, super je ljubav, svaka čast – vozi te po tri dana bez jela i pića, udara jače nego rakija, inspiriše na velika dela.
I na još veće greške.
Sreća pa je onaj Njutn izmislio gravitaciju, inače bismo od ljubavi odleteli kao baloni, pravo u nebo.
Uostalom, znate kako to već ide: pojavi se tako neka Anđela koja, kad hoda, kao da ne dodiruje zemlju. Opušteno i bez pardona upadne ti pravo u snove, i odjednom kad god nešto osećaš i misliš, eto ti nje u svemu. I to u samom središtu.
Ljubav je izvor neslućene sreće – to stoji. Volim sve što ima veze sa Anđelom – zajedničke šetnje, putovanja, a najviše od svega onu plamenu strast u ljubavnom zagrljaju sa njom.
Tu sad ima jedna tehnikalija, sitnica koja kvari potpuni užitak – a koja se sastoji u tome što taj u strasnom ljubavnom zagrljaju sa Anđelom nisam ja, nego jedan šmokljan iz zgrade preko puta.
Nekako mi se čini da bi mi, da nije tog minornog detalja, uživanje u ljubavi sa Anđelom bilo mnogo veće i potpunije... Ali ne treba biti sitničav, zar ne?
Suština je u tome da je ta takozvana ljubav jedna potpuno nekontrolisana i neupravljiva sila. Osvetli ti život blistavim sjajem, da bi ga u sledećem trenutku izručila mračnoj pogibelji.
Kao onaj Galaxy note koji je sjajna sprava, osim što hoće da se spontano, sam od sebe zapali i izazove požar.
Zato ga je Samsung uviđavno povukao s tržišta i sve korisnike obeštetio i opskrbio novim bezbednim modelom.
Tako bi trebalo i sa ljubavlju: da se brate već jednom usavrši, da prestane da pravi progoretine na duši i da više ne izaziva tuge, ratove i rđavu poeziju.
I da Anđela prestane da švrlja.
Čim taj novi model, Ljubav 2.0, izađe na tržište, odmah vraćam ovu staru, pregorelu, i šaljem provajderu podatke za dostavu nove.
Pogledajte samo kakve je negativne prateće pojave izazvao ovaj model ljubavi na kojem smo se do sada vozili: setite se samo Romea i Julije, Otela, Jaga i Dezdemone, ljiga na radiju Karolina, Anke i Branke iz NARODNE DRAME, lepe Jule iz PALILULSKOG ROMANA, i još gomile sličnih katastrofa...
U utorak imamo jedinstvenu priliku da u Ateljeu 212 vidimo jednu savremenu ljubavnu šetnju na rubu intimne katastrofe (uostalom, kako se to već sa tom ljubavlju obično i dogodi). Naime, gostuje zagrebački EXIT teatar sa komedijom PLUĆA Dankana Mekmilana. Prema Gardijanovom prikazu, tekst je osobena, ekscentrična, brutalno iskrena i zabavna ljubavna priča.
Prošle nedelje, takođe u Ateljeu 212, dobili smo novu važnu predstavu, takođe britansku.
I, naravno, takođe o ljubavi.
Njen naslov je... hehe, nikad ne biste pogodili

Naime, zove se LJUBAV, LJUBAV, LJUBAV.
Radi se o jednom specifičnom odnosu sveta ljubavi i materijalnog sveta. Naime, pre nekih pedeset godina tadašnjim mladim ljudima ovladalo je nadahnuće da ne treba više da suzbijaju, ograničavaju i uslovljavaju ljubav. Naprotiv: treba da je postave u samo središte svog sveta, a sve ostalo je sekundarno, i doći će samo od sebe.
Tu negde se u pozadini provlači i ona pesma Beatlesa "Love is all you need" kao jezgrovit izraz novog duha.
Znate onaj vic kad je Rus uhvatio zlatnu ribicu, pa ona morala da mu ispuni tri želje. Prva je bila da se sva mora i okeani pretvore u votku. Druga, da se reke i potoci pretvore takođe u votku – da ne bi kvarili kvalitet morske votke. A treća, tu se Rus već malo zamislio, i na kraju zaključio: ma, daj još jednu flašu votke!
Tako su nekako i deca cveća svojevremeno uhvatila zlatnu ribicu. Prva želja im je bila, naravno, LJUBAV. Za razliku od toga, druga želja im je bila LJUBAV. Još nešto? – pitala je zlatna ribica. – Pa, znaš šta, ako može, trebala bi nam još jedna stvar. – A to je? – Naravno, LJUBAV.
Dovde je sve super.
Međutim, postoji sad jedna škola mišljenja koja kaže da su ti mladi, raspevani, nasmejani i opušteni s vremenom sve više i više trošili ljubav kao izgovor i praznu frazu, dok su im u senci grabljivi predatorski instinkti radili bez greške.
I tako su privatizovali ljubav. Ali, što je još gore, privatizovali su i sve ostalo, i stvorili svet u kojima je mladima danas mnogo teže, u kojima su im šanse za pristojan život mnogo lošije.
A sve u ime i u slavu ljubavi...
Igraju Dara Džokić, Tihomir Stanić, Uroš Jakovljević, Filip Hajduković, Iva Ilinčić, Radmila Tomović i Dejan Dedić.
Kraj je sezone, što ima i svoje prednosti. Tako sad možete mirno, i bez prevelike panike za karte, rezervisati i odgledati izvanrednu BELU KAFU Ace Popovića, i Selimovićevog DERVIŠA I SMRT u Narodnom pozorištu.
Popovićev čovek tumara iz zablude u zabludu, svaki put iznova pompezno i razmetljivo ubeđen u svoju istinu, koje se svaki put i iznova do ujutro triput odrekne. U toj istovremeno opasnoj i smešnoj ljudskoj prirodi, ljubav je nesumnjivo jedan od najmoćnijih generatora prevara i zabluda.
Dok je Popovićev čovek uvek u zabludi, Selimovićev je, kao što znate, uvek na gubitku
. Ali, šta god da mislimo o tome, roman DERVIŠ I SMRT vredi pročitati bar jednom godišnje, a predstava se može konzumirati i češće.
Tolstojev čovek iz CARSTVA MRAKA poznaje ljubav samo kao nekontrolisanu animalnu silu koja ga, rame uz rame sa pohlepom i ostalim porocima, pretvara u čudovište.
U rasponu od šale na vlastiti račun, pa do čudovišne sile, ljubav žari i pali, i nikako je ne treba shvatiti olako. A u mesecu maju ljubavna infekcija tradicionalno najčešće napada. Prema tome, pre upotrebe konsultujte se sa svojim lekarom ili apotekarom, pročitajte pravila i uslove korišćenja, obucite se slojevito, pijte tečnost, jedite čvrstu hranu, dišite vazduh... Ovo poslednje je posebno važno – kad se suočite sa ljubavnom opasnošću, nikako nemojte zaboraviti da dišete, i po mogućnosti, izbrojte do deset.
Miliona.
 

