- Učlanjen(a)
- 12.08.2012.
- Poruke
- 756
- Broj reagovanja
- 614
- Horoskop
- Rak
Opet lagiš, dragi?
Frajeri vam nikada neće govoriti celu i pravu istinu, fanatično će braniti svoje stavove, naročito ako su uhvaćeni u laži...
Muškarci i istina? Govore je ženama samo kada im je u interesu.
Nedavno je devojka mog ortaka želela da sazna jednu, pa se osećao kao Garfild kada ga Odi po stoti put budi iz sna. U kakvim uslovima su ona i on živeli nije bitno. Voleli su se - kao. U stvari, gotivili su se - baš, baš. Nije ovde, međutim, reč o njoj kao o superribici koju je posle šest meseci mučnog muvanja on odvukao u krevet. Niti o dvoipogodišnjem supersoničnom seksu za koji pre nje nije ni znao da postoji. U prvi plan izbija činjenica: devojka će poverovati u sve što joj voljeni frajer kaže.
Eto, mog „priksa“ je dobra drugarica njegove „darling“ videla u „blagoj“ preljubi. A i dalje se bude jedno pored drugog. Šta je to on njoj rekao, a da mu poveruje da voli samo nju i da joj je bio veran kao niko nikome do tada, baš me je zanimalo. Da li je izustio: „Ljubavi, nije onako kao što izgleda?“ Jer, ipak je viđen kako se pijan nasred Strahinića bana žvalavi sa nekom bombastičnom plavušom.
„Znaš Relja…“, počeo je moj prijatelj. „Nisam bio spreman da raskinem sa njom zbog te zgodne plavodlake klinkice. Zato sam bio spreman da lažem. Do kraja.“
Pitao sam ga kako je uspeo da se izvuče…
„U početku je išlo teško, a kasnije sve lakše i lakše“, objašnjavao je. „Napolju je zavijao zimski vetar, grana drveta lupkala je o komad pleha na oluku moje kuće, neka mačka je besomučno mjaukala, i još više me dovodila do ludila, a ja sam se pravdao i pravdao i pravdao… Nisam siguran da li da pričam o tome.“
Njegova tužno-besna gestikulacija bila je u direktnoj borbi sa užasnom sumnjom njegove devojke da istinska ljubav ne postoji. Ali nije mu palo na pamet da prizna da se kresnuo sa onom plavušom više puta. I da mu je bilo više nego lepo. Jednostavno je negirao bilo kakvu vezu sa tim događajem, a „drugaricu“ je optužio da je ljubomorna i da izmišlja jer je zla i pokvarena. Ili da, minimum, nije dobro videla.
E tu je bio prelomni momenat. Možda je to tačno. Možda drugarica stvaaarnooo nije dobro videla? Možda… Zastala je njegova devojka.
„Nisam znao da li želi da nastavi razgovor“, seća se on. „Opet je podigla glavu, njene oči su netremice gledale u moje.“
Proveravala je njegov pogled, a on je uzaludno, poput čoveka koji već dugo roni bez daha, pokušavao da sazna kakav utisak ostavlja na nju. Upitala ga je: „Da li me voliš?“ Klimnuo je glavom, iako nije bio siguran kakav odgovor je zapravo htela. Verovao je, kaže, da je želela potvrdu da poslednje dve i po godine njenog života nisu promašene, bar ne u onom filozofskom smislu. A onda, uhvatila ga je za ruku i rekla: „Ne budi tako detinjast.“ I dodala: „Mislim da nisi kao ostali muškarci. Nije lako u ovom gradu pronaći nekog određenog, naročito kada se to jarko želi.“
Govorili su jedno mimo drugog, igrajući zapetljanu igru bez pravila. Mom prijatelju usne su se sušile neobično brzo, sve dok nije potpuno počeo da se gubi. Iako pod uticajem malaksalosti, u njegovom iscrpljenom mozgu bilo je pregršt izgovora. Jer, postojale su dve paralelne stvarnosti, njegova muška kojoj seks bez emocija nekako nije prevara, i njena, nepojmljiva većini muškaraca, bajka bezrezervne ljubavi.
„U nekom trenutku napravio sam pauzu svoje odbrane da bih očistio stakla naočara, i dotadašnjim izrečenim glupostima dodao još poneku“, otkrivao mi je drug. „Zatim, čak i da je išlo ka tome, „priznanje“ je prekinuto na najzanimljivijem mestu, bez šanse da bude do kraja izrečeno. Seks, dobar kao posle svake jače svađe, očistio je i ono malo preostale napetosti.
Onda je blago položila ruku na njegovo rame, i rekla: „E pa, vidimo se večeras.“ On se iskezio mučeničkim osmehom, zbunjen i nesiguran kako se stvarno izvukao. Tako je nestala teza o laži i preljubi, u tragu mešavine mirisa popijene votke, parfema i zajedničke cigarete.
