• Dobrodošli na Ćaskanja! Mi smo zajednica koja okuplja članove sa prostora bivših jugoslovenskih republika. Budite slobodni, pregledajte naš sajt, pročitajte neke od započetih diskusija. Ako želite da učestvujete u diskusijama, pisati na forumu, kreirati albume, dodavati medije, a niste naš član, registrujte se. Registracija je besplatna i zahteva samo minut Vašeg vremena. I da ne zaboravimo: registrovanjem i prijavljivanjem na forumu uklanjate sve reklame koje se prikazuju na sajtu, jer nam je stalo do naših članova. Pridružite nam se!

Nasi pisci-diplomate

saska

penelopa
Starosedelac
Učlanjen(a)
21.04.2010.
Poruke
9.398
Broj reagovanja
658

Генерација знаменитих писаца нашла се у дипломатској служби у време око Другог светског рата – само кроз посланство Краљевине Југославије у Риму током петнаестак година прошли су Иво Андрић, Милан Ракић, Растко Петровић, Јован Дучић и Милош Црњански


V.jpg
озом из Београда, у пролеће 1938. године, Милош Црњански кренуо је пут Рима, да открије да вечни град није онакав каквим га памти из својих ранијих боравака 1921. и 1925. године. Додуше, признаје да ни он сада не гледа Рим очима песника, путника, путописца, већ очима аташеа за штампу који положај своје земље између Берлина и Рима види као безизлазан, а будућност као потпуно неизвесну. У Посланство Краљевине Југославије смештено у вили Боргезе, надомак Тибра, Црњански долази из Берлина.
Путујући у промењени Рим, листа своје путописе „Љубав у Тоскани” које није читао осам година. Још не слути да ће у Риму чути вести о мартовском преврату у својој земљи, бомбардовању Београда. Оно што поуздано зна, то је да ће наставити неписани обичај римског посланства у коме су пре њега радили Милан Ракић, Иво Андрић, Јован Дучић, Растко Петровић. Још један класик српске књижевности стигао је у Рим 2. маја 1938. године.

