Imao je Gavrilo četvoricu sinova: Slobodana, Ratka, Peru i Milorada, mog dedu. Naočiti ljudi. Trojica starijih poženjeni, Ratko i Pera sa po dvoje dece, tek promilele, a Mika, najmladji, jedva momak. Kad ih je zatekla vojna četrdeset prve Ratko je radio kao bolničar, poznat u selima podno Jastrepca kao osobito vešt sa prelomima, vedre naravi, večito nasmejan. Zimi vazda u bundi, na čezama, jurca od sela do sela, nekom pomogne, sa drugim se razgovara, da prodje vreme. Pera je otišao kao dobrovoljac u četnike, u jedinicu majora Keserovića. Stajala mu uniforma kao salivena. Stasit, visoka čela, najlepši od sviju, dubokog strogog pogleda, ponosit. Mika je pošao za partizanima. Svakoj vojsci dao je Gaša po jednog sina. Danak platio, pa mu Ratka nisu dirali, a ni Slobu, zbog slabog zdravlja. U kući ostala još baba Kana, tri snahe i četvoro unučadi. Prolazili meseci i godine, a od Pere i Mike tek po neki glas: jednog videli pod Ozrenom, drugi onomad pregazio Drinu…
Oktobra četrdeset četvrte, kad se Pera krišom vratio u sada već oslobodjen atar, doneo je vest da je njegov mezimac sa partizanima negde na Sremskom Frontu. Baba Kana ga je potom sakrila u ajat, da tu čeka pravi kraj rata i brata oslobodioca. Jednog jutra u dvorište je ušao Slavomir, poverenik za selo. -‘Ajde, Pero, sine, ljubi te majka, predaj se. Svi znaju da ništa nisi zgrešio, narodni je to sud, evo Slava će za tebe da garantuje, nema dlaka s glave da ti fali. Nek te saslušaju pa lepo nazad kući, da živimo k’o ljudi, nemaš ti od koga da se kriješ – molila je Kana. Pera je otišao sa Slavomirom. Istog dana streljan je na Slobodištu. Partizanski preki sud je ukinut sutradan, a Perino stratište negde je izmedju kamenih ptica. Streljanja četrdeset četvrte, istorija veli, na tom mestu nije bilo. Baba kanu udarila kap i nije se nikada više ni pomakla ni progovorila. Dvadeset dugih godina.
*Ratka su jednog proleća, ne sećam se kog, na putu do susednog sela gde je pošao da nekom namesti nogu, pod trešnjom na Lomničkoj Kosi greškom streljali partizani, zamenivši ga sa nekim Ratkom, četnikom, šurakom nekog Marka, partizana, koga su pošli da likvidiraju. Gaša ga je zamotao u čaršav, stavio na čeze i doneo kući. I onda leg’o i umro.
*Mika je došao kao heroj s fronta, čim stigao kući osedeo, sahranio oca, oženio se, zbrinuo majku, snahe, decu. I bdeo nad svojima do kraja života. Za jednog čoveka dosta.
“Sve što sam voleo
umrlo je vičući ime moje,
i ja mu ne mogah pomoći.”