Tihi

onaj što teče
Domorodac
#4
Veltšmerc

Veltšmerc koji osecam razdire mi grudi. Na trenutak. Dode ponekad nepozvan, a onda moram da pržim jaja na oko. Jebi ga, nema se vremena. Na kraju ko jebe gladnu decu Afrike i cinjenicu da sinovi i udovice idioti raspolažu bogatsvom celog covecanstva. Zapravo, oni ga samo koriste, raspolaganje je za njih težak mentalni posao koji generiše mnoga radna mesta za školovane budale. Dok deca svud po svetu umiru od boleštija za koje ne postoje lekovi jer bi bili previše jeftini i farmaceutske kompanije u tome ne vide profit na duže staze. Lakše je prodavati skupe lekove bogatijima ili ljudima koji žive u stabilnijim zemljama, a opet i sa tim lekovim koji samo ublažavaju posledice bolesti ishod cesto bude isti. Ako ne verujete pitajte DŽobsa. I onako nas ima mnogo, a globalni rat je prevaziden.

Na trenutak vas možda i zaboli ceoni režanj dok gledate ljude koji nisu imali priliku da se obrazuju, kako rade teške poslove za male novce, dok se neko bahanališe po Monte Karlu i ima 120 automobila u garaži. Ne dozvolite da vas uhvati letargija argumenta ono što je oduvek, opravdano je i svakome po zasluzi, radi pa zaradi. Probajte da se iscašite iz ovog društva i vremena, da sagledate stvari nekim drugim ocima, objektivnijim, ne subjektivnošcu autoriteta, vec vašim rodenim ocima, ali onim sitnijim ispražnjenim od iskustvene sadržine postmodernizma. Pogledajte dve slike, ne morate daleko da odlutate, pogledajte Paris Hilton sa blagom retardacijom izazvanom okolinom i okolnostima u kojim živi, vidite da li se njeno kucence kupa u cokoladi i pronadite malo dete koje nema ni vodu za pice. Kaligulini konji su opet u modi, a ove dve scene su slika našeg doba. Dobro i ajfon sa crnim florom. NJega nemojte gubiti iz vida, a možda te dve slike upravo gledate na njemu, boli vas tuki da zamišljate. Onda zapitajte sebe da li je to dobro. Postavite etiku na noge detinje i neka vas zaboli.

Dece buducnosti ce se najviše smejati nacionalizmu, ako ih isti predhono ne ubije. Ako se dublje promisli koliko je isti besmislen shvaticete da je ovaj svet samo dvogodišnje dete srednjeg veka kojeg roditelji ozbiljno zapostavljaju i kojem nece biti stvoreni adekvatni uslovi za pravilan razvoj. Potencijalni delikvent sa neverovatnim još potecijalnijim genijem, koji ce na kraju dovesti do super zlocina. A možda i nece, možda roditelji prestanu da budu rasipnici, da se iglaju dok im se dete igra, možda cale prestane da banci po kafanama, možda majka prestane da se kurva, možda nadu i posao, možda se i opamete. Možda.

Meni su jaja na oko odlicno ispala. Reš pecena.

Preuzeto sa Vukajlija Klavir štimer
 

Tihi

onaj što teče
Domorodac
#5
Lagano umire onaj koji ne putuje,
onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.

Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.

Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika,
postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja,
onaj koji ne mijenja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odjenuti u novu boju,
i ne priča s onima koje ne poznaje.

Lagano umire
onaj koji bježi od strasti
i njenog vrela emocija,
onih koje daju sjaj očima
i napuštenim srcima.

Lagano umire
onaj koji ne mijenja život kad nije zadovoljan svojim
poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi nesigurnosti,
i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji sebi neće dozvoliti,
niti jednom u životu,
da pobjegne od smislenih savjeta...

Živi danas!
Reskiraj danas!
Učini danas!

Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti srećan!
 
Sviđa im se: maki

Tihi

onaj što teče
Domorodac
#6
Misle ljudi
Misle ljudi da imaju prava na vaš život. Misle da imaju vlast nad vašim vremenom, osećanjima, samovoljno polažu vlasništvo na vaše stavove, poglede, lozinke i misle da je tako jedino ispravno. Misle da im niste dovoljno zahvalni iako vas nisu ničim zadužili, da njihovo dobro ima vrednost, a da se vaše podrazumeva.
Misle ljudi da su bogovi. Razumeju vaše muke, ali je njihova veća. Slepi su za vaše prećutane potrebe, ali su njihove zvučne, vidljive i naglas izgovorene. Misle ljudi da tako treba, da ste glupi i slepi, da ne vidite, da ćutite jer misle da vas drže u šaci. Naprave od sebe žrtvu, naprave alibi za svako unapred isplanirano ubistvo dostojanstva, naprave razloge i izgovore, a od vas koji prećutkujete naprave skota ako zinete. Misle ljudi da je to dobro.
Misle ljudi da im niste dovoljno dali, da niste dovoljno za njih tu, da dišete više vazduha od njih, da imate komad života veći od njihovog, da oni zaslužuju više; krivi su svi za ono što im je život zakinuo, što su imali pa gubili, a sad otimaju; ljubomora ih razdire što u vašem tanjiru stoji komadić kolača iako je u njihovom cela torta. Misle ljudi da im pripada sve.
Misle da su ispravni samo njihovi stavovi. Dreče i pre nego li im stanete na žulj, rupe na vašem životu nisu ništa koliko je na njihovom razderotina i zakrpa i to svi moraju da čuju, istine zasnivaju na sumnjama, tračevima i sopstvenim fikcijama. Vaše istine nisu istine, ali su njihova samoušuškavanja u laži dvostruke istine. Misle ljudi da ste budala ako ste čovek.
Puštam ljude da misle šta hoće, a sve se nešto mislim: pucati istinom u jednu ovakvu glavu značilo bi genocid nad glupostima.
 
