• Dobrodošli na Ćaskanja! Mi smo zajednica koja okuplja članove sa prostora bivših jugoslovenskih republika. Budite slobodni, pregledajte naš sajt, pročitajte neke od započetih diskusija. Ako želite da učestvujete u diskusijama, pisati na forumu, kreirati albume, dodavati medije, a niste naš član, registrujte se. Registracija je besplatna i zahteva samo minut Vašeg vremena. I da ne zaboravimo: registrovanjem i prijavljivanjem na forumu uklanjate sve reklame koje se prikazuju na sajtu, jer nam je stalo do naših članova. Pridružite nam se!

Svetske vojskovođe i osvajači

anuška

Poznata ličnost
Starosedelac
Učlanjen(a)
17.07.2012.
Poruke
8.029
Broj reagovanja
5.516
Horoskop
Ovan
Najveći osvajači i najveće vojskovođe

gos.jpg

Hronologija osvajanja Napoleona Bonaparte

� 1769.
o 15. avgusta Napoleon Bonaparta rođen u Ajačiju na Korzici

� 1793. Postao general revolucionarne francuske vojske

� 1795. Učestvovao u gušenju pobune protiv Konventa

� 1796. Kao zapovednik vojske u Italiji u aprilu nekoliko puta porazio Austrijance i njihove saveznike Pijemonteze
o 15. maja u Parizu Pijemont ustupio Savoju i Nicu
o 7. maja Bonaparta prešao Po kod Pjaćence
o 14. maja ušao u Milano
o 27. juna papa potpisao primirje posle okupacije Lombardije
o 5. avgusta i 8. septembra pobede kod Kastiljonea i Basana, 14. novembra kod Arkole

� 1797. 14. januara pobeda kod Rivolija
o 2. februara predaja Mantove
o 18. aprila primirje u Leobenu, Austrija se odrekla Nizozemske, Lombardije i Modene, Bonaparta tajno obećao Veneciju
o 12. juna ulazi brodovima u Valetu i osvaja Maltu bez većeg otpora Vitezova malteškog reda. Na osvajački pohod se olučuje kao odmazdu prema vitezovima i Grand Masteru fon Hompešu koji volonterski pružaju pomoć od 500,000 franaka Luju XVI da uguši revoluciju u jesen 1789.
o 18. oktobra ugovorom u Kamporformiju Austrija priznala Cisalpinsku republiku (dotadašnju papsku oblast), Francuskoj pripala Belgija ,Jonska ostrva i teritorije do Rajne. Austrija dobila Veneciju, Istru, Dalmaciju i Boku Kotorsku.

� 1798. Pohod na Egipat:
o 19. maja iz Tulona isplovila flota sa 335 brodova: s vojnicima krenulo i oko 200 naučnika i umetnika
o 1. jula iskrcao se blizu Aleksandrije i zauzeo grad
o 21. jula pobedio je Mameluke u bici kod piramida
o 1. avgusta, u pomorskoj bici kod Abukira, engleski admiral Nelzon porazio francusku flotu
o 23. decembra ugovor Rusije i Turske koja Rusima otvara moreuze i luke
o 29. novembra druga kolonizacija protiv Francuske: Rusija, Engleska i Napulj

� 1799. Zauzeo Jafu i Gazu u Palestini
o 2. marta Rusi osvojili Krf i ostala jonska ostrva
o Po povratku iz Sirije, za tri nedelje, porazio egipatsku vojsku i uspostavio francusku vlast
o 22. avgusta napustio Egipat i vratio se u Francusku
o Posle poraza od austrijsko-ruske koalicije (mart-avgust), Francuzi napustili Italiju 25. i 26. septembra Francuzi potisnuli saveznike iz Holandije
o 9/10. novembra (18/19. brimera godine VIII) izveo državni udar, smenio Direktorijum i uvezo konzulstvo.
o Kao prvi francuski konzul, koncentrisao celokupnu vlast i postao neograničeni vladar Francuske

� 1800.
o 14-23. maja (u nameri da preko Italije dopre do Beča) prešao klanac Veliki Sv. Bernard, odsecajući Austrijncima odstupnicu
o 2. juna ušao u Milano i vaspostavio Cisalpinsku republiku (od 26. januara 1802. Italijanska republika)
o 15. juna primirje u Aleksandriji, Francuskoj vraćen Pijemont, Lombardija i Ligurije

� 1801.
o 9. februara u govor u Linevilu, Austrija Francuskoj priznala levu obalu Rajne, Belgiju i severnu Italiju, zadržavši venecijansku oblast
o 29. marta, ugovorom u Firenci napuljski kralj prepustio Toskanu sa ostrvom Elbom. Francuska vojska okupirala Napuljsko kraljevstvo

� 1802.
o 4. avgusta izabran za doživotnog konzula s pravom da naimenuje naslednika
o 21. septembra zvanično pripojen Pijemont. Toskana proglašena za Etrursku kraljevinu.

� 1803.
o 27. septebra vojno kapitulirala Švajcarska, koja je postala Helvetska republika

� 1804.
o 2. decembra Napoleon I Bonaparta svečano krunisan za cara

� 1805. Obnovljena neprijateljstva sa Engleskom
o 22. marta centralistički ustav nametnut Holandiji
o 26. maja u Milanu krunisan za kralja Italije
o 6. juna Ligurska republika (Đenova) pripojena Francuskoj
o Treća Koalicija protiv Francuske: Engleska, Rusija, Švedska, Austrija, Napulj; Pruska neutralna
o 20. oktobra austrijska vojska poražena kod Ulma
o 21. oktobra kod rta Trafalgar Nelson gotovo uništio francusko-špansku flotu i u bici poginuo
o 2. decembra pobeda nad rusko-austrijskom vojskom kod Austerlica
o 26. decembra mir u Požunu: Austrija gubi venecijansku oblast (pripojena Italiji), Istru i Dalmaciju

� 1806.
o 1. avgusta prestalo da postoji Sveto Rimsko Carstvo
o 12. jula Pariskim ugovorom stvorena Rajnska konfederacija, 16 nemačkih knezova kojima gospodari Napoleon
o Četvrta koalicija protiv Francuske, Engeska s Rusijom, uvučena Pruska
o 14. oktobra porazio prusku vojsku kod Jene i Aueršteta (Tiringija)
o 27. oktobra ulazi u Berlin, proširio Rajnsku konfederaciju
o 27. novembra Francuzi u Varšavi, gde Napoleon zimuje

� 1807.
o 14. juna porazio rusku vojsku kod Fridlanda
o 7-9. jula u Tilzitu mir sa Rusijom i Pruskom. Pruska izgubila teritorije na levoj obali Elbe koja postaju Vestfalska kraljevina; Gdanjsk slobodan grad; od pruske Poljske nastalo Varšavsko vojvodstvo
o 27. oktobra u Fontemblou Španija dopušta prolaz francuskim trupama kod Portugalije
o 30. novembra Francuzi uzeli Lisabon i okupirali severnu Španiju

� 1808.
o 2. maja ugušena pobuna u Madridu
o 4. decembra Napoleon ušao u Madrid

� 1809. Austrija na čelu pete koalicije protiv Francuske
o 12. maja Napoleon ušao u Beč
o 17. maja pripojena papska država, 6. juna uklonjen papa
o 6. jula pobeda u bici kod Vagrama
o 14. oktobra Šenbrunski mir sa Austrijom: Salcburg Bavarskoj; Trst, Istra, Primorska, Dalmacija, Koruška i Kranjska ušle u Ilirske provincije; Veliko Varšavsko Vojvodstvo uvećano zapadnom Galicijom

� 1810.
o 9. jula pripojio Kraljevinu Holandiju

� 1810-1811. pripojio nemačke obale na Severnom moru, sa Bremenom i Hamburgom; zauzećem Libeka, dopro do Baltika

� 1812. U aprilu ultimatum ruskog cara Aleksandra I da Francuzi napuste Prusku i Pomeraniju;
U maju Napoleon u Drezdenu okuplja sve evropske vladare
o 24. juna armija (700.000) Francuza i saveznika prešla Njemen i krenula na Rusiju
o 7. septembra bitka kod Borodina otvorila put ka Moskvi
o 14. septembra Napoleon ušao u Moskvu
o 19. oktobra krenuo natrag. �Odstupanje iz Rusije� pretvoreno u užasnu nesreću
o 5. decembra Napoleon krenuo za Pariz
Francuska vojska u Španiji (200.000) popustila pred Englezima

� 1813.
o 28. februara Pruska u savezu s Rusijom
o 2. maja u Saksoniji Napoleon potukao Ruse i Pruske kod Licena
o 21. maja nova pobeda kod Baucena, oslobodio Saksoniju i veći deo Šleske
o 4. juna primirije sa saveznicima u Plajsvicu
o 10. avgusta Austrija se povukla iz pregovora u Pragu
o 12. avgusta Austrija se pridružila šestoj koaliciji protiv Francuske
o 9. septembra objavljeno raspuštanje Rajnske konfederacije
o 16-19. oktobra Napoleon je poražen u bici kod Lajpciga i povukao se do Rajne
o 2-4. novembra Francuska vojska prešla Rajnu
o U novembru Francuzi napustili Holandiju
o 1. decembra objava saveznika �Mir Francuskoj, rat Napoleonu�

� 1814.
o 1. januara saveznici prešli Rajnu
o 30. marta kapitulirao Pariz, Napoleon u Fontenblou
o 2. aprila Senat svrguo Napoleona i 6. aprila proglasio za kralja Luja XVIII; Napoleon abdicirao
o 3. maja Luj XVIII ušao u Pariz
o 4. maja Napoleon se povukao na ostrvo Elbu
o 30. maja Luj XVIII prihvatio prvi pariski ugovor koji je Francuskoj priznao granice iz 1792.

� 1815. 1. marta Napoleon se iskrcao u Frežisu
o 20. marta uašo u Pariz i ponovo uzeo vlast (vladavina od 100 dana)
o 9. juna potpisan završni dokument Bečkog kongresa
o 18. juna, u bici kod Vaterloa, kod Vaterloa u Belgiji, Napoleon je teško poražen
o 22. juna u Parizu ponovo se povukao u korist svog sina Napoleona II. Engleska ga proterala na ostrvo Svetu Jelenu

� 1821.
o 5. maja Napoleon I Bonaparta umro na Svetoj Jeleni.

General Džordž S. Paton.

Džordž Smit Paton Junior (engl. George Smith Patton), 11. novembar 1885. – 21. decembar 1945., bio je jedan od najboljih američkih generala u Drugom svetskom ratu. U svojoj vojnoj karijeri, dugoj 36 godina bio je među prvim američkim oficirima koji su zagovarali stvaranje modernih oklopnih jedinica, komandovao je američkim jedinicama u Severnoj Africi, Siciliji i u Evropi. U američkoj vojsci ostao je zapamćen po nadimku „Stari krv i petlja“ ("Old blood and guts"), koji je dobio zahvaljujući pogrešnom citiranju njegove izjave u kojoj je rekao da je za pobedu u ratu potrebna ne samo krv već i mozak ("Blood and brains"). Zvanična istorija stvorila je predstavu o generalu Patonu kao o briljantnom vojnom lideru koji je povremeno imao epizode neposlušnosti i nestabilnosti.

Njegovi potčinjeni, kako oficiri tako i vojnici pamtiće ga ne samo po briljantnom komandovanju, ludoj hrabrosti i istrajnosti, već i po oštrim, često vulgarnim govorima kojima je podizao moral svojim jedinicama. U jednom takvom govoru koji je održao vojnicima američke 3. armije neposredno pre nego što će se zaputiti u Francusku, Paton je rekao:

“ Postoji jedna veoma bitna stvar koju ćete shvatiti tek kada sve ovo bude gotovo i kada se vratite kući. Zahvaljivaćete Bogu kada dvadeset godina kasnije budete sedeli pored kamina sa svojim unukom na kolenu i kada vas bude pitao šta ste radili u ratu, nećete morati da ga prebacite na drugo koleno, nakašljete se i kažete: „Lopatao sam balegu u Luizijani. ”
Porodica

Paton je rođen u mestu San Gabrijel u Kaliforniji, od oca Džordža Smita Patona i majke Rut Vilson, ćerke Bendžamina Dejvisa Vilsona, uglednog lokalnog zemljoposednika i političara i jednog od prvih pionira koji je krenuo 1840. god na zapad da bi tamo ostao i stekao značajan imetak. Rodio se u porodici čiji su muški potomci bili civili, advokati i političari, dok su vojnici postajli samo po pozivu. Njegov deda Džordž Paton učestovao je u Američkom građanskom ratu kao pukovnik Konfederacije i poginuo je 1864. god. u bici kod Sedar Krika u Vinčesteru u Virdžiniji.

Paton je od malih nogu čitao Ilijadu i Odiseju, Bibliju i dela Viljema Šekspira. Odrastao je slušajući priče o podvizima vojnika Konfederacije u Američkom građanskom ratu i o svom dedi. Inspirisan ovim pričama mali Paton je još kao klinac maštao o tome da jednog dana postane general i heroj.
Obrazovanje

Paton je godinu dana pohađao Vojni institut u Virdžiniji, pre nego što je prešao u Vest Point. Po završetku prve godine pao je zajedno sa Kortni Hodžisom (zbog lošeg znanja iz matematike) ali se ponovo upisao i diplomirao 1909. god.

Paton je bio inteligentno dete i intenzivno je proučavao klasičnu književnost i vojnu istoriju još od malih nogu, ali je najverovatnije patio od nedijagnostifikovane disleksije, što će mu u velikoj meri otežati njegovo školovanje. Vrlo kasno je naučio da čita, i nikada nije naučio osnovne veštine kao što je spelovanje. Zbog ovog poremećaja trebalo mu je pet godina da završi Vest Point.

Dok je bio na školovanju u Vest Pointu, Paton je obnovio svoje poznanstvo sa prijateljicom iz detinjstva Beatris Ajer, ćerkom bogatog teksilnog industrijalca. Njome se oženio ne dugo nakon diplomiranja.

Po završetku školovanja učestvovao je na letnjim Olimpijskim igrama koje su održane 1912. god. u Stokholmu. Predstavljao je SAD u novoj atletskoj disciplini, petoboju. U ukupnom plasmanu osvojio je peto mesto. Bio je na vrhu tabele sve do takmičenja u streljaštvu kada je jedan njegov hitac najverovatnije promašio metu, iako je Paton tvrdio da je prošao kroz rupu koju je napravi prethodni hitac.

