Najlepše bajke na svetu

[anuška]

Pepeljuga

Bila jednom jedna ljupka devojka, koja je živela sa svojim trima ružnim polusestrama. Ona je morala celu kuću sama da sprema i da ih služi dan i noć. Iako je bila nagrađivana samo psovkama, ostala je verna. Spavala je u kuhinji, pored vatre, nosila je samo dronjke. Jednoga dana stigao je glas da se sve devojke u zemlji pozivaju na veliki bal, koji će biti održan u kraljevom dvoru. Tada će princ izabrati jednu devojku sebi za ženu.

Sestre su bile ushićene i spremale su nove haljine. Satima su stajale pred ogledalom, ulepšavajući se i naizad su bile spremne za polazak. "Pepeljugo", viknule su joj pred polazak,"mi idemo na bal, a ti požuri da završiš sav posao, pre nego što pođeš na spavanje!" I Pepeljuga bi rado pošla na bal, ali nije imala šta da obuče, a tri sestre nisu htele nuišta da joj poklone. Tako je ona sa suzama u očima nastavila da posluje po kući. "Rado bih i ja pošla na bal!", mislila je tužno. Ali joj u tom času jedan glas reče: "Ići ćeš dete moje." Pred njom je stajala draga starica. "Ja sam vila, tvoja kuma", reče ona i zamahnu svojom čarobnom palicom. Odjednom se pepeljuga našla odevena u predivno ruho. U kosi joj je blistalo drago kamenje, a na nogama staklene papučice. Zanemela je od iznenađenja. Onda njena kuma donese tikvu i pretvori je u veličanstvenu kočiju. Jedan miš i šest pacova su postali kočijaš i šest belih konja."Pođi sada!" reče ona, "ali nemoj zaboraviti da se moraš vratiti kući pre pnoći, jer tada prestaje čarolija."

Pepeljuga je uživala na balu. Princ nije hteo ni sa jednom drugom da igra, a nisu je ni zle sestre prepoznale. Ponoć je prebrzo došla i Pepeljuga je istrčala iz balske dvorane. Još dok je trčala niz stepenice, njena divna odeća počela je da se pretvara u rite. Princ je trčao za njom. "Nemoj bežati! Gde si?" viko je. Ali je našo samo jednu staklenu papučicu. Od te noći princ više nije imao mira. Želio je po svaku cenu da pronađe lepu devojku. Naredio je da sve devojke u zemlji probaju staklenu papučicu, nadajući se da će tako pronaći njenu vlasnicu.

Stigli su i do ružnih sestara. Ali kao što se moglo i očekivati, njhve noge su bile prevelike, iako je jedna od njih štaviše odsekla palac. Niko se nije setio da pita za Pepeljugu. Ali princ ju je ugledao, pa iako je bila u dronjcima i prljava, naredio je da i ona proba papučicu. Papučica joj je savršeno pristajala i princ, srećan što je najzad našao svoju lepoticu, odmah je zaprosio. Oduševljena Pepeljuga pristade i krenu s njim na dvor.

(Grim)
Izvor:Relax.forum

 

[anuška]

Bambi

Stiglo je proleće, a s njim je...rođen Bambi, nežno lane koje su svi stanovnici šume požurili da pozdrave i upoznaju. Veverica, mišić, ptičice, zečić Trupko i drugi kunići i zečići - svi su, uzbuđeni, bili kod Bambija i njegove mame.

Stiglo je jutro, i Bambi se pridigao na svoje tanane nožice, pa krenuo da ispita sva čudesa šume, uz pomoć svojih prijatelja. Bilo je mnogo toga da se vidi i upozna, ali je Bambi imao odličnog vodiča - Trupka.
Evo šarenog leptira, eno slepog miša u visini, tu su i krtice što kopaju dugačke tunele i ne vole sunce, i veseli kunići i ptice raznobojnog perja i kljunova...

