• Ovaj veb sajt koristi kolačiće (cookies). Nastavkom korišćenja ovog veb sajta saglasni ste sa našom upotrebom kolačića. Pročitajte više.

Odlazak kondotjera reformi: sedam crvenih lampica Dušana Vujovića

Stemis

Neodgovorni urednik
Urednik
#1
I
Čuvar faustovske nagodbe


Stare istine, one izvan prostora i vremena, sadržane u ovih nekoliko rečenica Šekspirovog junaka Jaga upućenih svom gospodaru Otelu u istoimenom komadu, ponovo su dobile potvrdu u nedavnoj ostavci Vučićevog ministra finansija Dušana Vujovića. Hronika jednog dugo najavljivanog odlaska tako je ušla u svoju završnu fazu. Današnje Vujovićeve dileme Šekspir je umetnički naslikao još pre četiri veka – njegovi savremenici su pričali da je u stvari pisao o odnosu između Tomasa Mora i Henrija VIII.
Bilo kako bilo, vetropirasta istorija je te dileme posle uporno ponavljala, u raznim oblicima i sa raznim protagonistima: Neker i Luj XVI, Žozef Fuše i Napoleon, Albert Šper i Hitler, pa i Koča Popović i Tito – u svim ovim slučajevima susrećemo istu, šekspirovsku, matricu: odnos racionalnog profesionalca i njegovog iracionalnog gospodara.
Ideje svakoga od dva učesnika u ovim plesnim parovima ponekad su mogle da budu iste, često su se i njihovi interesi međusobno poklapali, ali, svemu tome uprkos, one dublje mentalne strukture, unutrašnje logike i motivi koji su ih pokretali ostajali su bitno različiti. Dokle taj tango može da se pleše? Gde su granice lojalnosti?
Dušan Vujović se, svakako, može nazvati kondotjerom reformi. I mada bi površni posmatrač, možda, bio u iskušenju da ovu metaforu doživi kao cinizam, već malo pažljiviji pogled potvrđuje njenu istinitost. Kao i plaćene vojskovođe u renesansnoj Italiji, koje su išle od jedne do druge državice i ratovale za onu koja bi ih trenutno angažovala, ali ne vezujući svoju sudbinu za njenu ni dan nakon isteka ugovora, tako je i Dušan Vujović najveći deo svoje karijere proveo radeći na finansijskom oblikovanju tzv. zemalja u tranziciji.
Da li se tu radilo o Ukrajini, Vijetnamu, centralnoj Aziji ili Srbiji, nije bilo presudno: doktrinarna pravila Svetske banke su za sve te zemlje ista, a njihovo prilagođavanje ekonomskim i društvenim realnostima svake zemlje pojedinačno od sekundarnog značaja. Da li je ova matrica bila uspešna ili nije zavisi, naravno, od ugla gledanja. U svakom slučaju, nijedna od zemalja kojima se Dušan Vujović, u poslednjih četvrt veka, bavio nije pala u bankrot. Za Svetsku banku, kao globalnog poverioca, to je dovoljno da Vujovićev angažman oceni uspešno. Socijalne posledice tog angažmana, ionako, nisu bile njihov, pa samim tim ni njegov, problem.
U celini, i bilans prethodne četiri godine, koliko je Dušan Vujović bio angažovan u Srbiji, može se oceniti po istoj formuli: eksterna finansijska pozicija Srbije, u trenutku njegovog odlaska, svakako je bolja nego što je bila u trenutku dolaska. Opet, socijalne posledice povučenih poteza idu na dušu političarima a ne njemu.
U toj faustovskoj nagodbi između Aleksandra Vučića i centra međunarodnog finansijskog kapitala pravila igre su bila jednostavna: Vučić je finansijsku suverenost Srbije predao u ruke Svetskoj banci a za uzvrat dobio njenu bezrezervnu podršku u gomilanju neograničene i vaninstitucionalne političke moći.
Dušan Vujović je, kao savesni imperijalni prokonzul, svesno prihvatio da se ova nagodba od javnosti sakriva na razne, ne retko i groteskne, načine – pa i po cenu toga da je, sigurno češće nego što bi to voleo, morao da bude nevoljni saučesnik u mnogim sumnjivim stvarima, a ponekad i izigravao dvorsku budalu. Svemu tome uprkos jedan od čuvara te faustovske nagodbe sve ovo vreme je bio i Dušan Vujović. Ne jedini, ali verovatno najznačajniji.
Zašto je, onda, ova idilična slika odjednom prekinuta? Gde je taj film pukao? Da li su razlozi bili lični, porodični i profesionalni, kako je sam napisao u obrazloženju ostavke, ili je tu ipak bilo i neke politike? Šta nam ova njegova odluka govori o onim unutrašnjim, tajnim, modelima funkcionisanja srpskog režima? Postoje li neki rizici u eksternom finansijskom položaju Srbije o kojima javnost nije dovoljno znala? Da li je Vujovićeva odluka o odlasku bila samo njegova? Da li će, umesto njega, doći drugi imperijalni prokonzul ili je Vučić sada suočen sa raskidom faustovske nagodbe koju je zaključio 2013. godine? Ako je tako, koja od dve strane raskida ovu nagodbu? Ili to čine obe odjednom? Na sva ova pitanja pokušaćemo da odgovorimo u narednim odeljcima.
Ozbiljna analitika bi morala da pođe od sledećih premisa:
  1. Dušan Vujović, kao personifikacija međunarodnog finansijskog kapitala, želi da bude uspešan.
  2. Aleksandar Vučić, kao personifikacija srpske populističke anti-elite, želi da bude uspešan.
Dakle, saradnja je bila moguća samo dok su obe strane, svaka naravno u svom sopstvenom koordinatnom sistemu vrednosti, mogle da ostvare ove ciljeve – ili bar da smatraju kako su to učinile. Prvi zaključak, prema tome, je da to više nije bilo moguće.
U ispitivanju zbog čega je ova kohabitacija postala nemoguća razmotrićemo tri odvojena, a ipak međusobno povezana, kompleksa: prvi se tiče modela po kojem funkcioniše sam režim; drugi se tiče stvarne eksterne finansijske pozicije Srbije; treći se tiče nekih složenijih međunarodnih geopolitičkih procesa.