Kao i većina članova njegove porodice, Paton je često tvrdio da je imao žive vizije svojih predaka. Čvrsto je verovao u reinkarnaciju što se i manifestovalo u njegovom uverenju da je u prošlim životima bio kartaginski vojskovođa Hanibal, rimski legionar, napoleonov feldmašral i mnoge druge istorijske ličnosti.
Rana vojna karijera

Tokom sukoba na meksičkoj granici 1916. god. Paton je bio u sastavu 13. Teksaškog konjičkog puka i pratio je brigadnog generala Džona Dž. Peršinga kao njegov ađutant tokom potere za Pančom Vilom. Tokom ovog sukoba Paton je uz pomoć deset vojnika iz 6. pešadijskog puka ubio „Generala“ Hulia Kardenasa, komandira Vilinih ličnih telohranitelja. Zbog ove akcije kao i zbog naklonosti koju je Paton pokazivao prema svom revolveru Kolt Mirotvorac (Colt Peacemaker), Peršing mu je dodelio nadimak „Bandit“ (Bandito).
Prvi svetski rat

Neposredno pre izbijanja Prvog svetskog rata general Peršing unapredio je Patona u čin kapetana. Po ulasku SAD u rat Paton je zatražio od Peršinga da mu poveri komandu nad nekom od američkih jedinica na prvoj liniji fronta. Peršing mu je poverio komandu nad novoformiranim Američkim tenkovskim korpusom. Pretpostavlja se, mada nikada nije tačno utvrđeno da je Paton učestovao u Bici kod Kambrea u kojoj su prvi put upotrebljeni tenkovi u značajnom broju. Pošto Američki tenkovski korpus nije učestvovao u oboj bici, a malo je verovatno da bi englezi poverili komandu nad svojim oklopnim jedinicama američkom oficiru, Patonu je najverovatnije poverena posmatračka uloga. Zbog svoje uspešnosti u organizaciji obuke (formirao je školu za američke tenkiste u Lanžeru u Francuskoj) i komandovanju američkim oklopnim jedinicama, unaprećen je dva puta. U činu potpukovnika postavljen je za komandanta Američkog tenkovskog korpusa koji je prvo bio deo Američkih ekspedicionih snaga, a zatim deo američke 1. armije. Učestovao je u Sen Mišel ofanzivi 1918. god. kada je i ranjem metkom iz mitraljeza dok je pomagao da se zaglibljeni američki tenk izvuče iz blata. Metak mu je prošao kroz gornji deo butine. Paton je mnogo godina kasnije često, nakon što bi na nekim društvenim događajima popio malo više, svlačio pantalone pokazujući svoju ranu nazivajući podrugljivo sebe „generalom sa pola stražnjice“.

Za zasluge u Meza-Argonskoj ofanzivi Paton je odlikovan Purpurnim srcem i Krstom za istaknute zasluge u službi i unapređen je u pukovnika. Dok se Paton oporavljao od rana Prvi svetski rat je završen.

I
zmeđu dva rata

Dok je bio na službi u Vašingtonu 1919. god. Paton je upoznao i postao blizak prijatelj Dvajta D. Ajzenhauera koji će igrati veoma značajnu ulogu u nastavku njegove vojne karijere. 1920. god. uputio je peticiju Američkom Kongresu u kojem je zatražio da se popravi stanje u finansiranju američkih oklopnih snaga ali bezupešno. Posvetio se popularizaciji ovog roda vojske pišući članke o taktici korišćenja oklopnih jedinica predlažući nove načine njihove upotrebe. Radio je i na modernizaciji tenkova. Međutim, zbog nedostatka finansijskih sredstava koja su bila neophodna za finansiranje oklopnih jedinica Paton je bio prinuđen da se ponovo vrati u konjicu.

Jula 1932. god. Paton je služio pod načelnikom generalštaba generalom Daglasom MakArturom kao major koji je predvodio američku konjicu u borbi protiv Bonus armije.

Posle toga je bio raspoređen na Havaje odakle je ponovo pokušao da ubedi Kongres u ispravnosti finansiranja oklopnih jedinicca. Pred kraj tridesetih godina poverena mu je komanda nad Fort Majerom u Virdžiniji. Odmah nakon uspeha nove nemačke taktike blickriga u Evropi, koja se bazirala na upotrebi snažnh oklopnih snaga, Paton je zahvaljujući nepobitnim argumentima koje su mu pružali nemački uspesi konačno uspeo da ubedi Kongres u potrebu osnivanja oklopnih divizija. Po dobijanju saglasnosti Kongresa Paton je unapređen u brigadnog generala i poverena mu je komanda nad oklopnom brigadom. Brigada je vremenom prerasla u 2. oklopnu diviziju, a Paton je dobio čin general-majora.
Drugi svetski rat

Tokom priprema za ulazak u rat Paton je formirao školu za obuku tenkovskih posada za ratovanje u pustinjskim uslovima u Indiju u Kaliforniji. Takođe je komandovao jednom od dve vežbovne armije u velikim manevrima koji su održani u Luizijani 1941. god.
Kampanja u Severnoj Africi

1942. god. general Paton komandovao je američkom 1. oklopnom divizijom koja se u sklopu savezničke Operacije Baklja (Operation Torch) iskrcala na obalama Alžira i Maroka. Paton i njegov štab stigli su u Maroko na krstarici USS Ogasta koja je prilikom ulaska u luku Kazablanka došla pod vatru francuskog bojnog broda Žan Bart.

Posle poraza američkih snaga od strane nemaca u bici kod Kaserine prolaza 1943. god. Paton je unaprećen u general-pukovnika i poverena mu je komanda nad 2. američkim korpusom. Iako je vrlo insistirao na obuci i disciplini, zaslužio je poštovanje svojih vojnika koji su ga uglavnom voleli. Ponovno uspostavljanje discipline u američkim redovima se isplatilo. U martu je započela nova kontra-ofanziva i američke jedinice potisnule su nemačke snage istočno od prvobitnih položaja. U isto vreme britanske snage pod komandom generala Montgomerija napale su nemce sa juga. Posle žilvog ali bezuspešnog otpora nemačke snage u Tunisu su se predale 13. maja 1943. god.
Kampanja u Italiji

Zahvaljujući uspesima koje je postigao u Severnoj Africi, Patonu je poverena komanda nad 7. američkom armijom koja je trebalo da učestvuje u isrkcavanju na italijansko ostrvo Siciliju. Dodeljen mu je zadatak oslobađanja zapadnog dela ostrva dok je Montogomeri imao zadatak da oslobodi istočni deo ostrva i oslobodi Mesinu čime bi nemačkim i italijanskim trupama na ostrvu bila odsečena odstupnica.

Ne želeći da prepusti svu slavu svom suparniku Montgomeriju Paton je neverovatnim tempom oslobodio zapadni deo ostrva, oslobodio Palermo, a zatim i Mesinu. Njegove trupe ušle su u grad 17. avgusta 1943. god. samo dva sata pre dolaska prethodnica Montgomerijeve 8. armije.

Patonov imidž surovog ratnika i krvožedni govori koje je držao nisu nailazili na dobar prijem u javnosti savezničkih zemanja. Njegova vojna karijera skoro je bila gotova kada je u avgustu 1943. god. prilikom posete vojnoj bolnici verbalno napao i ošamario dva američka redova koje je smatrao kukavicama zato što su u bolnicu smešteni zbog kontuzije ili ratnog zamora što je psihičko stanje, a ne rana stečena u borbi. Kasnije se pokazalo da je jedan od ovih redova imao malariju. Zbog ovog incidenta Paton je neko vreme bio izvan vidokruga i bilo mu je naređeno da se izvini vojnicima. Ma koliko to ironično zvučalo, danas postoji teorija po kojoj je i sam Paton bio žrtva borbenog zamora. Zbog samog incidenta u javnosti su se pojavili zahtevi za njegovom ostavkom ili otpuštanjem. U skladu sa tim oduzeta mu je komanda nad 7. armijom koja se spremala za operacije u Italiji.

Iako je privremeno bio suspendovan Paton je svojim prisustvom stvarao lažnu sliku kod Nemaca o novim mogućim mestima savezničkih iskrcavanja. Dok je boravio na Korzici smatralo se da će očekivano savezničko iskrcavanje biti na jugu Francuske. Za vreme njegovog boravka u Kairu nemci su smatrali da će savezničko iskrcavanje verovatno uslediti na Balkanu. Strah od generala Patona vezao je mnoge nemačke trupe na pretpostavljenim mestima iskrcavanja i odigrao je važnu ulogu u prikrivanju priprema za pravo savezničko iskrcavanje u Normandiji na severu Francuske.
Normandija

U periodu neposredno pred D-Dan Paton je držao govore i javne nastupe širom Britanije kao komandat nepostojeće Prve armijske grupe koja je trebalo da izvrši iskrcavanje u reonu Kalea. Bio je to još jedan od načina na koji su saveznici zavaravali nemačke obaveštajce u pogledu tačne lokacije i vremena iskrcavanja. Sve ove aktivnosti uključujući i stvaranje prividnih lažnih mesta koncentracija trupa uz pomoć gumenih i drvenih maketa desantnih čamaca, tenkova, aviona i dr. odvijale su se u sklopu Operacije Fortitud.

Nakon iskrcavanja savezničkih snaga u Normandiji i početnog neuspeha u proboju nemačke linije fronta, Patonu je poverena komanda nad 3. armijom koja je trebala da zauzme položaj na krajnjem desnom krilu savezničkog ratnog rasporeda.

Pod njegovom komandom 3. armija je u sklopu Operacije Kobra koja je počela 25. jula 1944. god. uspešno probila nemačku liniju fronta zapadno od Sent Loa odsekavši Šerbur od ostatka nemačkih snaga. Proboju 3. armije prethodio je snažan artiljerijski baraž i vazdušno bombardovanje. Do kraja avgusta meseca čitava Bretanja bila je oslobođena. Patonove jedinice oslobodile su Sent Malo i opkolile Brest, Loren i Sent Nazer. Treća armija uspešno je odbila poslednji nemački kontranapad u Francuskoj koji je krenuo iz Mortena u pravcu Avranša i koji je trebalo da ponovo uspostavi liniju fronta na mestu gde je probijena. Posle tri dana borbi nemci su se povukli kako bi izbegli opkoljavanje samo da bi ih ista sudbina stigla u džepu kod Faleza.

U toku avgusta meseca položaj savezničkih jedinica bio je idealan za izvođenje operacije sveobuhvatnog opkoljavanja jedinica nemačke 7. armije u Francukoj. Patonovoj 3. armiji poverena je uloga južnog kraka klješta dok je sa severa obruč trebalo da zatvore britanske i kanadske jedinice pod komandom feldmašrala Montgomerija. Patonove jedinice stigle su do Aržantana 13. avgusta. Iako je Paton želeo da nastavi dalje napredovanje ka Falezu i zatvori obruč, 14. avgusta je dobio naređenje da svoje prethodnice koje su već stigle do Faleza povuče u Aržantan i sačeka da obruč zatvore britanske snage. Krajnje besan nije mogao da učini ništa drugo nego da gleda kako kroz otvor u obruču koji u jednom trenutku nije bio širi od desetak kilometara prolaze kolone nemačkih vojnika i vozila. Britanske jedinice zatvorile su obruč 19. avgusta ali je tada već bilo kasno jer je većina nemačke 7. armije evakuisana. U obruču je zarobljeno 40.000 nemačkih vojnika, a u borbi je poginulo oko 10.000. Da je Montgomeri bio brži u obruču bi se našlo preko 100.000 nemačkih vojnika.

Paton je u borbama u Francuskoj uspešno upotrebio taktiku „blickriga“ protiv njenih tvoraca prešavši 600 milja za samo dve nedelje. Patonove jedinice oslobodile su veći deo severne Francuske i zaobišle Pariz dok su snage francuskog maršala Leklerka pomogle ustanicima u gradu da oslobode prestonicu.
Lorena

Patonova ofanziva je zastala 31. avgusta 1944. god. kada je njegova armija ostala bez goriva u blizini reke Meze, neposredno nadomak grada Meca u Francuskoj. Vreme koje je potrošeno na dopunu jedinica gorivom i municijom Nemci su iskoristili da bi utvrdili grad i pretvorili ga u tvrđavu. Grad koji je bio utvrđen još iz vremena Francusko-Pruskog rata 1870. god. imao je preko dvadeset forova od kojih su najveći bili naoružani topovima kalibra 105 mm i 150 mm, uglavnom francuske proizvodnje. Borbe za Mec trajale su od početka oktobra do krja novembra meseca prouzrokojući teške gubitke na obe strane. Garnizon u gradu kapitulirao je 23. novembra ali su posade nekih forova pružale otpor sve do sredine decembra.

U ovim borbama gubici američke 3. armije iznosili su preko 7.000 mrtvih i ranjenih vojnika. Obilazeći ranjenike u obližnjoj bolnici nakon što se Mec predao, Paton je upitao jednog vojnika da li zna da je Mec pao. Vojnik mu je odgovorio da zna. Na to mu je Paton stegao ruku, nasmejao se i rekao: "Sine, sutra će u novinama osvanuti naslov ››Paton oslobodio Mec‹‹, ali ti i ja znamo da je to prokleta laž. Mec ste oslobodili ti i tvoji drugovi."
Ardenska ofanziva

Pred kraj 1944. god. nemačka vojska je po Hitlerovom naređenju učinila poslednji očajnički pokušaj kako bi porazila savezničke jedinice na Zapadnom frontu. Ardenska ofanziva je bila poslednja velika ofanzivna operacija nemačke vojske. 16. decembra 1944. god. u napad je krenulo 29 nemačkih divizija sa oko 250.000 vojnika. Napad je usledio na delu fronta između grada Monšaua na severu i grada Ehternaha na jugu, gde su savezničke snage bile najslabije. Nemačke jedinice sastavljene od 6. SS oklopne armije, 5. oklopne armije i 7. armije imale su zadatak da probiju američke položaje u oblasti Ardena, forsiraju reku Mezu između Liježa i Namura, zaobiđu Brisel i izbiju na obalu kod Antverpena. Hitler je smatrao da će u slučaju da ova operacija bude uspešna, zapadni saveznici biti prinuđeni da sklope separatni mir sa Nemačkom. Loše vremenske prilike i teška zima pogodovale su nemačkim jedinicama jer su maskirale kretanje tenkova i onemogućavale dejstvo savezničke avijacije.

Patonova 3. armija koja je operisala u oblasti Saar, izbila je 15. decembra na Zigfridovu liniju. Na konferenciji u Verdenu 19. decembra, na kojoj je prisustvovao i Paton, saveznički komandanti razmatrali su težinu situacije na frontu koji je bio potpuno probijen. Konstatovano je da je hitno neophodno izvršiti napad na južno krilo neprijatelja. Međutim, jedina borbena formacija koja je mogla da izvrši ovaj zadatak bila je Patonova 3. armija čiji borbeni poredak je bio orijentisan ka istoku. Na opšte zaprepaštenje prisutnih Paton je izjavio da može da otpočne kontranapad na nemačko južno krilo sa tri divizije u roku od tri dana. Prisutni generali smatrali su da je nemoguće rotirati borbeni poredak čitave armije za 90° i izvršiti kontranapad u tako kratkom roku. Međutim, ono što je Paton prećutao bila je činjenica da je još 12. decembra naredio svom štabu da izuči situaciju u kojoj bi od 3. armije bilo zahtevano da izvrši kontranapad sa juga na nemački prodor u sektoru američke 1. armije.

U trenutku kada je situacija bila najkritičnija, Paton je rotirao 3. armiju za devedeset stepeni i krenuo u proboj ka malom saobraćajnom čvorištu Bastonju u kojem su se nalazile opkoljene jedinice američke 101. vazdušno-desantne divizije. I danas je uvreženo mišljenje da ovakav manevar čitave armije, u tako kratkom vremenskom periodu mogao da izvede samo Paton. Do kraja februara Nemci su potisnuti na početne položaje, a Patonove jedinice nastavile su da napreduju u pravcu Sarskog basena na Nemačkoj teritoriji.

3. armija je prešla reku Rajnu kod Openhajma 22. marta 1945. god. Potom je poslao operativnu grupu Baum koja je imala zadatak da oslobodi američke ratne zarobljenike u logoru Hamelburg u kojem se nalazio i njegov zet Džon K. Voters.

Paton je planirao da oslobodi Prag u Čehoslovačkoj kada je stiglo naređenje o obustavljanju daljeg američkog napredovanja. Bez obzira na to njegove trupe oslobodile su Pilsen (6. maja 1945. god.) kao i najveći deo zapadne Bohemije (Češke).
Posle nemačkog poraza

Nakon završetka rata u Evropi Paton je bio veoma razočaran zato što je saveznička komanda odbila da mu poveri borbenu komandu nad nekom od američkih armija na Pacifiku kako bi nastavio da se bori protiv Japanaca. Nezadovoljan svojom ulogom vojnog guvernera Bavarske i siguran da za života više neće učestovati ni u jednom ratu, Paton je počeo da se ponaša čudno. Njegova pisma upućena porodici u Americi bila su puna anti-ruskih i anti-semitskih izjava.

