Stihovanja

Vedrana

Poznata ličnost
Član
Čovek

Gle, povijeno leži u kolevci dete majušno.
Štedro na njega izli dare jestestvo mnoge.
Odbi hranu, negu, odluči mu pomoći ruku,
Propalo dete to je, s njim preimućstvo i dar.
Al je podla slabost! podmitljivo smeši se dete,
I kad kveči, plače, čuvstva probija svakom.
Ljubov ga čuva, doji: mukom tuđom snagu prikuplja,
I od dana na dan vozrastu đipa većem.
S reči prvim slovom pojavlja se prirode nagon,
Traži, i menljiva ćud nestašno teži na zlo.
Lupa, razbija, grabi samovoljno ište i dreči,
Viljuška, sveća il nož zabava zla je njemu.
Kriči, joguni s', plače, umiljava se, hoće i neće.
S takvom ćudi smesom veku dospeva zrelom.
Sad tek glavu diže do jučer slabo stvorenje,
Voljom se krepi, i svet grabljivac smatra za svoj.
Osmeha nema više, ne peče ga jer pomoći nužda,
Sami roditelji dosadan njemu su čir.
Brižno im dane života broji, zaboravlja nege,
Jednoj sebičnosti nemiran sluga i rob.
Strasti mu lice riju, lukavstvo il huda pretvornost,
I kovarstva mreže druzi su njemu za cel.
Svetinju pravde čtije, al traži u drugoga samo;
Gdi mu se kaže korist, mrzi za pravdu da zna.
Čudno stvorenje sa malom snagom i željam' ogromnim.
S pedi života merom, težnjom od sebe veći.
S voljom ka dobru, sa deli' ka zlu, nestalan i nagao,
Umom vrlini, grabežu strast'ma gotov;
Nepostojanstvu odan, s postojanstvom koristi tražeć -
To je čoveka tvor, sam zagonetka sebi.
Telom od zemlje sozdan, po glibu se povorka valja,
Visprenom uma iskrom predele traži neba;
Kao sto na licu zemlje sa ružama raste kukuta,
Menljive prsi naše blagosti i gorkost kriju,
Kao što lice zemlje neprestance okreće se krugom,
Vrtlogom strasti čovek nema staništa nigdi.
Mislima gordo diže s' nad životinje rodom
bezbrojnim,
I opasnost plete, čim nadvišava ove.
Nije li govora dar sa nebesa pozajmljena iskra?
Govora stranputicom misli pokriva svoje.
Suzama diči se on, sveštenim kapljama čuvstva,
Gdi trpi nevinost, utešni tu su melem.
Al su i sredstva suze bezazlenost smutiti laku,
Suzama porok krije javnu krivicu svoju.
I kad zavist srce, kad pakost ti utrobu grize,
Nit može besniti gnjev, suze od jeda teku. -
Kakvu hudo igra razuma iskra sudbu!
Zlosti uviđa rđu, al gone ga strasti u napast,
Potpade strast'ma gadnim sam Verulamov razum.
Kao pri oluji mora, gdi vetrovi zvižde i riču,
Strastima nadvikan ne čuje s' razuma glas.
Tek kad ućuti bura, kad volne s' utalože škodne,
I kad sledstva naših dela iskusimo zla:
Trezan se javlja razum sa strahom da predstavi
prošlost
Uski istine put svaki, al pozno vidi.
Vsuje nauka i mudrost; na jeziku mudrost počiva,
Vnutrenje zlosti klice tegobno trebi ona.
Nesreću tuđu trči lekovitim blažiti reč'ma,
Svoje nesreće zlo zapevki daje slaboj.
Govori divno o gordosti, sujeti, ništini sveta,
Sam u dubini srca sujetan, lakom i gord;
I, što nauka dade, svojeljupstvu prikuplja veštine,
Koristi, ne sreći nauke su sredstvo i cel:
Drugom zaslepit oči, naresiti prevaru cvećem,
Sprave k ubistvu preče, škode pronaći mnoge,
Željama krila kroit, ugađati raskošu lišem,
Zlobi ljupkost dati, prosvete to su plodi!
Gdi je stanište sreće? u vrtlogu viče očajnik,
Razum i nauka blesk služe tek bede saznat.
I što ga napast mori, dvojinom oseća umnik,
I što se beda spravlja, misli napred ga tome.
Srećnije živi svaki, kog čuvstva utupljena brane,
Nit kroz glupo srce prodire napast plaha.
Kao što gluva uvom ne smućava groma opasnost,
Kao što zavezanog snom ne straši gibelj bliska:
Kao što slep pred sobom ne uviđa propast strmenka,
Kao što tvrda nesvest bolove trpi lako. -
Srećnije živi svaki bez sovesti, sudije dela,
Kao što besmislena zver kajat se ne zna za zlo.
Tako vopija čovek na vrtlogu burna života,
Bedom i tugom tražeći predel sreće.
Zalud tih dobrodetelji zrak ukazuje s' njemu.
Same dobrodetelji lik strast'ma je zazor i stid.
Prezrena čami ona u tamnom zabačena uglu,
Porok je s' poprišta slave proteruje plah.
Mesto nje običaj dobrodetelji naličje nosi,
Korisno, ne dobro ceniti traži čovek.
I kad Kato gine, lakomisleni svet mu se ruga.
I kad Sokrat uči, otrova čašu pije.
Tako s' misli lome lavirintom prirode ljudske,
Plačno života igru, plačno ispitujuć put.
I kad krila klonu, sa nadeždom uteha s' javlja:
Da na svetu ovom dobro se pari sa zlim.
Polezna bilja više neg' što raste trava otrovna,
Vedrih dana mnogo, ređi je oblaka kvar.
I, što vreda ima, lekovit posatje otrov,
I što glupcu žalost, mudrome polze nosi.
Vreme nagli napred, i boljemu nada se putnik,
Sred pečalne ciče vesnu očekuje svak.
Nek se porok vije oko slabosti prirode ljudske,
Blago ko dobru seme ne može zatrti on.
Vrlim često delom ushićuje zlikovac čuvstva,
Dana mu blagote nije pokipila svest.
I što hudost čini, nevaljalstvo šara dobrotm;
Čista u prsima svest pravo zahteva svoje.
Volja sklona na zlo, i sklonjena volja na dobro,
Ta dobrodetelji cvet sa nagradom lepom nosi.
Odbi zalaz i strast, ukazaće s' anđela lice,
Al je na zemlji prestao sušt biti rod čovečij'.


