Sećanja na velike ljude

[Boki]

​

​

Ovo je tema u kojoj možete postavljati neke interesantne fotografije i pisati o našim javnim ličnostima koji više nisu sa nama, o onima koji su vam nešto značili i ostavili nešto u lepom sećanju.​

​

Nadam se da ćemo imati dosta korisnih i lepih podataka o njima.​

 

[Boki]

​

​

Dušan Prelević (Beograd, 11. novembar 1948 — Beograd, 28. jul 2007) je bio srpski roker, pisac i scenarista.​

​

Prelević je igrao fudbal u Bulbuldercu i Crvenoj zvezdi, a bio je hokejaški golman Partizana.​

​

Muzikom je započeo da se bavi profesionalno 1965. godine. Bio je član sledećih muzičkih sastava: Orkani, Juniori, Siluete Tomija Sovilja i Vizije. Od 1968. godine je član Korni grupe. U grupi ostaje samo nekoliko meseci. Sa njima je snimio pesmu „Čovek i pas“.​

​

Potom započinje njegova solistička karijera. Na Beogradskom proleću 1970. godine izvodi kompoziviju „Da l postoji ona koju sanjam“, a na Omladinskom festivalu u Subotici za pesmu „Kažu“ dobija nagradu.​

​

Bio je član Udruženja džez muzičara. Snimio je nekoliko ploča, pisao je tekstove za rok i džez kompozicije, a u Ateljeu 212 je igrao i pevao u mjuziklu Kosa.​

​

Sredinom sedamdesetih je bio pevač rok sastava „Opus“ Miodraga Miveta Okrugića, sa kojima je snimio jedan LP, da bi se na prelasku iz sedamdesetih u osamdesete obreo u Holandiji, gde je pevao crnačku muziku po tamošnjim klubovima.​

​

​

Svoj prvi album „Na oštrici brijača“ objavio je 1982. godine uz pomoć Bore Đorđevića, tromboniste Kireta Mitreva, klavijaturiste Laze Ristovskog, gitariste Enesa Mikića, basiste Nenada Stefanovića Japanca, bubnjara Vladimira Furduja, trubača Stjepka Guta i glumca Slobodana Aligrudića. Sa ploče su se izdvojile pesme „Majko na šta liči tvoj sin“ i obrada hita sarajevskih Indeksa „Jutro će promeniti sve“.​

​

Desetak godina kasnije 1991. godine, izdao je svoj drugi album „U redu pobedio sam“, na kojem su svirali čuveni trubač Duško Gojković, kontrabasista Miša Blam, klavijaturista Miša Krstić i poznati Džez bubnjar Lala Kovačev. Na albumu su neki hitovi sa prthodne ploče i obrade poznatih džez standarda.​

​

Poslednjih dvadesetak godina je objavljivao priče i eseje u NIN-u, Književnim novinama, Dugi i drugim listovima, a napisao je tri knjige pripovedaka. Autor je scenarija za film Poslednji krug u Monci, a napisao je i nastavak.​

​

Svoj politički angažman manifestovao je članstvom u DEPOS-u početkom devedesetih godina prošlog veka i u DSS-u. Bio je uhapšen u demonstracijama 9. marta 1991. godine.​

​

Nije se ženio. Otac je dve kćeri, Dine i Milice.​

​

Singlovi​

​

Kažu/Da l“ postoji ona koju sanjam (PGP RTB 1970)​

Hej, hej, okreni se/Jesenja pesma (PGP RTB 1973)​

Nisam više tvoj/U noćima bez sna (PGP RTB 1973)​

Tajna/Prošlo je sve (PGP RTB 1974)​

Vrati mi snove za dvoje/Ne traži ljubav (PGP RTB 1974)​

Mojih pet minuta/Povedi me 1978.​

Hoću da pamtiš/Hoću da pamtiš, instumental (PGP RTB 1980)​

​

Albumi​

​

Na oštrici brijača (PGP RTB 1982)​

U redu, pobedio sam (PGP RTB 1991)​

Ja, Prele! (PGP RTS 1996)​

 

[jasna949]

Hvala Jan...njega sam lično poznavala sa igranki na Kalemegdanu sa Siluetama.....

 

[Boki]

GIDRA​

​

​

​

Dragomir „Gidra“ Bojanić (Kragujevac, 13. jun 1933 — Beograd, 11. novembar 1993) je bio srpski glumac.