Posle više meseci bezbrižnog i srećnog života, stigla je zima, pa je Bambi opet imao šta da vidi i nauči.
Jednog jutra, kad se probudio, iznenadio se koliko se šuma izmenila.
- Pao je sneg! - rekla mu je mama. Pošavši u šetnju, Bambi opazi kako mu noge tonu u tu čudnu belu stvar, hladnu, ali ipak prijatnu.
Drveće, žbunje, trava i mahovina bili su pokriveni blistavim snegom.

Jednog dana Bambija probudi silan prasak, koji uzbuni svu šumu. Sa svih strana šumom su odjekivali pucnji pušaka.
- To su lovci! - čulo se odasvud.
Mama košuta natera Bambija da beži koliko ga noge nose, i on je trčao, trčao, misleći pri tom na svoje prijatelje s nadom da će se i oni spasti. Već je čuo priču o lovu, o tome kako su jednog dana došli ljudi da svojim puškama poremete mir šume, i koliko su žrtava ostavili za sobom...

Mama košuta, na žalost, nije uspela da umakne lovcima, a s njom su poginule i mnoge druge životinje. Tata, moćni jelen, pokušao je da uteši Bambija, a i svi prijatelji došli su da podele tugu s njim. Došla je i košutica Falina s kojom se Bambi celog leta igrao. Sada je ona, zajedno sa Trupkom i drugim prijateljima, preuzela brigu o Bambiju.
Bambi je znao da se u njih može pouzdati.

Opet je došlo proleće, i Bambi sa čuđenjem otkri da se nešto menja u njegovom životu. Falinino prisustvo počelo je da mu znači mnogo više nego društvo svih drugih živitinja.
Bambi se zaljubio!
I Falina je pokazivala svoju ljubav prma Bambiju - nežno ga je protrljala njuškicom.
Sreća se vratila u šumu, Bambi i Falina postali su nerazdvojni prijatelji. Jednog dana šumu iznenada zahvati požar. Trebalo je bežati, spasavati glavu. Vatra se širila, dim je počeo da guši, i sve životinje, među kojima i Bambi i drugi jeleni i košute, pojuriše prema reci. Vatra je plamtala sve jače, vrelina je postajala neizdržljiva, ali je Bambi, koji je sada već bio porastao, pomagao drugim, slabijim životinjama da se izbave. Pratio ih je, jednu po jednu, dok su prelazile reku. On će biti poslednji koji će preći na drugu, spasonosnu obalu. Ne obazirući se na opasnost, Bambi je najpre pomogao svjim malim prijateljima da se domognu druge obale, pa se tek onda i sam pridružio drugim jelenima.
Postao je odrastao i odgovoran.

 

[anuška]

Pinokio

Bio jdnom jedan drvoseča po imenu Ćepeto koji nije imao dece.
Da se ne bi osećao usamljen, on jednog dana izdelja lutka od drveta, napravi mu šešir od mekane sredine hleba i odelo od hartije, pa mu dade ime Pinokio... Zamislite sada Ćepetovo iznenađenje kada je video da njegov lutak govori i hoda kao pravi dečak.

Ćepeto je rešio da Pinokija lepo vaspita. Prodao je svoj kaput da bi mu kupio bukvar i poslao ga u školu kao pravog dečaka.
Ali na ulici Pinokio začu cirkusku muziku, pa kako mu se nije išlo u školu- prodade bukvar, kupi ulaznicu i pođe da gleda prestavu; iz prikrajka su na njega motrila dva nevaljala drugara, mačak i lisac.

Vlasnik cirkusa, gutač plamena, pomisli da je Pinokio jedna od njegovih lutaka, pa ga zgrabi za kosu i ubaci u svoja kola. Ali kad mu Pinokio kroz suze isprica šta mu se sve dogodilo, gutač vatre, koji je, iako strašno izgleda, bio dobrog srca, oslobodi ga, i cak mu pokloni nekoliko zlatnika, preporucujuci mu da starom Ćepetu kupi nov kaput.

Macak i lisac culi su razgovor gutača plamena i Pinokija i rešili da se domognu zlatnika.
Prišli su Pinokiju i ispričali mu da znaju jedno čarobno polje na kojem, kad se uveče poseje zlatnik, preko noći iz njega izraste drvo od zlata.
Prostodušni Pinokio posluša dvojicu varalica, i čim je pala noć pođe na označeno mesto da poseje svoje zlatnike, ali ga na ulici sustigoše dva razbojnika-a to su bili macak i lisac- pa mu oteše novac i okačiše ga na drvo.
Srećom, naiđe vila i oslobodi ga, pa ga odvede svojoj kući.