---------------------------------
Jovan Sterija Popović
 

Vedrana

Poznata ličnost
Član
Spomen putovanja po doljnim predelima Dunava

Promeno sveta, šta je običnije, češće od tebe!
Nepostojanstvo sudbe, šta je od tebe brže!
Silno s' napreže čovek večnostima stvarati del,
Al u prsima svak' truleža usev nosi.
Zalud lekova ced protiv otrova bolesti raznih,
Sudba je čoveka ta: zemlja da zemlja bude.
Nije li drevnost svog Eskulapa nazivala bogom?
pa gdi je taj Eskulap? Vreme mu raznelo grob.
Gle Mehadije put! Kako bolni jatama speše,
Bolesti s' leče jedne, druge da žertva budu.
Brda iz starih jošt jednako kuklja celitelna voda,
Ljude, ah, svaka godina druge vodi.
Herkula natpis mnogi dano za zdravlje slavi.
Vreme je satrlo sve, i ljude i Herkula samog,
I mesto njeg' basnom slavi se jorgovan sad.
Černa i Domogled, Stančilovo, Bela i Reka
Srpsko ime nose, Srbalja kažu slavu.
Gdi su ti Srblji sad? Na njinim grobov'ma strani
Zidaju kuće, da svi vremena žertva budu.
Tako se priroda obrće večno, sama jednaka
Sve, na žemlji što je, meni podleže skoroj.
Dalje, duše, dalje, gle kako Dunav struji ogromno,
Kupeć kapljice tam' u more sinje nosi.
Kao bogatca život čas tiho, čas speši burovno,
Da veličinu svoju večiti saspe u grob.
Ljupko čamac brodi, zefirom ga volna talasa,
Providi s' bistra voda iskrenom ravno srcu.
Mimo čamca lete smejući se vesela brda,
Bregovi grdni lete, divno pozorje oku.
Ali kakva strahota! Zlobno s' isprečile gore,
Propašću čamcu groze, ispod priprečen svaki,
Opet Dunav s' okreće, gorda ustupaju brda,
I veselo vrata putnika primaju svog.
Tako često sreća uzmućuje čoveku život,
Udari teški sudbe treskaju burno njega;
Dok najedanput mu sunce zasine, razgali se nebo,
Iščezne beda i strah, nadežda svane opet. -
Šta s' ono izgrebeno vidi na obali desno?
Put je to drevni' Rimljana divno delo,
Njim su prohodali prosti i silni, hrabri i slabi,
Drugima da strelom smrtnu zadadu ranu.
Gdi su sad ovi? Po krvavim borbama mnogim
Sve ih nemirne ledeni pomiri grob.
Spomen Trajana na steni je divnoj utvrdilo pismo,
Ah, no i njega je crn zlobljivo smrčio dim.
O Trajane! tvoje sve spomene pretrpa vreme,
Jedva ko spominje tvojih trijumfa slavu.
Jedan tek spomenik 'usrećiti tvoj tobom narod'
Ostaje večno čestit, ostaje svima poznat.
Zlatne reči tvoje, Saburanu izušćene vrlom,
Na utehu ljudstva raznosi povesnica:
'Primi ovaj mač, ako dobro uzvladam, za mene.
Ako je vlada mi zla, nosi ga suprot mene.'
Šta tam' huči? Razleže se kamen, i ljuti se pena.
Gvozdena vrata su to, lađama beda i grob.
Stešnjen ječi Dunav, na čoveka pomoć izgleda,
Al je čoveka moć protivu prirode mrav.
Opet se obala širi, Trajanovog mosta ostanci
(Gord Polodorija tvor) tuže od vekova tu.
Umom stvara čovek na misleni mostove krili,
Da na istine on sjajni uspuže se tron:
Rukama moste pravi, daljinu da pozdravi braću,
Sveza ljudstva, i lep srodstva utvrdi se splet,
Trgovina cveta, spriopšte te misli uzaimno,
I opšte - zlatni setu ukaže se vek.
Je li Trajanovog mosta ta cel? Ah, osveta jedna,
Dekavalu propast porodi ovo delo.
Užasni rate, tebe su zmije odojile jetke,
S tebe crnog Trajan pomrači svoj slave zrak.
Zalud vešt Polodorija trud na propasti vode
I sebi i njemu večiti dići spomen:
Vreme je potrlo sve, i delo i majstora samog;
Za veličinom svojom rasturen tuži kamen.
Gle Severina grad, u razvali leži sahranjen!
Gdi su bile kuće, gnjizde se gušteri sad.
Nije l to predel Dečanskoga negde oblasti,
Gdi je Srbalja mač krčio vladu sebi?
Kraljevo i Černjec pripovedaju Srbije slavu,
Sašmu je pak slavu vremena izgrizao crv.
Tako sve naglo na ovome protiče svetu,
Jedna povest i glas raznosi s' ravno vetru.
O ti, koji na trošnim ostancima predaka milih
Vremenom za starim uzdišuć tužno stojiš,
Ustani, kucnuo je čas; na narodne slave poprištu
Diži ime i čest, delima, roda milog.
I na tvome će stajati grobu potomaka noga,
Grob nek ti zaslužnom spomenik sjajan bude.
To Belizara, Trajana, Veljka, Dositeja diže;
Kratak je život ko san, dela su večita tek.

-----------------------------
J.S.Popovic
 

Vedrana

Poznata ličnost
Član
Ej, pusto more


Ej, pusto more! Ej, pusti vali!
Ponosni beljci, srcani zdrali!
Vi mi svu moju radost preneste,
I opet zato umorni neste!
Koji je od vas blazeni djoga
Sto j' odn'o morem dragana moga?
Il' nije jedan toliko sretan?
Pena vas bela sve poduzela,
Svi ste ga valjda trkom preneli;
Zato ste besni, konjici beli!
Al' da vas pustim na pleca gojna
Tugu kad draga izgubi vojna,
Taj teret ne bi preneti pregli,
Svi bi k'o janjci morem polegli,
Tuga bi moja u more pala -
Al' bi i mene sobom odzvala!

