PROZA - da li ste nekada nešto napisali...

[jasna949]

Pahuljo bela! Zašto žuriš da sletiš na zemlju? Zar ne vidiš da je pod tobom kadilak na čijoj ćeš se karoseriji istopiti. Ne, ne moj nikako sleteti ,jer će ostati mrlja, mrlja tvoga života na automobilu koga vozi čovek , čovek bogataš.

 

[jasna949]

POGLED : Nije sve u dodiru, nije ni u rukama, nije ni u telu, već u pogledu, koji te prožima. Koji ti daje toplinu, snagu, volju , nadu , da osetiš sve ono što si možda izgubio. Kroz pogled možeš osetiti dubinu i toplinu nečije duše i kada ti je najteže seti se toga pogleda.

 

[jasna949]

Ljubav i prijateljstvo su dve lepe reči, ali ih je teško steći, zato zato prijateljstvo pružaj svima a ljubav samo voljenima.

Da li da budem sretna što si mi prijatelj ili da plačem što je to ono što ćeš mi najviše biti.

 

[jasna949]

PRIJATELJI

Kada Bog voli nekog čoveka, na dar mu daje PRIJATELJA , zamisli koliko je voleo mene kad mi je za prijatelje darovao VAS. FORUM

 

[jasna949]

Prijateljstvo i Ljubav:

Jednoga dana kaže ljubav prijateljstvu: Zašto postojiš ti kad već postojim ja? Prijateljstvo odgovori: Nosim osmeh onamo gde si ti ostavila suze i tugu.


Jedna munja neznači ništa na nebu u kojem su urezane godine, snovi i druženje, jer ljubavi dolaze, bivaju i gube se a prijatelji traju kao i većnost.

 

[jasna949]

Zbog jedne gluposti smo se rastali, neka se dogodi još jedna glupost pa da ponovo budemo zajedno.

Kažu da je ruža najlepši cvet i da je sunce najsjajnije ali pored Tebe ruža gubi svoju lepotu a sunce sjaj.


Ako Ti godine oduzmu nadu, ako Ti ljudi ljubav ukradu, ako Ti ikada loše krene, seti se uvek da imaš mene.


Naučila sam 10 Božijih zapovedi i nađoh se u strašnoj bedi, jer 10-a kaže: NE POŽELI NIŠTA TUĐE a ja poželeh usne tvoje da zauvek budu moje.

 

[Lujka]

Jasna, nemoj prestati da nam pises ovako predivnu prozu. Tako je predivno "recena" i istinita.

 

[Oleg]

Pod prozom, kako svoje reči zoveš, Jasna nalazimo
osećanja tvoja - čista, neskrivena
romantične uzlete tvoje
i pre i iznad svega ljubav tvoju
Teško je naći reči za sve to istovremeno, ali ti i u tome uspevaš i nama je drago zbog toga...
Hvala ti...

 

[jasna949]

Ljudi kažu da se samo jednom zaljubiš, ali ja se zaljubim svaki put kada čujem Tvoj glas.


Ja praštam al ne zaboravljam, kad počnem da mrzim, prestanem da volim,
ne nadam se onome što ne može doći niti skupljam ruke da molim ,
nit nekog uzalud volim.


Zelene oći zavode,
za plavima se luduje,
za crnima tuguje
a smeđima umire.



Nikada ne dozvoli da ti se neko suviše približi, jer sve što je blisko postaje voljeno a sve što čovek voli,poželi da zadrži a zadržati se ništa ne može zauvek.


LJUBAV nema boju, nema miris, nema zvuk, ne možeš je dotaći, ne možeš je zarobiti ali je možeš osetiti i ....izgubiti.


Znaš li da jedan pogled govori kao 1000 reči, jedan dodir izaziva više emocija od bilo kakve ljubavne izjave. Zato mi nemoj reči da me voliš....pokaži mi .


NAS DVOJE SREŠĆEMO SE TAMO GDE SE SUNCE BUDI I VOLEĆEMO SE KAO DUŠE, KAD NISMO MOGLI KAO LJUDI.


Ljubav je jedina igra u kojoj ima dva pobednika. Želiš li biti moj Protivnik?

