• Dobrodošli na Ćaskanja! Mi smo zajednica koja okuplja članove sa prostora bivših jugoslovenskih republika. Budite slobodni, pregledajte naš sajt, pročitajte neke od započetih diskusija. Ako želite da učestvujete u diskusijama, pisati na forumu, kreirati albume, dodavati medije, a niste naš član, registrujte se. Registracija je besplatna i zahteva samo minut Vašeg vremena. I da ne zaboravimo: registrovanjem i prijavljivanjem na forumu uklanjate sve reklame koje se prikazuju na sajtu, jer nam je stalo do naših članova. Pridružite nam se!

Poslednja zelja kralja Milana

saska

penelopa
Starosedelac
Učlanjen(a)
21.04.2010.
Poruke
9.398
Broj reagovanja
658
Озлојеђен избором свога сина, бивши владар се на дан венчања Александра и Драге Обреновић обратио цару Фрањи Јосифу с молбом да се сахрани на тлу Хабзбуршке монархије. Жеља му је испуњена само шест месеци касниje.Uтренутку кад се у Саборној цркви у Београду славило венчање краљице Драге и краља Александра Обреновића, у далеком Карлсбаду једна дрхтава рука исписивала је последњу вољу. Хабзбуршком цару Фрањи Јосифу писмом се обраћао младожењин отац, краљ Милан, с молбом да му се у случају смрти омогући да почива на тлу Аустроугарске монархије. Било је то 23. јула 1900. године, само шест месеци након што ће прерано остарели српски монарх заувек склопити очи. Краљ Милан умро је у Бечу, 29. јануара 1901. године. Преминуо је у четрдесет седмој години у изнајмљеном стану куће у улици Јоханесгасе број 16, далеко од отаџбине, заборављен од сина јединца и презрен од супруге Наталије. Жеља да се сахрани у манастиру Крушедол на падинама Фрушке горе, изван граница тадашње Србије, била је само неми вапај несрећника да себи обезбеди вечни мир, спокој кога је мало имао током бурног живота. Вероватно је већ тада наслућивао и кобни крај своје породице, несрећну судбину сина чији брак с Драгом Машин никада није могао да прихвати.

Кобни грип

Захваљујући сећањима Косте Христића, сина Николе Христића који је у обреновићкој Србији у више наврата обављао дужност председника владе, остала су и сведочења о последњим тренуцима бившег суверена.
„Последњу јесен свог живота краљ Милан је провео на имању свог пријатеља, грофа Евгена Зичија у Мађарској”, пише Коста Христић у својим сећањима. „У Беч је приспео крајем новембра 1900. године, са жељом да се у њему стално настани. Првобитно је живео у соби хотела ’Империјал’, да би се у нови, изнајмљени стан уселио тек средином децембра. Иако је у Бечу свуда био радо виђен гост, Милан се већ тада повукао у себе. Ретко је излазио, понекад у позориште или у оперу, а посећивао је једино маркиза Реверсоа, некадашњег француског амбасадора у Београду и свог личног пријатеља. У српско посланство никада није одлазио.”
Бивши српски монарх последњи пут је у јавности виђен на Богојављење, 19. јануара 1901. године, кад је присуствовао једној опери. У Бечу је тада владала епидемија грипа, који је оборио и краља Милана, али његову болест, испрва, нису узимали за озбиљно. Чак је и његов лични лекар, доктор Тепфер из Карлсбада, тврдио да је краљ лакше назебао, да једно време неће излазити из куће, али да није у постељи.
Стање се драматично погоршало уочи Светог Саве, у петак, 26. јануара, када је и српско посланство нашло за сходно да о томе обавести његовог сина, краља Александра, који се у том тренутку налазио у Нишу. Шифровани одговор стигао је већ сутрадан и у њему је наложено да српски посланик одмах посети краља и да му пренесе жеље српског двора за брзо оздрављење. После дуже паузе, била је то прва, додуше посредна, али уједно и последња веза оца и сина.
Некуд на југ
Осим сусрета с оболелим краљем, посланик је добрано описао и дом у коме је Обреновић провео последње дане живота.
„Стан је био на првом спрату”, писао је посланик Христићу. „Најпре се улазило у пространо предсобље где су на зидовима, на нарочитим штитовима, била поређана старинска и ретка оружја: пиштољи, сабље, јатагани и копља. Очито су били велике вредности, јер су нам за ову збирку неки јеврејски трговци, одмах по краљевој смрти, нудили двеста хиљада форината, што смо наравно одбили. Из предсобља се, десно, улазило у малу кухињу, а из ње у радни кабинет. Ту је био радни сто са неколико фотеља и столова, а поред њега корпа са отпацима у којима сам приметио пуно опушака које је краљ кришом бацао, јер су му лекари строго забранили пушење.”
 