Paton se uskoro opet našao u nemilosti američkih političara i javnosti. U jednom razgovoru sa novinarima uporedio je nemačke naciste sa gubitnicima na američkim parlamentarnim izborima. Ubrzo po davanju izjave smenjen je sa dužnosti komandanta 3 armije. Prebačen je u 15. armiju u kojoj je imao zadatak da učestvuje u pripremi istorije Drugog svetskog rata.

Ogorčen i ljut Paton je u oktobru 1945. god. preuzeo komandu nad američkom 15. armijom. Nameravao je da da ostavku na ovaj položaj ali ga je u tome pretekla teška saobraćajna nesreća koja se dogodila 9. decembra 1945. god. Mnogi teoretičari zavere smatraju da je vozaču koji je upravljao kolima naređeno da namerno izazove nesreću zato što je Paton navodno nameravao da se po povratku u SAD kandiduje za predsednika. Paton je preminuo u bolnici od posledica nesreće 21. decembra 1945. god. i sahranjen je na američkom vojničkom groblju u Hamu u Luksemburgu.

Izvor: Wikipedia.

  1. Ervin Romel

    Ervin Romel (nem. Erwin Johannes Eugen Rommel) (15. novembar, 1891 � 14. oktobar, 1944) je bio nemački general i komandant Nemačkog afričkog korpusa za vreme Drugog svetskog rata. Poznat je i pod nadimkom Pustinjska lisica (Desert Fox).

    200px-Rommel_with_his_aides.jpg

    Romel je rođen u mestu Hajdenhajm udaljenom oko 50 km od Ulma, u državi Virtemberg kao drugi sin iz braka protestanstkog upravitelja srednje škole u Alenu, Ervina Romela starijeg i Helene fon Luc, ćerke uglednog lokalnog zvaničnika. Bračni par je imao još tri deteta, dva sina Karla i Gerharda i ćerku Helenu. Kasnije, sećajući se svojih dečačkih dana Romel je napisao "imao sam veoma srećno detinjstvo". Mladi Ervin nosio se mišlju da postane inženjer ali je na očev nagovor 1910. god. pristupio lokalnom 124. Virtenberškom pešadijskom puku kao oficirski kadet i uskoro je poslat u oficirsku školu u Dancingu.

    Tokom Prvog svetskog rata Romel je služio u Francuskoj, kao i na rumunskom i italijanskom frontu. Tokom rata Romel je tri puta ranjavan i odlikovan je Gvozdenim krstom - prve i druge klase. Takođe je postao najmlađi dobitnik najvišeg pruskog odlikovanja "Ordena za zasluge" (Pour le M�rite), počasti koja je bila rezervisana samo za generale. Ovo odlikovanje je dobio zbog zasluga u borbama u planinama severo-istočne Italije, naročito u bici kod Longarone i zauzeću planine Matažur kada je zarobljeno 150 italijanskih oficira, 7000 vojnika i 81 artiljerijsko oruđe. Njegov bataljon je takođe odigrao ključnu ulogu u bici kod Kobarida (bici za Kaporeto ) kada je nemačka vojska izvojevala jednu od najznačajnijih pobeda nad italijanskom vojskom.

    Posle rata Romel je bio komandant bataljona i instruktor u Drezdenskoj pešadijskoj školi (1929-1933) i Potsdamskoj vojnoj akademiji (1935-1938 ). Njegovi ratni dnevnici, Infanterie greift an (Pešadijski napadi), objavljeni 1937. god. postali su jedan od glavnih vojnih udžbenika i privukli su pažnju Adolfa Hitlera koji ga je iste godine angažovao da obučava Hitler Jugend. 1938. god. Romel već u činu pukovnika imenovan je za komandanta vojne akademije u Viner Nojštatu. Međutim, ubrzo zatim napušta ovaj položaj zato što je imenovan za komandanta hitlerovog ličnog zaštitnog bataljona (Fuhrer-Begleitbattalion). Dok je službovao na ovom položaju Romel se veoma zbližio sa Hitlerom. Bio je zadužen za njegovu ličnu bezbednost tokom posete okupiranoj Čehoslovačkoj. Neposredno pred invaziju na Poljsku unapređen je u čin general-majora. Kao izraz velike naklonosti Hitler je naredio da Romelovo unapređenje stupi na snagu retroaktivno od 1. juna 1939. god.

    1940. god. Romel je dobio komandu nad 7. oklopnom divizijom, koja je kasnije dobila nadimak Gespenster-Division ("Divizija duhova" zbog neverovatne brzine napredovanja koji je uspevala da postigne usled čega se često događalo da čak i nemačka vrhovna komanda ne zna njen tačni položaj) tokom operacije Fall Gelb, napada na Francusku i zemlje Beneluksa. Tokom ove operacije pokazao je neverovatnu umešnost u komandovanju oklopnim jedinicama zbog čega je imenovan za komandanta nemačkih snaga sačinjenih od 5. lake divizije, a kasnije i 15. oklopne divizije koje su početkom 1941. god. trebale da budu poslate u Libiju da bi pomogle poraženim i demoralisanim italijanskim trupama. Ove divizije predstavljale su osnovu nove nemačke borbene formacije nazvane Nemački afrički korpus (Deutsches Afrika Korps) koja će pod Romelovom komandom steći slavu u borbama u Severnoj Africi.

    Nakon dolaska u Afriku Romel je proveo najveći deo vremena vršeći reorganizaciju italijanskih jedinica koje su pretrpele poraz od snaga Britanskog komonvelta pod komandom general-majora Ričarda O'Konora. Nova ofanziva sila Osovine u Severnoj Africi predvođena snagama Nemačkog afričkog korpusa izbacila je savezničke snage iz Libije, ali je izgubila momentum i zaustavila se neposredno nakon prelaska preko egipatske granice. Ključna libijska luka Tobruk iako u okruženju i dalje je bila u rukama savezničkih snaga pod komandom australijskog generala Leslija Morsheda. Dotadašnjeg vrhovnog komandanta savezničkih snaga u Severnoj Africi generala Arčibalda Vejvela na tom položaju zamenio je dotadašnji vrhovni komandant britanskih snaga u Indiji general Klod Okinlek. Okinlek je ubrzo pokrenuo ofanzivu koja je potisnula nemačke i italijanske snage i razbila opsadu Tobruka. Međutim, kada je saveznička ofanziva izgubila na snazi Romel je napao.

    180px-Rommel%27s_Africa_uniform.jpg

    U klasičnom blickrigu koji je usledio Savezničke snage su temeljno poražene. Za samo nekoliko nedelja linija fronta pomerena je duboko u egipatsku teritoriju. Romelova ofanziva je konačno zaustavljena kod malog železničkog gradića El Alamein udaljenog samo 60 milja od Kaira. Prvu bitku za El Alamein Romel je izgubio zbog kombinacije logističkih problema i poboljšane taktike savezničkih snaga. Saveznici koji su bili saterani uza zid bili su blizu centara za snabdevanje što je omogućilo popunu jedinica svežim trupama dovedenim sa drugih frontova. Okinlekova taktika da tokom bitke napada slabije italijanske snage prinudila je Romela da Nemački afrički korpus koristi u ulozi vatrogasca koji je intervenisao na kritičnim tačkama na liniji fronta zbog čega je inicijativa prešla u savezničke ruke. Romel je još jednom pokušao da probije savezničku odbrambenu liniju tokom bitke za Alam Halfu. Međutim, ovaj pokušaj je odlučno sprečen od strane savezničkih jedinica kojima je komandovao novopridošli saveznički komandant general-pukovnik Bernard Montgomeri; uglavnom zahvaljujući tome što je britanska obaveštajna služba razbila šifarski kod nemačke mašine za šifriranje "Enigma" zbog čega je saveznicima bio poznat operativni plan i satnica dejstava Nemačkog afričkog korpusa. Ova obaveštajna operacija kao i podaci koja je ona obezbeđivala tokom čitavog Drugog svetskog rata poznati su pod jedinstvenim nazivom "Ultra".

    Zbog savezničkih snaga stacioniranih na Malti koje su konstantno napadale nemačke konvoje sa neophodnim zalihama na putu za Libiju, kao i zbog ogromne razdaljine koju je snabdevanje moralo da prevali od najbližih luka u Libiji do nemačkih položaja u Egiptu, Romel nije mogao da zadrži El Alamein na neodređeno vreme. Međutim, bila je potrebna još jedna velika bitka tzv. druga bitka za El Alamein, da bi se njegove trupe naterale na povlačenje. Posle poraza u ovoj bici Romel je uprkos naređenjima Hitlera i Musolinija da se što pre zaustavi i suprotstavi montgomerijevoj 8. armiji, to učinio tek po dolasku u Tunis i zaposedanju stare francuske odbrambene pogranične linije tzv. Maret linije. Odlično organizovano povlačenje Nemačkog afričkog korpusa stvorilo je veliko rastojanje između nemačkih i britanskih jedinica što je Romelu ostavilo dovoljno vremena da po dolasku u Tunis nanese poraz američkom 2. korpusu u bici kod prolaza Kaserin.

    Okrenuvši se još jednom da se suprotstavi snagama Britanskog komonvelta na odbrambenoj Maret liniji Romel nije mogao da učini ništa više osim da odlaže neizbežno. Pre završetka kampanje u Tunisu koja je okončana savezničkom pobedom Romel je zbog bolesti morao da se vrati u Nemačku.

    Neki autori smatraju da je Romelovo povlačenje Nemačkog Afričkog korpusa u Tunis, suprotno Hitlerovim željama, predstvljalo daleko veći uspeh od njegovog zauzeća Tobruka (nasuprot strašnoj sudbini koja je kod Staljingrada zadesila nemačku 6. armiju pod komandom Fridriha Paulusa koji je do zadnjeg trenutka poštovao Hitlerovu naredbu o zabrani odstupanja).

    Po povratku u Nemačku Romel je jedno vreme bukvalno bio "nezaposlen". Međutim, kako se ratna plima okrenula protiv Nemačke Hitler ga je postavio za komandanta grupe armija B koja je trebalo da brani francusku obalu od predstojeće savezničke invazije. Posle bitaka u Africi Romel je došao do zaključka da bi svi ofanzivni pokreti trupa u Francuskoj bili onemogućeni ogromnom vazdušnom nadmoći saveznika. Zastupao je stav da tenkovske jedinice moraju da budu razbijene na manje grupacije stacionirane blizu obale kako bi u slučaju invazije mogle odmah da stupe u akciju i odbace saveznike u more. Na taj način Romel je želeo da smanji vreme reagovanja i izbegne velike gubitke koje bi nemačke jedinice trpele tokom transporta ka mestu invazije usled dejstva savezničke avijacije. Želeo je da invazija bude zaustavljena na samoj obali.

    Međutim, njegov pretpostavljeni Gerd fon Rundštet je smatrao da nije moguće zaustaviti invaziju na obali zbog velike vatrene moći Britanske kraljevske mornarice koja je imala zadatak da vrši artiljerijsku pripremu i pruža vatrenu podršku desantnim jedinicama. Njegov stav je bio da oklopne jedinice moraju da se grupišu dublje u pozadini bliže Parizu kako bi savezničke jedinice bile napadnute izvan dometa razarajuće brodske artiljerije. Kada je od Hitlera zatraženo da se opredeli za jednu od predloženih taktika on je izabrao kompromis. Oklopne jedinice bile su stacionirane predaleko da bi Romel imao ikakve koristi od njih ali ne dovoljno daleko da bi Rundštetov plan mogao da se realizuje. Uprkos tome nije mnogo nedostajalo da Romelov plan urodi plodom.

    Tokom dana D nekoliko oklopnih jedinica našlo se dovoljno blizu da svojim uspešnim dejstvom protiv savezničkih snaga dokaže da je Romelov plan imao mnogo više šanse za uspeh od Rundštetovog. Među ovim jedinicama nalazila se i 21. oklopna divzija, kojom je Romel komandovao u Severnoj Africi, a koja je već prvog dana iskrcavanja izvršila protivnapad na britanskom i kanadskom sektoru obale i u jednom trenutku uspela da izbije na obalu Lamanša ali je ubrzo zbog nedostatka podrške bila prinuđena da se povuče.

    17. jula 1944. god. vozilo u kojem se nalazio Romel uništeno je napadom iz vazduha od strane Spitfajera Kraljevskog kanadskog ratnog vazduhoplovstva. Romel je nakon napada primljen u bolnicu sa ozbiljnim povredama glave. U međuvremenu, nakon neuspelog atentata na Hitlera 20. jula 1944.god. Romel je bio osumnjičen za učestvovanje u zaveri. Za razliku od Gebelsa koji nije bio uveren u Romelovu umešanost Borman je smatrao da je on bio jedan od glavnih učesnika zavere. O tome da li je Romel bio upoznat sa detaljima zavere i da li je u njoj učestvovao, špekuliše se i danas. Posle rata njegova žena je izjavila da je bio protiv ubistva Hitlera zato što nije želeo da buduće generacije mladih nemaca steknu utisak da je rat izgubljen zbog "uboda u leđa" poznatog kao Dolchsto�legende što je smatrano za jedan od glavnih razloga za poraz nemačke u Prvom svetskom ratu. Umesto ubistva Romel je smatrao da Hitler mora da bude zarobljen kako bi mu se javno sudilo. Zbog Romelove popularnosti u nemačkom narodu Hitler mu je ponudio alternativu. Mogao je da bira između samoubistva ili javnog suđenja i represija nad porodicom. Romel je izvršio samoubistvo 14. oktobra 1944. god. Sahranjen je sa svim vojnim počastima.

    225px-Rommels-grab.jpg
    Izvor:Budi.In
 

anuška

Poznata ličnost
Starosedelac
Učlanjen(a)
17.07.2012.
Poruke
8.029
Broj reagovanja
5.516
Horoskop
Ovan
Svjetski osvajač čuveni i ozloglašeni, šepavac TIMUR LENK


Tamerlan
29628_Tamerlane.jpg


Tamerlan (1336-1405), bio je tatarski emir (1360 - 1405). U tri pohoda je pobjedio Zlatnu Hordu, osvojio je i potčinio Persiju, Indiju, Mesopotamiju i veliki dio Male Azije. Njegovo carstvo se prostiralo od Moskve do Kineskog zida. Prestonica carstva je bio Samarkand, gdje mu se i grob nalazi.

Ratovao je i sa turskim sultanom Bajazitom, koga je potukao u bici kod Angore (1402. godina). Time je u Otomanskom carstvu došlo do decenijskog građanskog rata između Bajazitovih sinova što je oslabilo Osmanlije i produžilo je za koju deceniju opstanak nekih balkanskih zemalja (Srpska despotovina, Vizantija itd.).

Takođe je bio poznat po nazivu Timur-Lenk, što u prevodu znači Timur šepavi.

Rani život i počeci​


Tamerlan je rođen u Transaksoniji, pored Hindu Kuša, Oko 70km južno od Samarkanda, u današnjem Uzbekistanu.

Tamerlan je svoju ranu vladavinu zasnovao na tvrdnji da je potomak čuvenog mongolskog vladara Džingis-kana. Ono što je zaista utvrđeno je da je on bio potomak mongolskih plemena koja su se preselila zapadno pošto je Mongolska imperija bila proširena.

