Najomiljeniji citati

Beba

Poznata ličnost
Član
Znam koliko je sati, jer ništa u
meni ne kuca,
vreme se zaglavilo, čeka u meni
da ga sustigneš,
da ga zajedno pokrenemo,
nadoknadimo i potrošimo.
G. Tadić
 

Beba

Poznata ličnost
Član
"Ljubav je kao šah...pogrešan potez i ode kraljica. A ona je samo jedna!"

PS. A kad nema kraljice, nema ni kralja:(
 

Beba

Poznata ličnost
Član
"Morate imati neko, makar tajno mesto, gde ćete praviti gluposti. Glupost je potrebna zdravlju. Sloboda da se prave gluposti je zdrava privilegija za koju se sami morate izboriti."

Duško Radović
 

Beba

Poznata ličnost
Član
"Što više ljubimo i darujemo se, to više naš život dobija smisao i vrednost. I uprkos patnji, prihvatiti sa zahvalnošću svaki zrak sunca i ni u bolu ne zaboraviti na osmeh – taj nauk svake prave poezije nikada neće zastareti i danas je, više nego ikada, potreban i dobrodošao."

Herman Hese
 

Sandrena

Novajlija
Član
Nikol Kraus, Velika kuća

Sedeo sam za stolom zureći u masnu hranu i čekao da suze navru, čak sam želeo da navru, jer bi mi to možda malo olakšalo teret, jer sam se osećao toliko tromo i umorno da nisam mogao da se maknem. Ali nisu navrle, i tako sam ostao da sedim tamo sat za satom posmatrajući kišu kako nesmanjenom žestinom zapljuskuje staklo, razmišljajući o našem zajedničkom životu, Lotinom i mom, kako je sve u njemu bilo podešeno da pruža osećaj stalnosti, stolica uza zid koja je tamo kada pođemo na spavanje i još je tamo kad se probudimo, sitne navike kao citati iz prethodnog dana i najave dana koji dolazi, iako je sve to uistinu bila samo iluzija, stvar čvrsta koliko su to i iluzije, kao što su i naša tela iluzija, i pretvaraju se da su jedna stvar dok su zapravo milioni i milioni atoma koji nastaju i nestaju, neki stižu dok nas drugi zauvek napuštaju, kao da je svako od nas samo jedna velika železnička stanica, pa čak ni to budući da na železničkoj stanici cigla i šine i stakleni krov ostaju nepomični dok sve ostalo žuri kroz nju, ne, bilo je gore od toga, više poput ogromnog golog polja na kojem se svakog dana podiže i rastavlja cirkuska šatra, čitava postavka od vrha do osnove, ali nikada isti cirkus, pa ima li zaista nade da ćemo ikada razumeti sebe, a kamoli jedni druge?
 

Sandrena

Novajlija
Član
Postoji zabluda da snažna osećanja iz mladosti s vremenom postaju blaža. Nije istina. Samo naučiš da ih kontrolišeš i suzbijaš. Ali ona ne jenjavaju. Jednostavno se skriju i talože na nekim povučenim mestima. I kad čovek slučajno upadne u neki od tih ponora, bol je stravičan. Sada takve male ponore nalazim svuda oko sebe."
"Kako to izgleda, pitao sam te jednom, biti čovek čiji su principi toliko uzvišeni da niko ne može da ih dosegne? Ali ti si mi samo okrenuo leđa, kao što si okretao leđa svakome ko bi te izneverio svojom nedoraslošću zadatku."


Nikol Kraus, Velika kuća
 

Sandrena

Novajlija
Član
Ne pretvaram se da znam koliko je toga moja majka gušila u sebi. Kako su godine prolazile nije više mogla da krije svoju klonulost, ali slabo je odavala išta o vremenskim prilikama i saobraćaju u svom unutrašnjem životu. No znala sam da neki nepokorni deo majčine radoznalosti i gladi nikada nije potonuo, koliko god ona ponekad poželela da jeste. Uvek je tu bila mala hrpa knjiga kraj njenog kreveta kojima se okretala čim bi svi zaspali. Mnogo je godina prošlo dok sam uopšte povezala tu ljubav moje majke prema knjigama s mojom sopstvenom, jer sam, iako su se neke knjige uvek vukle po kući, retko kad viđala svoju majku kako čita, sve dok nije ostarila pa imala više vremena. Jedini izuzetak bile su novine, koje je pomno čitala od prve do poslednje stranice, kao da traži vest o nekome koga je davno izgubila." - Nikol Kraus, Velika kuća
 