Laza Kostic
 

Vedrana

Poznata ličnost
Član
Santa Maria della salute


Oprosti, majko sveta, oprosti,
sto nasih gora pozalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blazenoj tebi podize dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagresi stvor:
Kajan ti ljubim preciste skute,
Santa Maria della Salute.
Zar nije lepse nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejuci svetsku lepotu
u pep'o spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepse vekovat' u te,
Santa Maria della Salute?
Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve sto je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za cim sam cezn'o, cemu se nad'o,
sve je to davno pep'o i pra',
na ugod zivu pakosti zute,
Santa Maria della Salute.
Trovala me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak necu nikoga klet';
stagod je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je dusi lomilo krilo,
te joj u jeku dusilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!
Tad moja vila preda me granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleci ranu,
al' tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?
Ona me glednu. U dusu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, sto iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za cim god ceznu',
jade pa slade, cemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje zude,
-svu vecnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.
Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna vocka sto sad tek zre?
Oh, slatka vocko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni gresne zalute,
Santa Maria della Salute.
Dve u meni pobise sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustase mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.
Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od srece, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
gasnuse zvevde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strasni sud. -
O, svetski slome, o strasni sude,
Santa Maria della Salute!
U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog mi pojavi sam:
U dusi bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
za sto se mudracki mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.
Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi zelja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluskinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.
U nas je sve k'o u muza i zene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al' nezezene,
strast nam se blazi u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.
A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne pise, to se ne poje,
samo sto dusom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.
A kad mi dodje da prsne glava
o mog zivota hridovit kraj,
najlepsi san mi postace java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz nistavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve ce se zelje tu da probude,
dusine zice sve da progude,
zadivicemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.




Snove snivam


Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu živim, u snu dišem,
al' ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem.
Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al' su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.
Al' nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.



Laza Kostic
 

Vedrana

Poznata ličnost
Član
IMADE VAS MNOGO...

Imade vas mnogo - ta ko bi vas mogô
Izbrojati,
Svijeh znati?!
Imade vas mnogo bogatih gospara,
Sa srebrom i zlatom, milionim' para.
Dvori vam se velji u visinu dižu,
Ali nikad, znajte, do neba ne stižu, -
U nebu je vječnost, u njima je nije,
Vrijeme će da ih sve s prašinom skrije.

Imade vas mnogo sivih sokolova!
Riječi su vam jače od burnih valova,
Al' sokoli nikad ne puze, ne gmile
Ni onda kad na njih jurnu groma sile,
A vi znate, znate, oj "sokoli s riječi",
Puziti kô crvi, sred prašine leći,
Ostaviti braću nek ih dušman tare,
Samo da stečete "obećane dare"...

Imade vas mnogo sa blagijem likom,
E bi rekli: o zlu ne mislite nikom,
E bi rekli: da ste s neba anđô pravi,
Što istinu ljubi, koji boga slavi,
Al' u duši vašoj ništa drugo nije
Do crnog demona, - tu se zlobno krije.

Imade vas mnogo... Kakvijeh vas nema?!
Ali vas je malo
Kojima je stalo
Do naroda svoga
Tužna, paćenoga.
Malo vas je, malo sa poštenja da se,
Sa vrlina vaših imena vam glase;
Malo vas je, malo na braniku prava,
Malo vas je glava, -
Malo vas je, malo sa srcem u grudi,
Malo vas je - ljudi!

ALEKSA ŠANTIĆ
 

Vedrana

Poznata ličnost
Član
HALJINA


Niko ne vidi na njoj tvoje ruke
kada prolazim ulicom

Niko ne vidi na njoj tvoje prste
kad je vratim kući

Maleno dugme je opet ušiveno
i zakopčani svi snovi visoko do vrata

Ja ovu haljinu nežno skidam
ja ovu haljinu pažljivo oblačim

Ona za mene moć mađije ima
volela bih da tvoje ruke na njoj

mogu da pokažem svima.

