Šta je ljubav?
- Začetnik teme Stemis
- Datum pokretanja
Drago mi je da ste pogledali moje slike,hvala I za lajkove a hvala I Anchy za komentar!Ipak je lepo kada ljudi reaguju na tvoje pisanje ili fotografije,na to sam mislio kada je bila aktuelna tema o prestanku rada foruma,lajk,smajli ili komentar kao znak da je neko nešto video.Postaviću još tri fototgrafije i neću vas više zamarati što se fotografija ove vrste tiče,inače obožavam fotografiju i imamo ih mnoštvo sa svih mesta koje smo posetili ili dogadjaja kojima smo prisustvovali.Jedna od ove 3 koje slede su ja i moje pile u šetnjici pored Tise u Bečeju prošle godine.Ostale dve su od žene koju neizmerno volim, sa svadbe gde smo bili kumovi prošle godine i sa Petrovaradina takodje prošle godine.Pozdrav za sve od nas dvoje zaljubljenih!I to je ljubav!
Prilozi
Hvala Taco,jeste da sam izabrao lepše slike
.Kao što rekoh volimo da slikamo mesta i dogadjaje a i selfije.Ove godine smo posetili dosta mesta a ako bi ovde postavljao fotografije bila bi galerija brzo puna.Šta ćeš matori pa ludi ali i to je ljubav!
.Kao što rekoh volimo da slikamo mesta i dogadjaje a i selfije.Ove godine smo posetili dosta mesta a ako bi ovde postavljao fotografije bila bi galerija brzo puna.Šta ćeš matori pa ludi ali i to je ljubav!
- Član od
- 25.05.2014
- Poruke
- 14.800
- Reakcije
- 13.620
- Horoskop
- Ribe
Златко Живановић
06. август 2011. ·
Цеп
Полутаму дискотеке додатно је омађијавао дувански дим са којим вентилациони систем никако није могао да изађе на крај. Лајт-шоу је појачавао утисак нестварне лепоте ишчекивања неког обећавајућег погледа девојке којој би се поклонило све што постоји тамо негде иза решетки ребара што брижно чувају душу да не напусти сигурност тамнице тела.
Принц је ромињао своју ''Пурпурну кишу'', а ја сам са својих 182/64 испијао своје једино пиво за које сам имао паре тог суботњег Цепелин матинеа. То пиво ми је било сасвим довољно да се осећам онако за шта ми је касније било потребно неколико бутељки вина и понеко пиво са пола кила ''скендербега'', наравно, џумле...
Седела је за шанком са двојицом трокрилних шифоњера и била нестварно прозирна и плава, са уснама које су некако као лебделе, а преко којих вероватно никада није прешла псовка. Чуперак на десном оку скривао је његово плаветнило тачно онолико колико је нормалном човеку довољно да уђе у стање потпуне опчињености и невладања собом. Коштичаво голо раме јој је мазно додиривало образ приликом окретања на страну, баш онако како то неке жене генетски знају да изведу како би нагласиле надмоћност своје нежности над сировом снагом младих мужјака.
Био сам потпуно беспомоћан. Није ме погледала ни једног јединог момента. Остао сам нем и бескористан, кривоноги мршави сељачић из Тополе у окружењу аждаја београдског асфалта... Тада сам први пут осетио како изгледа кад самог себе доведеш у мисао да се налазиш негде где ти није место и сигуран си да си потпуно неинтересантан неким људима који такође говоре српски, али те не разумеју, смеју се неким стварима које теби нису смешне... Много сам научио тог поподнева у ''Цепу''...
Срео сам је пар година касније у бифеу СКЦ. Била је са неким момком и брзо сам закључио да јој је то колега са факултета, седели су за суседним столом, па сам могао да чујем разговор. Пришао сам, извинио се и рекао да морам да јој кажем како због ње недељама нисам спавао у неко тамо време. ''Седи мало са нама'', рекла је. Тако сам дошао у прилику да излечим све оно због чега сам пљувао на себе оног поподнева у ''Цепу'' - јеботе. ''Био сам у Цепу јеботе'', тако се тада говорило по београдски.
Пар ситних борица око очију је говорило да је имала неку муку у животу. Када ме је одвела код себе у стан, прво је морала да успава клинца. То је била та мука. И срећа... Затим ми је пустила ''Парпл рејн''...
Три месеца сам лебдео изнад мајчице Земље. Три месеца нисам умео ни са ким да разговарам осим са њом, сви остали су ми били досадни. Три месеца сам је држао за руку и губио парче душе увек када смо се растајали.
