Priče na stranici koju najčešće ne otvorimo

Beba

Poznata ličnost
Član
Ugasih fb , nemam za danas više šta da kažem...namera mi je bila da gledam neki film koji je najavljen na RTS-u. Sasvim slučajno otvorih novine Politiku, ne čitam "politiku" dovoljno o njoj slušam na tv-u, svugde , na svakom mestu. Iskreno prvo kliknem na hroniku, pa kulturu ...
Ima divnih tekstova naravno u domenu koje sam navela, jer mi samo takvi mogu zadržati pažnju izmedju ostalih je ova pesnički izražena tema čiji je autor Gustav Krklec.

VIHOR

Znадем за вихор који крши гране,
корење чупа и раскида гнезда,
за вихор који сипа на све стране
прегршти снова, страсти, лишћа, звезда.


За такав вихор који ноћу вије
са гладним вуком на врхунцу горе,
за вихор који бичевима бије
и бесни као узбуркано море.


За вихор знадем који кида, коси
брзином муње, дивљом снагом ватре.
За вихор који смрт у канџи носи
и све што такне разбије и сатре.


Такав је вихор свуд на земљи сада,
у сваком срцу и у свакој души,
у сваком селу, изнад сваког града
и свуда вије, раскида и руши.


Вихор је такав бануо на наше
суморно, јадно, слабо поколење,
што некоћ богу пркосити знаше
а сада само лелече и стење.


Такав је вихор што се лудо игра
са свима нама, са нејаким пуком:
једнога коље страшћу дивљег тигра
а другог дави са челичном руком.


Једнога диже у звездане висе
а другог руши у дубоке кланце
и док се буниш, бориш са њим, ти се
све више, дубље саплићеш у ланце.


Вихор је такав у судбини века
чија смо деца болесна, без крви.
Нема нам спаса, нигде нема лека
И век нас гази, разбија и мрви.


Такав је вихор у судбини света,
све што је слабо сатре и угуши,
а после њега мир ће да процвета
свуда око нас и у нашој души.


(Политика, 6. јануара 1930. године)
 

Beba

Poznata ličnost
Član
Naidjoh opet negde na nekoj od zadnjih strana požutelih novina divan tekst:

"KEVA ili MAJKA"

I oni kojima nije majka, zovu je Keva!
Kevo, dodaj ono! Kevo, opeglaj ovo! Ostavi, to će posle Keva!
Otkako ih znamo, odevene su uvek isto, u kućne haljine od jeftinog tamnog cica ili porheta bezobličnog kroja, ne zbog toga što nemaju šta drugo, već što im je potpuno svejedno kako izgledaju.

U džepovima njihovih šlafroka su raznobojne pilule za jetru, želudac, glavobolju i one ružičaste, za visok pritisak... Na stubastim nogama proširenih vena, ižvakane patofne od kariranog filca koji je već odavno izgubio i boju i oblik. Kevama retko ko donosi poklone.
Svi znaju - Kevi ništa ne treba!
Samo da smo joj živi i zdravi! I kad joj donesemo sto grama kafe (nemlevene) mi joj je i popijemo.
Ko ima sreće da u kući ima Kevu, ješće najtajanstvenija, već odavno iščezla jela, za koja mnogi danas i ne znaju.

Zanimljivo, Keva retko kada jede sa ukućanima za stolom, a opet ima problema sa težinom. To je, verovatno, zbog toga što, boraveći čitavog života u kujni iznad šporeta, neprestano udiše hranljiva isparenja, gricka i proba jela da bi postigla idealan ukus.
Kad im se razbole unuci, keve odmah bacaju antibiotike u đubre čim ode lekar.

Keve su najtolerantija bića. Jedini Kevin kalendar bio je - crkveni! Jedini izlazak za godinu dana, onaj na groblje - za Zadušnice.
I makar da ste već prevalili pedesetu, Keva nikada neće zaspati dok se ne vratite kući.

Keve, te sveštenice i čuvarke jednog davnog, iščezlog vremena kada se živelo mirno, pošteno i udobno, nažalost, nisu nikome uspele da prenesu svoje male tajne.
Tek kada nas napuste, ostavivši iza sebe dopisani "Patin kuvar" i kutiju za cipele punu naših fotografija iz mladosti, shvatimo da i dalje žvaćemo, ali da su jela potpuno izgubila svoj ukus.
 