Mira Aleckovic
 

Vedrana

Poznata ličnost
Član
DA LI ĆE ME NEKAD TVOJE RUKE PREPOZNATI


Da li će me nekad tvoje ruke prepoznati
kada u nama bude
već mnogo jeseni i zima
kad mi sjaj u oku izblijedi od kiša
i kada me možda više neće biti
da li ćeš ponekad zaplakati noću
kad te sjeti davna zaboravljena pjesma
na sve ulice i restorane
na sva ona mjesta koja ćeš pamtiti
po našoj nježnosti
i ljubav u kristalnim prozorima
plavim maglama
da li ćeš ponekad zaplakati
u prvi sumrak novog proljeća
u toj jedinoj preostaloj zraci
razbijenog sunca
kad osjetiš još jednom dodir mog dlana
kad me više možda neće biti
a sve će biti kao prije
i ona rijeka
i prozori tvoje sobe okrenuti daljinama
u koje smo htjeli
da li ćeš me ipak zaboraviti
u predahu dvije ljubavi
a znaš da nam usne od istog poljupca boluju
i da nas ista tuga progoni stoljećima

==============

Željko Krznarić
 

Vedrana

Poznata ličnost
Član
Balasevic Djordje - Prodaje Se Prijatelj

U lokalnom listu
od pre dva tri dana,
videh čudan oglas ja,
čudno, da:
"PRODAJE SE PRIJATELJ!".
Prošao je mnogo,
kvario se lako,
trožio je puno, da,
i zato sad:
prodaje se prijatelj...
Prodaje se prijatelj polovan,
vrlo hitno!
Nije posebno učen ni školovan,
zar je to uopšte bitno?
Prodaje se friend!
Da, čudno, znam, ali prodaje se friend...
Nekad prodaš kuću,
ili stari klavir,
ili jutro zemlje, da,
al' kako to:
"Prodaje se prijatelj!"?
Prodaj ga na crno,
daj ga ipod cene.
Trampi ga za nešto, da,
al' bez tog:
"Prodaje se prijatelj!"...
Prodaje se prijatelj polovan,
vrlo hitno!
Nije posebno učen ni školovan,
zar je to uopšte bitno?
Prodaje se friend!
Da, čudno, znam, ali prodaje se friend...
Prodaje se friend!
 

Vedrana

Poznata ličnost
Član
CEZNJA

Danas cu ti dati, kada vece padne,
u svetlosti skromnoj kandila i sveca,
u cistoti duse moje, nekad jadne,
citavu bujicu proletnjega cveca.

U sobi ce biti sumrak, blag ko tvoje
srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zabljestace boje
U taj svezi trenut prvoga saznanja...

Sve ce biti lepse, sve draze i vise,
noc koja se spusta, svet sto mirno spava,
dugo mrtvo polje na kome mirise
krzljava i retka u busenju trava.

I tako kraj cveca ostacemo sami...
- Prolice se tada, kao bujne kise,
stidljivi sapati u blazenoj tami,
i reci iz kojih prolece mirise...

Milan Rakic
 

Vedrana

Poznata ličnost
Član
Gresio sam mnogo, i sad mi je zao
i sto nisam vise, i sto nisam ludje
jer, samo ce gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve je drugo tudje.

Gresio sam mnogo, ucio da stradam
leteo sam iznad vase mere stroge
gresio sam, jesam, i jos cu, bar se nadam
svojim divnim greshom da usrecim mnoge.

Gresio sam, priznajem, nisam bio cvece
gresio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko nece
a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.


Dusko Trifunovic
 

Vedrana

Poznata ličnost
Član
NIČIJA-Jelena Marković

Žene se dele na ničije, nečije i svačije.
Ti si naišao na ničiju.
Bolje bi mnogo bilo da si naišao na nečiju.
Jer nečija je nečija,
navikla je da pripada,
pa kako je jednom bila nečija,
može postati i tvoja.
A ova što je vazda ničija,
ni na šta nije navikla.
Nije ni morala da se navikava.
A ti misliš - dobro je:
ničija je slobodna.
Pa, ničija je baš i ničija
zato što tako voli slobodu
i što nikad ne bi postala nečija.
Svačija je isto nečija,
Samo što je previše nečija,
ali uz dobre razloge
može postati umereno nečija,
pa opet može postati samo tvoja.
Pa čemu onda osmeh što sam ja ničija
kad je to, zapravo, najgore što može da ti se desi?
 