Tamerlanov otac Tergaj je bio vođa plemena Barlas, nomadskog turskojezičnog mongolskog plemena. Tergaj je bio čukununuk Karahar Neviana i prvi mongolski plemenski vođa koji je primio Islam. Tergaj je život proveo povučeno, posvetivši se učenju, tako da je pod njegovim nadzorom Tamerlan proučavao Kuran, ali je se posvećivao i fizičkoj spremi.
Vojno vođstvo i ličnost

Tamerlan je tokom mladosti, u svojim ranim dvadesetim, prema Šaraf al Dinu, zadobio ranu od strele zbog koje je ostao sakat u desnu nogu i sa ukočenom desnom rukom do kraja života. Zbog toga je i dobio nadimak Timur Hromi (eng. Timur the Lame). Ali Timuru to nije smetalo u vojničkoj karijeri i do 1369. je zauzeo sve teritorije nekadašnjeg Šagataja, proglasio se za vladara u Balku, i imenovo Samarkand za svoju prestonicu.

Savremenici svedoče da je Tamerlan bio čovek visoke inteligencije, ne samo intuitivne snage, nego i intelektualne. Govorio je tri jezika (među kojima i persijski), proučavao je istoriju, voleo je graditeljstvo i baštovanstvo. Savremenici kažu da je toliko voleo umetnost da nije mogao da je ne krade. Vizantijska vrata palate sa dvora Osmanske prestonice Burse je skinuo i odneo u Samarkand. Kao vrstan igrač šaha, izmislio je totalno novu vrstu te igre, danas poznatu kao "Tamerlanov šah" sa duplo više figura i sto deset polja.
Imperija i ratovi

Tamerlan je se uzdigao iz nomadskih plemena, kao Džingis Kan, ali za razliku od njega, Tamerlan je svoju snagu zasnovao i na znanju naroda koje je pokorio. Njegova država je bila kombinacija nomadskih i naseljenih naroda. Tamerlanova vojska je bila sastavljena od Muslimana, hrišćana, Turaka, Tadžaka, Arabljana, Gruzijaca i Indijaca, a ne samo od Mongola. Bila je poznata ne samo po veličini teritorije koju je zauzela, nego i po surovosti.

Vojska Tamerlana se sastajala od tumena - vojnih jedinica od 10.000 ljudi na pokorenim teritorijama. Sastav je varirao: od članova timuridske porodice, preko članova lojalih plemena Barlas i Džalair, do pripadnika Zlatne Horde, anadolskih i persijskih plaćenika.

Tamerlanova armija je bila stalno u pokretu. 18. juna 1391. je bila velika bitka kod Kanduče posle koje je Tamerlan prodro u Indiju. Sa tog pohoda je doneo slonovaču koju je iskoristio u Samarkandu za gradnju džamija i nekropola. 28. jula 1402. Tamerlan je kod Angore pobedio turskog sultana Bajazita Munju, razbio njegovu vojsku, a samog Bajazita zarobio i potom pogubio u Samarkandu. Savremenici trvde da je bio impresioniran taktikom srpske teške konjice pod vođstvom despota Stefana Lazarevića, te da je despota posle bitke primio sa svim kraljevskim počastima, ali ovaj podatak treba uzeti sa rezervom.

Tamerlanova ambicija je bila da reaktivira Put Svile kao centralnu trgovačku rutu između Evrope i Kine, i da drži monopol nad njim. Monopol bi bio dosegnut osvajanjima, prvenstveno pokoravanjem Zlatne Horde ka severu, potom država Persije, svih ostalih mongoliskih plemena, i napokon Indije i Kine.
Kina i smrt

Prvi vladar Ming dinastije u Kini, imperator Hung Vu (1368.- 1398.)je poslao glasnike u sve bivše mongolske provincije sa zahtevom da bude priznat za vrhovnog vladara. Jedan od glasnika je stigao u Samarkand 1395. i bio je odmah zatvoren od strane Tamerlana, koji je već imao razvijene ambicije o kontroli Puta Svile, razvoju imperije i "prestizanju Aleksandra po veličini osvojenih taritorija".

Drugi vladar Minga, Jing Lo (1402.-1424.) predvideo je mogućnost sukoba sa Tamerlanom i poslao je još jedno poslanstvo u Samarkand. I ovaj drugi glasnik je bio zatvoren. 1405. Jing Lo šalje veliku pomorsku ekspediciju na zapad sa željom da liši Kinu izolacije, ali i da izbegne korišćenje Puta Svile koji drži Tamerlan.

Tamerlan nije slušao savet svojih generala i nije čekao proleće 1405. Krenuo je odmah u napad na Kinu. Planirao je da se bez zaustavljanja zaputi do reke Jarhant, tamo se ulogori i čeka prve znake proleća da počne veliki napad. Napustili su Samarkand rano u januaru. Tamerlan je vodio ogromnu vojsku za njegov poslednji i najveći napad - napad na Kinu. Iako je njegova vojska bila jaka, sam Tamerlan je bio slab. Imao je skoro sedamdeset godina, bio je preslab da hoda ili jaše, morali su da ga nose u nosiljci. Krajem januara stigli su do Utrara. Zbog velike zime i teškog puta Tamerlanovo zdravlje je bilo već ozbiljno narušeno. 17. ili 18. februara 1405. Tamerlan je umro dok je predvodio svoj pohod na Kinu. Njegovo telo je vraćeno u Samarkand i on je sahranjen u džamiji - mauzoleju Gur-i-Mur.

Posle Tamerlanove smrti njegovo carstvo, Timuridska imperija, je oslabila. Suzbijena je na širi prostor srednje Azije, ali je se održala, sa prekidima, još dugo vremena.

Iako nikada nije osvojio Kinu, Tamerlan je sazdao imperiju koja je se širila od granica Kine ko Bosfora, i od Indije do današnjeg evropskog prostora Rusije, jednu od najvećih imperija koju je svet ikada video, i mnogi istoričari ga smatraju najvećim osvajačem posle Aleksandra Velikog.

Izvor:wikipedia


Atila

attila.jpg

Atila (406-453), takođe poznat kao Atila Hunski ili Bič Božji, je bio kralj Huna od 434. godine pa do svoje smrti. On je bio vladar Hunskog carstva koje se prostiralo od teritorija današnje Nemačke do reke Ural i od Dunava do Baltičkog mora. Tokom svoje vladavine Atila je bio najveći neprijatelj Istočnog i Zapadnog rimskog carstva: dva puta je pohodio Balkansko poluostrvo, prešao je Galiju do Orleana pre nego što je zaustavljen u bici na Katalaunskim poljima. Potisnuo je zapadnorimskog cara Valentinijana III iz njegove rezidencije Ravene 452. godine, stigao je do Konstantinopolja i Rima, ali nije mogao da zauzme ni jedan od ova dva grada.

U velikom delu zapadne Evrope je zahvaljujući, njemu nenaklonjenim, rimskim izvorima upamćen kao otelotvorenje okrutnosti i pohlepnosti. Nasuprot tome, neki istoričari ga smatraju velikim i plemenitim kraljem.

Poreklo i početak vlade

Atila, budući vođa Huna je po izvorima rođen oko 406. godine. Njegov otac se, po Prisku iz Panijuma, zvao Mundiuh i imao je imao je brata Rugu. Rua (ili Rugila) je bio jedan od hunskih poglavara (432�434). Atila je imao i starijeg brata koga izvori spominju pod imenom Bleda (grč. Βλήδας).

Atilino pustošenje gradova Istočnog rimskog carstva

Dok je Zapadno carstvo bilo u trpeljivom odnosu sa hunskim vođom, to nije bio slučaj sa istočnim. Istočnim carstvom je tada vladao car Teodosije II, koji se suočavao sa hunskom opasnošću. Za vreme dvovlašća kod Huna bilo je samo izolovanih incidenata na granici Teodosijevog carstva, da bi se za vreme Atile sukobi preneli i u unutrašnjost carstva. Istočno rimsko carstvo je u to vreme bilo u sukobu sa Vandalima koji su osvojili Kartaginu i sa sasanidskim kraljem Jazdergerdom II koji je napao Jermeniju 441. godine. Ovo je omogućilo Atili i Bledi otvoren put kroz Ilirik u unutrašnjost Balkanskog poluostrva, koje su napali 441. godine. Hunska vojska je opustošila Margus (Požarevac) i Viminacijum (Kostolac), zauzela Singidunum (Beograd) i Sirmijum (Sremska Mitrovica), pre nego što su se zaustavili. Zatišje je usledilo 442. godine i za to vreme je Teodosije II pozvao svoju vojsku iz severne Afrike i naredio kovanje velike količine novca da bi mogao da finansira rat protiv Huna. Nakon što je obavio pripreme, pomislio je da je u mogućnosti da odbije hunske zahteve.

Atila je na to odgovorio obnovom pohoda 443. godine. Huni su opseli Naisus sa opsadnim ovnovima i pokretnim kulama - novim oružjem u svom arsenalu - zatim su krenuli duž Nišave i zauzeli Serdiku (Sofija), Filipolj (Plovdiv) i Arkadiopolj. Sreli su se i savladali rimske snage izvan Konstantinopolja i zaustavili se zbog nedostatka opsadne opreme. Teodosije II je priznao poraz i poslao dvorskog zvaničnika Anatolija da pregovara o uslovima mira, koji su bili oštriji nego prethodni: car se složio da plati 6.000 rimskih funti (oko 1.963 kg) zlata kao kaznu za nepoštovanje sporazuma, godišnji danak je utrostručen i popeo se na 2.100 rimskih funti (oko 687 kg) zlata.

Godine 447. Atila je opet krenuo na jug preko Mezije. Rimska vojska predvođena Arnegisklusom ga je srela na reci Vid i bila je poražena, ali je nanela velike gubitke Hunima. Huni nisu više imali prepreka, pa su stigli skroz do Termopila. Sam Konstantinopolj je spasio prefekt Flavije Konstantin, koji je organizovao obnovu Teodosijevih bedema, koje je prethodno oštetio zemljotres, a nekim mestima je izgradio nove utvrđene linije ispred starih.

Atila je kao uslov za mir tražio da Rimljani nastave da plaćaju danak i da se povuku sa pojasa zemlje koja se protezalaoko 480 km od Singidunuma, i oko 160 km južno od Dunava. Pregovori su trajali oko tri godine. Na hunski dvor je 448. godine kao izaslanik vizantijskog cara poslat Prisk. On je više puta svojim diplomatskim akcijama uspeo da razuzda Atilu i da otkloni opasnost od hunskog osvajanja. Međutim, većina njegovog dela je sačuvana u fragmentima.

Prvu diplomatsku misiju je Prisk je preuzeo odmah nakon opustošenja Sremske Mitrovice. Putovao je preko Serdike (Sofije) do opustošenog Naisusa (Niš), da bi zatim krenuo duž severnih teritorija, preko Tise u Atilinu prestonicu. Prisk je opisao Atilinu prestonicu kao jedno malo selo u kojima je većina kuća izgrađena od drveta, pa i sam Atilin dvor. U gradu su se mogli videti ogromni drveni zidovi napravljeni od dasaka, zatim kompleksi za ishranu hunskih ratnika i na kraju, na sred sela ogromni krug na kome je izgrađeno postolje za hunskog vođu. Prisk je razgovarao sa Atilom u njegovoj odaji gde je upoznao i njegovu ženu skirskog porekla. Na kraju mu je predao ogromne količine zlata i razne dragocenosti koje je poslao car Teodosije u znak mira.

Prisk je naročito opisao dvorski život Huna. Oni su voleli da pevaju, da se vesele, a svako veče su priređivali bogate večere na kojima je bilo svega. Naročito je opisivao Atilinu neodoljivu želju za vinom i Atiline robinje, koje su uvek bile pored njega. Po rečima Priska Huni su polako prevazilazili fazu varvarskog plemena i počinjali poprimati odlike civilizovanog plemena. Tome je sigurno doprineo i Atilin boravak u Rimu gde je upoznao pravi život naroda visoke rase. Na Atilinom dvoru je boravio i galski lekar Eudoksije, koji je posle sloma Gala prešao na hunsku stranu. Takođe boravio je i jedan Rimljanin iz Mezije koji će se kasnije oženiti varvarkom, a Atila će mu lično kumovati.

Atila kao vođa Huna

Atilin brat Bleda je već, kao stariji, prigrabio vlast nad čitavim hunskom plemenskim savezom, ali se posle povratka Atile saglasio da vladaju zajedno. Period dvovlašća u Hunskoj državi bio je praćen raznim trvljenjima i neslogama. Bleda je kovao zaveru protiv svog brata nekoliko puta, ali ga je Atila osujetio. Bleda je takođe imao veći ugled među Hunima kao stariji vladar.

Atila je ojačao svoj položaj. Optužio je Bledu da je otrovao Rugu i rešio ga se ubistvom 445. godine. Kada je postao jedini vladar Huna, ujedinio je sva hunska plemena i narode od Volge do Germanije. Sedište njegove države, koja se protezala od Danske do Panonije, od Laponije i Rajne do Kaspijskog jezera pa sve do Kine, bilo je u panonskoj niziji, nedaleko današnjeg Tokaja. Njegovu vlast priznavala su mnoga plemena Germana, Sarmata, Slovena i Turaka. Po rečima Priska, koji je jedini video Atilu i njegovu prestonicu, vojska mu je brojala oko 500.000 ratnika. Bila je naoružana strelama, kopljima, mačevima i noževima.

Po osvajanju vlasti Atila je rešio da prekine savezništvo sa Rimom, ali da u početku ne ugrožava teritorije Zapadnog carstva, već samo Istočnog, tj. Vizantije. Atili se za pomoć protiv Vizigota obratio vandalski kralj Gizerik, šaljući mu brojne darove da bi ga naterao da zarati protiv Vizigotskog kralja Teodoriha. To je Atilu pokrenulo da ponovo obnovi neprijateljstva sa Vizigotima. Atila je poslao svoje izaslanike caru Valentinijanu III, u čije je ime vladala njegova majka Gala Placidija u nameri da ih odvuče od saveza sa Vizigota i da se priključe Hunima u zajedničkoj borbi. Atila je obećavao da će čuvati mir prema zapadnom carstvu i da će samo ratovati protiv Teodoriha sa kime se već dugo vremena nalazio u lošim odnosima.

Teodorih je na vreme uvideo opasnost od ponovnog zbližavanja Huna i Rimljana, pa je pisao Atili da se zajedno sa Vizigotima bori protiv Rimljana. Posle preuzimanja trona, Atila je za kratko vreme uspeo da potčini veliki broj okolnih plemena: Skira, Turkilinga, Sarmata, Herula, Hazare, i konačno mu je pošlo za rukom da i Ostrogote stavi pod svoju vlast. Osnovao je moćno kraljevstvo Huna sa sedištem u Panoniji. Sagradio je velelepnu prestonicu koja se nalazila nedaleko od današnjeg grada Đera u Mađarskoj. Skirski kralj mu se pokorio i dao mu je svoju ćerku za ženu. Prema izveštajima Priska sa Atilinog dvora, Atilina žena se zvala Krek i rodila mu je tri sina.

Atila je priređivao manifestacije na dvoru, bio je obožavalac šamana, a bogatu trpezu su mu ukrašavale robinje iz drugih plemena.

Atilin rat protiv Zapadnog rimskog carstva

Kada je Atila osigurao svoju poziciju prema Vizantiji, koja je kupovala mir sa Hunima, okrenuo se Zapadnom rimskom carstvu.

Atilina misao da krene sa vojskom na Rim, nikada ga nije napuštala. Ipak, on je prvo napao njene provincije. Krajem 450. godine napao je Galiju. To je i vreme razvitka Burgundske kraljevine u oblasti Majnca, sa glavnim gradom Vormsom na Rajni. Kod Burgunda je tada vladao kralj Gunter koji se nalazio pritisnut između otvorenog sukoba njegovih ćerki i Huna.

Najznačajnije svedočanstvo ovih događaja je bio starogermanski ep �Pesma o Nibelunzima�.