 

[jasna949]

SMRT NAS JE RASTAVILA

Moj bol je prevelik, tuga ogromna, sećanje bolno. Znam da se više nikada neću kupati u tvojim plavim morima. Znam da je naša postelja prazna,znam ali neprihvatam. Znam, da smo izgovirli reći dok nas smrt ne rastavi, a zar je moralo proći 12 godina i da te izgubim. Otišao si, otišao, kada si mi trebao, kada sam vapila za tvojim rukama, kada mi je trebalo rame, kada si mi trebao ti. Trebao kao, gladan, kore hleba,žedan, kapi rose,trebao kao umornom postelja.Trebao si mi a ti si otišao tako daleko, daleko od mene. Otišao bez reći i bez zbogom.

 

[jasna949]

PTICE UMIRU PEVAJUĆI

Prema legendi ili mitu, to nije ni važno, postoji jedna ptica koja peva najlepšu pesmu samo jednom u životu. Ptica traži trnovito drvo ceo svoj život i kada ga nađe, peva svoju poslednju pesmu. Ta pesma je oproštaj za nešto doživljeno, nešto dodirnuto i nešto što nikada više sanjati neće. Čovek poželi da umre kada je ostavljen, prevaren od života. Kao ruža želi da uvene, kao list da požuti, da odleti kao pesak sa dlana kada ga oduva vetar.
Kada otpeva svoju poslednju pesmu do kraja, ta ptica se nabode na najveći trn i umire sa poslednjom notom te pesme.
Ne znam šta mi život donosi ali znam da tvoje ime odlazi samnom u tamu i cnu raku jer bio si prvi. Prvi koji deli samnom sve, ljubav, nežnost, suzu, radost.....
Otišao si a pesma je ostala da lebdi kao eho. Zbogom

 

[jasna949]

TEBE NEMA

Koračam ulicom, tiho, da ne probudim zvezde, možda su tek zaspale na mesečevom ramenu. Bojim se da napravim bilo koji šum, da se povetarac ne naljuti i da počne da mi mrsi kosu kao što si nekada ti. Ne dišem, da ušuškane ruže prekrivene rosom, ne puste svoj miris, kao što sam nekada ja mirisala tebi.
Stigla sam u praznu sobu, gde smo nekada bili nas dvoje. Više nije važno, da li me neko čuje. Neka zvezde otvore oči, neka se mesec trgne, neka se povetarac ljuti, neka ruže puste miris, zaista više ništa nije važno, jer tebe nema.

OTISCI STOPALA

Kada odem, ostaće trag da sam bila tu. Moji otisci stopala na vlažnom pesku pokazuju da sam te čekala a ti nisi došao. Osetila sam miris neba na horizontu samoće, osetila da nisi želeo odlazak.To nije bila tvoja volja.
Tvoj bol sam ja odbolela, tvoj grč sam ja osetila, tvoja suza je bila moj plač, tvoj pogled je bio moj ceo svet a ti si otišao.
Ostaće samo moji otisci stopala na vlažnom pesku do dolaska plime, koja će izbrisati trag da sam te čekala.

 

[Perlica]

MI...STRANCI

Koračam ulicama...i pitam se...gde to počinje i gde se završava Svet u ovim očima sanjara...
Ulice su nekad, tako puste i prazne...a nekad...tako prepune ljudi...
Razmišljam...
Nekada nas je tako malo...iako nas ima puno...
Gde smo to nestali...?...
Gde smo se izgubili u ovim hodnicima života...gde se svakodnevno samo mimoilazimo...i u prolazu samo namignemo po koji osmeh...
A tražim te...i lutam...a zapravo...samo čekam. Tebe... Nekog... ko zna kog...
Noćas mi i Nebo miriše na Tebe... Na ljubav... Noćas se koloplet boja, nasmejanih lica, ozario na njemu... Mesec crta osmehe...a zvezde se kovitlaju i gnezde u svojim nedrima...Tu mi i srce kuca i lupa...Bubnja, poput nasmejanih dobošara, koji tako veselo viču, predstavljajući tako svaki čas koji neumitno prođe... A vreme... Vreme kao da ne prolazi, već se samo niže u jednu beskrajnu nisku snova i želja...
Zato...
Noćas ću da gledam Tvoje oči...
Potražiću u njima mrvu sebe...
i voleću te...
kao nikoga nikada ranije...