saska

penelopa
Starosedelac
Učlanjen(a)
21.04.2010.
Poruke
9.398
Broj reagovanja
658
Још док је посланик загледао стан у који се уселио бивши суверен, из спаваће собе краља Милана допрли су нимало утешни звуци.
„Најпре сам чуо тешко и напорно дисање, а затим и астматичне нападе без краја”, пише посланик. „Утом, из његове собе, изађе краљев собар Антон са кошуљом као из воде извађеном. У тешким мукама, краљ се купао у зноју те су га морали сваки час пресвлачити. Милана сам затекао у кревету, са високо подигнутом главом на уздигнутим јастуцима. Кошуља му је била под грлом раскопчана, лице бледо и подбуло. Уморним очима ме осмотри, не знам да ли је било теже њему или мени. Њему што га болест тако притисла, а мени што му изразе Сашине бриге доносим тако доцкан. ’Добро се сетио’, рече ми и бризну у плач. Доцније се мало смирио, причао ми о својој болести и нади да ће се ускоро придићи и отпутовати некуд на југ. Нажалост, све моје наде распршио је разговор са лекаром, који ми је рекао да срце нагло попушта и да је питање тренутка када ће наступити катастрофа.”

Телеграм за Ниш

У међувремену, из Београда је у Беч хитно допутовао и Александров изасланик, пуковник Лаза Петровић, који је болесног краља посетио већ у недељу. Милан је пуковника примио мирно, без узбуђења, али је с њим дуго остао насамо у разговору. На растанку му је поручио да дође и сутрадан, јер има штошта још да му каже, али до новог сусрета није дошло. Већ у понедељак краљ је пао у агонију из које се није повратио.
О последњим тренуцима краља Милана сведочио је и некадашњи председник српске владе Владан Ђорђевић, који га је на дан смрти посетио заједно са Ђорђем Вајфертом, тада гувернером Народне банке Србије, и пуковником Александром Константиновићем, блиским краљевим рођаком.
„Пред подне стање оболелог краља постало је крајње критично”, писао је Ђорђевић. „Кроз одшкринута врата гледали смо како се у самртним мукама, обливен хладним знојем, окреће час на једну, час на другу страну. Лекар му је убризгавао камфор, али није вредело. У један мах је узвикнуо: ’докторе, инекцију’ и одмах затим остао без свести. У том, лекар отвори оба крила прозора и позва нас унутра. ’Господо, можете ући, ту је крај.’ Убрзо, мртвачко бледило обли краљево лице, угашене очи се склопише, ноздрве се слепише, а из отворених уста, с последњим издисајем, изби кључ пене. Било је тачно четири сата и двадесет минута по подне.”
Већ написан телеграм, у коме је требало само уписати час смрти, српско посланство одмах је упутило Александру у Ниш. Вест о изненадној смрти краља Милана изазвала је у Србији бол и тугу. За њим су подједнако жалили и они који су се надали да ће од својеглавог сина поново преузети краљевски трон, али и они који су стрепели од његовог могућег повратка.


Уз царске почасти

Уцвељени Александар, који ни по коју цену није желео да види живог оца у Србији, понајвише због његовог неслагања да се ожени Драгом Машин, све је учинио да се достојанствено опрости од оца. Жеља му је била да Милан почива у Саборној цркви, поред кнеза Милоша и кнеза Михаила, због чега је одмах по пријему телеграма из Беча овластио пуковника Петровића да предузме све мере како би ковчег с телом што пре допремио у Србију. На његову жалост, али и на запрепашћење целокупне српске јавности, цар Фрањо Јосиф глатко је одбио ову молбу.