Nakon prisajedinjenja Burgunda, Atila izlazi pred zapadnorimskog cara sa jasnim namerama. Traži da se oženi sestrom cara Valentinijana III, Honorijom. Zanimljivo je objasniti kako je došlo do povezanosti Honorije i Atile. Honorija, sestra cara Valentinijana, je 449. godine zatečena u ljubavnoj vezi sa svojim slugom. Nakon toga ljubavnik je pogubljen, a Honorija koja je verovatno bila trudna, izolovana je iz javnog života. Besna poslala je poruku Atili u kojoj je zamolila da postane njen vitez. Atila je to protumačio kao bračnu ponudu i zatražio polovinu Zapadnog rimskog carstva za njen miraz. Protiv ovoga je naročito ustala Valentinijanova majka Placidija koja je izjavila da se njena ćerka neće nikada udati za varvarina. Atila je rešio da spor reši silom.

Jedini čovek koji se tada mogao suprostaviti Atili bio je zapadnorimski namesniik Flavije Aecije. On je jedno vreme bio talac na hunskom dvoru i upoznao je hunski način življenja, njihove običaje i tradiciju. Kada su ga Rimljani u zamenu vratili, pokušao je da uzurpira mesto Valentinijana za novog cara Rimljana, pa je osuđen na doživotno zatočeništvo. Opasnost od Huna je naterala da se on oslobodi iz tamnice i da ponovo komanduje rimskom vojskom. Međutim, Aecije će posle pobede nad Atilom pasti kao žrtva čiste politike. Optužiće ga da je ponovo pripremao prevrat, pa će biti ubijen na ulici 454. godine.

U međuvremenu je kralj Salijskih Franaka preminuo i izbio je sukob za nasledstvo između njegova dva sina, u koji su se upleli i Atila i Aecije, Atila je podržavao starijeg sina, dok je Aecije podržavao mlađeg. Atila je okupio svoje vazale: Gepide, Ostrogote, Tirinžane, Alane i Burgunde i otpočeo je pohod na zapad. Godine 451, stigao je do Belgike.

Flaviju Aeciju je data velika vojska, a on je ponovo postavljen za vrhovnog zapovednika rimskih legionara. Aecije je na jugu formirao jake vojne snage, primivši u vojsku Vizigote, Franke, Gale i Burgunde. Pošto je Atila zauzeo Orlean, koji je Aecije uskoro povratio, Atila je sa otpočeo da se vraća u otadžbinu sa bogatim plenom, ali ga je Aecije u stopu gonio. Hunska vojska je prešla Rajnu nizvodno od Majnca, ali su ih na drugom kraju sačekale odmorne trupe Aecija.

U rano svitanje 20. juna 451. godine na ravnici Katalaunskih polja, sedam i po kilometara od grada Troa, započela je odsudna bitka. U toj bici na jednoj strani su se borili Huni i niz germanskih plemena, među kojima i Ostrogoti, dok su na drugoj strani bili Aecijevi Galo-Rimljani i takođe germanska plemena, između ostalih Vizigoti sa njihovim kraljem Teodorihom I, koji je našao svoju smrt na ovom bojištu i njegovim sinom Torismundom.

Huni su zauzeli desnu stranu polja, a Rimljani levu. Kada je Atila video da je njegova vojska preslaba da bi izborila pobedu, lično je krenuo na Aecija koji se nalazio na brdašcu odakle je mirno posmatrao tok bitke. Atila je posle velikih gubitaka naredio povlačenje u vojne barake, 4 km od polja. Tu su Vizigoti noću pokušali da prepadnu Hune, ali su Huni na vreme podigli uzbunu i oterali Vizigote dalje od logora. Idućeg dana, Atila se sa ostatkom vojske povukao. Aecije je slavio svoju veliku pobedu u Rimu.

Pohod u Italiju

Atila je iskoristio dezorganzaciju Vizigota, pa je preduzeo novi ratni plan, kako bi ostvario svoju želju da se oženi Honorijom. Prešao je Julijske Alpe i upao u Italiju 452. godine. Opseo je grad Akvileju, blizu Venecije i zidine je tukao katapultima. Kad je grad pao, Atila je nameravao da odatle krene na Rim. Valentinijan je pobeo iz Ravene u Rim, dok je Aecije ostao na bojištu, ali nije imao dovoljno vojske da se odupre. Atila je zauzeo je više gradova, opustošio dolinu Pada i stigao do Mincia gde mu je u susret došao papa Sveti Lav I. Samo zahvaljujući papi Lavu I Rim je spašen od razaranja. Epidemije i glad prisilili su Atilu da napusti Italiju.

Atila je nameravao da napadne Konstantinopolj i da ponovo prisili Teodosijevog naslednika Marsijana da plaća danak koji je odbio da plaća, dok je Atila bio zauzet ratovanjem na zapadu. Međutim, Atila je umro početkom 453. godine.

Smrt u bračnoj postelji

Atila je umro na dan svog venčanja, iako je već imao velik broj žena. Uzeo je novu ženu po imenu Ildiko. Dan venčanja protekao je u žestokom opijanju i slavlju. Pijan i požudan kada je pala noć mladu je odveo u svoje odaje. Nađen je mrtav naredno jutro, a nova mlada drhatala je od straha dok je pored nje ležao mrtav veliki hunski vođa. Navodno je umro od prekomerne doze alkohola i jakog krvarenja iz nosa premda postoje i pretpostavke kako je smrt bila nasilna. Sahranjen je, prema legendi, u tri kovčega: zlatnom, srebrnom i gvozdenom. Nakon njegove smrti hunska se država raspala. U toku noći, telo mu je spaljeno po starom hunskom običaju, a zatim stavljeno u kovčeg, zajedno s velikom količinom opljačkanog blaga i spušteno u reku Tisu. Reka je odnela Atilino telo u neznane daljine. U više navrata bilo je pokušaja da se otkrije njegov grob, ali je do sada sve ostalo samo na pokušajima. Hunsko carstvo nakon Atiline smrti raspalo vrlo brzo. Već 454. godine, Ostrogoti i druga germanska plemena pobunila su se protiv Huna, a Atilini sinovi zavađeni među sobom nisu se mogli nositi s krizom.

Ime

Atila je imao gotsko ime (atila je umanjenica od gotske reči ata što znači otac). Na njegovom dvoru su vladali gotski običaji, a spomen mu je sačuvan i u gotskoj narodnoj priči. Zbog svojih pustošenja i surovosti prozvan je flagelum Dei (bič Božiji). To ime se prvi put spominje kod anonimnog pisca iz IX veka. Ušao je u priče i legende mnogih drevnih naroda. Kao legendarna ličnost Atila se javlja i u Nibelunzima (kao: Etzel), Edi (kao: Atli) i u narodnoj tradiciji Južnih Slovena kao Atil pasoglavi.

Legenda o maču boga Marsa

Atila je jedan od najvećih osvajača u istoriji i najčuveniji među varvarskim vođama u doba seobe naroda a od rimskih careva je dobio nadimak bič božiji. Postoji legenda koja kaže kako je Atila ustvari bio mač Marsa i da druge varvarske vođe nisu mogle da ga pogledaju pravo u oči, a da se pri tome ne pokolebaju u svojim namerama.

Legenda Huna kaže da je Atila od jednog čobanina dobio na poklon mač boga Marsa. Atila je našao čobanina sa svojim stadom i primetio krvavi trag po travi. Čobanin mu je rekao da pažljivo prati taj trag. Atila je pratio trag i iz trave izvadio bačeni mač, koga je uzdigao visoko. Atila je poverovao da je to predskazanje za njega da bude jedan od velikih svetskih vođa po Božjoj volji.

Izvor sa referencama

Aleksandar Veliki

250px-Aleksandar_makedonski.jpg

Aleksandar III Veliki (gr: Ἀλέξανδρος ὁ Μέγας ili Μέγας Ἀλέξανδρος,[1] M�gas Al�xandros; 356 p. n. e. � 323 p. n. e.),[2] poznat i kao Aleksandar III Makedonski (Ἀλέξανδρος Γ' ὁ Μακεδών), je bio makedonski kralj. Vladao je 336. p. n. e. - 323. p. n. e.. Pripadao je dinastiji Argeada. Kao makedonski kralj i hegemon Grka osvojio je veliko Persijsko carstvo, te je sa vojskom došao do Indije. Posle Aleksandrove smrti u 33. godini, njegovo veliko carstvo se raspalo u ratovima njegovih generala-naslednika koji su se zvali dijadosi.

Aleksandrovo detinjstvo

Aleksandarovi roditelji su bili makedonski kralj Filip II Makedonski i epirska princeza Olimpija. U mladosti mu je učitelj bio čuveni grčki filozof Aristotel. Aristotel je napustio kraljevski dvor 336 p. n. e. i od tada Aleksandar učestvuje u državnim poslovima. U bici kod Heroneje, 338. p. n. e., gde je Filip II pobedio udružene Atinu i Tebu, Aleksandar je bio zapovednik levog krila. Smatra se da je prvi probio najpoznatiji Tebanski odred, Svetu četu. Već tada je pokazao svoje veliko umeće u ratovanju.

Kada se Filip rastao od Olimpije i ponovo oženio drugom ženom, Aleksandar se s ocem žestoko posvađao. Isprva je Aleksandar otišao s majkom u Epir. Ipak, ubrzo se vratio u Makedoniju i izmirio s ocem. Filipa je 336. p. n. e. ubio sluga Pausanije. Budući da je i ovaj odmah ubijen pozadina ubistva nikad nije rešena. Aleksandar se odmah, uz podršku vojske, a bez veće opozicije, proglasio kraljem. U to vreme Makedonija je imala veliku vojnu premoć nad Grčkom, pa se moglo krenuti na veliki vojni pohod na Persiju.

Dolazak na vlast

Aleksandar je najpre došao u Korint, gde su ga izaslanici svih grčkih gradova, osim Sparte, imenovali vrhovnim vojnim zapovednikom u pohodu na Persiju. Taj pohod je, pre smrti, planirao Filip II. Zatim je otišao na sever i porazio plemena Tribale i Ilire. U Grčkoj su se, međutim, počele širiti glasine o njegovoj smrti pa se grad Teba spremao na ustanak,predvođen čuvenim besednikom Demostenom. Aleksandar je munjevito stigao pred Tebu i zahtevao da se grad preda. Kada su ovi to odbili, zauzeo je grad silom. Nekoliko hiljada Tebanaca je okrutno ubijeno a svi preživeli stanovnici su prodani u roblje. Ceo grad je -osim hramova i kuće pesnika Pindara � razrušen, a svaki kamen u gradu preokrenut. Posle toga ostali su se gradovi u Grčkoj pokorili.

Aleksandrovi vojni pohodi
440px-MacedonEmpire.jpg

334. p. n. e. Aleksandar je napokon krenuo u pohod na Persiju. Upravu Makedonije poverio je Antipateru. Antipater je, da održi mir u Grčkoj, raspolagao vojskom od 13,000 ljudi. Jačina vojske pod Aleksandrom je bila oko 30.000 pešaka i 5000 konjanika. To je uključivalo oko 15,000 Makedonaca, 7,000 vojnika iz grčkih gradova, a ostalo su bili plaćenici. Drugi po rangu u makedonskoj vojsci bio je iskusni vojskovođa Parmenion. Persijsko carstvo je bilo u velikoj krizi. Lokalni satrapi su u gradovima i pokrajinama vladali praktički samostalno. Zbog toga Persijanci nisu imali veliku kopnenu vojsku, tek mornaricu. Prvi sudar s persijskom vojskom bila je bitka kod Granika, 334. p. n. e.. Makedonska falanga pokazala se superiorna nad Persijancima i Aleksandar je ostvario potpunu pobedu.

Zarobljenici su poslati u Grčku svezani u lancima. Mnogi gradovi u Maloj Aziji otvorili su Aleksandru vrata i dočekali ga kao spasitelja. Oni koji su pružali otpor bili su zauzeti silom i surovo kažnjeni. U osvojenim gradovima Aleksandar je izbacivao tirane i uspostavljao demokratska uređenja. Time se osigurao od eventualnih pobuna. Aleksandar je odbijao pomorsku bitku s Persijancima, već je išao na osvajanje pomorskih gradova. Time je suzio prostor persijskoj floti. Prilikom ulaska u grad Gordion, Aleksandar je mačem presekao čuveni Gordijev čvor. Prema legendi onaj koji odmrsi ovaj zamršen čvor vladaće Azijom. Presecanjem čvora Aleksandar je tako ispunio proročanstvo.

Darije III, persijski car, poražen je i u drugoj bici kod Isa, 333. p. n. e.. Bitka kod Isa je bila odlučna Aleksandrova pobeda i označava početak kraja Persije. Po prvi put su Persijanci izgubili, a da je Darije vodio bitku. Posle bitke Darije beži do Eufrata, a Aleksandar zarobljava skoro celu njegovu porodicu. U bici kod Isa Aleksandar je imao 30.000 vojnika, a Darije III je imao 100.000 vojnika. Pobedom u bici protiv daleko brojnijeg neprijatelja Aleksandar se dokazao kao vojni genije.

Odbivši sve Darijeve ponude za pregovore, vojni pohod se nastavio. Tako je 332. p. n. e. Aleksandar bez otpora ušao u Egipat, gde su ga slavili kao oslobodioca dok su mu egipatski sveštenici ukazali "božanske počasti". U Egiptu je osnovao grad Aleksandriju, 331. p. n. e.. Kroz celi svoj pohod Aleksandar je osnovao nekoliko desetina gradova, većinom iz vojnih razloga. Mnogi od njih su se zvali Aleksandrija. U međuvremenu, Antipater je u Grčkoj porazio spartanskog kralja Agisa III u bici kod Megalopolisa, 331. p. n. e., pa je pohod mogao biti mirno nastavljen.

Teško pristupačan i okružen morem grad Tir odbijao je da se preda. Opsada Tira trajala je sedam meseci, ali je zauzet 332. p. n. e.. Nakon zauzimanja grada oko 8.000 ljudi je masakrirano, a svi preostali, oko 30.000, prodati su kao roblje[3] Aleksandar prelazi Tigar i Eufrat bez otpora. Darije III kao teren za obračun sa Aleksandrom odabire ravnicu, da može razviti svoju vojsku i time iskoristiti brojčanu nadmoć. Aleksandar je porazio daleko brojniju vojsku Darija III u bici kod Gaugamele i zauzeo Persepolis, 331. p. n. e.. Persepolis je spalio kao osvetu za nekadašnje persijske paleže u Grčkoj. Kada je Darije hteo da se preda, ubio ga je njegov sluga Bes i proglasio se njegovim naslednikom kao Artakserks IV. Besa su 329. p. n. e. uhvatili Makedonci i ubili ga. Time je Persija bila osvojena. Aleksandar se proglasio naslednikom Persijskog carstva i Vavilon proglasio glavnim gradom svoje imperije.

327. p. n. e. Aleksandar je krenuo na novi vojni pohod, dalje na istok. Premda je ukupni broj ljudi iznosio više od 100.000 to je uključivalo i žene, decu,zabavljače i drugo. Vojna sila je bila oko 40,000 vojnika. Istočne delove Persije osvojio je bez većeg otpora. Indijski vladar Por dočekao ga je kod reke Hidasp s velikom vojskom koja je uključivala i 200 ratnih slonova. Bitka na reci Hidasp, 326. p. n. e., bila je krvava. Slonovi su nabijali Makedonce kljovama dok su Makedonci slonove terali bakljama. U pometnji koja je nastala slonovi su gazili i jedne i druge. Aleksandar je ipak pobedio i zarobio Pora, kojeg je zatim oslobodio i prepustio mu civilnu upravu zemlje. Koliko je daleko na istok dospeo,nije poznato. Kada je Aleksandar nameravao da krene dalje na istok do kraja sveta vojska je počela da pokazuje znake moguće pobune. Surova klima i tropske kiše smanjile su vojni moral. Aleksandar je pristao na povratak u Vavilon. Prema legendi, kada su vojnici odbili da ga slede i odbacili oružje, Aleksandar se zatvorio u svoj šator i počeo da plače. 323. p. n. e. Aleksandar je planirao vojni pohod na sever Afrike. Vojska je već bila spremna, ali je Aleksandar iznenada umro.