II
Doktor Džekil i mister Hajd

Nije nikakva tajna da u Srbiji funkcionišu dva nivoa vlasti: zvanični i faktički.
Prvi postoji u javnosti: to su ljudi koji se biraju u parlamentu, slikaju na televiziji, potpisuju ugovore, primaju strane ambasadore, govore poneki strani jezik i redovno se kupaju.
Drugi nivo je onaj sprovodi stvarnu politiku. U većini ministarstava – uključujući tu i ono na čijem je čelu do pre neki dan bio Dušan Vujović – postoje određeni ljudi koji primaju one stvarne naloge, rade osetljive poslove, nameštaju tendere, upravljaju sredstvima, odlučuju o ljudima. Ti ljudi deluju van očiju javnosti, oni po zadimljenim kafanama održavaju poverljive kontakte sa firmama bliskim političkoj eliti i živopisnim likovima iz tzv. “sive zone”, zapošljavaju i otpuštaju, i zajedno sa sličnim ljudima iz drugih državnih organa planiraju i sprovode složene operacije zastrašivanja, ucenjivanja i podmićivanja.
Ta dva nivoa su doktor Džekil i mister Hajd srpskog tranzicionog režima, jedno lice za naivne poreske obveznike Zapada čije pare treba uzeti javno, drugo za arapske tajkune, turske obaveštajce i ruske deputate, sa kojima se prave kombinacije, tajno.
I nije to, naravno, nikakva srpska specifičnost. Mi tu nismo ništa ni bolji ni gori od, na primer, Ukrajine u kojoj je Dušan Vujović takođe radio: model je tamo isti kao i ovde. I naravno da je on, kao inteligentan čovek, ta pravila igre shvatio na samom početku. Kao i od svih drugih ministara i od njega se očekivalo da se pravi da onaj paralelni sistem ne vidi, i on se, zaista, preko tri godine i pravio da ga ne vidi.
Međutim, sistem je, sa vremenom, hipertrofirao i – kao neki kancer – polako jeo ono zdravo tkivo. Sve više sredstava budžetske rezerve bilo je raspoređivano mimo budžetskih pravila i pozicija: milion ovamo, dva onamo, subvencija ovde, donacija tamo, malo Klinton malo Srebrenica, sve nezavisno od budžeta i njegovih procedura. Srbija se, u toku Vujovićevog mandata, vratila u prvu polovinu XIX veka u kojoj nije bilo razlike između državne kase i one privatne kneza Miloša. I, pošto kvantitet prerasta u kvalitet, već sama činjenica da je takvih vaninstitucionalnih “raspolaganja” u 2017. bilo znatno više nego 2016, a ove opet više nego 2015. polako je oblikovala jedan trend koji je bio ireverzibilan.
Bila je to prva crvena lampica za Dušana Vujovića.
***
U leto 2017. godine nezakonita i brutalna manipulacija Poreskom upravom u cilju obračuna sa tada neposlušnim dnevnim listom Kurir bila je novi dokaz hipertrofije paralelnog sistema vlasti. Vrlo brzo posle tih par meseci, iz same Poreske uprave su počeli da cure vrlo tačni, i vrlo neprijatni, podaci nekolicini ljudi bliskih opozicionim strankama i nezavisnim novinarima: pre svega oko zloupotreba u pogledu dinamike povrata poreza na dodatu vrednost, ali i oko instrumentalizacije Poreske uprave u cilju zastrašivanja, proganjanja i uništavanja političkih protivnka režima.
