Pogledi sa strane

[saska]

Raša Popov

Kako je kralj Pera stišao razdor

Stari vladar je „cinkarenje” (otkucavanje) smatrao klicom moralne truleži i raspada

Stil vladavine državom prepoznaje se po duševnom raspoloženju stanovnika. Stari kralj Petar Prvi Karađorđević je ovladao Srbijom već u drugoj fazi svoga života. Jedan od umnih naših ljudi s kraja dvadesetog veka, Radomir Konstantinović, smatrao je „čika Perinu” vladavinu svojevrsnim čudom: tokom njenog trajanja u Srbiji je nestalo razdora. Pre nje duhovi su bili razdraženi, po vašarima su se čule opsednute narikače i kobni zloguci što prizivaju radovanjsku kletvu, da se sekira podigne opet i osveti voždovu glavu.
Međustranačka omraza divljala je zemljom, poslednji Obrenović nije imao smirujuće magije ni blagosti reči. Demonstracije koje su nasrtale od Terazija ka dvoru obuzdavane su uz silan napor i žrtve. Ali revolt i razdor nisu obuzdani. Vladavina se završila mučnim pokoljem dve krunisane glave, koji je užasno odjeknuo Evropom. Ne mislim da je dostojno ružiti poslednjeg Obrenovića. On je za inat zvaničnom Carigradu (Stambolu) posetio Svetu Goru i doneo Miroslavljevo jevanđelje u Srbiju, a bio je retki monarh koji prisustvuje obnovljenoj Olimpijadi u Atini 1896. Bio je tamo otmen pod crnim cilindrom uz ruskog carskog princa. Sasvim savremen, svetski čovek. No pao je kao žrtva razdrte kraljevine kojom vlada. Nije mu pomoglo ni pismo abdiciranog kralja, oca Milana, koji ga je opomenuo: „Ti vladaš zemljom u kojoj se s većim poštovanjem govori o nekom robijašu, nego o tebi kao krunisanoj glavi otadžbine...” Što je značilo: „Krajnja opreznost ti je nužna!”
Ali, kad je kralj Petar Prvi pozvan iz emigracije u Švajcarskoj da bude krunisan, duhovi su se smirili. Jeziva sukobljenost svih sa svima stišala se!
To je pomenuti Konstantinović smatrao začuđujućim. Ali prateći život starog kralja pronađem jednom u antikvarnici crveno ukoričenu knjižicu njegovih javnih beseda i govora. Najviše sam se obradovao vladarevoj poseti kongresu svih učitelja Srbije. Tamo je besedio, kratko i plemenito. U plemenitosti njegovih reči, a naročito u jednom detalju, našao sam odgovor na pitanje – čime li je to stari kralj oplemenio duhovnu atmosferu u našoj zemlji?
Usred govora kralj Petar Prvi se obrati celom učiteljskom staležu jednom molbom: moli ih da pri odgoju dece nikad ne podstiču tužakanje i potkazivanje! Očevidno je bilo da stari vladar „cinkarenje” (otkucavanje) smatra klicom moralne truleži i raspada.
On je tad bacio pogled na svoj dugi, izbeglički život, na svoje ratno junaštvo, kad je u Francusko-pruskom ratu pobegao po ciči zimi iz pruskog ropstva pa preplivao rečicu kojom plove sante... Rekao je učiteljima: „Ja sam i sam u svom životu stradao od potkazivača!”
Starina je govorio kao mudrac koga život nije milovao. Poželeo je da učitelji postanu sejači dobrote i međuljudske solidarnosti.
To je onaj pravi vladarski stil koji svoj narod vaspitava u demokratskom i naprednom duhu, ne podjarujući sile razrovanosti, razdora i neprijateljstva u sopstvenoj državi.
Ali svakako najčudnovatiji podatak o ovom vođi Srba daje ona izgleda istinita anegdota iz švajcarske berbernice jutro posle ubistva Aleksandra i Drage (1903). Petar Karađorđević, emigrant, sin prognanog knjaza Aleksandra Karađorđevića (185, uđe kod berberina. Ovaj mu poleti u susret i pokaže stolicu pored ogledala, govoreći: „Izvolite, Vaše veličanstvo!” Građanin Petar ga začuđeno pogleda! Da nije neka ružna šala? Nije još pročitao novine. Berberin mu rekne da je kralj Srbije ubijen, i da je on sada kralj. Petar s protivljenjem reče: „Valjda predsednik republike?”
Berberin nije znao, a ni mnogi drugi ne znaju da je taj građanin, sedeći 41 godinu u emigraciji preveo na srpski slobodarske misli Džona Stjuarta Mila.

Raša Popov
objavljeno: 08.06.2012.
Izvor Politika

 

[Stemis]

Cinkarenja i dan danas ima. ne volim ni kada mi se deca tužakaju.