• Dobrodošli na Ćaskanja! Mi smo zajednica koja okuplja članove sa prostora bivših jugoslovenskih republika. Budite slobodni, pregledajte naš sajt, pročitajte neke od započetih diskusija. Ako želite da učestvujete u diskusijama, pisati na forumu, kreirati albume, dodavati medije, a niste naš član, registrujte se. Registracija je besplatna i zahteva samo minut Vašeg vremena. I da ne zaboravimo: registrovanjem i prijavljivanjem na forumu uklanjate sve reklame koje se prikazuju na sajtu, jer nam je stalo do naših članova. Pridružite nam se!

Sunce u kvaru

saska

penelopa
Starosedelac
Učlanjen(a)
21.04.2010.
Poruke
9.398
Broj reagovanja
658
sunce1.jpg
Шта се то догађа с нашом звездом? Почела је да се понаша неуобичајено, као да пати од неке болести. Сунчеве пеге „играју жмурке”, а ту су и неке друге неправилности у њеном раду. Да ли смо на прагу општег захлађења?


n.jpg
а сателитским снимцима појавило се 4. јануара 2008. године једно мало, тамно зрно. Не веће од Земље, било је добро уочљиво на светлој површини Сунца. И то је била добра вест: радило се о првој Сунчевој пеги после више година. Названа АР10981, била је знак који су стручњаци очекивали. Такве мрље су сведочанство о појачаној магнетској активности Сунца и да наша звезда улази у свој 24. циклус – онако како је и предвиђено. Већ 6. јануара пега се утопила у површину звезде и нестала. За њом је требало да се појаве нове, али ниједна пега није уследила после АР10981. Једва једна, у априлу... а затим опет ништа.
ciklus.jpg
Циклус 24 касни две године

Број пега које „оките” Сунце расте и опада у правилним циклусима од по 11 година. Стручњаци су зато очекивали да се знаци 24. циклуса појаве почетком 2008. године (испрекидана линија на цртежу). Међутим, само се Сунчев минимум продужио, с две изузетно мирне године. То значи да је магнетно поље Сунца, које ствара пеге, ослабило.

Уместо да се нижу једна за другом и тако потврде животну снагу Сунца, наша звезда наставила је магнетну обамрлост током читаве 2008. године, са савршено чистом површином пуних 265 дана. Случај незабележен од 1913. године! Што је још горе, све се наставило и у 2009. години: 262 дана без једне једине пеге. Најзад, средином децембра 2009. године пеге су почеле да се појављују на уобичајен начин, исто и током 2010. године. Изгледало је да 24. Сунчев циклус ипак поприма правилан ток. Међутим, све је било некако срамежљиво – знатно слабије него на почетку претходна два века. Стручњаци су се забринули – Сунце не би требало тако да се понаша.
Правила, уочена још у 17. веку, показују да сваких 11 година наша звезда поново заигра на исти начин: прво неколико пега избије прилично високо, близу њених полова, а затим, током следећих месеци, појављују се у све већем броју и све ближе Сунчевом екватору. Максимум достигну после четири до пет година од појаве прве пеге, после чега њихов број постепено опада. Сунчева магнетна активност долази у најслабију фазу, минимум, а звезда остаје мирна око годину дана.
Само последњи, 23. циклус (започео у мају 1996. године), због дремежа од три године, растегао се на тринаест година. Да ли је ова неправилност знак да је наша звезда оболела? Ако јесте, колико тешко? У ком случају и у коликој мери то може да утиче на цео Сунчев систем? А на Земљу? То су нека од питања која су почела да муче стручњаке и натерала их да потраже одговоре.

Вулкани за ледено доба


Невоља је што су рад и понашање Сунца у великој мери још неразјашњена, велика тајна. Свакако, основне законитости које управљају овом џиновском ватреном лоптом, од које нам зависи живот, познате су науци. Не треба се бринути да ће се наша звезда угасити – пре него што истекне око пет милијарди година – с пегама или без њих, свеједно. Стручњацима је преостало да упореде садашње понашање Сунца с дешавањима у прошлости и да на основу тога покушају да одгонетну шта нас чека у будућности.

nevreme.jpg

Слабија активност Сунца вероватно је разлог за хладније зиме последњих година.
 

