- Učlanjen(a)
- 21.04.2010.
- Poruke
- 9.398
- Broj reagovanja
- 659
Генерација знаменитих писаца нашла се у дипломатској служби у време око Другог светског рата – само кроз посланство Краљевине Југославије у Риму током петнаестак година прошли су Иво Андрић, Милан Ракић, Растко Петровић, Јован Дучић и Милош Црњански

Путујући у промењени Рим, листа своје путописе „Љубав у Тоскани” које није читао осам година. Још не слути да ће у Риму чути вести о мартовском преврату у својој земљи, бомбардовању Београда. Оно што поуздано зна, то је да ће наставити неписани обичај римског посланства у коме су пре њега радили Милан Ракић, Иво Андрић, Јован Дучић, Растко Петровић. Још један класик српске књижевности стигао је у Рим 2. маја 1938. године.
Поплаве сећања
„Песници су, у то време, улазили у дипломатију, лако, јер се литература јако ценила, као један од путева ка уједињењу нашег народа”, разматра у „Ембахадама”, сећањима на људе и догађаје из времена кад је радио у посланствима у Берлину, Риму, Лондону, Милош Црњански (1893–1977). Шта су о томе мислили савременици сазнајемо од Црњанског на неколико места. Милан Стојадиновић, председник Владе Краљевине Југославије, ценио је људе од пера у посланствима на страни, посланик из Албаније Јанковић сматрао је да је срамота што су напустили литературу зарад „политике”, Живојин Балугџић, дугогодишњи дипломата, био је опрезан с њима – говорио је да не ваља много причати књижевницима јер они после све то напишу. Додуше, кад је Црњански дошао на место аташеа за културну пропаганду у Берлину, Балугџић, тада посланик, уверавао га је да неће имати никаквог посла, јер песници не треба да раде, они треба да пе Уз њега у Берлину Црњански је почео своје дипломатске дане 1928. године. Испраћен је из Београда с добрим намерама да се у посланству више посвети писању, уз поруку министра двора Јанковића да треба да напише још један роман као „Поплаве”. Не чудите се што никада нисте чули за роман Милоша Црњанског овог назива.
„Књижевник, обично, не памти књиге другог књижевника. Стари господин је хтео да каже да треба да напишем још једне ’Сеобе’. Био је запамтио да кроз тај роман протиче много вода!”, разјашњава загонетку Црњански у „Ембахадама”.
У Берлину је писац „Сеоба” провео годину дана, а у берлинско посланство вратиће се поново децембра 1935. године на место аташеа за штампу. На сопствени захтев, премештен је у Рим 1938. године, где је био до капитулације Краљевине Југославије. Одатле је 2. маја 1941. године отишао у Лондон и ту се завршавају сећања у „Ембахадама”. Тим подацима треба још додати да је Црњански у емиграцији у британској престоници био све до 1965. године, радећи повремено и као књиговођа у обућарској радњи и разносећи књиге, али је тада написао и два велика дела: „Роман о Лондону” и „Другу књигу Сеоба”.
Занимајући се за рад књижевника у Италији, Црњански нам даје њихове кратке портрете. Све их добро знамо као писце, али ево какви су били као дипломате. Први је у Риму, у посланству при Ватикану, био Иво Андрић, „на скромном положају, имао је много успеха”. Ракић је у Риму био у тешко време, кад односи између Италије и Југославије почињу да се заоштравају, али „држао се лепо, поносито”. После њега у вечни град стиже писац-дипломата кога је, изгледа, пратило највише анегдота. „Дучић је у Риму брбљао”, чак тврдио да је нашао и купио једну Микеланђелову скулптуру што Црњански више пута помиње као добру шалу. „Растко, кога је Ракић волео, и мазио, није се мешао у политику”, али је покренуо занимљиво питање о томе колико је наших у италијанској уметности и који су.
На конференцији Мале Антанте на Бледу 1938. године, као да је у питању књижевно вече, а не политичка ствар и то једна од оних мучних, будући да је распад савеза тада био јасан, срећу се Андрић, Дучић, Црњански, Станислав Винавер, који је тада аташе у Прагу, Сибе Миличић, генерални конзул у Холандији. То што је Краљевина Југославија у дипломатији имала своје најбоље писце, ипак, није оно што Црњански издваја као ствар која је заинтересовала странце. Нешто друго је њих одушевљавало.
„Лепота, скромност, поноситост нашег народа, остављали су дубок утисак на сваког странца, без обзира у чијим је рукама била влада, Стојадина, Јанка или Марка.”