Vedrana

Poznata ličnost
Član
NEMAM VIŠE VREMENA



Nemam više vremena za duge rečenice,

Nemam kad da pregovaram,

Otkucavam poruke kao telegrame.

Nemam vremena da raspirujem plamen,

Sad zaprećem šake zgorela žara.

Nemam više vremena za hodočašća,

Naglo se smanjuje putanja do ušća,

Nemam kad da se osvrćem i vraćam.

Nemam više vremena za sitnice

Sad treba misliti na večno i neobuhvatno.

Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,

Mogu stići jedino kudgod u blizinu.

Nemam vremena da išta izučavam,

Nemam vremena sad za analize,

Za mene je voda sada samo voda

Kao kad sam je pila sa kladenca;

Nemam kad da razlažem na sastojke nebo,

Vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.

Nemam više vremena za bogove tuđe,

Ni svoga nisam dobro upoznala.

Nemam kad da usvajam zapovesti nove,

Mnogo mi je i starih deset zapovesti.

Nemam više kad da se pridružujem

Ni onima koji istinu dokazuju.

Nemam kad da se borim protiv hajkača.

Nemam kad da sanjam,da lagano koračam.

------------------------
Desanka Maksimovic
 

Vedrana

Poznata ličnost
Član
Prica

Secam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

Slucajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oci i cutim.

Kad bagrem do godine zamirise,
ko zna gde cu biti.

U tisini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad vise.

Milos Crnjanski
 

Vedrana

Poznata ličnost
Član
Očajanje

Zape mi duše jasnija slovesnost.
Od mutne krvi srce utrnulo
Dražest zemnoga bića pređe
Gnusne u obraze crnog pakla.

Poleti uma sveta od Božjeg
Beže. - U tamu misli se zapleću.
Krvava sva zemlja pogledu,
Krstovi smrtni po putu niču.

Propasti same, strašne i razvale
Bednika krajnjeg krajnja osećanja
Prate; - ne dadu glasu zemnog
Anđela do uva im dopreti.

Na glavu oblak gusti, magluštine
Otrovni pokrov stere; da višnjeg je
Blistanja zraci ne ozare, -
Duh ne probude na ljubav žizne.

U sredu samog nutrašnjeg života
Čameća volja izdiše. - Na čas se
Pojavi, - al opet na veki
Obamru nadežde krajnja sila.

Padajte žizne strašila u more! -
Bednik vas više ne vidi. Dosta je
Vašeg besnenja. Strmoglav se
Nizvrže duša u večnu tamu.
Muza pri požaru

Odjeknu zvona u jednu stranu zvuk! -
A modri plamen sipaju široke
Vulkana čeljusti na kule,
Stene na visoke dremnog grada.

Morfeja toplu ostavlja postelju,
Pa skače malo, veliko na noge,
Bez duše trči svaki, - viče:
Pomoći! Pomoći! vatra! propast!

Trenuće jedno nagloj u gibelji
Premnogo znači: - Izbavlja, il gubi. -
Al Muza besmrtna predaje
To zemnoj veštini; - sama teži

Čas i u ljuti k predel'ma svojima,
Da ljud'ma obraz smrtnosti predstavi,
Pomene na večnost odande
Truleži umove, srca zemna. -

Svi čujte! - Svima s' govori: primera
Iz malog tko zna ceniti nameru
Višnjih namišljaja, tog neće
Strašilo skrušit slučaja groznog.

Čujete l jauk nadežde lišeni
Požarom strašnim? - Žertva je bogatstvo
Nestanka. - Sad cveta, sad vene,
Opada, a sad ga sasvim nema!

Tko traži blaga dušnosti u čistoj:
Bezbedno traži. Muze su darovi
Lepom u razvitku bezbedni:
S njima se provode dani mirno.

Ponavlja rane svirepa sudina
Na srcu često. Često se vraćaju
Užasni na zemnost udari:
Kolo se bede okreće vavek.

Sve strepi, drkće, što sili vremena
Zalaže biće osnove, šum kako
Zabruji poraznog zadaja;
Duhu su mnime propasti zemne.

U bedi pravu srca sokrovište
Dobija cenu; - jer duha vnutrenije
Podlete plamen ne domaša,
Nit ih je volna pogruzit kadra.