Tihi

onaj što teče
Član
Jebeš muško bez feminizma u sebi.

Ako neko treba da se bori za ženska prava, onda su to svakako muškarci. Mislim na prave muškarce koji se zaštitnički ponašaju prema ženi, a ne na one pizde koje je verovatno tata učio uz flašu piva da je ženi mesto u kuhinji. Inače, ovaj naš Balkan je pravo leglo tih "muškarčina" koji žene doživljavaju kao svoje vlasništvo, nešto poput svog automobila. Kada registruju brak kao da su registrovali auto, pa ženu vozaju kako hoće, farbaju i parkiraju je gde im se hoće. U velikoj meri krivac takvom ponašanju su i balkanske predrasude. Naravno, da ne zaboravimo i vaspitanje, ono kućno i osnovno, kao i sve ono što taj dečak gleda u svojoj kući i okruženju dok odrasta. Sve to kada se spoji, jako male šanse ima da izraste u muškarca, a daleko veće da stasa u pećinskog čoveka. Kod nas je nasilje nad ženama svakodnevnica, i najžalosnije je što mnogi na to gledaju kao na nešto normalno. Kazne kojima država sankcioniše takve "mudonje" koji su svoju "muškost" dokazali pesnicama, ali ne u ringu sa sebi ravnopravnim nego u kući sa nekim fizički daleko slabijim od sebe, su blago rečeno smešne. Jadne i smešne kazne za takve "junake" Jbt, pa budi frajer pa išamaraj ženu emocijama, a ne rukama! Mislim, sve ovo nema veze sa feminizmom nego sa ljudskosti u čoveku, ali kao što se muškarac bori da osvoji ženu i njeno srce, tako treba da se bori i za njena prava, a ne da nju pusti da se ona bori sa glupim predrasudama i ko zna kakvim sve idiotskim balkanskim pravilima. Muškost se dokazuje ljubavlju i pažnjom, muškost je i biti zaštitnik slabijih. Muškost se dokazuje baš u tome kakav si prema ženi.
Jasno treba napraviti razliku šta je muškarac, a šta je pizda. Muškarac zna da je ženi mesto u srcu, dok pizda smatra da joj je mesto u kuhinji.

Ako želiš da joj budeš ceo svet, onda joj moraš dati celog sebe, ceo svet.


Igor Čobanović
 

Beba

Poznata ličnost
Član
Kafanske priče Janka Veselinovića
Često je glavni akter kafanskih priča Janko Veselinović. Još češće je jedan od učesnika srpskih kafanskih legendi. Ovaj pisac rođen davne 1862. godine autor je preko 30 dela, a bio je i pozorišni pisac, dramaturg, pa čak i glumac. Možda je najpoznatiji po zbirci priča, „Slike iz seoskog života“.
Jednom je Sremac u kafani sreo, ni manje ni više nego Janka Veselinovića, ali i pisce Simu Matavulja, Stevana Mokranjca i Dragomira Brzaka. Slavila se desetogodišnjica književnog rada upravo Veselinovića, i to tipično kafanski, uz fino vino, pivo, dobru kafu, živ razgovor i muziku. Kako je vreme prolazilo, a količine alkohola polako nestajale, ređale su se zdravice Veselinoviću. Pisac je bio dirnut, ali je morao kafanske drugove da zamoli da piju malo lakše ako hoće da dočekaju zoru, jer ih je mnogo, a njemu je od novca ostalo još samo šest dinara u džepu.
Janko Veselinović pojavljuje se u još jednoj kafanskoj priči. Naime, sa Božom Kneževićem i Vojislavom Ilićem bio je u kafani sa nazivom „Kod prestolonaslednika“. Legenda kaže da su tog dana od konobara naručivali rakiju na poseban način, vrlo duhovito. Vojislav Ilić je tražio zelenu rakiju jer je tada bila jesen, a on je hteo bar još malo da uživa u zelenilu. Janko Veselinović je takođe tražio zelenu, ali zato što je gorka, pa je u skladu sa njegovim krvavo i teško zarađenim novcem. A Boža Knežević, filozof, tražio je tu istu gorku zelenu rakiju, jer je i sam život gorak.
Da život piše romane dokazuje još jedna anegdota. Verovali ili ne Janku Veselinoviću, kako je sam pričao svojim prijateljima jedne večeri u skadarlijskoj kafani „Tri šešira“, kafana je spasila život. Jedne kišne noći, greda koja se nalazila nad krevetom Veselinovića i držala krov, srušila se na njegov krevet. Srećom, ovaj pisac je izbegao nesreću i prošao nepovređen jer se sve ovo zbilo pre ponoći, dok je on uživao u Skadarliji.
 