Поплаве сећања
„Песници су, у то време, улазили у дипломатију, лако, јер се литература јако ценила, као један од путева ка уједињењу нашег народа”, разматра у „Ембахадама”, сећањима на људе и догађаје из времена кад је радио у посланствима у Берлину, Риму, Лондону, Милош Црњански (1893–1977). Шта су о томе мислили савременици сазнајемо од Црњанског на неколико места. Милан Стојадиновић, председник Владе Краљевине Југославије, ценио је људе од пера у посланствима на страни, посланик из Албаније Јанковић сматрао је да је срамота што су напустили литературу зарад „политике”, Живојин Балугџић, дугогодишњи дипломата, био је опрезан с њима – говорио је да не ваља много причати књижевницима јер они после све то напишу. Додуше, кад је Црњански дошао на место аташеа за културну пропаганду у Берлину, Балугџић, тада посланик, уверавао га је да неће имати никаквог посла, јер песници не треба да раде, они треба да пе Уз њега у Берлину Црњански је почео своје дипломатске дане 1928. године. Испраћен је из Београда с добрим намерама да се у посланству више посвети писању, уз поруку министра двора Јанковића да треба да напише још један роман као „Поплаве”. Не чудите се што никада нисте чули за роман Милоша Црњанског овог назива.
„Књижевник, обично, не памти књиге другог књижевника. Стари господин је хтео да каже да треба да напишем још једне ’Сеобе’. Био је запамтио да кроз тај роман протиче много вода!”, разјашњава загонетку Црњански у „Ембахадама”.
У Берлину је писац „Сеоба” провео годину дана, а у берлинско посланство вратиће се поново децембра 1935. године на место аташеа за штампу. На сопствени захтев, премештен је у Рим 1938. године, где је био до капитулације Краљевине Југославије. Одатле је 2. маја 1941. године отишао у Лондон и ту се завршавају сећања у „Ембахадама”. Тим подацима треба још додати да је Црњански у емиграцији у британској престоници био све до 1965. године, радећи повремено и као књиговођа у обућарској радњи и разносећи књиге, али је тада написао и два велика дела: „Роман о Лондону” и „Другу књигу Сеоба”.
Занимајући се за рад књижевника у Италији, Црњански нам даје њихове кратке портрете. Све их добро знамо као писце, али ево какви су били као дипломате. Први је у Риму, у посланству при Ватикану, био Иво Андрић, „на скромном положају, имао је много успеха”. Ракић је у Риму био у тешко време, кад односи између Италије и Југославије почињу да се заоштравају, али „држао се лепо, поносито”. После њега у вечни град стиже писац-дипломата кога је, изгледа, пратило највише анегдота. „Дучић је у Риму брбљао”, чак тврдио да је нашао и купио једну Микеланђелову скулптуру што Црњански више пута помиње као добру шалу. „Растко, кога је Ракић волео, и мазио, није се мешао у политику”, али је покренуо занимљиво питање о томе колико је наших у италијанској уметности и који су.
На конференцији Мале Антанте на Бледу 1938. године, као да је у питању књижевно вече, а не политичка ствар и то једна од оних мучних, будући да је распад савеза тада био јасан, срећу се Андрић, Дучић, Црњански, Станислав Винавер, који је тада аташе у Прагу, Сибе Миличић, генерални конзул у Холандији. То што је Краљевина Југославија у дипломатији имала своје најбоље писце, ипак, није оно што Црњански издваја као ствар која је заинтересовала странце. Нешто друго је њих одушевљавало.
„Лепота, скромност, поноситост нашег народа, остављали су дубок утисак на сваког странца, без обзира у чијим је рукама била влада, Стојадина, Јанка или Марка.”
 

saska

penelopa
Starosedelac
Učlanjen(a)
21.04.2010.
Poruke
9.398
Broj reagovanja
658
Гологлави Консулос-ефенди