Sviđa im se: maki

Tihi

onaj što teče
Domorodac
#7
Porodica se pakuje za put
Žena: Prvo lekovi. Dva dana po apotekama -preparati za i protiv sunčanja, (iako ima u kući, ipak kupuje da budu sveži) lekove - za sve vrste bolesti, za prevenciju od proliva, za proliv, za posle proliva, zatvora, za upalu ušiju, zuba, glave, bubrega, flasteri, vate, zavoji znači ambulanta cela. Nešto protiv ujeda zmija. I komaraca naravno.
Kozmetički preparati za i protiv suve kože, masne kože, bele kože, crvene kože, braon kože. Za nokte, trepavice, obrve, vrat, laktove, pazuh, strije, kapilare, vene, pete. Za depilaciju, posle depilacije, između dve depilacije. Kozmetika za decu, što više to bolje. Ako su mala ceo kofer, ako su veća, dva. Peglu, uz celodnevno predomišljanje. Fen bez razmišljanja.
Garderoba. Sve osim bunde jer jebemumater neće baš sneg, ali zato jakna za uveče, ako zaladi, jakničica ako ne bude vetar ali vuče s leđa uz obalu. Čizme isto ne trebaju, baš ako udari oluja sa prolomom oblaka i nezapamćenim poplavama u istoriji Mediterana...a valjda neće...kupićemo tamo! Znači svima sve da se ponese. Osim zimskih jakni.
Posteljina. Jer šta ako – ne menjaju, neredovno menjaju, nije mekana, nije udobna, svima znači po jastuk i jastučnica. Peškiri mali, veći, tanji, deblji i oni za plažu svakom po jedan, mada može i po dva jer dok su ovi mokri..
Hrana. Za pre puta, za uz put, za pored puta, za kad stignemo, za kad dok smo tamo, za da imamo prvi dan na plaži. Za sedam dana zamrznute punjene paprike, pasulj, paprikaš, đuveč, pilav, i neka supica. Escajg. Voće i povrće obavezno jer ko zna tamo kakvo je i pošto. Sladoled ima tamo da se kupi.
Toalet papir u neograničenim količinama za uz put, za pored puta za kad stignemo, za proliv, za plažu za kad se budemo vraćali.
Muškarac: lična karta, pasoš. Nakon dva dana tamo – „Pa jel ti nisi ponela grickalicu?!“
 

Gđa Blejz

Izmišljen lik
Domorodac
#8
Porodica se pakuje za put...
Ovo je sve istina Tihi, i ne samo za more ili godišnji odmor, već i za dan, dva kod mame ili u vikendici...
Prvo lekovi, normalno. Zbog stalnog "nosakanja" istih, stoje mi u posebnoj torbi da ne bih stalno pakovala. U tu torbu, pre puta, pakujem punjače za mobilni, svakom svoj i 2 rezervna jer nikad punjača dovoljno. :D Dodajem i aparat za pritisak (iako ga ne merim ali šta ako...).
Zatim šamponi, regenerator, hemija , fizika (iako sve imam tamo ali uvek je prazna bočica onog što mi treba a i ima mesta u kolima :D)-
Posteljina (ima tamo, ali mi lakše da ponesem ovu jer posle onu treba da donosim, perem pa vraćam, pa se to vuče po kući mesecima...)
Zatim veš, čarapa nikada dosta, trenerka (ako zaladi), kratki rukavi (ako ugreje) jakna ako bude kiše---(mada sve ima tamo ali šta ako je okraćalo? ;) )
Onda čizme (jer blato), pa patike, papuče za kuću (mada sve ima tamo ali šta ako su prerasli broj :D).
Hrana. Svega osnovnog ima tamo ali ipak meso za roštilj (jer naići će neko), pa uvek treba mleko, jogurt (mada tamo ima da se kupi domaće mleko), jaja, još jedan paket žitarica i keksa (mada ima tamo ali ko će u prodavnicu po ceo dan...) Onda sveska sa receptima (ako rešim nešto slatko da spremim (to isto ide u torbu sa lekovima). Povrće za jelo, za salatu, ko zna da li je rodilo voće (kupim usput i voće), neka je još jedna tegla meda (to ne može da se pokvari)...i bar gajba krompira (šta ako rešimo da ostanemo koji dan duže) krompir je majka svake kuhinje...
I granule za kera. Mada ih ne jede ali šta ako ogladni, ipak će tamo trčati... :rolleyes::laugh::roflmao::facepalm:
 

Tihi

onaj što teče
Domorodac
#9
Draga deco, ako me drmne neki skup auto...
Pismo blogerke Sandre Todorović u kome deci daje precizna uputstva u slučaju da je, ne daj bože, strefi nepredviđena okolnost, nas je dovelo do suza. Možda će i vas.