Pošto mu je Poreska uprava, od samog početka, bila nedostupna za kontrolu – njom već godinama ne upravljaju finansijski stručnjaci nego kadrovi dovedeni iz Bezbednosno-informativne agencije, kojoj polažu i račune – ministar finansija je mogao samo da posmatra kako se njen autoritet u javnosti – pa samim tim i autoritet ministarstva u celini, i njegov lični – nepovratno urušavaju.
To je bila druga crvena lampica.
***
Slučaj jedne pomoćnice ministra finansija koja je u novembru 2015. imenovana na sednici vlade na predlog ministra Vujovića, a posle joj nije bilo dozvoljeno ni da uđe u zgradu ministarstva (jer se tadašnji premijer u međuvremenu predomislio), a septembra 2016. i slučaj jednog pomoćnika ministra koji je ekspresno smenjen samo zato što je na izvesnoj stranici društvene mreže Linkedin neoprezno lajkovao nešto što se premijeru nije dopalo – bez obzira koliko oba, u svojim pojavnim oblicima, bila bizarna – pokazali su Dušanu Vujoviću da ni on nije zaštićen od hirovitostiAleksandra Vučića.
Ali, ta dva slučaja su pokazala i jedan novi kvalitet: ne samo da ministar, zapravo, ne može da utiče na izbor svog tima (on je to teško mogao još od samog početka svog mandata) nego i da polako postaje predmet podsmeha u beogradskoj čaršiji. Sa pomoćnicom se skoro šest meseci viđao po kafićima oko zgrade ministarstva (jer žena u samu zgradu nije mogla da uđe) a smenjeni pomoćnik je o svom tužnom slučaju ispričao njihovom zajedničkom frizeru…
To je bila treća crvena lampica.
***
Početkom marta ove godine Vujović se suočio i sa javnom konstatacijom Fiskalnog saveta, jedne od poslednjih nezavisnih institucija u Srbiji, da zvanični podaci o rastu zaposlenosti ne mogu nikako da se objasne u kontekstu niskog rasta bruto društvenog proizvoda i niskog rasta agregatne mase uplaćenih doprinosa za zaposlene:
http://rs.n1info.com/a368687/Biznis/Fiskalni-savet-Podaci-o-rastu-zaposlenosti-nepouzdani.html
Ministar je, naravno, mogao da slegne ramenima i kaže kako Anketa radne snage nije u njegovoj nadležnosti. I nije. Ali, on je video i dalje i šire: ako se već počelo sa praksom da se lažni statistički podaci koriste kao pravi, onda je samo pitanje dana kada će se ta praksa nastaviti, proširiti i na pitanja iz njegove nadležnosti i kada će i on biti doveden u situaciju da pred Fiskalnim savetom brani ono za šta i sam zna da nije tačno.
Suočavanje sa stvarnim dimenzijama ove, paralelne vučićevske realnosti, bila je četvrta crvena lampica.
Kako se sve to dinamički razvijalo u poslednje četiri godine, koliko je paralelni sistem 2018. širi i jači nego što je bio 2014. godine, saznaćemo verovatno jednog dana kada se steknu politički uslovi da tužilaštva počnu da rade svoj posao. Dušan Vujović je, svakako, o svemu tome znao više od običnog građanina i njegove razloge za zabrinutost – a i za želju da ne bude u Srbiji kada taj dan osvane – mogu u potpunosti da razumem.