Sandrena

Novajlija
Član
"Ne, nikako nisam mogao da znam šta je nosila duboko u sebi. Ali polako sam pronalazio uporišta. Kad bi je povredilo nešto što sam rekao ili uradio, ili češće što nisam uradio ili rekao, odjednom bi postala prijateljski nastrojena, iako je to bilo nekakvo glazirano prijateljstvo, prijateljstvo dvoje ljudi koji su se zadesili jedno kraj drugoga na dugom putovanju autobusom na koje se samo jedno od njih setilo da ponese hranu. Nekoliko dana kasnije desila bi se neka sitnica - zaboravio bih da vratim kutiju s čajem na policu, ili bih ostavio čarape na podu, i ona bi eksplodirala. Silina i raspon njenog gneva bili su šokantni, i jedina moguća odbrana bila je da ostanem potpuno nepomičan, i uporno ćutim sve dok najjači udar ne prođe i ona ne počne da se povlači u sebe. U tom trenutku nastupio bi slom ili otvaranje. Trenutak prerano, i umirujući gest samo bi dolio ulje na vatru; trenutak prekasno, i već bi otpuzala u sebe i zalupila vrata, nastanivši se u toj mračnoj odaji u kojoj je mogla da preživi danima ili čak nedeljama razmenivši sa mnom samo poneku reč. Trebale su mi godine da ubodem taj trenutak, da naučim da ga ugledam kad nailazi i zgrabim ga, spasavajući nas oboje te tišine koja kažnjava.
Bolelo me je što nije osećala da može sa mnom to da podeli, ali znao sam da bi je zabolelo još više kad bi znala da sam otkrio ono što joj nije bila namera da pronađem. Mislim da je fundamentalno odbijala da je iko upozna. Ili se gnušala toga koliko je i žudela za tim. To je vređalo njen osećaj slobode. Ali prosto nije moguće samo spokojno gledati osobu koju voliš i zadovoljiti se time da je posmatraš nimalo je neshvatajući. Osim onome koga čini srećnim da se divi i obožava, ali ja nisam taj. U srcu svakog naučnog rada jeste potraga za obrascima. Pomisližete da je bezdušno priznati da sam naučnički pristupio sopstvenoj ženi, ali mislim da onda ne razumete šta pokreće pravog naučnika: tu i tamo osećam kao da hodam po ivici.. nečega, što jedva da mogu da izgovorim a da ne zvučim smešno, samo da bi se potom okliznuo i našao u rupi dublje nego ikad, i tek tamo u mraku, iznova bih u sebi pronalazio divljenje za sve što je tako dosledno mrvilo moje samopouzdanje."
 
Sviđa im se: Tihi

Sandrena

Novajlija
Član
Nikol Kraus, Velika kuća


Pustila sam Betovenov gudački kvartet u a-molu, komad koji sam volela još otkad mi ga je bivši dečko sa koledža prvi put pustio u svojoj sobi u domu. Još se sećam okruglastih kvrga na njegovoj kičmi kada se sagnuo nad gramofonom i lagano spustio iglu. Treći stav je jedan od najosećajnijih ikad napisanih muzičkih komada, nikad ga nisam slušala a da ne osetim kao da me je na ramena podiglo neko džinovsko stvorenje koje putuje spaljenim predelima svih ljudskih osećanja. Kao ni bilo koju muziku koja me duboko dira, nikada ga ne bih slušala ako je neko u blizini, kao što ne bih nikome pozajmila knjigu koju naročito volim. Sramota me je ovo da priznam, jer znam da otkriva neki osnovni nedostatak, sebičluk u mojoj prirodi, i svesna sam da je to suprotno nagonu većine, koju strast prema nečemu vodi u želju da to podele ne bi li raspalili sličnu strast kod drugih, i da bih bez prateće koristi od tog entuzijazma živela u neznanju za toliko knjiga i silnu muziku koju najviše volim, među kojom je i treći stav Opusa 132, koji me je prosto poneo jedne prolećne noći 1967. Umesto da raste, moje lično zadovoljstvo uvek se nekako umanjivalo kad bih pozvala nekoga da se priključi, osetila bih da se kida intimnost koju sam sa delom uspostavila, narušava privatnost. A najgore mi je kada neko uzme primerak knjige kojom sam trenutno zaokupljena i počne da je lista."
 