Ne štedi truda doznati života
Sladost duhovnog: tu ti se nadmeću
Lepšem i lepšem u obliku
Nevine radosti večnog vkusa!

O kad bi smrtni svetu na nravstvenost
Poglede svoje uvek upravljali!
Svakom pri teženju trajanje
Na večno mislili, cel na večnu!

Kakav bi ovaj svet bio lep! - bio
Prijatno k večnoj žizni predverje, -
Gdi cena lepe čovečnosti
Sprovodi srca k nadzemnom čuvstvu.

'Ah nema! nema tog među smrtnima',
Vičeš mi. Znam da okovi samosvog
Dobita vežu srca ljudska;
U del' vladaju strasti gadne!

Al neće! neće to dugo trajati. -
Nepravde carstvo mora se srušiti. -
Počesti u pravoj na zemnom
Tronu zablistat će večna Pravda!

-------------------------------------------------------------------

Našoj staroj smokovnici

Sveto drvo! Smokovnice stara!
Kakva teška pritisnu te kletva,
Te postade podsmevanju žertva
Sad, kad ti se već i grob otvara!

Nadvisuješ visinom drveće; -
Al na tebi više ploda nema; -
I listak ti svaki čami, drema,
Ko na žegi zaliveno cveće.

O kako smo, pre nekolik' leta,
Gledali te, ko najveću diku!
I bila si; - jer u tvom obliku
Klanjasmo se luči večnog sveta.

Svi mi na te bacasmo poglede,
Bilo mila radi, il od tuge; -
S tvog oblika, ko s šarene duge,
Doznavasmo šta nam dani vrede.

Il nam vele činiti veselje,
Kolo vodit pored rodnih polja; -
Il se plašit gladi i nevolja,
Suze liti na besplodno zelje!

A sad, jadan! niko te ne gledi;
Jer svu te je obuzela tama; -
A po tami sovuljaga sama
Kostreši se, kazuje šta vredi.

Noćnica se tica drži mraka,
U mraku je njena prava vlada,
Pa se čuva, da kako ne strada
Od svetlosti sunčanoga zraka; -

Al tvoja se ne boji ni sveta,
Već i danju na nas oči beči, -
Kostreši se, i iz grla dreči, -
Da se znade njena vlada kleta.

Smokovnice! Smokovnice stara!
Ko te s noćnom tom suklatom združi,
Pa te tako pod starost naruži,
Da ti nema u tom nigde para!

Stresaj avet tu sa svoga granja,
Da ne prođeš zbog njenog neduga,
Kao tvoja jevanđelska druga,
Sačuvaj se poznoga kajanja!

---------------------------------------------------
Nikanor Grujić
 

Vedrana

Poznata ličnost
Član
Daleko u nama

~*~

Ociju tvojih da nije
ne bi bilo neba
u malom nasem stanu

Smeha tvoga da nema
zidovi ne bi nikad
iz ociju nestajali

Slavuja tvojih da nije
vrbe ne bi nikad
nezne preko praga presle

Ruku tvojih da nije
sunce ne bi nikad
u snu nasem prenocilo


~*~

Pahuljica si snezna
tisinu oko mene
sto raspeva

Grana si mi rascvetana
osmeh na usnama
sto mi zapali

Oluja si letnja
krila sto mi da
i polomi

Dunja si zrela
u srce sto mi padne
duboko


~*~

Ulice tvojih pogleda
nemaju kraja

Laste iz tvojih zenica
na jug se sele

Sa jasika u grudima tvojim
lisce ne opada

Na nebu tvojih reci
sunce ne zalazi


~*~

Koraci tvoji sa plocnikom
razgovaraju

Koraci tvoji pevaju
u mome telu

Bosi koraci tvoji vesele
stidljivu rosu

I duboke ostavljaju tragove
u snegu moga srca


~*~

Prisutna si
u zizi moje samoce
sa dve ruke
kako bih svet zagrlio

Prisutna si
u prozoru moje suze
u dva oka
kako bih svet udomio

Prisutna si
u svakoj mojoj pesmi
u jednom snu
kako bih svet obogatio


~*~

Sijalicu dobru palis
u tuzi mojoj smedjoj

Livadu mi prostires
na grudima svojim

Golubove okupljas
u radosti mojoj bele

Cigaretu mojih briga
u srcu svome gasis

U grozdu tamjanike
na moje usne cekas

Vasko Popa
 

Vedrana

Poznata ličnost
Član
Постоје врата искована од додира. Искована од мириса.
Постоје врата начињена од укуса неке пахуље на твом длану.Или врата
од треперења јаре понад друмова
у жарка летња поднева.

