Uzimajući u obzir da se država nalazi u tranziciji još od 2001. godine, sindikati su totalno pali na ispitu. Naravno, govorim isključivo o reprezentativnim sindikatima na republičkom nivou: UGS „Nezavisnost“, SSSS, KSS, ASNS i dr. Ne znam tačno koji sve sindikati imaju reprezentativni status na republičkom nivou, ako sam pogrešio, mogu da se jave i napišu par reči. O sindikatima u preduzećima ne bih da govorim.
Kao što se verovatno sećate, 2001. Godine ASNS ulazi u Vladu Zorana Đinđića i preuzima ministarstvo rada. Ministar postaje tadašnji predsednik ASNS Dragan Milovanović. Podsećam vas, ASNS je bila članica DOS-a. Za vreme njegovog ministrovanja donet je najnepovoljniji po zaposlene Zakon o radu koji je kasnije za vreme Vlade Vojislava Koštunice promenjen.
Umesto da Ministarstvo rada radi na poboljšanju i unapređenju prava radnika, oni praktično tim zakonom poslodavcima daju odrešene ruke. No dobro, taj sindikat je verovatno i formiran sa tom ulogom, da radnicima zamaže oči. Klasična prevara. Sada ih nema nigde, svoje probleme rešavaju silom, optužuju se međusobno za proneveru sindikalnog novca.
Dva ozbiljna sindikata UGS „Nezavisnost“ i SSSS su članovi ekonomsko – socijalnog saveta, potpisali su Opšti kolektivni ugovor, koji u principu nije loš.
Šta ja zameram tim sindikatima (ASNS i ne smatram sindikatom)? Pre svega to što prstom ne miču da smanje rad na crno, to što se ne trude da u svoj sindikat učlane i zaposlene koji ne rade u državnim preduzećima i ustanovama.
Za privatni sektor skoro da i ne mare, šta će im to? Treba da troše novac na advokate, da se zameraju političarima, privatnicima, raznim tajkunima. Ovako je mnogo lepše, drže javni sektor, uživaju u blagodetima sindikalizma u Srbiji i ne mešaju se u svoj posao. Svaka im čast!