Sandrena

Novajlija
Član
"Više nego iko drugi koga znam, Lote je bila voljna da živi u stanju večitog nerazumevanja."
"Prvi put mi je palo na pamet da možda nisam dobro razumeo Lote. Sve te godine sam mislio da su njoj potrebni uredan život, rutina, kolotečina koju ne remeti ništa neuobičajeno, a možda je istina zapravo bila potpuno suprotna. Možda je ona sve vreme čeznula da nešto naiđe i razbije sav taj brižljivo uspostavljeni red, brzi voz kroz spavaću sobu ili klavir koji pada s neba, i što sam se ja više upinjao da je zaštitim od neočekivanog, to se ona sve više gušila, divlje čeznula, sve dok to nije postalo nepodnošljivo."
 

Sandrena

Novajlija
Član
"Čudan dečak, koji je od početka rastao na unutra. Kad bismo te nešto pitali, ponekad smo odgovor morali da čekamo pola dana. Bože sačuvaj da ti uzvratiš bez razmišljanja, dok nisi potpuno ubeđen šta je pravi odgovor. U trenutku kada taj odgovor stigne, niko više ne bi znao o čemu pričaš. Kada si imao četiri godine počeo si s tim napadima. Bacakao bi se po podu, udarao pesnicama i lupao glavom, i bacao sve po sobi. Često je to bilo kad nešto nije po tvome, ali ponekad bi te nešto sitno i potpuno neočekivano raspametilo, magični flomaster čiji poklopac niko nije mogao da nađe, sendvič isečen napola po sredini a ne po dijagonali. Tvoja vaspitačica je zvala da izrazi svoju zabrinutost. Tvrdoglavo si odbijao da učestvuješ u grupnim aktivnostima. Sedeo si po strani, držeći se podalje od ostalih kao da su leprozni, i pretvarao se da ne razumeš šta ti govore kada bi ti se obratili. Nikada se nisi smejao, rekla je, a kada si plakao, to nije bilo kratko cmizdrenje ili kenjkanje kao kod druge dece, plakanje koje se moglo uslišiti, umiriti. Ti si bio neutešan. U tvom slučaju bilo je to nešto egzistencijalno."
Pogledajte prilog 12986
 

Sandrena

Novajlija
Član
„Ne zaboravi da je svakome ponekad teško. Neverovatno je iznurujuće kad svakog dana radiš nešto u čemu ne uživaš ili za šta te je baš briga. Ali ako slediš svoje snove, bar ćeš se izmoriti onim što najviše voliš. Dobro, možda će ti se činiti da to baš i nije veliki doprinos sveopštoj ravnoteži. Ipak, veruj mi da jeste.
Ako iscediš ono najbolje iz svog života i uživaš u svakoj kapi, sve obično oko tebe postaće neobično. Kad radiš ono što voliš, svakog se jutra izmigoljiš ispod ćebeta i drago ti je što je svanuo još jedan dan i ispuni te iskrena radost koja je strašno zarazna.
Baš kao kad prasneš u smeh, pa onda još neko počne da se smeje sa tobom, i još neko, dok na kraju svi ne počnete da se valjate od smeha, i ne zaboli vas stomak, i ne ostanete bez daha, toliko da ne možete ni da ustanete.
Ali ipak je od svega najbolje to što kad radiš ono od čega ti se brkovi ukovrdžaju (naravno, pod pretpostavkom da imas brkove) time ohrabruješ i druge da slede svoje snove, i tako ti, prijatelju, menjaš svet!
Znaš šta? Čak i da debelo omaneš i sve živo zabrljaš, svejedno ćeš uživati u toj neverovatno zabavnoj životnoj pustolovini, i uveče ćeš zaspati znajući da si dao sve od sebe i učinio nešto, a ujutru ćeš se radovati budućnosti koja je divna i uzbudljiva koliko god poželiš.
A znaš šta još? Ako samo oslušneš srce i mućneš glavom, nikad nećeš omanuti!“