Aleksandrova smrt

Posle povratka iz Vavilona 323 p. n. e. počeo je planirati pohod na Arapsko poluostrvo u Afriku i Kartaginu. Aleksandrov san o jedinstvu svih naroda se nije ostvario jer je iznenada umro u Vavilonu 323 p. n. e. Razlozi njegove smrti su nejasni i najčešće se navodi da je umro od zapadonilske groznice, ne može se isključiti ni tifus ili malarija od koje je bolovao u svojoj mladosti. Nije isključeno ni da je bio otrovan. Svakako posle svog povratka se odao preteranom piću što je sve skupa sa ranama i povredama koje je zadobio u borbi oslabilo njegov organizam i posle raspusnih pijanki on se razboleo i posle nekoliko dana (navodi se i broj 12 dana bolovanja) 10. juna je umro u svojoj 33. godini života.

Na samrtnoj postelji su se oko njega okupili njegovi generali u želji da saznaju kome će ostaviti svoju imperiju i on je navodno izjavio: �Najjačem od vas.� a takođe je predvideo i lošu budućnost za svoju imperiju što se i obistinilo jer je došlo do ratova među njegovim naslednicima. Jedini njegov legitimni naslednik rodio se nekoliko meseci posle njegove smrti Aleksandar IV koji je ubrzo još kao dete bio ubijen.

Vladanje velikim carstvom

Posle povratka iz Indije Aleksandar je brzo i okrutno ponovo uspostavio svoj autoritet. Trećina satrapa u provincijama je smenjena, a mnogi su osuđeni na smrt i smaknuti. Aleksandar je imao nameru da udruži Makedonce i Persijance u jedan narod i time spreči buduće sukobe. Zbog toga su svi njegovi makedonski vojnici i oficiri, na njegov nagovor, uzimali za žene Persijanke. Zatim je počeo da prima Persijance u vojsku pod istim (povlašćenim) uslovima kao i Makedonce. Kada je Aleksandar odlučio da oko 9,000 makedonskih vojnih veterana vrati u Makedoniju, u vojsci je izbila pobuna. Pobunila se cela makedonska vojska osim Aleksandrove garde. Aleksandar je celu vojsku raspustio, a uzeo u službu Persijance. Zatim je organizovao veliki banket za oko 9.000 ljudi. Time se situacija smirila. Vojni veterani su se mirno s darovima i pod vođstvom Kratera vratili kućama.

Mesto i značenje u istoriji

Aleksandar spada među najznačajnije osobe u ljudskoj istoriji. U 13 godina, koliko je vladao, stvorio je dotad najveće carstvo u istoriji. Ta se država prostirala sve od Makedonije do Indije. Iako se njegovo carstvo raspalo gotovo odmah nakon njegove smrti posledice njegovih osvajanja su bile dalekosežne. Persija, veliko carstvo, prestala je da postoji. Aramejski jezik, službeni jezik u Persiji potisnut je u korist grčkog jezika. Osnivanjem gradova potaknuo je razvoj trgovine i ekonomije. Od 334. p. n. e., kada je Aleksandar krenuo na Persiju, računa se početak novog istorijskog razdoblja koje se zove helenizam. Aleksandar se ubraja i među najveće vojne genije. Mnogim slavnim vladarima i vojskovođama, npr. Gaj Julije Cezar, upravo je on bio životni uzor.

Aleksandar Veliki - Википедија
 

jasna949

dežurna ćaskalica
Starosedelac
Učlanjen(a)
27.10.2010.
Poruke
20.474
Broj reagovanja
2.926
Horoskop
Blizanci
Mada je ovo više muška tema, ja sam sve pročitala ,neke stvari da kažem, nisam znala.... hvala Anuška...:)
 

Stemis

Prinudni upravnik
Urednik
Učlanjen(a)
12.02.2009.
Poruke
30.366
Broj reagovanja
16.292
Horoskop
Ovan
Džingis-kan

220px-Genghis_Khan.jpg



Džingis-kan((oko 1162.[2] - 9. listopada, 1227.) (međunarodna fonetska abeceda: [ʧiŋgɪs χaːŋ], mongolski: Чингис Хаан, kineski: 成吉思汗, turski: Chengez Khan ili Chinggis Khan, Chingis Khan, Jenghis Khan, Chinggis Qan, i t.d.), (ime je katkad pisano Čingiz ili Čingis; pravim imenom Temudžin), mongolski osvajač, utemeljitelj Mongolskog carstva (najvećeg kopnenog carstva u povijesti) koje je trajalo od 1206. do 1368. godine.

Rano doba

Sin poglavice maloga mongolskoga plemena Vukova, Temudžin je naslijedio titulu u 13. godini nakon što su mu pripadnici jednoga neprijateljskoga plemena otrovali oca. Podaci o ranom razdoblju Temužinova života potječu iz "Tajne povijesti Mongola", mongolskoga epa napisanoga oko 1250. Po tomu izvoru, upitne vjerodostojnosti, no jedinom povijesnom vrelu na raspolaganju, članovi plemena su izabrali novoga poglavicu, a Temudžin i njegova majka su nastavili živjeti unutar plemenske zajednice, ali na marginama, jedva preživljavajući skupljanjem gomoljika i čuvanjem stoke. Po drugim je legendama Temudžin pao u ropstvo susjednoga plemena, no to je manje izgledno.

Ujedinjenje Mongola

U svojim dvadesetima, Temudžin se nametnuo kao vođa rastućoj skupini mongolskih plemena. Nije rijetka pojava da se u razdoblju takozvangog "stepskog feudalizma" pojavi karizmatski vođa, ujedini dotad razjedinjena etnički srodna ratnička plemena i povede ih u osvajačke ratove protiv susjednih civiliziranih zemalja (najpoznatiji je primjer Atila, no to se odnosi i na nebrojene poglavare Huna, Germana, Avara, Turaka, ...). Ono što je razlikovalo Džingis-kana od sličnih prethodnika je upornost i sustavnost, kao i dalekosežna vizija o prostranom nomadskom carstvu.
Najdulji dio svoje ratničke karijere Temudžin nije utrošio na "osvajanje svijeta", nego mu je preko 20 godina u nebrojenim bitkama, pregovorima i lukavstvima trebalo kako bi pokorio samu Mongoliju. Tijekom toga razdoblja uveo je decimalni sustav u vojni ustroj (mongolska divizija, "tuman", imala je 10.000 ljudi, što je otprilike standard za prosječnu diviziju modernih vojski) te ju utemeljio na meritokraciji (vlast zaslužnih), imenovao skupinu plemena Mongolima (dotad je vladao kaos u plemenskim imenima, od kojih je, uz više njih, najpoznatije tatarsko-no, to je ime i u porabi za Temudžinovu rodu suprotstavljeno pleme), preuzeo alfabet susjednih Ujgura za pismo mongolskoga jezika, te donio zakonik ("Jasa") o društvenom ustroju. Nakon što je pokorio i ujedinio Mongole, na velikom saboru (Kuriltaj) održanom 1206., skupina mongolskih vojnih, političkih i duhovnih poglavara proglasila je Temudžina za Džingis-kana, to je "sveopćeg vladara".

Rat protiv Kine

300px-Mongol_Empire_map.gif

magnify-clip.png

Osvajanje Mongola
U to doba Kina je bila podijeljena u tri države: Hsi Hsia, Kin i Sung, kao i izolirana velikim kineskim zidom od nomadskih plemena na sjeveru. Uzroci za višegodišnji rat, u kojem je Džingis-kan napao s preko 60.000 konjanika prvo Hsi Hsia, a potom i Kin, a što je kulminiralo razaranjem Pekinga 1215. - nisu poznati. Često su navođene sljedeće teorije: mongolska je politika po svojoj naravi bila ekspanzionistička i militaristička, a došlo je i do prenapučenosti Mongolije pa nomadi nisu mogli osigurati opskrbu za život jer su bili na primitivnom stupnju društvenoga razvitka. Te tvrdnje su vjerojatno istinite, no do mongolske agresije je došlo, po svemu sudeći, uslijed više činitelja, a glavni je bio rastočenost i kaos koji su vladali među zavađenim kineskim državama, a taj je moment iskoristio Džingis-kan za osiguranje protiv potencijalnih kineskih intervencija - koje su bile neprestane u prethodnim desetljećima i stoljećima i stalno su "visile u zraku". Nomadi sa sjevera (Huni, proto-Mongoli, Tibećani) su u tisućljeću prije Džingis-kanove invazije stalno ugrožavali bogatu i razvijenu kinesku civilizaciju.
Sraz dvaju svjetova koji su supostojali uz stalnu svijest o prijetnji "onoga drugoga": nomadskoga temeljenoga na stočarstvu, pljački i ratovanju s jedne strane, te gradske civilizacije (hranjene napornim radom milijunskoga seljaštva) sa svim rafinmanom tisućljetne baštine koja je asimilirale mnoge vjerske, tehnološke i umjetničke tečevine-po svemu sudeći, bio je neminovan. Džingis-kan je napao Kinu jer je dobro znao da će bilo koje od kineskih carstava napasti Mongole, čim bude mogla. U rat je Džingis-kan poveo oko 150.000 vojnika prema 2 milijuna protivničkih (ili, po drugim procjenama, 3-5 milijuna; samo je pučanstvo napadnute države brojalo oko 80 milijuna ljudi).
Rat koji je Džingis-kan poveo protiv kineskih imperija, a koji je dokončao njegov unuk Kublaj-kan 1279. osvajanjem cijele Kine, ima sve značajke genocida. Dovoljno je napomenuti da je Kina 1200., uoči mongolske invazije, imala oko 100 milijuna stanovnika, a 1300., kada se već unekoliko demografski počela oporavljati- 60 milijuna.
U ostalom pogledu, rat protiv kineskih država je bio plodotvoran: Džingis-kan je preuzeo i usavršio kinesku vojnu tehnologiju i taktiku opsade gradove, uposlio mnoštvo kineskih inženjera i stručnjaka, te, najvažnije, uzeo za savjetnika siniziranoga Mandžurca Jeliu-Čutsaja, koji je mudrim savjetima spriječio daljnje širenje brutalnosti i humanizirajuće djelovao u smjeru očuvanja i zaštite kineskoga naroda i civilizacije općenito.
Rat protiv horezmijskog šaha

Nakon kineskoga pohoda, Džingis-kan je osvojio državu Kara-Kitaj, koja je ležala zapadno od Mongolije, i tako došao u doticaj s moćnim islamskim carstvom Horezmije (ili Horezma) koje je pokrivalo, otprilike, područje sadašnjih Irana, Iraka, bivšega sovjetskoga Turkestana, Afganistana i dijelove okolnih zemalja, poglavito na području Kavkaza. Mongoli su uspostavili uspješne trgovačke veze s Horezmom, i, po svim podatcima, Džingis-kan nije planirao sukob s tom državom. No, budući da je horezmijski šah, otkrivši u jednom trgovačkom karavanu mongolske špijune, reagirao violentno i neke od njih smaknuo, a druge ponizio (u skladu s onodobnim tabuima-obrijavši im bradu, što je bila smrtna uvrjeda za pravovjerne muslimane- a Džingis-kan je, diplomatski, za suradnju s muslimanskim carstvom koristio uglavnom muslimanske trgovce)- rat je, po kodeksima onoga vremena, bio neizbježan.
Razjareni Džingis-kan je skupio i ustrojio vojsku od oko 130.000 vojnika (u to doba cijeli mongolski narod nije brojao više od 600 do 700 tisuća ljudi) koja je uz krajnje napore prešla vrhunce Pamira, i, podijeljena u nekoliko odijeljenih bojnih postroja, u nekoliko bitaka potukla šahovu vojsku-broj koje se procjenjuje od 500.000 do 2 milijuna. Sam je šah, bježeći pred mongolskim potjerama, umakao i umro u bijedi na jednom otočiću u Kaspijskom moru. Veliki su se gradovi (Buhara, Merv, Nišapur,..) predali, pa iako je bilo nasilja nad stanovništvom (najviše u Buhari), do velikih masakara nije došlo- neko vrijeme.
Mongoli su, zavladavši Horezmijom, postavili marionetske upravitelje i nisu se puno miješali u život stanovništva. Nakon legendarnog i zastrašujućega govora u džamiji u Buhari (u koju je ujahao na konju i s govornice sebe proglasio bičem Božjim), Džingis-kan se utaborio na području sadašnjega Irana, poslao svoga vojskovođu Subutaja u ekspediciju preko Kavkaza (u tom su izuzetnom pothvatu potučeni Rusi i njihovi saveznici Kumani), a u osvojenoj je zemlji uveo vjersku toleranciju, što je u praksi značilo toleriranje mazdaista i nestorijanskih kršćana. No, to je bio, uz mongolske gospodarske namete, fitilj koji je upalio općemuslimansku pobunu protiv mongolske vlasti i od njih favoriziranih vjerskih manjina. Stanovništvo velikih gradova je poubijalo ili istjeralo mongolske, ili od njih postavljene turske posade. Uslijedio je krvavi rat između mongolske vojske koja je brojala oko 100.000 ljudi i višemilijunskoga pučanstva Horezmije.
Tijekom opsada velikih gradova poput Merva, Samarkanda ili Herata, velik je broj gradskoga stanovništva stradao (po brojkama iz djela iranskoga povjesničara Rašid al-Din Fadl Allaha (1247-131:kul:, koji je bio ministrom na dvoru Džingis-kanovih potomaka: u Mervu preko 700.000 ljudi, a u Heratu preko milijun i pol). U Nišapuru je pobijeno preko milijun ljudi, kao i sve živo-uključujući i životinje. Najčešće citirane procjene govore o najmanje 7 milijuna stradalih, dok su druge brojke dvostruko, pa i trostruko veće.
Nakon krvavoga gušenja pobune, Džingis-kan je, zanesen fantazijama o besmrtnosti, poslao po taoističkoga mudraca, kineskoga alkemičara Čang-Čuna. Alkemičar mu je hladnokrvno priopćio da je besmrtnost, kako ju on želi postići, preko eliksira, neostvariva, no da to i nije pravi smisao življenja, te ga uputio u načela Taoizma. Principi "Tao te činga" duboko su se dojmili Džingis-kana, koji je veoma dobro uočio da je u korijenima Taoizma i njegovo vlastito šamansko vjerovanje. Unatoč svim osvajačevim udvaranjima i tetošenjima, kineski mudrac se želio vratiti u domovinu- što mu je i udovoljeno, ali uz Džingis-kanov poklon koji se sastojao od golema kovčega ispunjenoga draguljima i zlatom.