Три месеца је ишла на сваку моју утакмицу. Утрчала је на терен и љубила ме када смо освојили Куп Југославије на паркету спорског центра у Шумицама, а ја заборавио да бих и са саиграчима требало да се радујем...
Три дана је затим није било. Онда ми се јавила телефоном из Минхена. ''Морала сам због детета, расла сам без оца и знам како је то. Молим те да ме разумеш.''
Разумем... Разумем да толика срећа није могла више да траје.
Јебежга...
Конобар!
06. август 2011. ·
Цеп
Полутаму дискотеке додатно је омађијавао дувански дим са којим вентилациони систем никако није могао да изађе на крај. Лајт-шоу је појачавао утисак нестварне лепоте ишчекивања неког обећавајућег погледа девојке којој би се поклонило све што постоји тамо негде иза решетки ребара што брижно чувају душу да не напусти сигурност тамнице тела.
Принц је ромињао своју ''Пурпурну кишу'', а ја сам са својих 182/64 испијао своје једино пиво за које сам имао паре тог суботњег Цепелин матинеа. То пиво ми је било сасвим довољно да се осећам онако за шта ми је касније било потребно неколико бутељки вина и понеко пиво са пола кила ''скендербега'', наравно, џумле...
Седела је за шанком са двојицом трокрилних шифоњера и била нестварно прозирна и плава, са уснама које су некако као лебделе, а преко којих вероватно никада није прешла псовка. Чуперак на десном оку скривао је његово плаветнило тачно онолико колико је нормалном човеку довољно да уђе у стање потпуне опчињености и невладања собом. Коштичаво голо раме јој је мазно додиривало образ приликом окретања на страну, баш онако како то неке жене генетски знају да изведу како би нагласиле надмоћност своје нежности над сировом снагом младих мужјака.
Био сам потпуно беспомоћан. Није ме погледала ни једног јединог момента. Остао сам нем и бескористан, кривоноги мршави сељачић из Тополе у окружењу аждаја београдског асфалта... Тада сам први пут осетио како изгледа кад самог себе доведеш у мисао да се налазиш негде где ти није место и сигуран си да си потпуно неинтересантан неким људима који такође говоре српски, али те не разумеју, смеју се неким стварима које теби нису смешне... Много сам научио тог поподнева у ''Цепу''...
Срео сам је пар година касније у бифеу СКЦ. Била је са неким момком и брзо сам закључио да јој је то колега са факултета, седели су за суседним столом, па сам могао да чујем разговор. Пришао сам, извинио се и рекао да морам да јој кажем како због ње недељама нисам спавао у неко тамо време. ''Седи мало са нама'', рекла је. Тако сам дошао у прилику да излечим све оно због чега сам пљувао на себе оног поподнева у ''Цепу'' - јеботе. ''Био сам у Цепу јеботе'', тако се тада говорило по београдски.
Пар ситних борица око очију је говорило да је имала неку муку у животу. Када ме је одвела код себе у стан, прво је морала да успава клинца. То је била та мука. И срећа... Затим ми је пустила ''Парпл рејн''...
Три месеца сам лебдео изнад мајчице Земље. Три месеца нисам умео ни са ким да разговарам осим са њом, сви остали су ми били досадни. Три месеца сам је држао за руку и губио парче душе увек када смо се растајали.
Три месеца је ишла на сваку моју утакмицу. Утрчала је на терен и љубила ме када смо освојили Куп Југославије на паркету спорског центра у Шумицама, а ја заборавио да бих и са саиграчима требало да се радујем...
Три дана је затим није било. Онда ми се јавила телефоном из Минхена. ''Морала сам због детета, расла сам без оца и знам како је то. Молим те да ме разумеш.''
Разумем... Разумем да толика срећа није могла више да траје.
Јебежга...
Конобар!
- Član od
- 25.05.2014
- Poruke
- 14.800
- Reakcije
- 13.620
- Horoskop
- Ribe
Ne nego sjajni textovi čika Zlatka, jednog od poslednjih starih šmekera nekog drugog vremena.
Kačila sam i neku njegovu poeziju ovde, teme nisu samo ljubav.
Sjajan smisao da prenese atmosferu i lični doživljaj u reči.
Kačila sam i neku njegovu poeziju ovde, teme nisu samo ljubav.
Sjajan smisao da prenese atmosferu i lični doživljaj u reči.