Vila je negovala Pinokija sve dok se nije oporavio, a onda ga zamoli da joj ispriča svoje doživljaje.
Pinokio, ne želeci da vila dozna kao je izneverio Ćepeta, stade da izmišlja i priča kojekakve laži; ali dok je govorio, primeti da njegov nos postaje sve duži. Pinokio shvati da mora biti iskren, pa ispriča vili celu istinu.
Vila ga strogo ukori, a onda ga posla kući, jer je znala da je Ćepeto veoma zabrinut zbog njega.

Pinokio obeća vili da će se odmah vratiti kući, ali usput srete Lucinjola, lenjog i neposlušnog dečaka, koji ga ubedi da pođe s njim u zemlju igračaka.
U ovoj čudesnoj zemlji bilo je mnogo druge dece koja su se zabavljala najrazličitijim igračkama, pa su to radili i Pinokio i Lucinjolo, ali zabava je kratko trajala. Svoj deci odjednom su porasle uši i svi se pretvoriše u magarcice.

Pinokija-magarčića kupio je vlasnik jednog cirkusa i tero ga je da nastupa svako veče. Ali jednog dana Pinokio je pao, i od tada je hramao. Pa je gazda rešio da ga se otarasi i bacio ga u more.
Kad je pao u vodu, Pinokio se opet pretvorio u lutka, ali tek što je to shvatio-proguta ga kit.

Iznenađenjima još nije bio kraj: u utrobi kita Pinokio ugleda Ćepeta, koji je bio pao u more iz čamca dok je tražio Pinokija. Ćepeto i Pinokio zagrliše se, odlučivši da zajedno umru u kitovoj utrobi. Srećom, kit stade da kija, i tako ih izbaci iz svojeg trbuha, te se na kraju nađoše na obali zdravi i čitavi.

Kakvo je tek bilo iznenađenje kad su shvatili da Pinokio više nije lutak nego pravi dečak od krvi i mesa.

Izvor:Relax forum

 

[anuška]

Postojani kositreni vojnik

Neki dječak dobije za rođendan dvadeset i pet kositrenih vojnika.

Svi su bili slični kao jaje jajetu, tek je jedan bio malo drugačiji: imao je samo jednu nogu.

Kad su ih lijevali od neke stare žice, bješe posljednji, pa za nj nije doteklo kositra.

No, stajao je čvrsto i ponosno kao i ostali.
Poslušajte što je jadnik doživio i kakva ga je zadesila kob.

Na stolu gdje poređaše vojnike bilo je mnoštvo svakakvih igračaka. Najviše se tu isticao prekrasan dvorac od šarenog kartona.

U njemu i oko njega sve je bilo divno, no od sveg najdivnija balerina na vratima.
Načinjena od papira, u haljini od tanahne svile, nosila je preko ramena modru vrpcu s blistavom zvijezdom.
Ljupko je pružala ručice jer je bila plesačica, a jednu nogu bijaše tako iza sebe, da je kositreni vojnik nije mogao ni vidjeti.
" To bi bila žena za mene!", pomisli vojnik očaran.
"Moram se sa njom upoznati". I odmah se sakrije i stade je krišom promatrati.

Čim se spusti mrak i ukućani odu na počinak, igračke se stanu obijesno zabavljati, pa nastane vika i komešanje.

Vojnik i plesačica ostadoše jedini nepomični i tihi.
Iza ponoći sve se umiri.

Kad djeca ujutro ustanu postave vojnika na otvoren prozor.
Vjetar uznenada zalupi oknom i vojnik se, jao...strmoglavi s trećeg kata i zabuši bajonetom među kamenje pločnika.
Mališani odmah pohitaju na ulicu, ali nikako da ga nađu.
Uto udari pljusak.