Beba

Poznata ličnost
Član
Srpske kafane bile su značajna kulturna sastajališta i središta. U njima su se naši najveći pisci redovno družili, raspravljali, kafenisali, obedovali, ali i napijali se. U njima su nastajale kafanske priče, ali i neka od srpskih najvećih književnih dela, najpoznatijih pesama i stihova, najizvođenijih drama i najcitiranijih rečenica. Tako je, na primer, u kafani „Kolarac“ organizovan prvi sajam knjiga u Srbiji.
Posetioci kafana bili su najistaknutiji predstavnici srpske književnosti i srpske kulturne scene. U kafani se pilo i jelo, ali i mislilo i stvaralo. Branislav Nušić, i sam redovni posetilac kafana u Skadarliji zabeležio je da „ako je trebalo povesti kakvu inicijativu umetničku, književnu ili ma koju drugu javnog značaja, prvi sastanci, na kojima bi se izmenile misli, bili su za kafanskim stolovima“.
U kafanama su se nesumnjivo zbivali zanimljivi događaji, a dan danas u narodu žive kafanske priče naših pisaca. Naravno, kako to obično i biva, mnoge od njih su postale legende, mitovi, anegdote u čiju se istinitost ne može potpuno verovati.
Priče o kafanskim dogodovštinama naših pisaca prepričavane su kroz generacije, a često i zabeležene od strane novinara, ali i drugih pisaca, da se nikad ne zaborave.
„Tri šešira“ i „Dva jelena“
Kako skadarlijska kafana „Tri šešira“ postoji duže od sto godina, ne čudi da je naviše kafanskih priča o našim piscima vezano upravo za nju. Đuro Jakšić, koji je često posećivao ovu kafanu, nazvao ju je „vinskim vrelom“. Jovan Jovanović Zmaj, Milovan Glišič, Stevan Sremac i Milutin Uskoković takođe su često navraćali u „Tri šešira“
Priča se da je čest gost bio i Radoje Domanović, koga bije glas da nije baš bio umeren u piću i da je na pitanje „šta je bolje od pune čaše“, odgovorio da je bolja „puna flaša“. U kafani „Tri šešira“ voleo je da pije rakiju i naš veliki pisac, Bora Stanković. Zanimljivo je da je on od 1906. do 1913. godine bio kontrolor državne trošarine u skadarlijskoj, Bajlonijevoj „Maloj pivari“. Govori se da je Bora Stanković voleo i da zapeva u kafani i da je imao lep glas.
Posle Prvog svetskog rata kafana „Tri šešira“ sa gostima poput Disa,
Pandurovića i Simića
bila je stecište „srpske moderne“. Pobratimi Dis i Sima Pandurović ovde su zajedno provodili vreme. Ova kafana bila je zapravo i stecište glumaca, slikara, muzičara – pravi boemski centar Beograda.
Zanimljivo je da je napoznatiji vlasnik ove kafane, Stojan Krstić, dugo davao umetnicima da jedu i piju u njegovoj kafani „na veresiju“, a novčano je učestvovao u postavljanju spomen-ploče na kući Đure Jakšića.
Ni skadarlijsku kafanu „Dva jelena“ naši pisci nisu zaobilazili. Pet sala i dve letnje terase ove kafane uvek su bile pune sveta, među kojima su istaknuto mesto zauzimali književnici i ostali umetnici. Ideja za časopis pod nazivom „Buktinja“ rodila se upravo u ovoj kafani, a ovde je dalje i razrađena.
U nastanku ovog časopisa učestvovali su, između ostalih, Jaša Prodanović, Ljuba Stojanović, Tin Ujević i Brana Ćosić. U „Dva jelena“ 1924. dogovaralo se i oko „Almanaha Branka Radičevića“, a deo toga bili su Miloš Crnjanski, Stanislav Vinaver, Gustav Krklec, Ranko Mladenović, Rade Drainac i Rastko Petrović.
 
Vrh Dno