Rat protiv Tanguta i smrt

Godine 1225 Džingis-kan se vratio u Mongoliju. U svojim šezdesetima, poduzeo je mjere za nesmetan prijenos vlasti poslije smrti, što je urodilo plodom, jer je mongolsko carstvo njegovih neposrednih nasljednika bilo u snažnoj ekspanziji još skoro jedno stoljeće. Posljednja godina njegova života obilježena je opet ratovanjem: Tanguti, narod koji je vladao vazalskim carstvom Hsi Hsia, pobunio se i nije htio dalje plaćati danak. Došlo je do mongolske opsade, tijekom koje je Džingis-kan umro. Navodi se više uzroka: pad s konja, malarija, tangutska kletva- kao i iscrpljenost i ostarjelost. Tanguti su nakon Džingis-kanove smrti istrijebljeni, a osvajač je pokopan na nepoznatome mjestu: budući da je posmrtna povorka ubijala uz put sve živo, od ljudi do stoke i ptica, a kasnije je pobijena i većina ljudstva povorke da bi se spriječilo oskvrnuće Džingis-kanova groba- za posljednje se počivalište najvećega vladara Euroazije, usprkos brojnim istraživačkim ekspedicijama zadnjih desetljeća- ne zna.

Baština i prosudba

Uloga Džingis-kana u svjetskoj povijesti je različito prosuđivana, i velik dio ocjena datih post festum ostaje upitnim. Ono što nije upitno je neusporediv organizacijski i vojni genij, te posljedice koje je Džingis-kanovo djelovanje ostavilo: golemo mongolsko carstvo, koje je u Kublajevo doba s 35 milijuna četvornih kilometara i preko 100 milijuna stanovnika (više od 50% svjetskoga pučanstva onoga doba) postalo najvećim kopnenim carstvom u povijesti (usporedbe radi, SSSR je na vrhuncu imao 22 milijuna četvornih kilometara) se i dalje širilo poslije osnivačeve smrti, te je i u raspadnutome obliku bitno određivalo sudbinu triju civilizacijskih krugova: kineskoga, ruskoga i islamsko-prednjeazijskoga još dva stoljeća po smrti Džinis kana-štoviše, uzmemo li u obzir da je Timur lenk (Tamerlan) izravni potomak Džingis-kana, a Moguli, vladari Indije, potomci Timur lenka (samo ime Mogul je hinduizirana inačica riječi "Mongol"), tada baština srednjoazijskoga osvajača seže i u 19. stoljeće.
Većina povjesničara se slaže u sljedećih nekoliko točaka: Džingis-kanovo osvajanje je bitno utjecalo na oblik buduće ruske civilizacije i potonje kulture, jer su ruski carevi svoje "karijere" započeli kao mongolski vazali, a sustav orijentalnoga despotizma je ucijepljen u rusko narodnosno biće ponajvećma u stoljećima provedenim u "tatarskom jarmu"; Europa je krenula putem bujnoga razvitka i ekspanzije uslijed više činitelja, no jedan od njih je zasigurno bilo slabljenje islamskoga pritiska zbog mongolskoga razaranja prednje Azije; paradoksalno, Džingis-kanovo osvojenje sadašnjih područja Irana, Turkestana i dijela Iraka (što su nastavili njegovi unuci) dovelo je do konačne turkizacije većega dijela srednje Azije jer su Mongoli, relativno malobrojni, uzrokovali seobu turkofonih naroda koji su činili dobar dio mongolskih postrojbi; također, democid na velikom području od Irana do Mongolije je bitno odredio odnos snaga u budućnosti- nekad gusto napučeni Afganistan i okolne zemlje su bile skoro depopulirane; isto, mongolska vlast je dovela do emancipacije i afirmacije iranskoga duha u islamskoj civilizaciji, koji je postao dominantnim uključiv u svoju sferu utjecaja cijelu Indiju; magnetska sila velikih religijskih civilizacija, poglavito islamske i budističke, rastočila je mongolski sustav šamanskih vjerovanja i prakse (iako se dobar dio vratio kao sastavni dio lamaističkoga budizma koji su Mongoli kasnije prihvatili kao nacionalnu religiju). Među krajnje ironije povijesti spada činjenica da je mongolski narod, predci kojega su prolili, po više procjena, više krvi no oba svjetska rata zajedno, prihvativši lamaistički budizam postao jednim od najmiroljubivijih naroda na planeti- i to narodom koji u svom pučkom vjerovanju štuje Džingis-kana kao Bodisattvu, ili božansko utjelovljenje samilosti i sućuti. To je sudbina koju Temudžin, ni u najekstravagantnijim fantazijama, sigurno nije mogao ni zamisliti.
 

anuška

Poznata ličnost
Starosedelac
Učlanjen(a)
17.07.2012.
Poruke
8.029
Broj reagovanja
5.516
Horoskop
Ovan
Jeste li znali
Najveći vojskovođe u povijesti



Objavljeno 07.11.2012 15:58 piše A.F.

Otkad su se uspravili na dvije noge ljudi meusobno ratuju. Bilo da se radilo o sukobima među plemenima koji su se ubijali zbog nekog izvora hrane ili pak masovne bitke među velikim civilizacijama rezultat bi bio uvijek isti - pobjednici su se slavili, a gubitnici zaboravljali. Tijekom povijesti brojne su vojskovođe glasili kao velikani svojeg vremena, no samo je nekolicina ušla u knjige kao oni koji su svojim štapom crtali lice svijeta.

Konzultirajući nekoliko istraživanja i analiza europskih i svjetskih povjesničara izdvojili smo deset vojskovođa i vladara koji su promijenili lice svijeta. Ograničili smo se na razdoblje prije 20.stoljeća, jer zadnja dva stoljeća su u ratnoj povijesti ipak priča za sebe.
10. Shaka Zulu (1781. - 1828.)

Shaka je najveći poglavica plemena Zulu. Od malog plemena na jugu Afrike Shaka je stvorio moćno carstvo i uspješno se suprotstavljao tehnološki mnogo naprednijim neprijateljima.
Čim je došao na vlast, nakon smrti svojeg oca, Shaka je reformirao vojsku i uveo u upotrebu kratka koplja. Vrlo brzo je porazio okolna plemena i urođenička kraljevstva te stvorio najjače carstvu u tom dijelu kontinenta. Ono što je pobudilo respekt kod europskih vođa je uspješan otpor koje su Zului pod njegovim vodstvom pružali tehnološki mnogo naprednijim Britancima i Nizozemcima.
Shakin slom nije uzrokovan vojnim porazom već napadima ludila od kojih je patio. Nakon majčine smrti naredio je tromjesečni post te je zabranio sadnji ikakvih usjeva u tom razdoblju. Bila je to kap koja je prelila čašu te su izvršili atentat na njega. Navodno je na samrti prorekao slom svog carstva i dominaciju bijelaca u tom dijelu Afrike
9. Eugen Savojski (1663. - 1736.)

Bio je austrijski vojskovođa, princ i državnik, a zbog pobjeda u bitkama protiv Turaka dobio je titulu najvećeg ratnika svog vremena. Tijekom dvadeset godina u više navrata je nanosio teške poraze turskoj vojsci nerijetko predvođenim samim sultanom. Posebnu je slavu stekao uspjesima kod Petrovaradina, Sente i Beograda čime je označio kraj osmanlijske dominacije u Europi.
Također je sudjelovao u ratovima za španjolsko i poljsko naslijeđe gdje je svoju moć pokazao Francuzima koji su u to vrijeme bili glavna europska sila.
8. Aleksandr Suvorov (1729.-1800.)

Po mnogim povjesničarima najveći ruski vojskovođa u povijest. Pratio ga je glas hladnog, ali genijalnog taktičara koji nikad nije poražen u bici. Ugušio je ustanke Pugačova u Rusiji i Kosciuszka u Poljskoj no vječnu slavu mu je donijela borba protiv francuskih revolucionara koje je potisnuo preko Švicarske sve do sjevera Italije.
U tom je pohodu bio toliko uspješan da su ga se preplašili čak i austrougarski saveznici. Oni su mu u strahu presjekli opskrbu namirnicama kako bi spriječili njegovu dominaciju u Europi.
7. Hanibal Barca (247.pr.Kr. - 182. pr.Kr.)

Hanibal je napao Rimsko Carstvo na vrhuncu njegove moći. Uspjela mu je invazija u srce najveće sile toga vremena i to preko Alpa na slonovima. Rimljane je pobjeđivao u čitavom nizu bitaka te je došao pred sama vrata Rima. Nikad nije osobno izgubio bitku, a njegova se vojska zadržala u Italiji godinama nakon Drugog punskog rata.
Rimljani su ga iznimno respektirali te su tijekom vremena neke njegove taktičke manevre i sami počeli koristiti. Smatra ga se jednim od najvećih taktičara u povijesti.
 

anuška

Poznata ličnost
Starosedelac
Učlanjen(a)
17.07.2012.
Poruke
8.029
Broj reagovanja
5.516
Horoskop
Ovan
6.Saladin (1137. - 1193.)

Prvo je bio visoki državnik na dvoru sultana Nuredina, a kasnije je i sam preuzeo tu titulu. Bio je Kurd rodom iz Tikrita, a slavu je stekao bitkama u križarskim ratovima gdje mu je glavni takmac bio Rikard Lavljeg Srca. Žestoko se suprotstavljao krščanskim vladarima i nanio im brojne poraze te na taj način promijenio tijek križarskih ratova. Također je uspješno obranio svoj sultanat od Rikardovog napada, a jedina neuspješna misija mu je bio napad na Jeruzalemsko kraljevstvo.
Iako s druge strane barikade, Saladin je među europskim vladarima smatran plemenitim vitezom. Takvu je čast zaslužio džentlmenskim ponašanjem prema protivnicima koje nije nemilosrdno klao kao što je to bila praksa u to vrijeme. Glasio je kao vođa islamskog svijeta, a o tome svjedoči i činjenica da ga je Fridrik I. Barbarossa izazvao na viteški dvoboj koji se trebao održati kod egipatskog grada Zoana. Dvoboj je dogovoren, ali nikad nije održan jer se Fridrik utopio na putu prema Egiptu.

4. Gaj Julije Cezar (100. pr.Kr. - 44. pr.Kr.)

Nakon što je porazio Pompeja u građanskom ratu preuzeo je vlast nad Rimom i njegovom vojskom. Cezar je bio sjajan vojskovođa što je pokazao u brojnim bitkama protiv Vercingetorixa koji je ujedinio Gale. Iako mnogo brojnija galska plemena do kraja su potučena od Cezarovih dobro opremljenih i organiziranih trupa. Njegova karizma i taktičarska genijalnost su ga učinili najpoznatijim rimskim vladarom, a njegovo ime je postalo sinonim za sjajno vojno vodstvo.
Tijekom svoje vladavine značajno je proširio utjecaj Rima. Ubijen je u zavjeri u kojoj su sudjelovali njegovi protivnici predvođeni Brutom i Kasijem.
3. Kir Veliki (600. pr.Kr. - 530. pr.Kr.)

Kir Veliki je osnivač Perzijskog Carstva. Inače veliki vojskovođa, zakonodavac i kralj iz iranske dinastije Ahemenida. Za vrijeme svoje vladavine Perzijsko Carstvo je proširio na veći dio centralne i jugozapadne Azije, od Egipta i Bospora na zapadu do Inda na istoku. Ipak nikad se nije odlučio na pohod u Europu ili dublje u Afriku što se pokazalo kao dobar potez. Kir je stvorio prvo i najveće carstvo starog vijeka. Zbog vojnih i državničkih sposobnosti mnogi smatraju da jerame uz rame s Aleksandrom Velikim
Poginuo je u ljeto 530 godine prije Krista u bitci protiv Skita.
2. Džingis - kan (1162. - 1227.)

Džingis Kan, pravim imenom Temudžin, rođen je kao sin poglavice mongolskog plemena Vukovi. U svojim dvadesetim godinama se nametnuo kao vođa rastućih mongolskih plemena te ih je ujedinio u Mongolsko Carstvo. U razdoblju od 40-ak godina Džingis-Kan je stvorio najveće carstvo u ljudskoj povijesti. Ratovao je na sve četiri strane svijeta, a ratovao je od Kine, preko Indije, Perzije, Arabije do Europe.
Najstrašnije su stradale kineske imperije (tri države) u koje je Temudžin provalio s više od 60 tisuća konjanika i ukupno 150 tisuća vojnika. Suprotstavilo mu se više od dva milijuna kineskih boraca no to mu nije stvorilo ozbiljnije probleme. Procjenjuje se da je u 30-ak godina koliko su Mongoli harali kineskim državama glavu izgubilo gotovo 40 milijuna ljudi.
Džingis - kan ostao je do smrti neporažen. Nakon što je veliki vladar preminuo, Mongolsko Carstvo se protezalo na 35 milijuna četvornih kilometara što je gotovo dvostruko više od SSSR-a, a imalo je i populaciju od 100 milijuna ljudi odnosno 50-ak posto ukupne svjetske civilizacije.
1. Alexandar Veliki (356. pr.Kr. - 323. pr.Kr.)

Sin Filipa II. Makedonskog ostao je u povijesti zabilježen kao najveći vojskovođa u povjesti. Kao zapovjednik udruženih makedonskih i grčkih vojnih snaga pokorio je golemo Perzijsko Carstvo, Egipat te sa svojim trupama došao sve do Indije. Osim što je bio veliki vojskovođa Aleksandar Veliki bio je i graditelj te je iza sebe ostavio bogatu kulturu koja je utjecala na kasniji razvoj Euroazije.
Kao i Džingis - kan i Aleksandar Veliki do smrti je ostao neporažen, a titulu najvećeg je dobio zato što mu je za njegova osvajanja trebalo manje vremena nego velikom Mongolu.
Izvor:zbunjen:rednja.hr
 

jasna949

dežurna ćaskalica
Starosedelac
Učlanjen(a)
27.10.2010.
Poruke
20.474
Broj reagovanja
2.926
Horoskop
Blizanci
Bik Koji Sedi (Tȟatȟaŋka Iyotȟaŋka)



bikkojisedi.jpg



Bik Koji Sedi (Tȟatȟaŋka Iyotȟaŋka), veliki poglavica indijanskog plemena Sijuksa (Lakota), rodio se između 1830. i 1835. gdoine u plemenskoj zajednici Hank-Papa. O njemu su po Divljem zapadu kružile razne, često izmišljene, a često i istinite priče. Neki su ga smatrali najboljim vođom i ratnikom koga su Sijuksi ikada imali, drugi su mu zamerali versku zaslepljenost i fanatizam, a neki su čak mislili i da je prorok! Bledoliki nisu prezali ni od kleveta kada je bilo potrebno da se ocrni Bik Koji Sedi, pa ipak, niko živi nije mogao da mu porekne hrabrost, mudrost i ljubav prema napaćenom indijanskom narodu. Crveni ratnici uvek su u svome vođi gledali heroja i junaka nad junacima.

Zlato u Frenč Kriku

Ugovor u Laramiju potpisan 1868. godine (poništen 2007.) između bledolikih i Indijanaca garantovao je Indijancima da će Crne planine u Južnoj Dakoti biti njihovi dokle god bude trave na pašnjacima. Ali, 30. jula 1874. godine u Frenč Kriku na Crnim planinama pronađeno je zlato! Sa svih strana nagrnuli su kopači i avanturisti željni bogatstva, a američka vlada nije ništa preduzela da ovu najezdu spreči mada ju je ugovor na to obavezivao. Indijanci su morali da se bore da bi odbranili i sačuvali svoju zemlju i plemena Sijuksa i Čejena ujedinila su se na čelu s Bikom Koji Sedi, Ludim Konjem (Thašuŋka Witko – bukvalno: "njegov konj je lud"), Mržnjom i ostalim poglavicama.

Kada je američka vlada čula za to, poslala je svoju komisiju da pregovara o kupovini Crnih planina. Bledoliki su nudili Indijancima ili 6 miliona dolara u gotovom ili 400 hiljada dolara godišnje dok se ne ispuni ova suma. Ali, Indijanci su znali vrednost ovog zemljišta i tražili su 50 miliona dolara, što u stvari nije bilo preterano.
Na to su Jenkiji protiv "prljavih gramzivih crvenokožaca" poslali vojsku na čelu sa generalima Krukom, Gibonom i Terijem.