III
Scile i Haribde srpskih evroobveznica: gde naći četiri milijarde dolara?

Uporedo sa svim ovim događajima, u toku većeg dela 2017. godine, Dušan Vujović je radio na refinansiranju prve emisije evroobveznicakoja je dospevala za plaćanje u novembru. Radilo se o 750 miliona dolara obveznica prodatih u jesen 2012. godine i preciznost u isplati njihovih vlasnika predstavljala je značajan kamenčić u mozaiku ukupnog utiska o Srbiji koji bi se ostavio u međunarodnoj finansijskoj zajednici.
Dušan Vujović je, još u januaru 2017. godine, na jednoj velikoj regionalnoj finansijskoj konferenciji u Beču, za Rojters najavio novu emisiju evroobveznica, kojom bi se refinansirala ova iz 2012. godine. Rekao je tada da će tehničke pripreme krenuti odmah, a da će se na tržište ići neposredno posle predsedničkih izbora, početkom aprila:
https://www.reuters.com/article/markets-bonds-serbia-idUSV9N188029
Na rizike takve strategije ministra Vujovića javno smo upozorili u jednom tekstu već krajem juna 2017. godine, kada smo dobili prva ozbiljna upozorenja od dve velike investicione banke iz inostranstva da se ovaj njegov plan ne odvija onako kao što je bilo zamišljeno:
https://mojizbor.info/2017/06/serbia-says-aiming-to-issue-roughly-1-bln-eur-in-eurobonds-this-year/
Na kraju, na tržište se nikada nije otišlo, Dušan Vujović evroobveznice više nikada nije pomenuo, a kada je došao dan za isplatu, vlasnici obveznica plaćeni su sredstvima deviznih rezervi Narodne banke Srbije.
Ovo rešenje je, međutim, bilo duboko protivzakonito: evroobveznice nije emitovala Narodna banka nego Republika Srbija, a dve kase su odvojene. Sredstva deviznih rezervi služe za očuvanje deviznog kursa dinara, a ukupna masa rezervi je usklađena sa primarnim novcem u opticaju: smanjenje deviznih rezervi trebalo bi da bude praćeno kontrakcijom primarne dinarske mase.
Čak je i kreditiranje Republike od strane Narodne banke zabranjeno, po članu 62. Zakona o Narodnoj banci Srbije:
http://www.nbs.rs/internet/latinica/20/zakoni/nbs_o_nbs_np.pdf
U skladu sa članom 61. Zakona o Narodnoj banci Srbije, “Narodna banka Srbije može, na osnovu zakona, odnosno ugovora, a u ime i za račun Republike Srbije, obavljati poslove fiskalnog agenta u vezi sazaduživanjem Republike Srbije u inostranstvu, odnosno poslove u vezi s povlačenjem sredstava i otplatomobaveza prema inostranstvu…”.
Međutim, problem je što u slučaju ove emisije evroobveznica o kojoj govorimo, Narodna banka Srbije nije bila fiskalni agent Republike – tu ulogu je, već prilikom emisije obveznica u novembru 2012. godine, imalo Ministarstvo finansija. U prospektu za tu emisiju, koji su zajednički pripremila tri menadžera, nemačka Dojče Bank (londonska filijala), britanska Hongkong i Šangaj Bank i ruska VTB bank, na strani 163. jasno piše da Republika Srbija, kao emitent, postupa preko Ministarstva finansija (tada još uvek i ekonomije) kao svog agenta. Narodna banka se u prospektu nigde ne pojavljuje:
http://www.javnidug.gov.rs/upload/Prospekti/Srbija 2017.pdf
