S namerom dođoh u veliki grad

Gđa Blejz

Izmišljen lik
Član
Jelena Milenković

Kada sam pre desetak godina počela da radim u Studentskom centru, dobila sam zadatak da za potrebe portala ispratim završnu proslavu Dana studenata u Studentskom gradu.
Uvek to bude sjajno, sa dosta sadržaja, sa mnogo mladih ljudi, studenata, bilo da stanuju u studentskim domovima ili ne.
Poput većine ovdašnjih, čime se ne ponosim posebno, kad sam bila student mogla sam da nabrojim eventualno četiri studentska doma. Dobro, možda pet. U skladu s tim, nisam mnogo ni razmišljala o razlici između života nas, kojima je fakultet na par kilometara od kuće, i klinaca koji dolaze u Beograd iz drugih gradova i mesta, bez ikog bliskog ko bi im se našao, i u nevolji i u sreći. Mladost je prilično sebična, kasnije je već drugačije. Elem, između ostalog, organizovan je i izbor za "Prvi glas", takmičenje na kome su nastupali studenti-stanari studentski domova. Zauzmem ja mesto u prvom redu jer sam došla ranije, pažljivo posmatram dešavanja na bini, tu i tamo, prema meškoljenju iza leđa, shvatam da se sala puni.
Talentovana deca, različiti muzički žanrovi. Razmišljala sam koliko je teško žiriju da proglasi samo jednog pobednika.
Najednom, voditelj najavljuje momka čije pevanje, jasno mi je po aplauzu, studenti dobro znaju. Pevaće "studentsku pesmu", reče voditelj.
"Koja li je studentska pesma, bokte?" - zapitah se ja. Par mogućnosti prošlo mi je kroz misli, na pamet mi ne padavši da se najava odnosi na decu koja nisu iz Beograda.
Izlazi momak na binu, i odličnim glasom zapeva:" S namerom dođoh u veliki grad...".
Malo je reći da sam bila iznenađena, no, slušajući tekst, uhvatila sam sebe da tonem u fotelju, i da mi se pleksus skuplja do veličine lešnika. U jednom momentu momak više nije ni morao da peva, pevali su svi u sali. Kad sam se okrenula, stegao mi se i želudac. Mladi ljudi, klinci, zagrljeni, pevali su plačući... "na rastanku majka grlila me dugo: Čuvaj se, sine, i piši nam često... " Kad tad nisam dušu isplakala, neću nikada! Sve ti je odjednom jasno. Imao si sreće jer nisi morao od kuće da bi studirao i pokušao da uradiš nešto od svog života. Tvoja deca imaju istu tu sreću. A ova, takođe nečija deca, došla su sama, jedva punoletna da se "venčavaju i razvode" sa različitim zamkama velegrada, da brinu o svojima, da njihovi brinu, odvajaju poslednje pare da bi im deca skromno živela studentski život. Da su ostavili ljubavi, prijatelje, poznate ulice, čitav život. Istina je, uslovi za stanovanje i ishranu u studentskim domovima i restoranima su više nego odlični, nova prijateljstva, nove ljubavi, novi uspesi... Al nema majke da skuva čaj i supu kad se prehladiš niti tate da kaže "Nema veze, drugi put." kad se padne ispit. Ima, al ne odmah, ne tu.
"S namerom dođoh u veliki grad, ostade za mnom moje rodno mesto...", otad mi uvek vrati tu scenu od pre desetak godina, kada sam shvatila koliko je veliko i hrabro nečijih 18 ili 19 godina.
Tadašnji studenti završili su svoje fakultete, za neke znam da su uspešni mladi ljudi. Al svakog septembra, kada brucoši konkurišu za smeštaj u domove, bar dvaput dnevno padnu mi na pamet one suze, nostalgija i rešenost da se "očeve poslednje pare" ne potroše uzalud.
Vidite, nije stvar u tome da li je neka pesma "seljačka" ili "urbana", podela po tom osnovu može da se oprosti samo nezrelim tinejdžerima.
Važno je da nas podseti na vreme, trenutak ili situaciju kada smo postali bolji ljudi.


 

Beba

Poznata ličnost
Član
Imam i ja neku svoju priču vezanu za ovu temu a posebno mi je drago što je indirektno vezana za ovu divnu pesmu.

"Svoju bezgranično čistu ljubav prema svom mestu sam posle srednje škole, spakovala u svoju dušu i ponela je u drugi, veliki grad. Novi Sad. Kako objasniti sebi i drugima da sam tek stigla na drugo mesto i odmah shvatila da su to vrata moje budućnosti. Rekli su nam:,,Čestitamo, od danas ste akademski gradjani
Ziveli
,,. Gužva, milion pitanja u glavi i onda sam stala i rekla sebi polako, sve će doći na svoje mesto. I tako je i bilo. Studentski dom u početku strah od milion ljudi, jednog kupatila, vremenom postaje moj dom u kome znam da ću biti dok ne završim ono što sam započela. Bila sam dovoljno zrela da se ne osvrćem nazad i krenula putem svoje sudbine.
Da ne pričam puno o učenju, to se podrazumevalo i nije bilo bitnijih problema. Bilo je lepih dešavanja,
druženja, žurki na Mašincu, simpatija , momenata kada sam mislila da je ceo svet moj . I bio je, uz divne crne oči, koje su me pratile i čuvale.
Novi Sad i danas moja velika ljubav, nažalost puna nostalgije za divnim crnim očima . Šta je sloboda u zamenu za iskrenu ljubav. Samo su se tamo negde pobrkali lončići otišli smo oboje sa pogrešnim ljudima.
Crying or Very sad

Koliko puta sam čitla knjigu ili gledala film,,Mostovi okruga Medison,, gde je R.Dž. Voler napisao nepodnošljivu istinu:,,Stari snovi su bili dobri snovi, nisu se ostvarili, ali sam srećan što sam ih sanjao!,,
Posle mnogo godina rekla bih ,,Nisi uspeo sakriti oka drhtaj. Nebo u njemu ostalo je vedro, ZA MENE!
Poljubac
"

Da ova priča ne bi dobila samo epitet emotivne, dopuniću je. Kroz najveći deo priče lebdi namera da sebe smestim u cilj koji sam zacrtala upravo dolaskom u taj divni grad. Imala sam svoje mesto u njemu, jer osećala sam se tako i ništa, i niko, nije moglo to da promeni. To je bila moja najveća pobeda. Da najveća, jer posle nje svi putevi su se otvorili...Ponosna na sebe što sam pregrmela sve predrasude od dolaska iz provincije, od malobrojnih "domaćina" koji su se držali posebno, od kojekakvih sitnica koje su mi se u nekim momentima činile velike, mogla sam da kažem sebi bravo, tvoja namera je bila ispravna jer taj veliki grad me je u svakom smislu dočekao otvorenih vrata :)
 
Vrh Dno