Pišem vam ove redove za slučaj da me ne daj bože drmne neki skup auto dok prelazim ulicu na zeleno, ili me poseti onaj Nemac Alchajmer pa zaboravim ko ste i čiji ste.
Htela bih pre svega da vam se od srca izvinim što sam vas rodila ovde, a ne na nekom boljem mestu. Na žalost, verovala sam da će bolja vremena doći, ali nisu. Ta kolektivna nadanja su užasna stvar, al opet te nekako održavaju u životu i daju ti energije da preživiš do sutra. Uvek pomislim: ma i nije toliko strašno, ima se za leba i gorivo, račune ću da platim kad budem imala, mogu samo da mi zaplene ovog usvojenog džukca, i ugase internet. Učila sam vas da budete čestiti ljudi, da poštujete sebe i druge. Da pomognete kad treba i budete plemeniti. Pare ne pozajmljujte nikom i ni od koga. “Dug nije drug”. Prijatelji će jednostavno ostati, prosejati se iz gomile ljudi koji će se oko vas motati u životu. Ti što ostanu, oni će vam biti kao svesno odabrana familija, što sa rođenima nemate mogućnost da uradite. A ako ste imalo na mene, ljudi će vas voleti, nađite im se i u dobru i u zlu. Rodbinu poštujte koliko oni vas. Ne kupujte im za svadbe besmislene poklone, nedajbože neko ćebe. Uvek dajte pare u finoj koverti i potpišite se. Po tome će vas pamtiti i neće vas ogovarati.
O ljubavi bih mogla da napišem esej, ali neću. Prepoznaćete je kada za to dođe vreme, a kad se kome desi, to je već diskutabilno. Kada se meni desila, mislila sam da ću sopstveno srce ispovraćati od divote. Tvrdim, da će vam se mnogo puta učiniti da je nešto ljubav, a neće biti, već je to samo opijenost koja vremenom prođe kao težak mamurluk. Birajte sebi slične I nećete pogrešiti. U ovoj zemlji u kojoj sam vas teškom mukom odhranila nema nikakvog reda ni poretka. Na to se navikneš vremenom i postane ti normalno. Budite uspešni u tome što odaberete da radite, možda se neki avion bude zvao po vama, ili brzi voz kada ga kod nas izmisle.
Doživela sam bombardovanje Beograda, pamtim rat u Bosni, izbeglice, hiper inflaciju, sankcije, nemaštinu…Ovde deca umiru naočigled onih koji mogu da im pomognu, a neće. Hranu smo kupovali na ulici, gorivo iz flaša od Koka Kole isto na ulici. Cigare smo kupovali iz nedara Romkinja oko pijace. Strašna su to vremena bila, al opet bolja nego ova sada. Za tu hranu sa ulice smo imali para, za ovu sada po prodavnicama jedva. Narod nam je gladan i besan. Diskretan po pitanju svoje bespomoćnosti, ćuti po svojim jazbinama I čeka… Šta taj narod čeka, to niko nije još utvrdio. Ne čekajte ništa! Bežite odavde prvom prilikom! Nema ovde ničega. Ni piva posle deset uveče. Ni planova dužih od prekosutra. Kultura je sad već na izdisaju, kad vi budete odrasli, verovatno će umesto Narodnog muzeja biti hiper market ili parking.
Budite tolerantni prema drugačijima od vas. Ako je neko druge boje kože ili seksualne orjentacije, ne znači da je loš, samo je drugačiji od vas. Ne možemo svi da budemo odštancovani. Svest o ekologiji sam vam razvijala od malih nogu. Čuvajte svoju okolinu, posadite nešto, počistite za sobom. Verujem da će i vas kao i mene nervirati svi oni koji to ne rade. Naučite ih. Volite i poštujte svakog živog stvora u prirodi. Krzno nikada nisam nosila, al ne zato što nisam mogla da priuštim već mi nekako nije bilo fer. Tu me ispoštujte. Slušajte isključivo dobru muziku…zna se šta je dobra muzika.
Sine, budi pažljiv prema ženama, poštuj ih, nemoj nikada da budeš nasilnik, sve se to vrati instant karmom i strefi te kad se najmanje nadaš. Plati večeru, kupi cveće, dobićeš šta si hteo već na prvom dejtu. Uvek koristi kondom i nema da brineš. Sviraj neki instrument, žene to vole. Putuj. Budi samostalan, skuvaj sopstveni obrok, ispeglaj košulju, popravi nešto po kući. Ako budeš seo na motor, u grobu ću se prevrtati kao prase na ražnju. Mercedesa sebi zaradi, budi gospodin čovek. Restauriraj onaj babin gotivni kredenac, greota da propadne. Pantalone nosi da idu malo preko cipela i skidaj čarape kad jebeš. Ne pravi budalu od sebe. Kad piješ, ne mešaj pića…nikada! Znam o čemu ti pričam. Ne tuci se, um caruje…učila sam te to. Droga je zlo. Kockanje isto. Marihuana nije droga. Najveća ljudska vrlina je umerenost u svemu, ako to postigneš, znači da si uspeo. Nauči makar dva svetska jezika. Završi fakultet. Uzdam se u tebe da ćeš smisliti nešto što će promeniti svet, ili makar mali deo njega. Kad te žensko pita jesam li debela, reci joj istinu. Ako kaže sve je u redu, nije ništa u redu, veruj mi.
Ćerkama, imam da kažem nekoliko važnih stvari za jednu ženu. Pokušajte da učite iz tuđih iskustava. Znam da me nećete poslušati i da ćete ići glavom kroz zid kao i ja, al moja je dužnost da vas na to upozorim. Pre nego što se udate, završite fakultet. Ako vas neko od njegove familije pita šta se znate i umete, kažite: ništa! Sve što uradite nakon te izjave biće propraćeno aplauzom. Ja sam tu pogrešila. Ne brijte noge u petom razredu! Ne farbajte te plave kose u crno, preklinjem vas! Budite ženstvene u meri u kojoj vama to prija. Ne stavljajte silikonske sise. Hulahopke se ne oblače kao pantalone, pocepaćete ih. Na čarape ćete dati bogatstvo. Lepota boli. Kovrdžava kosa je lepa, ne ispravljajte je. Obrve su uvek različite koliko god se trudile da ih počupate isto. Stavljanje ajlajnera jeste veština. Savladajte je. Ako mislite da ćete đuskati celu noć u sipelama na štiklu, nema od toga ništa. Ravne cipele u gepeku od kola da imate, uvek. Vikleri se namorataju na spolja. U dijete i tablete za mršavljenje ne verujte, to je glupost. Mrdni guzicu, smršaćeš. Muškarci su jednostavni. Ne smaraj, ne proganjaj, budi misteriozna i zanosna I bićeš najvoljenija. Ne uzimaj u ruke njegov telefon, ne preturaj mu po džepovima. Ne plači za muškarcima, nije vredno. Ne budi kučka, to niko ne voli, PMS nije izgovor. Nauči da kuvaš.Ljubav preko stomaka dolazi. Nikada, nikada nemojte prestati da se bavite umetnošću. Neka vam ona bude zvezada vodilja. Mene je odvela tamo gde je trebalo. U pekmez uvek stavite malo vanile. Ajvar je lepši u malim teglama i ne kvari se. Ako presolite supu, stavite dva pampura unutra da se kuvaju pet minuta, i rešen problem.
Na tavanu imate jednu škrinju koju sam vam namenila. U njoj se nalaze ploče, kasete, cd-ovi, VHS-ovi, floppy diskovi, video rikorder i cd plejer. Nađite na netu šta je šta. U jednoj kesi ima preslica i vreteno od moje babe, i to nađite na netu šta je. One smešne cipele sam ostavila da vidite koliko je kretenska moda bila osamdesetih. Srebrna balska haljina je od vaše babe. Obucite je makar jednom u životu, Ja jesam. Ima tamo i jedan blokčić sa autogramima koje sam skupljala, klikeri iz mog detinjstva i neke kristalne čaše. Grafike i slike podelite ravnopravno kome se šta dopada. Ako sam nešto zaboravila, ne zamerite. Teško je sve mudrosti sažeti u par hiljada reči. Molim vas nemojte da mi napravite neki kretenski spomenik kad umrem u obliku mercedesa, za to sam se šalila. Nešto diskretno, može i neka kamenčuga sa Dunava, opušteno.
I da. Onaj ventil za vodu na placu se zavrće na suprotnu stranu.
Beskrajno vas volim,
mama.
 