Kad kiša presta naiđu dva derana.
"Gle kositrenog vojnika!" kliknu jedan. " Neka se malo provoza čamcem!"
Začas načine čamac od novina, posade u nj vojnika i puste ga veselo, neka plovi niz jarak kraj pločnika, a pritom su ga oni pozorno pratili svojim pogledom.

Voda bijaše jako nabujala, pa je čamac skakutao na valovima.
Vojnik protrne, ali ostade uspravan, ni okom da bi trepnuo.
Čamac otplovi u tamu pod neku dasku, a struja ga nosila sve brže i sve pomamnije.

Kad je isplivao ispod mosta, zatutnji strahotan šum:
voda se tu izlijevala u veliki kanal.
Groza obuze vojnika, ali je ostao postojan, ponosan i uspravan, ni okom da bi trepnuo.

Čamac se punio vodom, srljao u propast i za tren se survao u vrtlog, gdje i potone.
Raskvašeni se papir podere, a vojnik propadne i odmah ga proguta neka riba.

Kako je bilo mračno i tijesno u njenoj utrobi!
No, nakon nekog vremena opet oko njega sine svjetlost dana i netko iznenađeno viknu:
" Kositreni vojnik!"
Naime ribu koja ga je progutala su uhvatili i na trgu prodali, pa je dospjela u kuhinju trećeg kata iste one kuće.
Tu su je rasporili i u njoj našli vojnika.
Koje li čudnovate sudbine!

Kositrenog vojnika stave na stol među one iste igračke. Ganut, on opet ugleda svoju dragu balerinu.
Uto ga jedan od objesnih mališa, bez ikakva razloga baci u naloženu peć.
Gledao je u izabranicu svog srca, a ona mu je milo uzvraćala pogled.

Vojnik osjeti užasnu vrućinu, no nije znao je li to od plamena ili od ljubavi.
I već se počeo taliti, ali je ostao postojan, uspravan, s puškom na ramenu.
Ni okom da bi trepnuo.
Najednom se otvore vrata, nahrupi propuh i podigne malu plesačicu, a ona poleti poput vile ravno u peć, gdje za tren oka nestade.
Kad je sutradan djevojka čistila peć, našla je ostatke vojnika, malu grudicu - kositreno srce.
Od plesačice ostala je njezina zvijezda, koja je stajala uz kositreno srce.Izvor:Relax forum

 

[anuška]

Palčić

Živio jednom neki siromašni drvosječa sa ženom i djecom na rubu velike šume.
Bili su toliko siromašni da nisu imali čime hraniti djecu.

Došla je u polju nerodna godina i velika glad pa ovi jadni ljudi odluče da se nekako riješe svoje djece.

" Odvest ćemo ih u šumu", govorio je otac, " i dok oni budu slagali suhe grančice u svežnjeve, mi ćemo pobjeći".

Mati nikako nije htjela na to pristati.


Kad joj muž reče da će djeca od gladi poumirati, žena teška srca pristade.
Ali dok su razgovarali, najmlađi sin, zvali su ga Palčić radi maloga rasta, bio je šćućuren ispod očeve stolice i sve slušao.

Palčić nije mogao zaspati cijelu noć premišljajući se što da radi.

Najzad se dosjeti: ustade, ode do potoka, napuni džepove kamenčićima pa se vrati.

Kad je svanulo, krenu cijela porodica u šumu. Palčić je usput neprimjetno bacao kamenčiće i tako obilježavao put.

Kad stigoše u šumu, drvosječa počne sjeći drva, a djeca su skupljala grančice i slagala ih.

Čim su roditelji zapazili da su se djeca zabavila radom, polako se udaljiše.

Kad osjetiše da su sama, djeca zaplakaše, ali ih Palčić brzo umiri uvjeravajući ih da će ih odvesti kući.

Tako je i bilo. U međuvremenu roditelji su se pokajali i taman krenuli po njih, kad se otvore vrata i djeca uđu u kolibu, na veliku radost roditelja.

Ali radost nije dugo trajala.
Čim su pojeli ono malo kruha roditelji opet shvatiše da su prisiljeni ostavit ih u šumi.