„Није га желео живог, неће га видети ни мртвог”, рекао је цар забезекнутом Петровићу и показао Миланово писмо из Карлсбага. „Краљ је био осведочени пријатељ монархије и заслужује да буде сахрањен уз највише царске почасти.”
Гневан због овакве царске одлуке, краљ Александар не само да није помишљао да присуствује сахрани оца у Крушедолу, већ није хтео да пошаље ни свог изасланика. Додуше, питање је да ли би му Хабзбурговци то и дозволили, с обзиром на то да су пограничне власти добиле налог да на дан погреба никог не пуштају из Србије. И поред тога, Срби из Срема и Бачке достојно су испратили некадашњег српског владара, јер су по цичи зими и незапамћеном мразу чекали дуж пута куда је, од Сремских Карловаца до фрушкогорског манастира, требало да прође погребна поворка.
Краљ Милан лежао је 48 сати у кревету у коме је издахнуо. По нарочитој наредби из Ниша, професор Бечког универзитета, доктор Палтауф балсамовао је његово тело. Казао је да је дотад обрадио на стотине лешева, али да правилнијег и лепшег тела у животу није видео. Говорио је да ће оно после његовог захвата остати очувано деценијама и да ће се, можда, једино мало смањити због течности која ће временом да усахне.
 

saska

penelopa
Starosedelac
Učlanjen(a)
21.04.2010.
Poruke
9.398
Broj reagovanja
658
До првог раскршћа

Пошто је балсамовано, на тело је навучена црвена генералска униформа, глава и руке остале су слободне. Од ордења, на груди му је положена Звезда Милоша Великог и Јерусалимски крст. Савременици бележе да му је лице било без икаквих промена, као да је заспао и да би сваког часа могао да се пробуди.
У четвртак, 1. фебруара, тело је изложено у великом салону дома у коме је преминуо. Од многобројних посетилаца који су пришли одру пажњу је највише привукла видно потресена Јулија Хуњади, бивша супруга кнеза Михаила кога је управо Милан наследио. Предвече истог дана, по нарочитом церемонијалу, краљево тело пренето је кроз шпалир војске у српску цркву Светог Саве. Ту је преноћило, да би сутрадан, у три сата по подне, било одржано опело које је служио патријарх Бранковић, стигао из Сремских Карловаца. Због присуства цара и читавог дипломатског кора, наређено је да опело не сме да траје дуже од 20 минута, након чега је цар са свитом пешице испратио ковчег до првог раскршћа. Одатле се упутио ка двору, а погребна поворка наставила је ка бечкој железничкој станици.
„По цичи зими, дуж целог пута од цркве до станице, краља је пратила упарађена војска бечког гарнизона, иако је термометар показивао 13 поделака испод нуле”, записао је Христић.
Засебни царски воз кренуо је у 17 сати, а ковчег је смештен у фургон одмах иза локомотиве. Заједно с њим, кренули су и гроф Зичи, патријарх Бранковић, изасланици Дворског маршалата и Министарства иностраних дела. Због кашњења воза којим је требало да стигне бан Куен Хедервари из Загреба, воз из Беча је дуже од два сата чекао на станици у Новом Саду, те се померио и читав погребни церемонијал. Уместо по дану, ковчег је у манастирску крипту положен тек у сутон.
„Све време је преко Банстола брисао студен ветар док је мећава засипала са свих страна”, записао је Христић. „Обе ивице друма црниле су се од народа који је гологлав испраћао спровод. Лагано су се кретала и мртвачка кола по смрзнутом путу а снег је као туцано стакло прштао под точковима.”

Ипак у Србији
krusedol.jpg

Долазак погребне поворке у Крушедол 3 (16) фебруара 1901; издање дворског фотографа Ј. Сингера у Новом Саду

Тужну поворку, пред самом портом, дочекао је архимандрит Анатолиј с целокупним братством. На улазу у цркву, иза самог прага, чекала је отворена гробница у којој је, 1843. године, сахрањена и Милошева жена кнегиња Љубица. Њен сандук морао је да буде померен у страну при чему су, испод натрулог капка, по речима очевидаца, могли да се виде златом извезени рукави на њеној одећи.
По свршеном погребу сачињен је протокол и старешини манастира предат је кључ од краљевог сандука. Иначе, Милан је сахрањен у два ковчега; у лимени са стакленим рамом кроз који су могли да се виде глава и попрсје, и у дрвени који је закључан још у Бечу.
Плашећи се да није реч о некаквој царској ујдурми, када су се учесници сахране разишли, монаси су извадили ковчег, отворили га и, тек када су се уверили да је заиста реч о краљу Милану, поново га спустили.
Тиме је испуњена и краљева последња жеља да почива далеко од Србије. Ипак, да не остане тако допринели су историјски догађаји који су следили. Наиме, иако већ пуних 110 година почива на истом месту, његово тело се, ипак, обрело у Србији. За то је најзаслужнија српска војска која је победом у Првом светском рату знатно померила границе земље. Тиме је, стицајем околности и противно својој вољи, краљ Милан остао да векује у својој отаџбини.http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/pismo-tuge-i-zaborava
 
Vrh Dno