Na kraju, pronađen je džentlmenski sporazum: Dušan Vujović je o ovom skandalu mudro ćutao, čak ni tradicionalno hvalisavi Aleksandar Vučić nije mnogo pričao, a Narodna banka je 11. decembra objavila saopštenje u kojem je, zakukuljeno koliko je god mogla, priznala šta je uradila:
http://www.nbs.rs/internet/cirilica/scripts/showContent.html?id=12232&konverzija=no
MMF je ljubazno zamoljen da ne postavlja nezgodna pitanja, neki ugledni novinari da ćute, dok su neki nezavisni eksperti na brzinu angažovani da u čaršiji spinuju kako je, u stvari, Narodna banka te devize navodno samo prodala Vladi Srbije za dinare.
Problem sa tim spinom je, kao i sa svakim drugim na brzinu sklepanim objašnjenjem bio jednostavan: već ranije (1. decembra) je bilo objavljena zvanična informacija NBS da je u novembru 2017. ukupna vrednost međubankarskog prometa i međunarodnog kliringa u devizama iznosila samo 35,6 miliona evra (a ne 655, koliko je pisalo u drugom saopštenju NBS od 11. decembra):
http://www.nbs.rs/internet/cirilica/scripts/showContent.html?id=12197&konverzija=no
Pred Novu godinu su mi predstavnici one iste dve zapadne investicione banke skrenuli pažnju da su iznenađeni ovakvim rešenjem, i postavili logično pitanje: kako će se finansirati servisiranje narednih emisija evroobveznica?
***
Ovde dolazimo do suštine ovog drugog kompleksa: eksterna finansijska pozicija Srbije je u toku 2012. i 2013. održavana izdavanjem četiri emisije evroobveznica, u ukupnom iznosu od 5,25 milijardi američkih dolara. Videli smo na koji način je jedna od njih isplaćena, ali preostale su još tri:
  • 3. decembra 2018. godine dospeva na naplatu emisija od jedne milijarde dolara (efektivni iznos obaveze 811,623,000);
  • 25. februara 2020. dospeva na naplatu emisija od milijarde i po dolara (1,217,434,000);
  • 28. septembra 2021. dospeva na naplatu emisija od dve milijarde dolara (1,623,245,000).
Detaljni podaci o sve tri emisije nalaze se ovde (str. 13-15):
http://www.javnidug.gov.rs/upload/B...staj Uprave za javni dug - CIR Mart 2018.pdf
Dakle, u nešto više od tri naredne godine, Srbija mora da isplati još 3,652,302,000 dolara vlasnicima evroobveznica izdatih 2012-2013. Pod normalnim okolnostima, ovo ne bi trebalo da bude neki preterano veliki problem. Većina zemalja refinansira evroobveznice izdavanjem novih emisija – to je uostalom i sam Dušan Vujović najavio u Beču, januara 2017.
Da li se, negde u leto i ranu jesen prošle godine, Vujović suočio sa diskretnim upozorenjem da novu emisiju Srbija ne bi uspela da proda na međunarodnim finansijskim tržištima? I da li je, možda, procenio da to tek ovog leta ne bi mogla da to učini?
Iz kojih sredstava onda finansirati još jednu milijardu dolara. već u decembru? Koncesiona naknada koja se u septembru očekuje za Aerodrom Nikola Tesla neće biti dovoljna: kad se od ukupnog iznosa od 501 miliona evra odbiju akcije koje pripadaju malim akcionarima (oko 17%) prihod republičkog budžeta od ove operacije biće nepunih 417 miliona evra – ni polovina obaveze koja dospeva početkom decembra.
Gde su granice do kojih je moguće zahvatati sredstva iz deviznih rezervi Narodne banke a da to ozbiljno ne ugrozi monetarnu stabilnost države?
Bila je to peta crvena lampica.