Apsolvirao je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Od 1964. do 1966. godine bio je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Glumačku karijeru je počeo u Narodnom pozorištu u Beogradu, kao student prve godine Pozorišne akademije. Bio je najmlađi Mitke u istoriji jugoslovenskog pozorišta.

Filmsku karijeru je započeo epizodnom ulogom u filmu Žike Mitrovića „Ešalon doktora M.“ 1955. godine. Glavne i veće sporedne uloge je igrao u više od trideset domaćih filmova, a snimao je i u Italiji. Pod pseudonimom „Antoni Gidra“ (Anthony Ghidra), Dragomir Bojanić je u Italiji snimio desetak vesterna i akcionih filmova. Za ulogu u filmu „Balada o revolverašu“ (1967) režisera A. Kaltabijana dobio je i nagradu.​

​

​

​

Na festivalu u Puli 1974. godine je osvojio Zlatnu arenu za ulogu partizana Tadije Čemerkića u filmu Radomira Šaranovića „Svadba“ (1973) nastalom prema istoimenom romanu Mihajla Lalića.

Iako je snimio veliki broj filmova, najveću popularnost, širom SFRJ, stekao je ulogom Žike Pavlovića u deset delova filma „Lude godine“. Takođe je ostao poznat i po ulozi kaplara Janićija u filmu „Marš na Drinu“, Žike Mitrovića iz 1964. godine.

Preminuo je 11. novembra 1993. godine, u Beogradu, od raka jetre. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Njegova supruga, Ljiljana Kontić, takođe je bila glumica. Šezdesetih godina je snimio nekoliko špageti vesterna.​

​

​

Uloge​

1950.
1955. Ešalon doktora M.
1955. Šolaja
1956. Poslednji kolosek - Jordan Popovski
1958. Kroz granje nebo
1958. Rafal u nebo​

​

1960.-te
1960. Dan četrnaesti
1960. Bolje je umeti
1961. Jerma
1961. Leto je krivo za sve - Milicioner
1961. Sibirska Ledi Magbet
1961. Prvi građanin male varoši - Milicioner Jablan
1962. Mačak pod šljemom - Martin
1963. Neobične delije
1964. Buburos (TV) - Andre
1964. Marš na Drinu - Kaplar Janićije
1964. Frontier Hellcat - Јое
1965. Doći i ostati - Radovan
1965. Popodne jednog Fauna
1965. Inspektor
1965. Tri
1965. Akcija inspektora Rukavine
1965. Francuske kraljice
1965. Sudanija
1966. Voz koji nosi naočare
1966. Sretni umiru dvaput
1966. Štićenik
1967. Ultimo killer, L' Rezza, il killer
1967. Baallata per un pistolero - Rocco/Hud
1968. Chiedi perdono a Dio … non ame - Dick Smart
1968. Biće skoro propast sveta, nek’ propadne nije šteta - Pilot
1968. Buco in fronte, Un
1968. ...e venne il tempo di uccidere - Joe Donnell
1968. U raskoraku - Jablan Jezdić
1969. Nizvodno od sunca - Bajo Bakić
1969. TV Bukvar (serija) - Mika Kojić
1969. Oseka​

1970.-te
1970. Beli zečevi
1970. Jedanaesta zapovijed
1970. Burduš - Rade Lazić
1970. Zarki
1971. Čep koji ne propušta vodu (TV) - Zmaja
1971. Balada o svirepom... - Petar
1971. Dan duži od godine - Metalac
1971. Levaci (serija) - Tole Balabanović
1971. Doručak sa đavolom - Karan
1972. Kako su se volele dve budale
1972. Zasluge
1972. Slike iz života udarnika
1972. Izdanci iz opaljenog grma (serija) - Major Svetislav Glišić
1972. Valter brani Sarajevo - Kondor
1972. Majstori (serija) - Majstor Lale
1973. Milojeva smrt (TV) - Martin
1973. Svadba - Tadija Čemerkić
1973. Veliki pronalazač (serija)
1973. Obraz uz obraz (serija) - Gidra
1973. Pozorište u kući (serija) - Srndač
1973. Opasni susreti (serija) - Mrki
1974. Obešenjak
1975. Crvena zemlja - Avram Vranić
1975. Okovani šoferi - Kuznjec
1976. Vrhovi Zelengore - Snajperista
1976. Metak u leđa
1976. Vojnikova ljubav - Stariji vodnik Pop
1976. Povratak otpisanih - Mikula
1977. Beštije - Pop
1977. Gruppenbild mit Dame - Mehmed
1978. Ljubav i bijes
1978. Dvoboj za južnu prugu - Stanković
1978. Vučari Donje i Gornje Polace
1978. Lude godine - Živorad 'Žika' Pavlović
1978. Povratak otpisanih (TV serija) - Mikula
1979. Prva Srpska železnica - Ranko Tajsić​