 

[jasna949]

OPET SAM SAMA

Noć, tiha, hladna, snežna. Moji koraci se utapaju u snežni prekrivač. Hodam lagano da škripa suvog snega ne dopre do nekog. Možda spavaju. Šetam a pahulje mi lagano dodiruju obraz, tope se, kao da plaćem, a možda i jesu suze od Tebe. Možda mi šalješ poruku da misliš na mene, da si otišao bez zbogom, sa suzom na licu. Možda je noć hladna da bi mi ohladio vrele obraze, da ne tope pahulje na mom licu. Dižem glavu i gledam u uličnu svetiljku, pahulje viore, plešu... da li to vidim Tvoj lik u grupi pahulja, ne nemože biti, ne neverujem ali ipak...
Možda želiš da koračaš samnom kao nekada na Tari. Da mi brišeš pahulje sa lica Tvojim vrelim usnama. Da hodamo sa prstima prepletenim po stazi i da pravimo put nekome drugome koji možda hrli svojoj dragoj. Belina okoline je kao da se mesec pružio i osvetlao naš put.
Trepnem, pahulja u oku, topi se, suza, moja ili Tvoja, nema više Tvog lika oko ulične svetiljke. Otišao si. Nastavljam da hodam, korak sve brži da stignem u topli dom, ali Ti nisi u njemu.
Sve je nestalo i pahulje bele, i koraci u snegu i Tvoj lik.
Opet sam sama...

 

[jasna949]

KAFA

Budim se i lenjo protežem u toploj postelji sa pogledom na sat. 6 je sati. Jutro.
Sunce probija svoje zrake kroz prozor i polu navučene zavese. Gugutka na prozoru. Guće. Zove dragog. Koga ja da pozovem? Jutarnje da leškarenje pretvorim u užitak. Nikog. Ti više nisi samnom. Otišao si u nebesko plavetnilo putujući prostranstvom izeđu planeta a mene ostavio samu, sasvim samu. Kuvam kafu. Misli odlutale. Po navici, dve šolje. Kako je lepo popiti kafu sa najdražim i razgovarati o utiscima prethodne vrele ljubavne noći. Sedam.
Prvi gutljaj kafe, posvečujem tebi, tebi koji si daleko. Vesti na radiju obaveštavaju o nesreći u kojoj stradaju muž i žena. TRAGEDIJA. Da li je? Oboje su otišli zajedno. Ne ostaje ni jedno od njih da pati i prebira po uspomenama koja su ih vezivala. Oni zajedno a ja sama. ZAŠTO?
Drugi gutljaj je za sećanje. Da se sećam tvojih poljubaca, zagrljaja, stiska ruku. Isprepletanih naših tela u krevetu punom ljubavi i nežnosti. Utapanju naših tela i pripadanje jedno drugome.
Treći gutljaj je vraćanje u stvarnost. Sama. Tvoja slika na zidu, dim od moje cigarete obavija se oko nje, kao neka izmaglica. Da li si ti negde u nekoj svemirskoj izmaglici sam kao i ja u našem domu?
Još jedan gutljaj i kraj moje jutarnje kafe, popijene u samoći. Druga je šolja ostala puna namenjena tebi. Tebi, koji koju nikada je popiti nećeš.

 

[jasna949]