Две године после завршетка студија Милан Ракић (1876–193 ступио је у дипломатску службу и у њој провео читав радни век, све до пензионисања 1933. године. Један од најцењенијих међу писцима дипломатама свог времена, у описима страних званичника истицан је као миран, сталожен, изузетно образован. Неки су додавали и да има велику подршку у својој отменој и лепој жени Милици, а било је и оних који су својим владама објашњавали да је Милан Ракић један од најпознатијих српских песника. То што је у римско посланство послат Ракић, тумачило се као знак да краљевина Југословена намерава да ради на поправљању односа с Италијом јер шаље „не само једног од најбољих које имају у дипломатији, него и свог највећег живог поету”. Ипак, Црњански у „Ембахадама” запажа да се у римској вили Боргезе, где је било смештено југословенско посланство, више причало о времену Дучића него Ракића, а видећемо касније и зашто.
Ступио је у дипломатску службу 1904. године и био размештен у конзулат у Приштини, затим у Скопљу, да би од 1908. до 1911. године поново био у Приштини где је обављао дужност конзула. Већ на почетку каријере у Министарству иностраних дела, Ракић је на незгодном подручју које званично припада Турској и стално шаље извештаје о страдању српског живља који живи као између чекића и наковња. С једне стране су Турци који немају снаге нити желе да их заштите, а с друге Арнаути одметнути од турске власти који често нападају Србе.
То је, такође, време четовања у Македонији кад балканске државе, Грчка, Бугарска, Србија, упадају са својим четама на подручје Македоније и тајно пребацују оружје својим људима. И сам конзул Ракић преноси оружје из Врања у Скопље и Битољ. Једном је тајно преко границе пренео 49 револвера и 1750 револверских и пушчаних метака, али записује „убудуће не преносити оволике количине јер пада у очи”. У тешким приликама стижу му бројна писма пријатеља из Београда који покушавају да га насмеју и разведре шаљивим песмама или духовитим опаскама на рачун његовог службовања ословљавајући га са „драги Консулос-ефенди” или „драги мој Божуре”.
После седам година проведених на Косову и у Македонији, Ракић је на новим задацима. Он је, децембра 1912. године, један од чланова српске делегације на Конференцији мира у Лондону између балканских држава и Турске, задужен за питање разграничења с Албанијом. Ради, затим, у Букурешту, Стокхолму, Лондону, Копенхагену. Од године 1921. посланик је у Софији и ту дужност обавља наредних шест година. Немачки посланик у Бугарској Еуген фон Римелин приметио је да чак и међу тада непријатељски настројеним бугарским народом, стиче личне пријатеље и оставља добар утисак. Министарство спољних послова шаље га у Рим 1927. године, где већ на почетку службовања доживљава непријатност од Бенита Мусолинија. На први разговор с италијанским диктатором Ракић је морао да чека шест месеци, јер Мусолини намерно није хтео да га прими, али је допуштао да југословенски посланик свакодневно долази у Палацо Венеција, како би га понизио. Већ тај дочек довољан је разлог за тврдњу Црњанског да је од свих наших посланика у Риму о Мусолинију најмање илузија, уз Балугџића, имао управо Ракић.
О његовом ставу према фашизму, али и дискретном начину на који је решавао проблеме без изазивања скандала сведочи и једна анегдота. Не желећи да скида шешир кад се свира фашистичка химна, а да не би изазвао подозрење ако га не скине, песник је једноставно престао да носи шешир. Остало је забележено и да је краљ Александар Карађорђевић 1929. године нудио Ракићу место министра спољних послова, али да је овај то одбио. За њега још додају да је увек био близак опозиционим струјама, па не чуди да је због сукоба с министром иностраних послова смењен 1933. године. Остатак живота провео је у Београду, одбивши понуду кнеза Павла Карађорђевића да се врати у дипломатију. Умро је 1938. године, у освит Другог светског рата.
У једном писму, објашњавајући детаље своје дипломатске службе, забележио је: „Почињем и сам увиђати да што човек дубље улази у ове наше послове, све више разочарења и жалости има.”