1980.-te
1980. Pesme o jelu i piću
1980. Došlo doba da se ljubav proba - Živorad „Žika“ Pavlović
1980. Vruć vetar - Jednoruki Krstivoje
1981. Ljubi, ljubi, al' glavu ne gubi - Živorad „Žika“ Pavlović
1981. Pazi šta radiš
1982. 13. jul - Govornik
1983. Halo taksi - Jumba
1983. Kakav deda takav unuk - Živorad „Žika“ Pavlović
1983. Timočka buna - Ljuba Didić
1983. Idi mi, dođi mi -- Živorad „Žika“ Pavlović
1984. Pazi šta radiš
1984. Lazar - podnarednik
1984. Šta se zgodi kad se ljubav rodi - Živorad „Žika“ Pavlović
1984. Šta je s tobom, Nina - Vozač autobusa
1985. Držanje za vazduh - Doktor
1985. Neuspela mućka - Javor
1985. Žikina dinastija - Žika
1985. U zatvoru - Blagoje
1985. Život je lep - Kamiondžija
1985. Debeli i mršavi - Mitar Mirić
1986. Majstor i Šampita - Mile Ćupić „Majstor“
1986. Druga Žikina dinastija - Živorad „Žika“ Pavlović
1986. Bal na vodi - „Džo“ Ristić
1986. Razvod na određeno vreme - Bora
1986. Šmeker - Tramvajdžija
1987. Hajde da se volimo - vozač autobusa Dragiša
1988. Sulude godine - Živorad „Žika“ Pavlović
1988. Tajna manastirske rakije - Svat s pištoljem
1989. Masmediologija na Balkanu - Života Cvijović
1989. Dome, slatki dome (serija) - Gazda kafane „Mustang“
1989. Hajde da se volimo 2 - Dragiša​

1990.-te
1990. Balkanska perestrojka - Života Cvijović
1992. Dama koja ubija
1992. Žikina ženidba - Živorad „Žika“ Pavlović
1993. Obračun u Kazino Kabareu - Don​

​

 

[Boki]

​

 

[jasna949]

Mislim da je ovom tekstu mesto ovde...

Pogledajte ovu ženu i zapamtite je zauvek!
Svet nije samo sada ovakav, on je uvek bio takav - nagradu ne dobije uvek onaj ko je nje najdostojniji .
Nedavno je u 98-oj godini umrla žena po imenu Irina Sandler.
Za vreme Drugog svetskog rata ona je dobila posao u Varšavskom getu kao vodoinstalater-zavarivač.
U njoj su bili skriveni motivi. Budući da je bila Nemica, znala je o planovima nacista po pitanju Jevreja. Na dnu svoje torbe za alat ona je počela da iznosi decu iz geta, a u zadnjem delu svog kamioneta.
Imala je džak u kome je sakrivala veću decu.
Tu pozadi ona je vozila i psa koga je naučila da laje kad god bi joj straža propuštala kamionče kroz kapiju geta.
Vojnici, prirodno nisu hteli da se zadršavaju sa psom, koji je lajući prikrivao zvuke koje bi deca mogla proizvesti.
Za vreme te delatnosti Irina je uspela da iznese iz geta i, samim tim spase 2500 dece. Nacisti su je ipak otkrili i žestoko je izbili prebivši joj i ruke i noge.
Irina je zapisala imena sve dece koju je spasla i taj spisak čuvala u staklenoj boci zakopanoj ispod drveta u zadnjem delu svog dvorišta.
Posle rata pokušala je da pronadje preživele roditelje i da okupi porodice. Ali većina njih je okončala život u gasnoj komori.
Deca, kojima je Irina pomogla bila su smeštena u domovima ili su bila usvojena.
Prošle godine Irina Sandler je bila nominovana za Nobelovu nagradu za mir. Nije je dobila.
Tu nagradu je dobio Al Gor za slajd-šou o globalnom otpljavanju.
U ovoj godini je tu nagradu dobio Barak Obama za svoja predizborna obećanja.
Ulažem mali trud da Vam pošaljem ovo pismo. Nadam se da ćete i Vi postupiti tako.
Prošlo je 65 godina od završetka Drugog svetskog rata u Evropi
Ovo elektronsko pismo je kao znak sećanja na 6 miliona Jevreja, 20-tak miliona Slovenskih naroda (Rusa, Srba, Poljaka.... itd), desetina miliona hrišćana i 1900 katoličkih sveštenika ubijenih, streljanih, zlostavljanih, spaljenih, izmorenih glađu i poniženih.