Palčić je i sada čuo razgovor pa pohita po kamenčiće, ali vrata su bila zaključana.
Kad mati svakom od njih dade zadnji komadić kruha pred spavanje, Palčić ga ne pojede, mada je bio jako gladan, nego ga spremi u džep.

" Bacat ću mrvice umjesto kamenčića", odluči dječaćić. Tako i učini.

Ali kad je trebalo povesti natrag braću i sestre iz šume, ne mogne naći put, jer su ptice pojele mrvice.

Djeca gorko zaplakaše ne znajući šta će. Palčić se tada popne na najviše drvo i osmotri okolicu, u nadi da će pronaći put. I zaista...u daljini ugleda neku svjetlost.

Brže-bolje siđe s drveta i povede braću prema onom svijetlu.

Kad su došli na rub šume sad se sasvim lijepo vidio čudesan zamak, sav osvijetljen.

Djeca se sa strahom približiše i zalupaju na vrata.
Otvori im neka žena i upita ih što trebaju.

Palčić joj sve redom ispriča.

" O, jadna djeco, vi ne znate kud ste došli!
Ovo je dom strašnog diva koji jede djecu", reče žena sažalno.


Ali djeca je nekako namoliše da ih primi i sakrije. Žena ih dobro nahrani i sakrije pod postelju.

Kad se div vratio, zatraži večeru.
Domaćica mu iznese na stol desetak pečenih ovaca, ali se div počne osvrtati lijevo i desno, kao da nešto traži.
" Miriše mi živo meso", viknu, pa ustade sa stola i priđe krevetu.
Izvuče jedno po jedno dijete ispod kreveta.

 

[anuška]

Unaprijed se radujući slatkom zalogaju, već se počeo oblizivati.

Ali žena stade odgovarati diva da ih ne pojede odmah, već da ih ostavi za sutradan, jer već ima serviranu večeru.

"Imaš pravo", reče on na kraju, " daj im da dobro večeraju i odvedi ih da legnu".

Žena tako i učini, a div se dobro najede i napije vina i ode i on spavati.

Čim je Palčić čuo kako div hrče, probudi braću i sestre i reče im da brzo pođu s njim.

Djeca drščući od straha siđu u predvorje, pa kroz jedan prozor izađu u vrt i preskoče zid.

Trčali su tako skoro cijele noći, a nisu znali kamo idu.

Kad se div probudio rekao je ženi da dovede djecu.
Oboje se zaprepastiše kad vidješe da su djeca pobjegla.

" O, platit će oni meni! Zašto ih sinoć nisam pojeo?", urlao je div.

" Ali uhvatit ću ja njih! Donesi mi brzo moje čizme od sedam milja! "Žena donese čizme, div ih navuče na noge i izjuri iz kuće.

Trčao je na sve strane kao lud, dok najzad ne nađe put kojim su jadni mališani hitali i bili već jedva sto koraka od kuće svojih roditelja.

Oni su vidjeli diva kako korača s planine na planinu i prelazi široke rijeke kao da su potočići.

Djeca shvatiše da neće uspjeti pobjeći.

Uto Palčić spazi neku jarugu i brzo sakri unutra braću i sestre i sam se zavuče s njima, motreći neprestano što će div slijedeće učiniti.

A div se umorio od silnog trčanja i traganja, te slučajno sjede da odmori baš blizu one jaruge u kojoj su djeca drhtala sakrivena.

Div se izvali i ubrzo zaspi, te poče tako strašno hrkati da su se tresla stabla oko njega.

Djeca su bila skamenjena od straha, a Palčić koji je bio vrlo hrabar reče im da brzo otrče kući dok div još čvrsto spava, a za njega da ne brinu, on će se već nekako snaći.

Djeca poslušaše i ubrzo stigoše kući.


Palčić se međutim približi divu, polako mu skine čizme i odmah ih navuče sebi na noge.

Kako su čizme bile čarobne, one su se mogle smanjivati i povećavati, pa se smanjiše prema njegovim nogama, kao da su bile za njega pravljene.

Sada je Palčić pravio korake od sedam milja, prelazio planine i rijeke.