Moja najbolja prijateljica

Nešto mlađa od mene, samo 2 godine. Radimo zajedno, dopunjujemo jedna drugu. Kada mi nije baš neki radni dan ona uskače i pomaže kao i ja njoj.
A onda, taj Dan. Petak ali ne 13. Rano jutro, 5,30. Ostajem bez muža. Zovem je telefonom da joj kažem šta se desilo. Izbezumljena, ćuti. Ni glasa. Plač. Jecanje. - Dolazim odmah, javljam šefu, bez brige, stižem.
Stigla je za15 minuta. Ja izgubljena, ne znam ništa...Ni gde sam, ni ko je tu. Ništa. Praznina. Ogromno crnilo praznine beskraja.
Traži mi notes telefona. Obaveštava miliciju, hitnu pomoć- jer je umro u stanu. Zove mog oca, njegove sestre i brata, prijatelje, firmu našu i njegovu. Milicija stiže kao i hitna, doktorka mi daje Apaurin, da se smirim, ja ga bacam. Moja drugarica obavlja sve razgovore, ugurava mi Apaurin u usta i govori da moram da ga progutam. Drhtavica, jeza, izgubljen pogled. Stižu polako, moj otac, majka, brat, njegov brat i sestre, iz njegove firme.
Ona organizuje sve. Posluženje, kafa, sokovi ,piće...Vreme ide a ja sedim, zagledana u neku nepostojeću tačku na zidu. Otsutna. Ne primećujem nikoga i ništa. Sve je uradila bez mene: odelo za moga muža, košulja, kravata... sve. Popodne stižu iz naše firme, iz Odelenja i Odseka, šef, bled u licu, sa kovertom u ruci.
-Jaco, ovo je malo, skupljeno na brzinu ali od srca, stiže još. Melita neka ostane par dana sa tobom. Ništa ne brini, svi smo uz tebe.
Ja gledam izgubljeno, moja Melita sve preuzima, vodi brigu o svemu. Organizuje sve, ko kuva kafu, ko sipa sokove i piće, o novcu, jednostavno o svemu vodi brigu. Ne znam kako je sve stigla da obavi. Ostaje samnom cele noći. Gurajući mi da jedem. Moram. Plač, jecaji, izbezumljenost. Ništa oko mene nije stvarnost, ja sam na nekoj granici crnog ponora bez dna.
Sahrana. Svi su tu: i njegovi i moji. Prijatelji, komšije, poznanici, kumovi, iz naših firmi. Stojim iznad rake izgubljenog pogleda uprtog u crnu rupu. Misli. Da li ih imam. Ne znam. Kraj. Gotovo je,. Prekrila ga crna zemlja. Otišao. Sama. Nemam ljubljenog, dragog, druga, muža, prijatelja. Sve je u toj crnoj rupi.
Opet moja Melita pomaže, opet je tu za mene, opet je njena ruka vodilja, opet i opet je samnom.
Godine su prošle od te daleke 1983. godine kada sam ostala bez njega. I sada kada pišem o tome u meni je velika zahvalnost. Tada nisam bila svesna ničega oko mene.
Ona je i dalje moja najbolja prijateljica.

 

[jasna949]

ROĐENDAN

Bliži se dan tvoga rođenja, 8. decembar. Kao i svake godine praviću ti tortu - prostu, ali ti si je voleo. Patišpanj, puding od čokolade i vanile, kokosovo brašno, na vrh bela ruža a u sredini ruže višnja. Voleo si puding od čokolade i vanile. Svaki put kad je napravim misli mi lete, kako si slatko je jeo. Znao si da prst zamočiš u ispaženjenu šerpu i macneš me po obrazima, nosu, bradi i usnama. Zatim su sledili poljupci, skupljanja pudinga po meni, uvek se završavalo na usnama. On je zatvarao krug.
Poslednji poklon od mene je bio u maloj kutiji sa plavim omotom, crvenom trakom i mojom rukom pravljenom čestitkom prikačenom na ivicu kutije. Zlatna narukvica za tvoju ruku, koja je znala da tako nežno dodiruje moje telo kao latice cveća da miluju.
Uputio si me u zagonetke ljubavi i uvek je moje telo tražilo odgonetke. Umeo si da pružiš nežnost, kao da dodiruješ balon od pene, nežno, da ne pukne. Ne znam da li je još neko voleo kao ti. Vodio si ljubav, prepuštajući meni da biram. U nekom trenutku si znao da staneš sa poljupcima i kažeš: Čekaj, najlepše tek dolazi. Ustaneš i doneseš mi sok, zapališ dve cigarete, za tebe i mene i polako, sasvim polako, praviš kolutove od dima na mojim grudima.
Opet sam odlutala. Nisam htela. Sećanja i bol. Moram stati jer sećanja su toliko bolna da opet noćas ne mogu zaspati. I opet se opraštam od tebe do novog sećanja, DO SEĆANJA, Sećanja, sećanjaaa....

 

[jasna949]

PRIJATELJI!