IV
Sa pogrešne strane gvozdene zavese

Početkom 2018. godine, međunarodni kontekst u kojem se dešavala ova priča se dodatno komplikovao, na više načina i na užasavanje njenog glavnog junaka.
Suočena sa ozbiljnim nezadovoljstvom barona nemačkog krupnog kapitala zbog – po njihovom mišljenju nelojalne – kineske konkurencije, Angela Merkel je pojačala pritisak na lidere zemalja Zapadnog Balkana da, do kraja ove godine, otkažu neke već zaključene ugovore o finansiranju raznih infrastrukturnih projekata sa Kinom.
U januaru i februaru, ovakve poruke su u Berlinu – na prilično grub, merkelijanski, način – prenete čak trojici balkanskih premijera. Sujetan da to prizna, Vučić je ovu činjenicu sakrio od Dušana Vujovića, ali je to bilo irelevantno. O kampanji Angele Merkel protiv kineskog finansijskog prisustva na Balkanu Vujović je saznao od one druge dvojice koji su tamo bili i svojih kolega u tim zemljama. O Vučićevoj tvrdoglavosti već je, u prethodne četiri godine znao dovoljno i sam. O tome koliko će Frankfurt, kao evropski finansijski centar, biti zatvoren za Srbiju kada postavljeni rokovi isteknu krajem ove godine mogao je da pretpostavi…
Bila je to šesta crvena lampica za nesrećnog srpskog ministra finansija.
***
Februar je doneo i stavljanje Srbije na tzv. sivu listu međunarodne zajednice, gde smo se, zajedno sa Jemenom i Sirijom, našli među osam zemalja koje ne primenjuju dogovorene međunarodne standarde u borbi protiv pranja novca i finansiranja terorizma:
http://www.fatf-gafi.org/publicatio.../documents/fatf-compliance-february-2018.html
Da podsetimo, taj scenario smo najavili u našem tekstu krajem novembra prošle godine:
https://zorancicak.wordpress.com/20...g-nezadovoljstva-poreski-rajevi-i-crne-liste/
Ako je bio poznat nama, verovatno je bio poznat i ministru. Da li je mogao nešto da učini da ga spreči? Očigledno nije.
Ana Brnabić je pokušala da minimizira ovu za vladu nezgodnu činjenicu, tvrdeći uporno (i očekujući da joj se veruje na reč) da je to posledica tzv. tehničkih propusta a ne suštine. Za to vreme su proruski tabloidi, omiljen instrument režima za širenje antizapadne propagande, tvrdili upravo suprotno od premijerke: da se radi o pritisku iza kojeg stoje, i kojim upravljaju, SAD.
O čemu god se tačno radilo, za Dušana Vujovića to nije bilo prijatno. Ako se radi o tehničkim propustima (kao što je pričala Ana), za njih je bila odgovorna Uprava za sprečavanje pranja novca, sastavni deo ministarstva finansija kojem je on, sve više samo formalno, bio na čelu. Sa svakim novim nestručnim SNS kadrom u beloj zgradi u ulici Kneza Miloša 20, kapacitet tog ministarstva da uradi bilo šta valjano sve više je opadao.
A opet, ako se zaista radilo o strateškim odlukama centara moći na Zapadu da protiv Vučićevog režima počne primena kaznenih mera (kao što su pisali tabloidi), čemu uopšte njegov dalji boravak na toj funkciji? A i u Srbiji uopšte.
Bila je to sedma, i poslednja, crvena lampica.
Negde u proleće ove godine Dušan Vujović je shvatio da se definitivno nalazi sa pogrešne strane gvozdene zavese.