Sada kao nikada, posle izjava Iraka i Irana i drugih, čak i u blagoslovenoj Evropi - o tome da je Holokaust jednostavno mit, neophodno je uraditi sve da svet ne bi zaboravio šta se dogodilo, jer postoje neki koji bi to hteli.

 

[Džudi72]

Momo Kapor

Sarajliju koji je u svojim knjigama oživeo duh starog Beograda,svi poznaju kao Momu Kapora.

Njegovo pravo ime je Momčilo Kapor i rođen je davne 1937.godine. Preminuo je 03. 03. 2010. godine u Beogradu. Bio je diplomirani slikar i novinar, pisac.

***************************


Pisac, slikar, osporavan u nekim književnim krugovima da mu je literatura " laka ".

***************************


Odrasla sam uz " Beleške jedne Ane ". Čitala sam tu knjigu u jednom dahu.

Zatim su došli na red " Foliranti ", " Provincijalac " - knjige koje na svoj način prikazuju Beograd koga više nema.

********************

" Unu " svi pamtimo i po filmu u kome je glavnu ulogu profesora odigrao Rade Šerbedžija. Jedna od knjiga koje opisuju ljubav u kojoj postoji razlika u godinama.

***************

" Konte " - novija knjiga koja opisuje život Nika Kazanegra, njegove životne avanture. Roman o ljubavi, nadi, o umetnosti falsifikovanja.

****************
" Zelena čoja Montenegra " i Zuko Džumhur

********

Sećam se da je nekih davnih godina Kapor objavljivao svoje tekstove u nedeljnom izdanju " Politike ". Pamtim tekst o starim Beograđankama koje svu svoju ljubav poklanjaju unucima, gospođama koje su štedele navikle na nemaštinu i ratne godine pune nedaća.

**********

Kapor. Umetnik koji na jednostavan način prikazuje čar malih stvari, sitnica. Stari džentlmen koji je svoj rodni grad opisao u " Poslednjem letu za Sarajevo " i " Hronici jednog grada ".

*******

Evo šta sam pisac misli o sebi:

" Momo Kapor, slikar i knjizevnik

JA SAM PISAC IZ PROSLOG VEKA

Jedamput su me u Njujorku moji prijatelji zakljucali u sobu i ostavili pred kompjuterom. Kad su se posle dva sata vratili, ja sam buljio u prazan ekran i na pitanje sta radim, rekao sam im da cekam da pocne kriminalisticka serija na drugom programu.
Knjige Moma Kapora su, uz Seleniceve i Paviceve, najtrazenije u beogradskim knjizarama. Ovih dana je predao u stampu novi roman "Cuvar adresa" koji predstavlja treci deo Sarajevske trilogije ("Hronika izgubljenog grada", "Poslednji let za Sarajevo") i zanimljivo je objasnjenje otkuda ovaj naziv:

"Pre nekoliko godina, jedna devojka je u Parizu intervjuisala slikara Batu Mihajlovica i pitala ga je gde se rodio i ko sada zivi u toj kuci. Bata je rekao da se rodio u Beogradu, na Cuburi u ulici Filipa Kljajica, da su mu otac i majka umrli, brat se odselio, a tamo zivi samo sestra koja je cuvar adrese. Moj novi roman je cuvar adrese Sarajeva koje vise ne postoji, a koje je postojalo pre rata".