Kada sam stigla kući od prijatelja, upalila sam kompjuter. Mnogo poruka je stiglo na moj Majl. Pogledam: bratanac stiže iz Amerike 16.12., prijateljica zahvaljuje na receptu....Poruka sa Ćaskanja: Napredovanje, Asovijacije, na slovo, na slovo....Pa da pogledam redom:
Napredovanje: Stemis javlja da sam unapređena u specijalnog člana.
ŠOK.Pogledam Temu: napredovanje u rangu. Ruke drhte, srce lupa, ne mogu da izustim ni glas. Treperim, dobro je da sedim jer bi pala da stojim. Suze, Ma nisu to suze, to je potok. Grcam. Pita me muž: Da nije neko umro?. Pokazujem ekran sa tekstom. Nema. Ti nisi normalna - kaže on meni, plačeš, pevaj iako ne znaš, umiri se.
Znam da moram nešto hitno da preduzmem, popijem tabletu za umirenje. Počinjem da kucam Stemisu zahvalnicu, stavljam jednu sliku, drugu, treću, treća neće, ponovo, neće, ne ide, ja izgubljena. Ne znam šta radim. Mozak kaže jedno, ruke rade drugo. Izgubljena nesvesna svega oko sebe. Muž kuva kafu, ja je pijem, ne znam ni sama kako.
Misli se polako sređuju. Pokušavam da odgovorim na Teme. Ruke drhte, tipkaju po tastaturi veoma usporeno, srce lupa mirnije ali su otkucaji veoma jaki. Poruke čestitanja i dalje stižu, moram da odgovorim, pristojno je, a meni prsti sasvim druga slova kucaju. Popijem još jednu tabletu za smirenje, to je već druga.
Padam u neka sentimentalna razmišljanja. Puštam neku umirujuću muziku, zbog mene, da me smiri. Već je 1 po ponoći, moram da legnem, tablete odradile svoje. Odlazim sa Foruma.

HVALA PRIJATELJI!

 

[Oleg]

Ljubav je uvek bol
i uvek sreća.
Lako je ptici reći zbogom
čoveku je teško
i sa samim sobom.
Ne govori reči
koje su teže od srca
tuga se ne rasipa
već večno skuplja
ona se ćuti
i samo kroz ljubav izgovara.
Prihvati tišinu
kao odmor od vremena
ali ne i kao način života.
Svakoga jutra
kada se oglasi ptica
to pozdrav je i zbogom
voljenog bića.
Ljubav je uvek bol
i uvek sreća.

 

[jasna949]

MOŽDA?

Danas je taj dan. Bio bi njegov rođendan. Moram do crkve da upalim sveću, da mu donesem još malo svetlosti. Da vidi da je još uvek u mojim mislima. Sada bi imao 64, eeehhh, da smo mogli ..... Tortu pravim za njega a poklanjam drugom, nekome ko bude u crkvi, nekome sirotom.
Crkva. Miris tamjana. Sveća. Tišine. Palim sveće, jedna je za njega. Misli talasaju, putuju. Sećanja.
Možda bi bili sada negde u banji, možda nekoj planini?
Možda bi sedeli negde u toploj sobi sa pogledom, na snegom prekrivenim proplancima? Možda bi se držali za ruke, hodajući laganim koracima po snežnoj belini puteljka? Možda bi opet bilo isto, sneg, topli obrazi, pahulja u oku, možda....?
Sveća pucketa, da li je to znak sa neba od njega. Dim sa sveće se viori lagano, plamen se dižući povečava, leluja, kao da se pozdravlja sa mnom. Da li mi on šalje udaljene misli? Možda?
Volim da odem u crkvu, tu dobijam neki mir, snagu, podršku, tu dobijam volju da idem dalje kroz život. Odem ja i na njegov grob ali to mi je samo zemlja koja ga prekriva a on u nekoj tami sa teretom na sebi. Crkva mi je duhovna vezanost sa njim.
Možda ta tišina, mir i spokoj daju mi neku nevidljivu povezanost, kao paučina da se plete i pravi lestvice da moje misli stignu do njega?
Možda?
Trgnem se. Sveća dogoreva, ne pucketa više, plamen manji. Da li je to poslednji pozdrav do sledećeg sećanja.
Možda?

Što reće Oleg:
Ljubav je uvek bol
i uvek sreća.