Naum mu je bio poći u carski dvor, pa je pohitao u tom smjeru.

Baš pred ulaskom u carsku palaču Palčić je naletio na dvorske trubače koji su uz gromki zvuk trube objavljivali carevu zapovijed:

" Onaj junak koji mi uspije živog dovesti strašnog diva, dobit će iz carske riznice osam vreća zlata.
Ali ako se netko prihvati ovog zadatka, a ne izvrši ga, odrubit će mu se glava!"
Palčić poskoči od radosti i pomisli u sebi" Eh, baš imam sreće", pa pohita u carsku palaču.

Kad ga pustiše pred cara, Palčić se duboko pokloni reče:
" Svijetli care, čuo sam što tražiš. Evo, ja sam taj koji će ti dovesti živog diva!"

Car se slatko nasmije, jer je Palčić bio tako malen, sićušan i slabašan, da je stvarno bilo nevjerojatno da bi on mogao izvršiti takav podvig.

 

[anuška]

Ali dječaćić je tako oduševljeno i uvjerljivo govorio da je car najzad popustio i pošalje s Palčićem nekoliko kopljanika.

Palčić začas odvede carske vojnike do mjesta gdje je div spavao.

On je bio bez svojih čarobnih čizama potpuno nemoćan, te ga carevi vojnici brzo savladaše.

Car je bio vrlo zadovoljan i dade Palčiću osam vreća zlata iz carske riznice.

Palčić presretan pohita roditeljskoj kući.

Sad je tek nastalo pravo slavlje.

Izgradili su lijepu novu kuću, a djeca su pošla u školu i marljivo učila.

Ne treba ni govoriti da je najbolji đak bio dosjetljivi i pametni Palčić.

izvor:Relaxforum

 

[anuška]

Crvenkapica

Bajku napisali: Braća Grimm
Živjela jednom neka djevojčica jako draga i umiljata, a kako je najviše voljela nositi crvenu kapicu, prozvaše je Crvenkapicom.

Jednog dana majka reče Crvenkapici:
"Baka je bolesna pa ćeš joj odnijeti kolača i vina da se okrijepi".

Crvenkapica radosno uze košaricu i veselo otrči put bakine kućice, dok je majka vikala za njom da ne skreće s puta.
Jer baka je živjela u kući usred šume, a skretati s glavnog puta uvijek je bilo opasno.

Crvenkapica je hitrim korakom žurila kroz šumu, pratili su je leptiri, žagorili crvendaći, a ona je veselo pjevušila da joj brže prođe vrijeme:
"Svračak, mačak i sjenica, brašno, maslac i pjenica, šećer i tavica, mlijeko i kravica, bjelanjak se pjeni, vatra se rumeni...gotovo je! Tko je, tko je? - Ja sam, kolač, znaš i sama, ispekla me tvoja mama".
Crvenkapica otkrije košaricu: " Jest, to si ti, ali nemoj toliko mirisati, mogla bih te uštinuti. Ali neću, baka je bolesna, a ja volim više baku nego tebe".

Uto se iz šume javi umiljat glas: "No, valjda nije jako bolesna? A što to miriše iz košarice?"
Crvenkapica brzo pokrije kolač, ali se nije bojala jer nije ni znala koliko je vuk zao.
"Nije pristojno zavirivati u tuđe stvari. Ovo nosim bakici".
Vuk je prijazno isplazio jezik i umiljato progovori:
" Ne boj se, Crvenkapice. A gdje živi tvoja baka? " dok je u sebi razmišljao da li da je odmah zgrabi.
"Moja baka živi u kućici kraj velikog oraha". Zna on za taj orah..." prvo ću baku, a onda ću malu" - pomisli vuk u sebi.

"A nosiš li baki cvijeće?", priupita vuk lukavo da dobije na vremenu.
"Ne, nemam cvijeća", reče ona, a vuk brzo pokaže šapom prema šumi.
"Evo ti tamo cvijeća za baku, samo ti beri i čuvaj se lovca, ja sad moram ići po svom poslu".
Ode vuk, a čim je došao do bakine kućice pokuca na vrata.
"Tko je?", čuo se bakin glas iz kuće. "Ja sam, Crvenkapica...nosim ti kolača i soka što je poslala majka"..vuk će tankim glasićem.
"Samo pogurni vrata, dijete, nisu zaključana", odgovori baka.