Tihi

onaj što teče
Domorodac
#10
IN MEMORIAM

Čini mi se da je ’’stara kuma’’, tako sam je ponekad zvao, ne zbog godina nego iz poštovanja jer nije uvek imala ovoliko - nedavno i nenadno odlučila da ode. Njen blistav um koji nas je doskora redovno zbunjivao britkošću i sećanjem na događaje i datume koje smo ko zna kada i koliko puta zaboravili, zastao je, potamnio i njenim najbližima se činilo da gleda nekako kroz njih i da više nikog ne poznaje.
Nisam je video par godina ali nije prošla nedelja da je u razgovoru sa njenin sinom s kojim sam poslednjih meseci svakodnevno vodio duge razgovore, ne pomenemo, uvek po vedrom duhu, vitalnosti, vrcavom humoru... a i kako bi drugačije.
U skromnoj dvorišnoj kućici, tamo na Brdu, gde su pri davanju imena ulica već uveliko potrošili sve ruske pisce i pesnike, u teškim vremenima, ponekad i u nemaštini, vodila je brigu o porodici, mužu i sinovima, pa je u kući uvek bilo dovoljno samo onoga što se mora imati, a naročito pažnje, ljubavi, ponosa i dostojanstva, čega je, u stvari, u životu najviše i potrebno.
Sinovi su odrasli, raselili se, stvorili svoje porodice, ’’postali ljudi’’ ali su uvek poštovali reč majke, a to se moralo, verovatno bez posebnog oduševljenja, preneti i na snaje. Ćutale su ali su je poštovale. Koliko je to zaista tako, sazna se kad prođe dovoljno vremena i kada se rečeno, a češće i ono što nije izgovoreno, bolje odmeri i sagleda.
I tako, kao što je vreme došlo svima koji su bili i kao što će doći svima koji jesu, dođe danas i njeno vreme. Još da je potrajalo par godina - bio bi ceo vek!
Znam, neko će reći ’’pa naživela se, eh... tolike godine’’. A ja opet pomislim da ima ljudi koji se nikad ne nažive, koji prosto ne treba da idu od nas jer je bez njih svet nekako prazan i bar za nas, za sada preostale - nije i neće biti ono što je bio... Sunce ponovo izlazi i zalazi, samo će, neko vreme, sve izgledati i biti nekako drugačije.
Ali kad tako mora, ne može se tu ništa.
Pa eto kumo, ne bih te više zadržavao, odmori se, bio je ovo dug put... a prešao se baš brzo.
 

Tihi

onaj što teče
Domorodac
#11
I, šta sad, roditelji?’

Kad se otima za igračku u vrtiću – dođu mama i tata i viču malo i na vaspitačicu i na drugara, tuđe, ono loše dijete koje kvari njihovo i ne da mu da se igra. Jer, njihovo je zlatno! I tad sa ponosom u očima gledaju mezimca!
sta-sad-roditelji
Kad se potuče sa drugom u školi – dođu tata i mama, zaprijete kome treba, ucijene, samo da im zlato bude bezbjedno u školi, pa taman i da je krivo i da je započelo i da ugrožava druge. Ima i ono sva prava kao i sva djeca! I dalje se cakli ponos u očima jer takvog genija svijet nije vidio!

Kad počne da bježi sa časova u srednjoj, da psuje profesore i siledžijski da tretira drugare – dođu mama i tata i objasne svima da je sad u osjetljivim godinama, da ga niko ne razumije i da nikako nije kriv što ga svi izazivaju! Ponos su odavno zaboravili, ali mama i tata nisu umorni, ne, jedino oni ne odustaju, tako i treba da bude!

Kad jedva završi srednju, upišu ga mama i tata na privatni fakultet, jer – ko je još vidio da ima hljeba od državnog, a i što da se muči dijete kad će isto postići sa mnogo manje rada! Neće mama i tata da priznaju da su propustili da od svog mezimca stvore čovjeka, neće da vide da nema ni znanja ni volje ni za šta, ne, ne. Još uvijek ima nade!

Sada već uveliko uzima ćaletov dobar auto bez pitanja, jer već sa 15 je počeo da izlazi i da nikom ne govori gdje (a, ko bi i smio da ga pita). Ima preko 20 saobraćajnih prekršaja, ali tata ima druga u policiji i to se zataškava.

Šta će sin, mlad je, svi smo mi bili mladi i pravili gluposti! Već sada može da izdrži dosta alkohola na nogama, ma prvi je, bre, kad se pije, a već sa 15 je počeo da cirka iza škole. On je lud, on je brz i svi tako vole da budu u njegovoj blizini, jer mnogo je kul!

I tu su tragovi kočenja, neka krivina koja, gle čuda, do tad nije bila tu, tu je vrisak i bol. I tu je smrt.

I bio je dobar, fin dečkić iz ulice, nikad nije pravio probleme, primjeran đak i dobar drug!