Bradley Trevor Greive, „Smisao života“
 

Sandrena

Novajlija
Član
"Ništa nije ubedljivije od straha, od izvesnosti da smo u opasnosti. Kad se osećamo kao žrtve, sve naše radnje i verovanja bivaju opravdane, ma kako neispravne bile. Naši protivnici, ili jednostavno naši susedi, više nam nisu ravni i postaju neprijatelji.Prestajemo da da budemo napadači i postajemo branitelji. Lubomora, zavist ili prezir, koji nas pokreću, dobijaju blagoslov, jer govorimo sebi da delamo u sopstvenu odbranu. Zlo i ipretnja uvek se nalazi u onom drugom. Prvi korak ka strašnom verovanju jeste strah. Strah da ćemo izgubiti identitet, život, verovanja. Strah je barut, a mržnja fitilj. Dogma je pak samo upaljena šibica."
Karlos Ruis Safon "Igra andjela"
 

Sandrena

Novajlija
Član
Pri kraju leta, u strašnoj zapari, Isakovič je živeo, tako, teškim životom, od danas do sutra, jednako uveren da se iz ovog rata neće vratiti. Ćutljiv, video je sve što se oko njega dešava i gorko se kajao što je uopšte tražio viši čin. Bilo je jasno da se vremena turskih ratova više neće vratiti, i da su njegov i Vuičev i Horvatov puk, Karlu šesta briga.
Nepoznata zemlja, po kojoj je ratovao, sasvim ga je zamorila, a imao je i mnogo mrtvih. Sastanak sa onom matorom Princezom grizao ga je u mozgu kao neki crv, a nekoliko dana bilo mu je nezimerno žao svoga sluge Arkadija, čije mrtvo telo nije nađeno, kao ni ona njegova dva konja. Svakako da su seljaci bili našli i opljačkali mrtvaca, konje odveli, a leš, možda, bacili u Rajnu.
Isakovič je, bar je on tako mislio, završavao svoj život, tu, pred Štrasburgom. Njegove teške čizme behu izgubile svaku boju, a njegove čakšire, natrag kao džak, svaki oblik. On ih je krpio sam. Od hoda, vetrova i Sunca beše u licu došao kao bakar, zadrigo i očvrsnuo od napora. Opet se činjaše kao puno, teško bure, sa velikim svojim trbuhom. Omatoreo sasvim, počeo je ipak, posle dva dana spavanja, da čkilji za seljankama, kraj sve tuge u duši. Misleći da će umreti, beše se raznežio, ali je konje udarao pesnicom.
Nije se uopšte brijao i lice mu zato bi mirnije, skoro blagog izraza. Tek kada i njegovom puku dodeliše jednog katoličkog sveštenika, njegove žute oči, sa malim, crnim tačkicama, dobiše neki grozničavi sjaj, koji na putu nisu imale. Govoreći drukčije nego svi njegovi oficiri, blagočestivo, kao pop, birao je tih dana Ijude, koje je mislio da treba otpustiti kućama. »Pročitaite sie so userdiem, — reče kapetanu Antonoviču, predajući mu spisak odabranika — i ispravljaite me, ašče negde pogrešenii obreščete. Napišite: črez Lorenu rukoju voenuju proidoše i voevaše; domu priidoše, i pri nem v službah voenih biti...« U stvari, bilo mu je žao, što, šaljući svoje Ijude u Varadin, ne može da ih, tako, svojim kitnjastim potpisom uputi u Rusiju.
Jer, mučen bolešću o kojoj nije hteo da brine, a razočaran u svom iščekivanju proizvodstva, doveden do besnila teškoćama oko nabavke brašna i mesa za vojnike, čestnjejši Isakovič, za vreme tog primirja, pred Štrasburgom, ležeći u svojoj jazbini, najposle konačno uvide da je postao smešan i uzaludan, kao neki matori, odebljao pop, koji jednako popuje, ali koji u stvari nije više ni za šta. Kao što to biva u početku starosti, pred njim se jasno ukaza bezdana praznina, u kojoj nema ničega.