V
Odlazak čoveka za sva vremena

Kada je, negde početkom devedesetih godina prošlog veka, započinjao svoju karijeru u Svetskoj banci, Dušana Vujovića je jedan od njegovih tadašnjih šefova u Vašingtonu opisao kao “čoveka za sva vremena”. Bila je to, naravno, pohvala: Robert Vitington, engleski književnik iz XVI veka, prvi je upotrebio ovu frazu opisujući svog mnogo slavnijeg savremenika Tomasa Mora.
Skoro tri decenije kasnije, ova ocena se potvrdila. Jedna za drugom, crvene lampice su se palile. Mnoge Vujovićeve kolege, mnogi opozicioni političari, mnogi ugledni eksperti, ambasadori, bankari i novinari, nisu mogli, ili nisu hteli, da vide nijednu. Ušuškani u sopstvene, uske horizonte, u linije manjeg otpora i sitne privilegije, uporno su ponavljali vladajuću ideološku mantru.
Za postdoktoranta sa Berklija, međutim, te crvene lampice su bile jasne, velike i svetle, kao reflektori. Njihova crvena svetla su bila tako šljašteća da mu je, u nedeljama uoči konačnog odlaska, cela ta vesela družina u kojoj se nalazio pomalo ličila na onaj bordel iz Bokačovog “Dekamerona”.
Jer, baš ništa od svega opisanog u ovom tekstu, nije se desilo preko noći. Kao i većinu drugih važnih odluka koje donosimo u našim životima, i svoju odluku je Dušan Vujović formirao postepeno, u toku dužeg vremenskog perioda.
I, nije tačno da je, za sve to vreme, ministar samo ćutao. Podsetimo se, na primer, njegovih komentara na regionalnom skupu ministara finansija, guvernera centralnih banaka i direktora poreskih uprava u Bečićima, juna 2017. godine:
https://insajder.net/sr/sajt/vazno/5324/
Tada je rekao da u Srbiji postoji problem upravljanja na svim nivoima (državnom, javnom i privatnom), da ne postoji koordinacija u upravljanju, da potpredsednička mesta u vladi ne treba deliti politički, nego funkcionalno, da sve fabrike koje su otvorene poslednjih godina neće imati smisla ako ne budu profitabilne kao što su slične u svetu, da Srbija ima tri i po milijarde evra povučenih a neiskorišćenih zajmova, da su reforme u Elektroprivredi Srbije zaustavljene pola godine…
Ako je sve to rekao javno, šta mislite šta je tek pričao van očiju javnosti?
***
Po našim saznanjima, Dušan Vujović je svoju ostavku, usmeno i u vrlo poverljvom razgovoru, prvi put najavio negde oko Nove godine. Tada je postignut džentlmenski sporazum da njeno zvanično podnošenje odloži do završetka beogradskih izbora, početkom marta. U martu je, opet, zamoljen da sačeka rekonstrukciju vlade, kako bi taj odlazak protekao manje zapaženo, zabašuren kao deo nekog većeg paketa.
Onda su krenula nenajavljena putovanja, najavljeni incidenti, režirani medijski ratovi – sve, već toliko puta viđene, epizode jednog patetičnog scenarija i ta rekonstrukcija je odložena. Zaista, ovaj igrokaz je mogao da se nastavi u nedogled.
Hajde da sada malo pojednostavimo stvari: očigledno je da Aleksandar Vučić ne zna šta će da radi već sledeće nedelje, a kamoli sledećeg meseca ili godine. Dinamiku njegovih poteza odavno ne određuju realna situacija i analize nego sasvim iracionalne okolnosti: neki telefonski poziv, neki tvit, neki spontani protest, neka sitna spletka…
Kao šahista koji je svestan da gubi partiju pa bi najviše voleo da ne povlači nikakve poteze – jer će ga svaki naredni potez dovesti u još težu situaciju – i Vučić bi voleo da „zamrzne vreme“, da zaustavi taj šahovski časovnik koji neumoljivo otkucava.
Mnogi od njegovih saradnika to, svesno ili podsvesno, i sami shvataju pa ga slede u beskrajnom ponavljanju istih besmislenih fraza. Ali, ne svi: oni od njih koji imaju i druge izvore informisanja (a Dušan Vujović je, ako išta drugo, vrlo dobro informisan čovek) u stanju su da shvate realan obim problema. Poneki od njih, čak, i da taj problem anticipiraju na nešto višem nivou uopštavanja.
Kohabitacija neoliberalnog modela Svetske banke i orijentalnog despotizma tipa Putina i Erdogana, ta u svojoj osnovi perverzna koalicija, uspevala je da opstane u Srbiji nekoliko godina. Zasnovana na pogrešnoj proceni iz 2014. da će ruski konflikt sa Zapadom brzo biti okončan, ona je od početka bila jedan provizorijum. Očigledno, sa daljim zaoštravanjem Britanije prema Rusiji, SAD prema Turskoj i Nemačke prema Kini, ni prostor za takvu kohabitaciju više nije moguć.
Što se tiče Dušana Vujovića on je izabrao (sam ili posle konsultacija sa nekim – sasvim nebitno za ovu našu malu raspravu) da iz vesele glumačke družine izađe u najboljem mogućem, gotovo idealnom, trenutku po sebe: dovoljno kasno da svi pozitivni efekti fiskalne konsolidacije u javnosti budu zauvek vezani za njega; dovoljno rano da nijedan negativan efekat koji će neizbežno uslediti, ne bude vezan za njega.
Kada je Luj XVI 1789. godine odlučio da otpusti svog ministra finansija, švajcarskog bankara Žaka Nekera, pokrenuo je lanac događaja koji su doveli do Francuske revolucije.
Za sada, odlazak Dušana Vujovića izazvao je samo brojne komentare – čak i onih koji ga nisu preterano voleli – u kojima se, zbog neospornog poznavanja materije kojom se bavio, hvali njegova stručnost a, zbog indirektne podrške koju je dao diktaturi, osporava njegov moralni integritet. Ali, u zemlji slepih, i ćorav čovek je kralj.