Дука од Требиња
ducic.jpg

Да ме види моја мила мајка...Јован Дучић, амбасадор у Румунији


„Замислите да је неко рекао мојој мајци да ће јој син бити конзул, она би била изван себе, јер је конзул у њеним очима нешто веома високо, скоро недостижно. А ја сам био више него конзул: амбасадор, први међу Југословенима.” Ове речи Јована Дучића (1874–1943) записао је његов пријатељ, књижевни историчар, Перо Слијепчевић, а често га је у својим сећањима помињао и Милош Црњански који је од свих писаца који су прошли кроз „Ембахаде”, најчешће писао о њему и његовим догодовштинама. Краљевским указом од 10. маја 1910. године Требињац Дучић, кога су пријатељи од милоште звали Дука, именован је за писара прве класе у посланству у Софији и тако ушао у свет дипломатије.
Радио је, затим, у посланствима у Софији, Риму, Атини где долази 1914. године у време кад је посланик Живојин Балугџић, исти онај код кога је у Риму радио Црњански. Балугџић је писцу „Ембахада” испричао како је Дучић, занет лепим Гркињама, око поднева стизао на радно место, а он га је с прозора посматрао како идући ка посланству прво прати једну лепу Гркињу дуж улице, а затим се враћа и прати другу, „која му се ваљда учинила још лепша”. Дучић је доживео и велику непријатност која ће се касније претворити у прави скандал.
Кад је именован за сталног делегата у Друштву народа у Женеви 1924. године, на њега се, због лошег извештаја о раду његових претходника у Женеви, окомио бивши делегат Милутин Јовановић. Он је песнику сместио аферу подметнувши неку жену сумњивог морала да оптужи Дучића да јој је направио дете. После тога, иако се доказало да је жена лагала, Дучић више није могао да остане у Женеви, премештен је у Каиро, а његов агреман, неколико година касније, одбио је Ватикан баш због „женевске афере”. Случај се претворио у скандал кад се Дучић приликом боравка у Београду 1927. године у кабинету заменика министра спољних послова потукао с Јовановићем.
Тридесетих година 20. века Дука је на важном послу у посланству у Риму, где води преговоре с италијанским министром спољних послова грофом Ћаном и припрема потписивање споразума Стојадиновић – Ћано. У извештају о првом разговору с италијанским министром спољних послова „лепотаном Ћаном”, како га је описао Црњански, Дучић уноси готово драмске елементе. „Међу нама нема ничег што нас дели...”, говорио је Ћано Дучићу. „Питање Далмације... Доле! (рече Ћано учинивши преко свог стола гест као да нешто испред себе баца са стола на земљу). Питање Хрватске... доле! (и овде Ћано учини исти енергичан гест). Нема ничег!”
Године 1937. налази се у посланству у Букурешту, а 6. јануара 1939. године указана му је посебна част кад је именован за опуномоћеног амбасадора Краљевине Југославије у Букурешту. Убрзо по избијању Другог светског рата, 1940. године Дучић је у посланству у Мадриду где дочекује део наших дипломата у избеглиштву, међу којима и Милоша Црњанског. Тужној свити која је стигла из Рима, Дучић у возу држи необичан говор – изненађеним дипломатама громогласно објављује да треба да знају с ким су путовали, с великим песником Црњанским и он им ставља у аманет да га чувају као зеницу ока. „Ја сам знао Дучића годинама. Они, који га не знају... слушају га са запрепашћеним лицем”, написао је шеретски Црњански поводом тог догађаја.
Кад је Шпанија признала такозвану независну државу Хрватску, постало је јасно да наш посланик мора да буде повучен из те земље и Дучић тражи да по некој посебној мисији оде у САД. Његов захтев је одбијен, па Дучић о сопственом трошку одлази у Америку 1941. године, настањује се у градићу Герију, у Индијани, где и умире две године касније.
„Не смем ни да се сетим шта сам све видео, доживео, сазнао, прихватио или одбацио за толико времена вечног неспокојства и вечитог трагања за новим”, говорио је Дучић који је својој влади слао извештаје о јачању усташке емиграције у Италији, прогону Јевреја у Румунији, вестима које су истицале Силе осовине да Југославија више не постоји као држава.
 