Polazeći u ovaj rat, četvrti put u svom životu viđajući smrt, on se nadaše pri polasku da će se nešto najposle svršiti i ispuniti, što se eto nikada ne svršava. U nekoj vanrednoj vojsci, u nekoj divljoj bici, mišljaše da će se pojaviti on i njegovi Ijudi, silni, proslavljeni i nagrađeni nečim, što nije znao šta će biti, ali što je zamišljao, kao nešto osobito prijatno i značajno, i za njega i za njih. Pošavši, on je ostavljao za sobom brige, koje mu tog proleća naročito dodijaše, svađu s bratom oko ženinog novca, bolesno dete, krastavo po celom telu, otužnu ženu koju više nije mogao da savlada, najposle celo to selo, u blatu, pod Varadinom, što je počelo da nabija kuće od zemlje. Tužakajući se svaki dan, očekujući od njega i da mu da jesti, i da mu nađe balvane i grede, i da ga upiše u vojsku, seljakajući se pri tom i bežeći od njega u starija sela i bogatija, okolna naselja. Mučeći se poslednjih dana, pred polazak, oko kopanja bunara, tražeći pijaću vodu, i oko dizanja crkve nasred sela, Isakovič ode rado, uveren da je to sve bedno i ništavno, a da je ono što ga u ratu čeka, silovito i svetlo i može da se završi nečim divnim, i za njega, i za sve te njegove ljude.
Pred polazak, život mu beše dodijao ne samo zbog nemaštine i bede koju je sretao u svojoj kući, u svojim kolibama, svojim oborima i u celoj okolini svoga sela, duž reke, sve do Varadina, već i zbog neprijatnosti što ih je imao sa markizom Gvadanji, komandantom Oseka, radeći na novoj raspodeli slavonskih sela, upleten u isto vreme u moljakanje i pismene peticije patrijarha Šakabente. Tako da mu se činjaše da svi, kao i on, osećaju uzaludnost svega toga što žive, što se naseljavaju, što tumaraju, što leleču i što se plode, tu duž Dunava. Iz maglovitih isparavanja baruština i blata, Iz jedne neizmerne patnje, koja se ponavljala svaki dan, pri seobama, pri davljenju stoke, pri oranju u blatištu i po slatinama, činilo mu se da će odjahati na neki visok breg, u proletno, toplo jutro, gde će dobiti nešto što će im svima pomoći, što će ih sve razveseliti. Predosećajući da se neće vratiti, ipak je pomišljao da će pri povratku, kad siđu na drugoj strani toga, što mu se činjaše kao breg, jahati kući svi zadovoljni, nalazeći sve izmenjeno i radosno. Decu i ženu ostavljaše u bratovljevoj kući spokojno, a što se tiče naselja, i onih što ostadoše na domu, činilo mu se da će možda i o njima neko brinuti, tako da će ih zateći u visokom žitu, što je već i u ravnici nicalo, oslobođene pomora i boleština. Krađe i ubistva, o kojima je imao kod svoje kuće svaki dan da raspravlja, mislio je da će zaboraviti, a nad svim tim njegovim vojnicima, i kolima, duž celog puta na ratište, nadao se da će biti ispružena kao neka Božja ili ćesarska ruka. Zato je naročito pazio da se lepo ispišu imena i stanje pojedinih sela i četa, u popisu koji je Komesar imao da pošalje, po naročitom kuriru, Ratnom Savetu u Beč.
Odrastao uz oca koji je još Savojskom prodavao stoku i koji je svu svoju decu, braću, rodbinu, i sva svoja kumstva i poznanstva terao u austrijsku vojsku koja je potiskivala Turke, imao je u mladosti čak i lep život u toj vojsci. Mažen i često nagrađen, on je nosio u sebi neki maglovit, ali duboki pojam sreće i zadovoljstva, u nadi da će se sve to ratovanje svršiti nekim opštim mirom, u kom će i on, i njegovi srodnici i poznanici, i svi njegovi vojnici biti odeveni u neko naročito svečano i gizdavo odelo, pa će tako, u krug, obići ratište i carevinu, na vidik celome svetu, koji će uzviknuti: gle, Srbi!
Pod uticajem očevih obećanja, koji mu je punio glavu o povratku u popaljenu i poklanu, opustelu Serbiu, on je u vojsci živeo ne samo u miru, već i u sva tri svoja rata, bezbrižno i zadovoljno, očekujući jednako nešto prijatno što će svima njima da se dogodi. Tek posle očeve smrti, zapadajući sve dublje u taj vojnički život, naseljavanja, popisivanja, gomilanja Ijudi i stoke, po tvrđavama i vojnički raspoređenim selima, Isakovič oseti da ništa bolje ne biva i tek tada primeti oko sebe blatišta i baruštine, bedu svojih Ijudi, život, svaki dan isti čemerni život, u selima i šančevima, po kućama na vodi, po kolibama i oborima, po rupama iskopanim u zemlji...

Miloš Crnjanski - Seobe
 
Top