Željan slave

U vojsci generala Terija nalazio se neki pukovnik Kaster, mlad, lep i ambiciozan čovek, ali neobično okrutan i samoživ. Sin bogatog zemljoposednika, Kaster je bio vaspitan da mrzi Indijance i da ih smatra nižom rasom. Kad je napunio 18 godina, otac ga je upisao u vojnu akademiju Vest Point koju je završio kao poslednji u klasi. Čin je jedva dobio 1861. godine, a u borbu protiv Indijanaca pošao je da bi se na neki način proslavio. Sa sobom je poveo i jednog novinara, urednika lista "Tribjun" da opisuje njegove pobede nad Bikom Koji Sedi i Ludim Konjem.


Kada je puk generala Terija kod ušća reke Big Horn naišao na indijanske tragove, komandant je rekao Kasteru:
- Vi pratite trag i ukoliko, kao što pretpostavljam, vodi do Litl Big Horna, tamo sačekajte generala Gibona. Naravno, ako ne bude neophodno nešto preduzeti i pre generalovog dolaska. U svakom slučaju obaveštavajte me o svemu!
I tako je Kaster krenuo uz Big Horn, pritoku reke Jelouston, maštajući o budućoj slavi i ne pomišljajući da su Indijanci namerno ostavili tragove da bi bledolike namamili u klopku.

Klopka kod Litl Big Horna

Sijuksi i Čejeni ulogorili su se na obalama reke Litl Big Horn, pritoke Big Horna, u podnožju istoimenih planina i čekali. Kasteru, naravno, ni na pamet nije padalo da se pridržava naredbe dobijene od generala Terija. Čim je izbio na reku, odmah je pozvao svoje saradnike i rekao im: "Napašćemo sever, jug i centar. Vi ćete, Reno, komandovati severnim napadom, vi, Bentine, držite centar, a ja ću napasti južnu stranu!" Reno i Bentin dobili su po tri čete konjanika dok je Kaster za sebe zadržao pet četa, tj. 213 ljudi.

Kad je jedan indijanski izviđač, po imenu Polužuto Lice, koji se nalazio u vojsci bledolikih čuo za Kasterovu odluku, otišao je kod njega i rekao mu:
- Ja poznajem Sijukse i Čejene. Dozvoli mi da ti dam jedan savet: ne deli vojsku jer ovde ima mnogo Indijanaca!
Ali Kaster nije poslušao i odgovorio mu je:
- Ti budi izviđač i meni ostavi da se brinem o ratu i borbama!
- Onda se treba pripremiti za smrt.
Kasnije, kad je bitka već bila završena, Bik Koji Sedi je kazao: "Nisam ja ubio Kastera, on je sâm tražio smrt. Jurio je kao ludak i ništa nije mislio!"
I zaista, Kaster je bio ubeđen da Indijanci spavaju i kazao je pre napada svojim ljudima: "Svi neprijatelji mirno spavaju i bitka će biti gotova kroz nekoliko minuta".


Bledoliki su izginuli

Kasterovu nesmotrenost i brzopletost prvi je platio major Reno koji se iznenada našao u klopci. Tada je, pod kišom strela i metaka, naredio da se po svaku cenu vojska povuče do obližnjeg koliko-toliko zaštićenog proplanka. Uz put je izgubio oko 30 ljudi, a ostale je spasao sigurne smrti. Major Reno je tada odlučio da na proplanku dočeka kraj borbe i nije ni trepnuo kad mu je Kaster po jednom izviđaču poručio: "Požurite, potrebno nam je hitno pojačanje!"
Pošto su Renoove čete naterali u bekstvo, Indijanci su se svom snagom bacili na Kastera. Što se tiče kapetana Bentina, on je brzo shvatio šta se događa, odbio je da pođe u napad i zaobilaznim putem stigao je Renoa. Prethodno je generalu Teriju javio po ađutantima da pošalje pojačanje. Kaster je u jaruzi uzalud čekao Renoovu pomoć. Zbog otkazivanja poslušnosti majoru Renou je kasnije suđeno, ali je oslobođen presudom koju nisu potpisale sve sudije.
Sukob kod Litl Big Horna bio je jedan od najžešćih koji se ikada odigrao između bledolikih i Indijanaca. Indijanci su se besno borili, a predvodio ih je Ludi Konj, dok se Bik Koji Sedi volšebnim rečima obraćao bogovima. Ali i američki vojnici hrabro su se suprotstavljali, a Kaster se poneo kao pravi heroj iz priča. Kada su svi njegovi borci izginuli, on je ostao sâm među neprijateljima mašući sabljom iznad glave. Sa sabljom u ruci je i pao, pogođen smrtonosnim hicem.

Krvavi pir

Evo šta je poglavica Drvena Noga (Kamâxeveohtahe) rekao o poslednjim trenucima ove krvave bitke: "Čim se glavnina indijanske vojske sastala u maloj dolini gde su pali poslednji bledoliki vojnici, dogodilo se nešto veoma neobično. Izgledalo je da su svi bledoliki mrtvi, ali se jedan od njih iznenada podigao oslanjajući se na levo koleno. Dobro sam ga video. Gledao je unezvereno i videlo se da je teško ranjen. U desnoj ruci stezao je pušku. Mnogi Indijanci posmatrali su ga sa strahom, kao da se iznenada iz večnih lovišta vratio među ljude. Tada mu je prišao jedan crveni ratnik, zgrabio pušku i ispalio mu hitac u lice. Bio je to poslednji vojnik ubijen u bici kod Litl Big Horna u kojoj su izginuli svi naši neprijatelji".


"Igra duhova"

Pošto su skinuli odela svim ostalim vojnicima i oficirima, Čejeni i Sijuksi navalili su na vojsku Renoa i Bentina čiji bi kraj bio sličan Kasterovom da se neko nije setio da zapali travu i žbunje. Kako je vetar duvao prema Indijancima, požar se ubrzo proširio do mesta odakle su ovi spremali odlučni napad. U zabuni i trci koja je nastala bledoliki su iskoristili priliku i utekli.
Posle bitke kod Litl Big Horna usledile su iz Vašingtona krvave odmazde koje su brzo slomile otpor indijanskih plemena. Indijanci su tada potražili utehu u misticizmu i religiji. Nova religija je dobila ime "Igra duhova", a njen tvorac bio je jedan mladi vrač iz plemena Pajuta kome se prikazalo veliko indijansko božanstvo. Božanstvo mu je poručilo da će se preci Indijanaca vratiti iz večnih lovišta, da će bizoni ponovo trčati po poljima, da će bledoliki uljezi biti isterani. Ali da bi se to dogodilo što pre, Indijanci treba da igraju obredne igre i govore tajanstvene reči. "Igra Duhova" se brzo raširila i donela novu nadu Indijancima koji su umirali po prljavim nezdravim rezervatima od gladi i raznih bolesti. Vrač je rekao Čejenima: "Morate biti strpljivi. Ne smete nikoga da napadate, da se borite i činite zlo. Jednoga dana sve će vam biti plaćeno!"
Tako su plemena koja su prihvatila novu religiju odustala od svakog otpora. Jenkiji su to ubrzo osetili i da bi ubrzali događaje i što pre ih strpali u rezervate zabranili su "Igru duhova". Indijanci, razume se, nisu poslušali i tada je uhapšen najugledniji pristalica religije, Bik Koji Sedi.

Poslednji sukob

U noći 14. decembra 1893. godine četrdesetak ljudi indijanske policije u službi Amerikanaca, na čelu sa Bikovom Glavom došlo je u Stending Rok blizu Grand Rivera gde je živeo Bik Koji Sedi. "Tvoji ljudi", rekao mu je Bikova glava "rade nešto što zakon zabranjuje. Sada su u šumi i igraju zabranjenu 'Igru duhova'. Zato moramo da te uhapsimo". Bik Koji Sedi nalazio se u svom šatoru sa ženama i sedamnaestogodišnjim sinom, Gavranovom Kandžom. Nije se bunio, samo je rekao: "Pustite me da se obučem. Hoću da uzmem svoje najlepše odelo". Tada su žene počele polako da ga oblače i minuti su prolazili. Kad je Bik Koji Sedi bio gotov, "Igra duhova" je već uveliko bila završena i ratnici su se okupljali ispred šatora svog poglavice. Bik Koji Sedi izišao je napolje okružen policajcima. Napolju je čekalo 160 crvenih ratnika. Gavranova Kandža mu je doviknuo: "Govorio si da se nikada nećeš predati, a sad te odvode prljavi policajci!" A Bik Koji Sedi je odgovorio: "Ko kaže da sam se predao?" i zgrabio pušku.

To je bio znak za opštu uzbunu. U metežu koji je nastao poginuo je i slavni poglavica Bik Koji Sedi. Hitac jednog policajca pogodio ga je pravo u lice. Dve nedelje kasnije američki vojnici su kod mesta Vunded Ni (Ranjeno Koleno) poklali mnogo Indijanaca, njihove žene i decu. To je bio jedan od najokrutnijih pokolja u istoriji američkog kontinenta koji je konačno ugušio svaki otpor crvenih ratnika. Tako se sa Bikom Koji Sedi završava prava istorija ponosnog indijanskog naroda.


http://www.domaci.de/viewtopic.php?t=49664

[iz "Politikinog zabavnika" #923/1969]
 

Beba

Poznata ličnost
Starosedelac
Učlanjen(a)
04.10.2014.
Poruke
10.148
Broj reagovanja
11.256
Horoskop
Ovan
Džingis Kan /kratka dopuna /

Malo bih samo dodala nešto o Džingis Kanu mada je Stemis vrlo opširno pisao o njemu.
Jedna novina je objavila tekst u kome izmedju ostalog piše ,,Mongolski vladar s početka 13 veka i jedan od najvećih osvajača u istoriji, nije neko koga biste voleli da sretnete!
U nekim zemljama nije čak poželjan ni u udžbenicima istorije jer su u njegovim pohodima stradali milioni ljudi.Ip ak ne može da mu se ospori da je bio vojni genije, da je ujedinio svoj narod, unapredio svoj narod, vojsku i državnu upravu...
 

Beba

Poznata ličnost
Starosedelac
Učlanjen(a)
04.10.2014.
Poruke
10.148
Broj reagovanja
11.256
Horoskop
Ovan
ŠVEĐANI PONOSNI NA NAŠU ISTORIJU: Ovako su opevali čuveni govor VELIKOG SRPSKOG MAJORA Dragutina Gavrilovića!
dragutin_gavrilovic-1-670x447.jpg
Popularni švedski bend "Sabaton" izdao je danas novi, osmi po redu album pod nazivom "The Last Stand", a na njemu se nalazi pesma "Last Dying Breath" posvećena braniocima Beograda iz Prvog svetskog rata i posebno majoru Dragutinu Gavriloviću.

Ovaj bend je, inače, poznat po tome da u svojim pesmama obrađuje borbenu i ratnu tematiku, poput Prvog i Drugog svetskog rata.

Pesma "Last Dying Breath" predstavlja, zapravo, metal verziju čuvenog govora majora Dragutina Gavrilovića koji je održao braniocima Beograda 7. oktobra 1915. godine, prvog dana odbrane grada Beograda protiv Austrougarske, neposredno pred juriš u kome je i sam teško ranjen.

Gavrilović je komandovao drugim bataljonom desetog kadrovskog puka koji je, zajedno sa beogradskom žandarmerijom i grupom oko 340 dobrovoljaca iz Sremske Mitrovice, branio pozicije Beograda na Dunavu i Savi kod Kalemegdanske tvrđave.
Taj čuveni govor koji je major održao glasi ovako:

„Junaci!

Tačno u 15 časova neprijatelja se ima razbiti vašim silnim jurišom, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao. Vojnici! Junaci!

Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate više, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje.

Zato napred u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!”

Uz ovaj poklič, i nazovimo, motivacioni govor, srpski vojnici su krenuli u kontranapad. Ali snažne artiljerijske jedinice autroguarske vojske su uspele da odbiju ovaj napad, a sam major je teško ranjen.
Dragutin Gavrilović (25. maj 1882. - 19. jul 1945.) bio je čuveni srpski i kasnije jugoslovenski vojni oficir. Rođen je Čačku, a kada je završio Vojnu kademiju u Beogradu 1901. godine, učestvovao je u svim borbama za Srbiju do Drugog svetskog rata.

Izvor: BKTVNews/L. Milojević
 

Taca

ona, stara
Starosedelac
Učlanjen(a)
25.05.2014.
Poruke
15.589
Broj reagovanja
14.746
Horoskop
Ribe
Живојин Мишић (Струганик код Мионице, 7/19. јул 1855 — Београд, 20. јануар 1921) је био српски и југословенски војвода (фелдмаршал).

На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, био је учесник српско-турских ратова (1876—1878 ), као питомац-наредник, касније потпоручник. У тим ратовима стекао је прва ратна искуства. Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је Аустро-Угарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку. Такође је учествовао и у краткотрајном Српско-бугарском рату 1885. године. Пуних шест година поред редовних дужности предавао је стратегију на Војној академији. Након Мајског преврата био је приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909, током анексионе кризе на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је учинио својим помоћником. Мишић је помогао генералу Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустро-Угарском.

И у Балканским ратовима Мишић је такође био помоћник начелника штаба Врховне команде, генерала Путника, и био је његова десна рука. Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је после Кумановске битке унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када је српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало је пресудан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског рата. По завршетку овог рата, Мишић је по други пут пензионисан на исти начин заслугом официра припадника Црне Руке.

Међутим, пред само избијање Првог светског рата, опет је био реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Током Колубарске битке, генералу Мишићу је предата команда над Првом армијом, која је тада била у врло тешкој ситуацији. Највише захваљујући његовим личним напорима и знању, Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу. Мишић је инсистирао на дубљем повлачењу, скраћењу фронта целе српске војске, којим би се осталим армијама дало времена за одмор, попуну залиха и снабдевање. То његово коцкање се исплатило пошто је аустроугарска војска превише раширила своје линије, па је тешко поражена у потоњем српском контранападу. За заслуге и извојевану победу, Мишић је 4. децембра 1914. године унапређен у чин војводе (маршала).

Након новог здруженог напада немачке, аустроугарске и бугарске војске на Србију у октобру 1915, када се српска војска повукла на Косово, Мишић је предложио да се изврши контранапад. Овај предлог су одбили остали заповедници армија на састанку у Пећи и уследило је повлачење. Након овога предао је команду армије и отишао на лечење у Француску. Средином 1916. поново је постављен за командата Прве армије која је зауставила и натерала на повлачење бугарску војску и у битци код Гоничева ослободила Битољ. Пред крај рата у јуну 1918. заменио је формацијско место са генералом Бојовићем и постављен је за начелника штаба Врховне команде. Командовао је српском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру исте године, и за два и по месеца је ослобођена Краљевина Србија. Од стране енглеског краља Џорџа V награђен је титулом енглеског витеза бакалауреја.

Као најзнаменитији војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје, од свог народа сматран је за легенду.

https://sr.wikipedia.org/sr/Живојин_Мишић

ИЗВЕШТАЈ
Војводе Живојина Мишића Њ.К.В. Александру о Хрватима
(након обиласка Загреба, Карловца, Вараждина, Сушака и других места)

(Из белешке секретара Живојина Мишића, г. Милорада Павловића)

„Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш….. ствар је пропала…..

То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило.

Ја сам са тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно и економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити, дати им њихову државу.

Границе ће бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу; где каже језик и обичаји, традиција и најзад где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити и право и Богу драго.
А Италијани? Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити… Ти су људи сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви и у толико мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.


Не заборавите Височанство, моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати.”
 
Poslednja izmena:
Vrh Dno