VI
Od čuvara do zarobljenika: utisci i bilansi

Na samom kraju, ovaj tekst ne bi bio potpun bez kratkog osvrta na ukupan diskurs u kojem je srpska javnost posmatrala Dušana Vujovića i na dominantni narativ koji je o njemu, u toj javnosti, formiran. U poslednje četiri godine, ali i u poslednja četiri dana.
Beznadežno razapet između sopstvenih ekstrema, istovremenog paranoičnog precenjivanja i olakog potcenjivanjačoveka koji je samo radio svoj posao, ovaj narativ će ostati zapamćen. Ostaće zapamćen kao školski primer one srpske, tvrdoglave i iracionalne, logike, tog najboljeg izdanka teorije zavere i štokholmskog sindroma, odjednom.
Da li je Dušan Vujović, u prethodne četiri godine, bio svemoćni namesnik Trilaterale i Bilderberga, mističnih centara finansijske moći, Rotšilda i Rokfelera – ili je bio krpa kojom je Aleksandar Vučić brisao cipele? Nije bio ni jedno ni drugo. On je, kao i svi mi drugi, samo čovek.
Čovek koji je možda smatrao da ima razloga da trpi detinjaste hirove Aleksandra Vučića, ali da nema baš nikakvih razloga da trpi iste hirove Ane Brnabić. Da li se u proleće prošle godine potajno nadao da će on postati premijer umesto američke kursistkinje? Možda. Da li bi on, u ovakvoj Srbiji i sa ovako nezrelim političkim elitama, bio dobar premijer? Ne. Ali, da li bio makar malo manje loš od nje? Verovatno.
Čovek koji nije hteo da deli odgovornost za politiku za koju je – mnogo pre nekih drugih – uvideo da u svojoj završnici vodi u sasvim različitom pravcu od onoga koji mu je, na njenom početku, bio pompezno predstavljen. U devetnaesti, a ne u dvadeset prvi vek. U latifundijski, a ne u moderni kapitalizam. U Aziju, a ne u Evropu.
Čovek koji je svestan da se nalazi pred završnom fazom svoje profesionalne karijere, u kojoj treba da zaokruži ono što je u njoj postigao. A ne da sve to, baš sada kada više realno nema više vremena za popravni ispit, kompromituje. Već, uostalom, u svom prtljagu iz Beograda nosi jednu neprijatnu kompromitaciju – predlog zakona o neustavnom smanjivanju penzija, zbog kojeg će Srbija u narednim godinama platiti visoku cenu, onda kada neke presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu budu donete.
Čovek koji je u toku svog života ostao bez nekih kuća i bez nekih žena, i nije želeo da sada, zarad nekoliko meseci funkcije koju je intimno mrzeo, ostane i bez ovih koje danas ima.
Čovek koji je odlučio da ostane zapamćen kao uspešan, a ne kao neuspešan.
Čovek koji je došao kao čuvar faustovske nagodbe a postepeno shvatio da je u međuvremenu postao njen zarobljenik.

Autor: Zoran Čičak

https://zorancicak.wordpress.com/20...eformi-sedam-crvenih-lampica-dusana-vujovica/
Preneto sa:
 
Top