saska

penelopa
Starosedelac
Učlanjen(a)
21.04.2010.
Poruke
9.398
Broj reagovanja
658
Шта је таква потрага утврдила? Пре свега, да су се овакви Сунчеви минимуми дешавали и раније, само су врло ретка појава. Постоји и оно што је мање утешно. Садашња крива Сунчевог циклуса веома личи на ону с краја 18. века – непосредно пре појаве раздобља са слабом Сунчевом активношћу. Оно се протезало од 1790. до 1830. године и познато је као „Далтонов минимум” који је био у вези с раздобљем знатног захлађења климе! Просечна годишња температура на Земљи била је нижа, а зиме хладније. Још горе, ако Сунце не успе да поврати своју магнетну снагу, неки стручњаци се прибојавају да би у наредним деценијама могао да се понови злогласни „Маундеров минимум”. Тада је забележено врло мало Сунчевих пега – за тридесет година само 50, што је и хиљаду пута мање него што је уобичајено. То мрачно доба у климатској историји Земље захватило је средину врло хладног раздобља између 1645. и 1715. године. У Европи и Северној Америци ледници су прекрили многе долине, док су жетве биле толико мршаве да су милиони људи умрли од глади. За то раздобље везује се и једна занимљивост. Пошто су биљке спорије расле, дрвеће је имало већу густину што је, по неким стручњацима, објашњење за изузетан квалитет чувених Страдиваријусових виолина.
И мада узрочна веза између малог броја Сунчевих пега и врло хладног времена још није научно потврђена, очигледно је да су се ове појаве временски подударале кроз историју и да су макар у делимичној вези. Зато за астрофизичаре и климатологе могући поремећај у раду Сунца није чисто академско питање. Ипак, слична временска подударност важи и за појачан рад вулкана. Отуда већина стручњака као главног кривца за „мало ледено доба”, хладније време с оштрим зимама – које је трајало од средине 15. века, па све до средине 19. века – види у вулканима. Они су својом прашином и гасовима умањили дејство Сунчевих зрака. За сада још не може да се изрекне суд колико је криво само Сунце.
sunce2.jpg

На површини Сунца, тамне пеге, које су у ствари најхладнија места, појављују се у зависности од ћуди магнетне активности наше звезде.

Магнетне олује
Међутим, извесно је да живимо у јединственом тренутку. С једне стране, зато што умањен број Сунчевих пега није једина уочена неправилност која указује да је наша звезда вероватно „у квару”. То се посебно тиче Сунчевих ветрова – струја честица велике енергије које излећу из короне – који немају уобичајену јачину за место појављивања. У досадашњим циклусима увек су били спори на екватору, а брзи на половима. Током минимума 23. циклуса били су бржи на екватору, што значи и мање густи. Изгледа да се током силазне фазе последњег циклуса променила и природа саме Сунчеве светлости – смањио се удео ултраљубичастих зрака, а повећала јачина видљиве светлости. Природно је да током смањења Сунчеве активности све таласне дужине подједнако опадају. То је још једна нејасна појава, значајна за нас на Земљи. Јер, ултраљубичасти зраци утичу на озонски слој у стратосфери, а посредно на загревање. Осим тога, и повећање таласа видљиве светлости могло би да има сасвим неочекиван исход – да Сунце допринесе већем загревању Земље током свог минимума него током максимума!
Два Сунчева минимума за 400 година
Од првих посматрања Сунчевих пега, које је извео Галилеј 1610. године, астрономи су уочили доказе за цикличну активност Сунца. Од тада је ова правилност нарушена два пута – у 17. веку (Маундеров минимум) и у 19. веку (Далтонов минимум). Они су делом одговорни и за појаву „малог леденог доба” на Земљи.

С друге стране, данашњи климатски услови на Земљи знатно се разликују од претходних – сведоци смо глобалног отопљавања климе. У којој мери ће једна појава утицати на другу? Да ли заиста идемо ка новом „малом леденом добу”? Вероватно не. Неке рачунарске симулације показују да „Сунце без пега” неће знатније умањити загревање Земље. Имаћемо само оштрије зиме. (То као да се већ догађа.) Исто тако, неће изостати ни нагле, врло снажне ерупције магнетног зрачења са Сунца, које могу да нанесу велику штету комуникацијама и електричној мрежи. Испоставило се да јачина соларних циклуса не одређује снагу његових појава већ само њихову учестаност. Најјача икада забележена соларна бакља (избацивање короналне масе) догодила се 1859. године – управо у време кад је Сунце било у слабом циклусу. Иста појава, само знатно слабија, недавно је погодила Северну Америку и изазвала распад електричне мреже у Канади и на североистоку САД.
Очигледно је да се ради о врло сложеним појавама које се преплићу. Данас смо захваљујући технолошкој револуцији способнији него икада да проникнемо у њихову природу. Само, у коликој мери? Да ли ћемо у томе успети пре него што нам оне саме покажу право лице?http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/sunce-u-kvaru
 
Vrh Dno