Laž! Jedna za drugom jer o pokojniku samo najljepše, naročito kad je mlad!

Mnogo mi je muka. Što lažete? Zar ne mislite na svu tu djecu koja će opet tako pijana da sjednu za volan? Zar ne mislite da sve toliko smrdi i truli u ovoj silovanoj državi da je dosta prikrivanja. Sad je gotovo! On je mrtav! I sad počinje! Sad treba reći, vikati na sav glas da to tako ne može i ne treba!

Gdje ste mame i tate? Ne usuđujem se da diram u vašu bol, ali što plačete sad?!!!!! Kako ste dozvolili da vam kćerka od 15 bude zvijezda splavova i kafana? Zašto umirete od smijeha kad vam sin priča dogodovštine kako je pijan radio neku mnogo ludu stvar sa ortacima? Zašto je ne pitate gdje je krenula u tako kratkoj suknji i golih sisa u utorak, a sutra se ide u školu? Zašto dopuštate da vozi vaš auto, a tek je položio i ne trepnete kad pritisne gas malo jače? Zašto sad plačete?

Djeca nam se lože na osione debile, djecu pjevača i pjevačicica koja ničim drugim nisu zaslužila da budu poznata osim što su djeca već navedenih! Djeca bi da nam budu kao i oni! Piju dok se ne onesvijeste, pristaju na poniženje i kal samo da ih ne bi odbacili! Čemu ste ih to učili? Pa vi ih ispraćate u kafane sa riječima da se dobro provedu!

Fino društvo, primjerna djeca, a u društvu dilera i nekontrolisanih bogataških klinaca! Napaljenih debila! Cijeli svoj identitet zasnivaju na maminim i tatinim parama! To želite svojoj djeci? Tamo ih šaljete i ponosite se kako “vole život”! Lože se klinci da stoje u kafani pored onog jednog, kako bješe – mama mu je prepumpana pjevaljka, a tata pokojni kriminalac! Lože se da im dozvoli da sjednu u njegov separe! Šta nose u glavi?

I samo se čeka slika na popularnim sajtovima, jer ako vam tamo izađe slika iz noćnog provoda – e, pa da, tad ste neko. I svi su tako slatki i blesavi, sa malo više od onih dozvoljenih promila alkohola u krvi. I onda ne znamo otkud i kako se dogodilo da bahate budale udare i usmrte momka na mostu.

I onda ne znamo kako nam pogine 16-godišnjak na motoru, za koji njegovi roditelji uopšte i ne znaju! I čudimo se kad se šestoro mladih sroka u ledenu rijeku, a sekund prije toga su pjevali uglas i zezali se! Samo vi lajkujte slike na FB i aplaudirajte kad vam dijete stiče popularnost viseći po onome što je samo dno noćnog života – splavovi i ove moderne kafane!

I nakon svega toga muk! I laž. Jedna za drugom. Da opravadamo, da izbrišemo ako možemo. I niko nije kriv, i niko nije htio i oprostimo svi. I gurnemo pod tepih.

Evo ga ide vikend da se opet šokiramo prizorom slupanog automobila, brojem mrtvih i da opet kroz suze pričamo kako su bili primjerna djeca.
 
G

Gea

Gost
#12
Tih dana smetao mi je i njen nespretan hod, nered koji ostavlja za sobom - šminka u kupatilu, isprevrtane bočice parfema i ispreturana odeća po ormarima.
Stalno sam joj govorio: ''Iskra, trgni se! Probudi se, pobogu!''
Smetalo mi je i njeno kašnjenje, neodgovornost, zamišljenost.
Čak mi je postao odbojan i njen ekscentričan, upadljiv izgled - kratka bela kosa, tamni karmini, bunde do kolena i tanke nožice u ogromnim platformama.
Smetao mi je njen osmeh pun ljubavi i njena ruka na mom ramenu dok radim.
Smetalo mi je što je nosila moje košulje i jakne, i što ju je uspavljivao moj miris, pa bi uvek zaspala tik uz moj vrat, obavijajući me oko stomaka.
Smetale su mi njene prekrštene noge na stolu, pepeo na novinama, mrvice po nameštaju, ispodvlačene knjige i muzika koja mi je igrala po nervima.
Ili je slikala, bojila, žrvljala, ili je pisala, čitala, pravila nakit, sveće, ramove, kojekakve maske i figure.
Drugi su je smatrali izuzetno kreativnom, a ja izuzetno napornom.
Bila mi je nepodnošljiva tako svoja, tako netipična, drugačija, zanesena, naivna, daleko od prizemnog i realnog sveta.
Danima i noćima sam je kritikovao, ispravljao, kleo i pretio, i uvek sam joj govorio: ''Budi se, Iskra, život se ne vrti oko tebe!''
Iskra je uvređeno skupljala stvari za sobom, i kada sam se vraćao u naš stan, počeo sam da je viđam kako sedi ispred zgrade, u parku, sama na klupi i puši.
Pravio sam se da je ne poznajem.
Više nije spavala u našem krevetu.
Nije puštala muziku, nije ostavljala nered za sobom, nije ni jela u našem stanu, a knjige je vraćala na police, tako da izgledaju netaknuto.
Tad mi je još više smetala - smetalo mi je što nemam šta da joj zamerim, što nemam zbog čega da je kritikujem i nipodaštavam.
Smetalo mi je što se povukla, što je ćutljiva i tiha.
Sledećeg jutra probudio me zvuk radija i miris cveća, listova, trave i drveća.
Otvorio sam vrata spavaće sobe i ugledao Iskru kako pevušeći pravi herbarijum sa venčićem oko glave.
Zgrabio sam Iskru i svalio je na kauč.
Bacao sam cvetove, latice, travke i plodove svuda po stanu, uzevši na kraju tvrdu svesku sa onim starim, teškim, smeđim papirom i bacio ga pravo na Iskru.
Psovao sam je dok sam šutirao i gazio biljke na podu.
''Nikada nećeš biti normalna i ista kao sve druge žene.
Nikada se nećeš probuditi!'' viknuo sam u mržnji, uzeo kaput i zalupio vrata od stana.
Iskra ništa nije rekla.
Gledala me je zabezeknuto, čupava, sa venčićem od cveća koji joj je pao na grudi.
Na tom je mestu držala ruku, kao da pridržava venčić ili smiruje lupanje srca.
Nije me bilo briga.