I na kraju, da li može da postoji zaključak? Ne? Možda samo jedan. Muškarci.
Muškarci i istina? Govore je ženama samo kada im je u interesu.
Nedavno je devojka mog ortaka želela da sazna jednu, pa se osećao kao Garfild kada ga Odi po stoti put budi iz sna. U kakvim uslovima su ona i on živeli nije bitno. Voleli su se - kao. U stvari, gotivili su se - baš, baš. Nije ovde, međutim, reč o njoj kao o superribici koju je posle šest meseci mučnog muvanja on odvukao u krevet. Niti o dvoipogodišnjem supersoničnom seksu za koji pre nje nije ni znao da postoji. U prvi plan izbija činjenica: devojka će poverovati u sve što joj voljeni frajer kaže.
Eto, mog „priksa“ je dobra drugarica njegove „darling“ videla u „blagoj“ preljubi. A i dalje se bude jedno pored drugog. Šta je to on njoj rekao, a da mu poveruje da voli samo nju i da joj je bio veran kao niko nikome do tada, baš me je zanimalo. Da li je izustio: „Ljubavi, nije onako kao što izgleda?“ Jer, ipak je viđen kako se pijan nasred Strahinića bana žvalavi sa nekom bombastičnom plavušom.
„Znaš Relja…“, počeo je moj prijatelj. „Nisam bio spreman da raskinem sa njom zbog te zgodne plavodlake klinkice. Zato sam bio spreman da lažem. Do kraja.“
Pitao sam ga kako je uspeo da se izvuče…
„U početku je išlo teško, a kasnije sve lakše i lakše“, objašnjavao je. „Napolju je zavijao zimski vetar, grana drveta lupkala je o komad pleha na oluku moje kuće, neka mačka je besomučno mjaukala, i još više me dovodila do ludila, a ja sam se pravdao i pravdao i pravdao… Nisam siguran da li da pričam o tome.“
Njegova tužno-besna gestikulacija bila je u direktnoj borbi sa užasnom sumnjom njegove devojke da istinska ljubav ne postoji. Ali nije mu palo na pamet da prizna da se kresnuo sa onom plavušom više puta. I da mu je bilo više nego lepo. Jednostavno je negirao bilo kakvu vezu sa tim događajem, a „drugaricu“ je optužio da je ljubomorna i da izmišlja jer je zla i pokvarena. Ili da, minimum, nije dobro videla.
E tu je bio prelomni momenat. Možda je to tačno. Možda drugarica stvaaarnooo nije dobro videla? Možda… Zastala je njegova devojka.
„Nisam znao da li želi da nastavi razgovor“, seća se on. „Opet je podigla glavu, njene oči su netremice gledale u moje.“
Proveravala je njegov pogled, a on je uzaludno, poput čoveka koji već dugo roni bez daha, pokušavao da sazna kakav utisak ostavlja na nju. Upitala ga je: „Da li me voliš?“ Klimnuo je glavom, iako nije bio siguran kakav odgovor je zapravo htela. Verovao je, kaže, da je želela potvrdu da poslednje dve i po godine njenog života nisu promašene, bar ne u onom filozofskom smislu. A onda, uhvatila ga je za ruku i rekla: „Ne budi tako detinjast.“ I dodala: „Mislim da nisi kao ostali muškarci. Nije lako u ovom gradu pronaći nekog određenog, naročito kada se to jarko želi.“
Govorili su jedno mimo drugog, igrajući zapetljanu igru bez pravila. Mom prijatelju usne su se sušile neobično brzo, sve dok nije potpuno počeo da se gubi. Iako pod uticajem malaksalosti, u njegovom iscrpljenom mozgu bilo je pregršt izgovora. Jer, postojale su dve paralelne stvarnosti, njegova muška kojoj seks bez emocija nekako nije prevara, i njena, nepojmljiva većini muškaraca, bajka bezrezervne ljubavi.
„U nekom trenutku napravio sam pauzu svoje odbrane da bih očistio stakla naočara, i dotadašnjim izrečenim glupostima dodao još poneku“, otkrivao mi je drug. „Zatim, čak i da je išlo ka tome, „priznanje“ je prekinuto na najzanimljivijem mestu, bez šanse da bude do kraja izrečeno. Seks, dobar kao posle svake jače svađe, očistio je i ono malo preostale napetosti.
Onda je blago položila ruku na njegovo rame, i rekla: „E pa, vidimo se večeras.“ On se iskezio mučeničkim osmehom, zbunjen i nesiguran kako se stvarno izvukao. Tako je nestala teza o laži i preljubi, u tragu mešavine mirisa popijene votke, parfema i zajedničke cigarete.
I na kraju, da li može da postoji zaključak? Ne? Možda samo jedan. Muškarci.