Постоје врата неког твог тајног разговора са кликерима
камичцима и цветовима. Са мрвицама колача,
којима храниш врапце
што станују под стрехом.

Онај ,коме у очи стају цела небеса, види широка крила свемира.
Ко, као сврдло, упери свој вид у једну тачку,
читаће дубину васионе,
њене нерве.

Моје учење каже: у исто време и у истом животу
не можеш видети обе ствари.

Мирослав Антић
 

Vedrana

Poznata ličnost
Član
Mostovi

U meni večeras jedna reka
razbila ogromna brda daleka,
muči se, urliče, razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce i peče
i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ta ista reka
čudno je meka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge
uvek drukčije istovetne.
M.A.
 

Vedrana

Poznata ličnost
Član
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
i koja si mudra kao bezbrižnost.
Ti koja umiješ s njegova čela čitati
bolje od mene njegovu samoću,
i koja otklanjaš spore sjenke
kolebanja s njegova lica
kao što proljetni vjetar otklanja
sjene oblaka koje plove nad brijegom.

Ako tvoj zagrljaj hrabri srce
i tvoja bedra zaustavljaju bol,
ako je tvoje ime počinak
njegovim mislima, i tvoje grlo
hladovina njegovu ležaju,
i noć tvojega glasa voćnjak
još nedodirnut olujama.

Onda ostani pokraj njega
i budi pobožnija od sviju
koje su ga ljubile prije tebe.
Boj se jeka što se približuju
nedužnim posteljama ljubavi.
I blaga budi njegovu snu
pod nevidljivom planinom
na rubu mora koje huči.

Šeći njegovim žalom. Neka te susreću
ožalošćene pliskavice.
Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri
neće ti učiniti zla.
I žedne zmije koje ja ukrotih
pred tobom biti će ponizne.

Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah
u noćima oštrih mrazova.
Neka te miluje dječak kojega zaštitih
od uhoda na pustom drumu.
Neka ti miriše cvijeće koje ja zalivah
svojim suzama.

Ja ne dočekah naljepše doba
njegove muškosti. Njegovu plodnost
ne primih u svoja njedra
koja su pustošili pogledi
goniča stoke na sajmovima
i pohlepnih razbojnika.

Ja neću nikad voditi za ruku
njegovu djecu. I priče
koje za njih davno pripremih
možda ću ispričati plačući
malim ubogim medvjedima
ostavljenim u crnoj šumi.

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
budi blaga njegovu snu
koji je ostao bezazlen.
Ali mi dopusti da vidim
njegovo lice, dok na njega budu
silazile nepoznate godine.
I reci mi katkad nešto o njemu,
da ne moram pitati strance
koji mi se čude, i susjede
koji žale moju strpljivost.

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
ostani kraj njegova uzglavlja
i budi blaga njegovu snu.

---------------------------------
Vesna Parun
 

Vedrana

Poznata ličnost
Član
Zasto se ugasi zizak?
Zaogrnuh ga svojom kabanicom da ga sacuvam od vetra,
Zato se ugasi zizak.

Zasto uvenu cvet?
pritisnuh ga na srce svoje strepeci od ljubavi,
Zato uvenu cvet.

Zasto puce struna na harfi?
Htedoh da izmamim ton koji prevazilazi njenu snagu,
Zato prepuce struna.

Tagora
 

Vedrana

Poznata ličnost
Član
CEZNJA

Dogadja se to u jesenjoj noci,
kad pada kestenje po asfaltu
i kada se cuju psi u daljini, i
kada se tako neopisivo javlja
ceznja za nekim ko bi bio
dobar, nas, blizak, imtiman,
drug, i kome bi mogli da pisemo pismo.
Ispripovjedali bi smo mu sve sto lezi na nama.
Pismo bismo mu pisali,
a njega nema.

M. Krleza
 
Vrh Dno