Te noći kada sam se vratio, zatekao sam prazan stan.
Nije bilo ni cveća, ni perlica, ni papira, ni tempera, ni platformi, ni karmina...
Svi prozori su bili širom otvoreni tako da se njen miris sasvim izgubio.
Sve što je ostalo bilo je moje.
I u tom trenutku sam shvatio da sam ostao sam.
Na kauču sam ugledao pokidani venčić, a kada sam prišao bliže, pronašao sam jedan istrgnut stari, smeđi papirić na kome je pisalo:
''Iskra se probudila.''

/ izvor-Insp.blog /

 
Sviđa im se: Tihi

šufnudla

Kolonista
Kolonista
#13
Crna kutija
Praznici su uglavnom prošli, i polako se oporavljamo i prikupljamo s ove strane te višednevne orgije hrane, pića, voljnog i nevoljnog druženja.
Da, znam, kad se malo bolje razmisli, sve je to čudno i pomalo besmisleno.
Uostalom, kao i sve drugo u životu

Dakle, jedna godina je prošla, a ovo sad je ta neka nova.
Zgodno vreme da se baci pogled unazad, da se prođe kroz uobičajeno preispitivanje, ono "ko smo, gde smo, kuda idemo, šta treba da promenimo". I da poželimo sreću.
Takav je običaj.
Znam, naravno -to što svi jedni drugima ritualno žele sreću i sve najlepše, to je naravno samo jedna prazna forma.
Lepa, ali prazna.
Srećna, kažete?
Da, naravno.
Tako smo govorili i za onu pre nje.
I za onu još ranije.
I za još oko dve hiljade i sedamnaest drugih.
Drugih, a istih.
Sve one u jednom trenutku počnu tako da liče jedna na drugu.
Taman pomisliš da je prošlo, kad ono sve iz početka.
Zaista, vreme je iluzija. Godine su izmišljotina, a praznici smešna laž i komercijalna podvala.
Što bi rekli pesnici, putuju dani u sjajnom nizu, prolaze godine. Neke stare, neke nove. Neke dobre, a neke lake. Neke prave, a neke ne. I sve su vile, ma sve su kraljice. I sve su nevažne.
Naspram nje.
Da, nje. Možda baš ove?!
Srećna?
Naravno! Zašto ne?
Konačno, zašto sad ne bismo bili malo srećni? Sve drugo smo probali, i tugu, i bol, i nesreću, i očajanje. I, ne znam za vas, ali ja nešto i nisam bio impresioniran.
Pa hajde da sad malo probamo sa srećom – konačno, šta nas košta

Samo, odakle početi sa srećom?
I, kako?
Ima li neko uputstvo na netu?
U stvari, ima ih koliko hoćete.
I odlična su.
Samo ne rade. Bar ne za mene.
Kome verovati? Kako se snaći?

Živimo u takvom vremenu da se stvari oko nas menjaju vrtoglavom brzinom. Treba sve to izdržati. Treba imati snage, volje, želje, koncentracije...
Ali neke stvari, bar privremeno, ostaju gde su bile.
Eto, na primer, pozorište.
Pa zatim i ovi naši tekstovi o pozorištu i smislu i svemu pomalo, a ni o čemu određeno.
Jedna od njihovih dobrih strana je što im ne morate pridavati pažnju.
I ne morate verovati meni, autoru.
Znate i sami, ovo je vreme kad svako pokušava da Vam nešto proda, da vas na nešto navede, prevari, podvali, iskoristi...
Zato uopšte ni ne treba da mi verujete.
Jer, ko sam ja uopšte?
I šta ja hoću?
I koji su mi motivi?
Među nama govoreći, kad sam prihvatio da sastavljam ove neobavezne tekstove za Klub, imao sam nekoliko uslova:
Prvo, nema naručenih hvalospeva.
Drugo, nema tehničkih termina, reditelj ovo, scenograf ono – isključivo subjektivni doživljaj. Ono što je za mene važno i zanimljivo, i zašto mi je važno i zanimljivo.
Treće, ostajem anoniman. Čisto da bih zadržao slobodu da mogu reći ono što mislim.
I zato mi ništa nemojte verovati na reč. Svako ima svoj doživljaj, svi su doživljaji podjednako važni i podjednako nevažni, i svakome je vlastiti doživljaj najbliži i najvažniji.
Sad, koliko ćete verovati sebi, to je na Vama

Ako uopšte ima neke istine koju bih ja pristao da zastupam, ona bi se ukratko mogla opisati ovako:

Ništa nije sigurno, ništa čvrsto i ništa jednostavno.
Ništa nije samo ono što jeste. Sve uvek ispadne sasvim drugačije od plana i od očekivanja.
I u tome ima neke lepote i neke nade.
Daleko od toga da je prazno i dosadno mesto, ovaj naš svet je prava začarana šuma. Čak i kad krenete da obavite najobičniju stvar na svetu, na primer odete na pijacu da kupite krompir, usput dotaknete toliko neočekivano čudesnih ljudskih života, tuga, ljubavi da bi Vam se zavrtelo u glavu kad biste bili svesni.
Znate onu teoremu da se, preko dodirnih tačaka i poznanstava, bilo koje dve osobe na svetu mogu povezati u najviše šest koraka. Obično ne mislite na to, ali osoba koja na istoj tezgi bira šargarepu malopre je dobila poruku od prijateljice koja na dalekom Baliju vežba penjanje uz strme stene, a brat njenog dečka nedavno je upropastio ljubav svog života, pa je, skrhan i svestan krivice, iz potrebe da se korenito promeni, kupio klavir i sad na njemu komponuje dirljive melanholične pesme samo za sebe. On toga nije ni svestan, ali njegove pesme diskretno i pažljivo sluša devojka koju poznajete. Vi je znate kao grubijanku, hajdučicu koja ne poznaje nežna osećanja, ali to je samo maska iza koje krije svoju osetljivu prirodu. Devojka, koju biste, da znate, odmah zavoleli, i Vaš život bi se pretvorio u neslućenu raznobojnu dugu.
A sve što ste primetili, ili sve čega ste bili svesni, je pitanje "koliko košta šargarepa".
Ali ta čudesna razigrana nepredvidljivost ipak je tu, prisutna, i struju između ljudi kroz poglede, treperenja i iznenadna uznemirujuća osećanja.
I za tili čas može Vas izvesti iz Vašeg života, ili iz onoga što smatrate svojim životom, i spustiti Vas na neki novi uzbudljivi kontinent.
Znate kako je onaj iz priče u trenutku iz pustinje, navodno samo pomoću jedne jedine jabuke, stigao sve do Rima?
Navodno ga je u pustinji napao lav, i on je bacio jabuku u vazduh. Jabuka je pala na tlo, a, kao što je poznato, jabuka nikad ne pada daleko od stabla. I on se hitro popeo na to stablo, i, kad je video da ga lav ne može dohvatiti, odahnuo je i pao mu je kamen sa srca. Taj kamen je pogodio lava u glavu i ubo ga. Sad sam na konju, rekao je naš junak videvši mrtvog lava. I na tom konju je krenuo putem, a, kao što je poznato, svi putevi vode u Rim.
Naravno, ja mu od cele ove priče nisam poverovao ni jednu jedinu reč.
Ali u par navrata se i meni dogodilo nešto slično.
Sa tom razlikom što nisam bio u pustinji, nego na Novom Beogradu. I nije me napao lav, nego se ukazala potreba da se kupi krompir. I, nećete verovati, ali čim sam izašao, pojavila mi se notifikacija na smartfonu. I, da Vam ne dužim priču, nešto kasnije sam se, potpuno neobjašnjivo, našao u pozorištu.
I to na predstavi za koju već dugo nije bilo karata u prodaji.
Ali ja sam jednostavno uzeo jabuku i pojeo, bacio semenku na zemlju, iz semenke je izraslo drvo, ja sam se popeo na drvo, a nekoga je put, umesto u pozorište, odveo u Rim.
A njegove nepodignute karte za najpopularniju predstavu u gradu sam dobio ja. I to u prvom redu.
I tako sam odgledao CRNU KUTIJU.
Je li Vam poznat koncept crne kutije?
To je prosta ulaz-magija-izlaz mašina: ono kad Vi nešto preduzmete, na primer zagrizete jabuku, zatim se odigra neki čudesan nepoznat proces, i na drugu stranu izađe neki rezultat.
Na primer, poljubi Vas princ, ili se nađete u Rimu, ili u pozorištu.
Smartfon je zaista neka vrsta Crne kutije. Sa par lakih dodira, dobijete sliku sa plaže na grčkom ostrvu, nađete zajednička interesovanja sa spisateljicom iz Kalifornije, ili otkrijete nešto što niste znali o najboljem prijatelju.
Doduše, smartfon je i neka vrsta crne rupe. Par lakih dodira, i odjednom ste uvučeni u beskrajni sve brži vrtlog senzacija, i izgubite dodir sa stvarnošću oko sebe.
A može da rati i kao Aladinova čarobna lampa. Samo protrljate, i iz njega počnu da izlaze duhovi i demoni. Doduše, ne oni dobri što ispunjavaju želje, nego oni mračni. Svaki čovek je kao Mesec. Ima svoju mračnu stranu, koju sunce nikad ne obasjava, i o kojoj je najbolje ništa ne znati.
Ali Crna kutija sve zna. I, ako se neoprezno preveže, može Vas suočiti sa najvećim i najtežim izazovom od svih: sa Vama samima.
Naravno, preporučujem da pogledate CRNU KUTIJU. Inteligentna je i zabavna, što je najbolja kombinacija.
Ali, takođe naravno, nemojte mi verovati na reč – tražite i druga mišljenja.
U slučaju nužde, možete pokušati i sa vlastitim mišljenjem.
Ali ne preterujte – može da dovede do neočekivanih rezultata. Možete se iznenada naći u Rimu, ili u pozorištu, ili u vrućem pulsirajućem središtu života. Slobodno uskočite unutra, dosta je bilo opipavanja i probanja kakva je voda.
Nasuprot nekim uvreženim mišljenjima, život nije iscepkan na nepovezane ljude i nepovezane parčiće, nego je jedan, i svi smo uronjeni u njega. I mnogo je uzbudljiviji i raznobojniji nego što biste pomislili na prvi pogled. Možda čak spektakularan kao novogodišnji vatromet.
A i ta nova godina, i to Vam je jedna Crna kutija. Ko zna kroz šta ćemo sve proći, gde i kakvi ćemo se pojaviti tamo na drugoj strani. Ali jedno je sigurno: ako budete dovoljno slobodni i otvoreni, neće biti prazno i dosadno.
Pa srećno i čudesno Vam bilo putovanje



CRNA KUTIJA



*** srećna novaaaa ***



zaustavite zemlju, silazim...

crna kutija ili crna rupa?


Klub ljubitelja pozorista
http://pozorista.net
tel. 3373286
e-mail: scene@eunet.rs
 

Beba

Domorodac
Domorodac
#14
Negde u meni je kvar

U jednu sobu je stalo sve sto je potrebno da budem sretna,sve moje knjige konacno su pronasle svoje mjesto, svira muzika koju volim pomjesana sa dragim glasicima koji se cuju iz susjedne sobe, tu je i ova "carobna", sarena kutija, tu je i jedno rame pod koje se zavucem da najsladje sanjam, albumi sa fotografijama...Zasto onda vidim prazninu kad se zagledam u sebe? ...
"negdje u meni je kvar, i mrak sto me gricka ko mis..."
Mozda zbog tih fotografije koje ne smijem da pregledam jer se sa nih smiju neki ljudi kojih odavno nema, jer na njima nema nekih ljudi koji su u meni, jer sam na njima ja kakva vise nikad necu biti...
Mozda zbog toga sto osjecam da sam da bih ostvarila san prodala dio sebe...
Mozda sto ne zelim da se pomirim s tim da nikad vise nece biti dovoljno da bacim necije ime u vjetar da bih ostvarila magiju...
Cuda vise ne postoje ni u meni ni oko mene. Tesko je pomiriti se s tim.
..." i sva sam ko ona staklena stvar u kojoj veje kada je pomeris...
 
Top