saska

penelopa
Starosedelac
Učlanjen(a)
21.04.2010.
Poruke
9.398
Broj reagovanja
658
Мантил, шешир, наочаре и озбиљан поглед. Такав нас с најпознатијих фотографија гледа данас наш, за сада, једини нобеловац Иво Андрић (1892–1975). Потпуна супротност Дучићу, чију је дипломатску каријеру пратио читав низ анегдота, па и скандала, Андрића озбиљног с наочарима и у оделу можемо замислити и док читамо о његовој дипломатској служби или листамо дипломатске извештаје које је слао надређенима. За разлику од осталих, овде поменутих књижевника, Андрић је стигао и до врло високог положаја: био је заменик министра спољних послова.
Седамнаест година пре него што је именован за другог човека Министарства иностраних дела, почео је дипломатску каријеру као вицеконзул треће класе у Ватикану, где је посланик био чувени правник и лексикограф Лујо Бакотић. Радио је, затим, у посланствима у Букурешту, Трсту, конзулату у Грацу, да би 1923. године био привремено отпуштен из службе јер није имао одговарајуће квалификације које су предвиђали нови прописи. За положај вицеконзула захтевала се факултетска диплома и најмање две године службе у министарству. Пошто је одбранио докторат на тему „ Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” у Грацу, Андрић пише молбу Министарству иностраних дела да буде враћен међу дипломате, наводећи да говори и пише француски, немачки, италијански, а говори и чита румунски, руски, пољски и чешки.
Поново је у служби ван земље 1926. године кад је постављен за вицеконзула у Марсељу и у Паризу. Службовање у француској престоници плодоносно ће се одразити и на његов књижевни рад. Истраживање архиве Министарства иностраних послова, нарочито извештаја француског конзула у Травнику од 1809. до 1814. године, уз податке које је прикупио из Бечког архива, даће му богат материјал за чувени роман „Травничка хроника”, о конзулским временима у Босни. У посланство у Мадриду, где је пре њега службовао Дучић, долази 1928. године, а затим бива премештен у Брисел, па у Женеву, где је био секретар Краљевске сталне делегације при Друштву народа. Ту је провео три године, после чега је враћен у Београд у Министарство иностраних дела, где ће 1937. године бити именован за помоћника министра иностраних дела.
У данима које је историја одредила као почетак Другог светског рата, Андрић је посланик у Берлину где ће две године касније присуствовати потписивању, односно приступању Југославије озлоглашеном Тројном пакту, документу којим су Немачка, Италија и Јапан потврђивале војно савезништво. Његови биографи истичу да је у време кад су вођени преговори о приступању Југославије Тројном пакту Андрић изостављен с неколико важних састанака, због чега је протестовао код тадашњег министра иностраних дела Александра Цинцар-Марковића. Истичући да су приватна лица у два маха водила разговоре с највишим представницима Рајха без знања краљевског посланика, Андрић упозорава да се „овакав начин рада показао увек као користан по Немце, а као штетан по земље које су с њима тако сарађивале”.
Свега седам дана пре чувених мартовских демонстрација, не знајући шта се спрема, Андрић тражи од министарства да га повуку с положаја. То се није десило, јер су тешки дани за Југославију уследили недуго потом. Из Берлина посланик јавља 4. априла да се у немачкој штампи води пропагандни рат против Југославије и да се протурају лажне вести о зверствима над Немцима, као и да се Немци, „изненађени догађајима у Југославији”, убрзано припремају за могући напад, који се и десио 6. априла. С особљем посланства, Андрић напушта Берлин и одлази у швајцарски градић Констанц. Одатле стиже у Београд где ће 15. новембра 1941. године примити вест да је пензионисан. Док бесни Други светски рат, док је Црњански у Лондону, Дучић у САД, Андрић се у ратним годинама потпуно повлачи с јавне и политичке сцене и пише. Романи „На Дрини ћуприја”, „Госпођица” и „Травничка хроника” плод су тог рада и излазе 1945. године.
Приређивачи дипломатских списа Иве Андрића забележили су да је већина извештаја, барем оних који би данас могли бити најзанимљивији, изгубљена, као и да су они вероватно уништени за време немачке окупације и после Другог светског рата. Доступни, за разлику од Дучићевих, па и Ракићевих и Петровићевих, не одају превише писца, већ преданог дипломату који се труди да изнесе што више чињеница, без много мудровања и коментарисања. О дипломатији, заверама, судару цивилизација, политици и разним интересима, Андрић је на најјезгровитији и најлепши начин писао у „Травничкој хроници” у коју се слио и део његовог искуства и сазнања као дипломате на страни.http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/stih-u-fraku
 

Tony Montana

Šalabajzer
Starosedelac
Učlanjen(a)
04.11.2011.
Poruke
3.405
Broj reagovanja
858
Horoskop
Ribe
Skoro sam saznao da je Crnjanski bio u austro-ugarskoj vojsci .... i kao takav dobija diplomatsko nameštenje:o , o ulozi Ive Andrića u potpisivanju trojnog pakta, tek je iluzorno govoriti (čak je i retuširan sa nekih fotki) .... a malo se o tome zna, ili se iz nekih raloga krilo ...
 
Vrh Dno