- Za Kapora (63) se mirne duse moze reci da je cuvar rasutih vrednosti jednog vremena, i zato nije ni cudo sto za sebe mirne duse govori da je pisac iz proslog veka:

"Ja sam jedan veoma staromodan covek koji jos uvek ne zna kako radi telefon, da li se u radio-aparatima zaista krije mnogo malih ljudi koji pricaju, sviraju i pevaju, a o televiziji nemam pojma i uvek se zapanjim kada se pojavi slika. Poslednje cudo o kojem takodje nista ne znam je kompjuter. Naravno, vi u ovom trenutku, kao da vas vidim, sedite ispred svog kompjutera, i ako citate ovo sto sam pricao mojoj koleginici Radmili Stankovic, onda znaci da ste veoma usamljeni. Sedite u tisini i buljite u ekran, a napolju, ma gde se nalazili, napolju je zivot. Pazite da ne udjete suvise duboko u kompjuter i da se zauvek ne odstranite iz zivota."

- Sada je svima jasno da vi nemate komjuter?

"Ja nemam kompjuter niti umem da radim na njemu. Ali sam cuo da se mnogi dopisuju putem onoga sto se zove e-mail. Cuo sam da je to citava suma poziva, adresa, pa cak salju i svoje fotografije da se vidi kako izgledaju. U moje vreme to su bile rubrike "Usamljena srca" i "Upoznajte se preko novina" i to je bilo, cini mi se, mnogo iskrenije i spontanije. Medjutim, visoka tehnologija nije izmislila nista novo. Tu se predstavljaju mladi i manje mladi, navodno uspesni ljudi, i traze emotivne veze sa slicnim osobama koje bazaju po e-mail-u, sto sve skupa odaje njihovu usamljenost. I tako je mnogo udobnije predstavljati se preko e-mail-a u svetlu koje vam odgovara, nego se zaista videti sa osobom i prici joj uzivo, kao sto se to radi jos od antickih vremena."

- Pa dobro, zbog cega kompjuter ne koristite prosto za pisanje, ako vec ne zelite da se dopisujete?

"To pitanje mi cesto postavljaju kolege koje pisu na kompjuteru. Ja im odgovaram da sam jedva naucio da sa dva prsta kucam na staroj pisacoj masini. Oni kazu da se na kompjuteru mnogo brze pise, a ja im odgovaram da pisem onom brzinom kojom mislim, ne mogu brze. Oni me ubedjuju da se na kompjuteru lakse ispravljaju greske, a ja im odgovaram da ne gresim kad pisem, valjda sam toliko naucio.

Pokojni Branko Copic, moj prijatelj, pisao je olovkom koju bi, kada se istrosi do kraja, produzavao komadom trske (to vise ne postoji, pa mladi ljudi i ne znaju kako izgleda) i prakticno je koristio do poslednjeg santimetra. Ivo Andric je pisao nalivperom, takodje u svesku, Dobrica Cosic pise flomasterom "Pilot" koji je vrlo tanak i sa njim se ispisuju lepa slova, a ja sam poceo da pisem price u isto vreme uceci i da pisem na masini. Zbog toga su moje rane price od pre 35 godina mnogo sporije od ovih danasnjih. Andric je govorio da se, kada se pise rukom, postize prava veza izmedju srca i krvotoka koji klizi niz ruku, kroz prste, u ono cime se pise. Kada je za vreme bombardovanja Beograda nestalo struje, vratio sam se olovci kao srednjevekovni monah i shvatio kako je tacna ona stara izreka da 'olovka pise srcem'."

- Pa nije, valjda, da nikada niste seli za kompjuter?

"Pisanje na kompjuteru je sigurno korisna stvar, pre svega za ljude koji se bave naukom. Mene su nekoliko puta pokusavali da nauce. Jedanput su me u Njujorku moji prijatelji zakljucali u sobu i ostavili pred kompjuterom. Kad su se posle dva sata vratili, ja sam buljio u prazan ekran i na pitanje sta radim, rekao sam im da cekam da pocne kriminalisticka serija na drugom programu.

U ovom vremenu koje je mnoge ljude zavelo i odvuklo daleko od sustine, jos uvek postoje sela, trava, drvece, drveni sto, musema, postoje manastiri, kaludjeri, postoji vino koje se pravi od grozdja, a ne sinteticki, postoji hleb koji se mesi, mladi sir i mladi luk, postoje mirisi i znacenja koji ne smeju i ne mogu da se pretvore u elektroniku. Zbog toga je za mene, i pored sve korisnosti za planetu, svet kompjutera jedan potpuno izmisljen svet koji postoji paralelno sa mnom, ali me se uopste ne dotice."

- Intervju prenet sa http://news.beograd.com