Vuk to jedva dočeka, upre na vrata i skoči i odmah proždere baku.
Zatim legne u postelju, stavi na glavu bakinu kapicu i naočale i pokrije se da tako dočeka Crvenkapicu.
Crvenkapica je ubrzo stigla noseći baki kiticu mirisnog cvijeća.
Kad je došla u kućicu, odmah je veselo potrčala baki do kreveta. Ali joj se baka učini čudnom, pa je u brizi upita:
"Bako, zašto imaš tako velike uši?"
"Da te bolje čujem, drago dijete", odgovori vuk.
"Bako zašto imaš tako velike oči?"
"Da te bolje vidim, dijete moje". "Bako, a zašto imaš tako velike zube?" , čudi se Crvenkapica.
"Da te bolje prožderem", odgovori vuk i skoči i proždre malu Crvenkapicu u jednom zalogaju.

Crvenkapicu u jednom zalogaju.

Strašni vuk zatim legne i zaspi, jer se prejeo.
Nedugo zatim prođe tu lovac i čuje gdje u kućici neko gromoglasno hrče.
Uđe i ima što vidjeti...vuk se izvalio u bakinom krevetu.

"A tu li si, razbojniče, mora da si nešto krupno pojeo", pomisli lovac.
Lovac uze škare i brzo počne rezati vuku trbuh. Nije trebalo dugo čekati kad se promoli crvena kapica i djevojčica skoči na postelju i pljesne dlanovima. Brzo zatim izvadili su i bakicu.
Brzo potrčaše na dvorište po kamenje i natrpaju kamenjem vuku trbuh te zašiju.
Sjednu da pojedu kolač i okrijepe se, dok se vuk ne probudi.
Kad se vuk konačno probudio, ugleda lovca i skoči iz postelje da će pobjeći u šumu.
Ali ne stiže daleko. Lovac ga je već kod vrata dočekao i oderao mu kožu. Tako je neslavno skončao zli šumski razbojnik.
Baka je ubrzo ozdravila i svi su bili sretni i veseli.

IZVOR:RelaxForum

 

[pesakvremena]

Morski car i Vasilisa Premudra

Bili car i carica. Voleo je car da ide u lov i lovi divljač. Pošao jednom car u lov i ugleda: na hrastu sedi mladi orao. Htede da ga ustreli, ali orao ga zamoli:

- Ne pucaj u mene, care gospodare! Bolje uzmi me k sebi, doći će vreme da ti mogu ustrebati.
Car se misli, razmisli pa reče:
- Od kakve koristi mi ti možeš biti? - i opet nanišani da puca. Orao mu i drugi put kaže:
- Ne pucaj u mene, care gospodare! Bolje uzmi me k sebi, doći će vreme da ti mogu ustrebati.
Car je mislio, mislio, pa kako nikako nije mogao da smisli od kakve bi mu koristi mogao biti orao, reši da ga ubije. Orao i treći put progovori:
- Ne pucaj u mene, care gospodare! Bolje uzmi me k sebi i hrani tri godine; doći će vreme da ti mogu ustrebati.
Car se smiluje, uzme orla k sebi i hranio ga je godinu, i dve. Orao je tako mnogo jeo daje svu stoku pojeo; caru više nije ostalo ni ovce, ni krave. Orao mu veli:
- Pusti me na slobodu!
Car ga pusti na slobodu; orao isproba svoja krila, ali vide da još ne može da leti, pa zamoli:
- Čuj me, care gospodare. Hranio si me dve godine, ako hoćeš hrani me još jednu godinu; makar morao zajmiti, ali me prehrani: nećeš na šteti biti!
Car tako i učini. Svuda je zajmio stoku i čitave godine hranio orla, a onda ga je pustio na slobodu. Orao se podigne visoko, visoko; leteo je, leteo pa se spustio na zemlju i rekao:
- A sad, care gospodare, sedni na mene, poletećemo zajedno.
Car sedne na pticu i tako oni polete. Ne prođe dugo i dolete do kraja sinjega mora. Tu orao zbaci sa sebe cara, on pade u more i umoči se do kolena; samo što orao nije pustio cara da potone, poduhvati ga krilom i zapita:
- Šta je, care gospodare? Jesi li se uplašio?
- Uplašio sam se - veli car - mislio sam da ću se utopiti!
Opet su leteli, leteli dok nisu doleteli do drugoga mora. Orao zbaci sa sebe cara posred mora i car se umoči do pojasa. Onda ga orao poduhvati krilom i upita:
- Šta je, care gospodare? Jesi li se uplašio?
- Jesam - odgovori car - ali sam se u Boga nadao da ćeš me izvući.
Opet su tako leteli, leteli i doleteli do trećega mora. Pusti orao cara u veliku dubinu, upadne car u vodu do vrata, ali ga orao i treći put poduhvati krilom i pita:
- Šta je, care gospodare? Jesi li se uplašio?
- Jesam - odgovori car - ali sam se nadao da ćeš me izvući.
- E, sad si, care gospodare, osetio na svojoj koži samrtni strah! To ti ja vraćam milo za drago: sećaš li se kad sam bio na hrastu, a ti htede da me ustreliš; triput si se mašio puške da me ubiješ, a ja sam te molio i sve se nadao da me nećeš ubiti, da ćeš se smilovati, da ćeš me k sebi uzeti!
Posle toga odleteli su iza trideset zemalja. Dugo, dugo su leteli i onda orao reče:
- Pogledaj, care gospodare, šta je nad nama, a šta je pod nama? Car pogleda.
- Nad nama je - veli - nebo, a pod nama zemlja.
- A pogledaj još, šta je s desne strane, a šta s leve?
- S desne strane je široko polje, a s leve se kuća vidi.
- Odletećemo tamo - reče orao - tamo živi moja najmlađa sestra. Sleteli su pravo u dvorište. Sestra je izišla u susret, dočekala svoga
brata, posadila ga za hrastovu trpezu, a cara nije htela ni da pogleda - ostavila ga u dvorištu, pustila brze pse i napujdala ih na njega. Orao se silno naljuti, skoči iza stola, poduhvati cara i polete s njim dalje. Leteli su, leteli pa orao reče caru:
- Pogledaj šta je iza nas? Car se osvrne i pogleda:
- Iza nas se crveni kuća. A orao će nato:
- To gori kuća moje najmlađe sestre zato što te nije dočekala, već je brze pse na tebe napujdala.
Leteli su, leteli pa orao ponovo zapita:
- Pogledaj, care gospodare, šta je nad nama, a šta je pod nama?
- Nad nama je nebo, a pod nama zemlja.
- A pogledaj još šta je s desne, a šta s leve strane?
- A s desne strane je široko polje, a s leve se kuća vidi.
- Tamo živi moja srednja sestra, odletećemo joj u goste.
Sleteli su u široko dvorište. Srednja sestra dočeka svoga brata, posadi ga za hrastovu trpezu, a car ostane u dvorištu. Pusti ona brze pse i napujda ih na njega. Orao se rasrdi, ustane od stola, zgrabi cara i odleti s njim još dalje. Leteli su, leteli pa orao reče:
- Care gospodare! Pogledaj šta je iza nas? Car se okrene:
- Iza nas se crveni kuća.
- To gori kuća moje srednje sestre! - reče orao. - A sad ćemo poleteti tamo gde žive moja majka i najstarija sestra.
Kad su doleteli tamo, majka i najstarija sestra im se bog zna kako obraduju, a cara srdačno i s poštovanjem dočekaju.
- E pa, care gospodare - reče orao - predahni i odmori se kod nas, a posle ću ti brod dati i platiti za sve što sam kod tebe pojeo pa idi zbogom kući.
Dadne on caru brod i dva kovčega: jedan crveni, a drugi zeleni i kaže:
- Pazi dobro, ne otvaraj kovčege, dok kući ne dođeš; crveni kovčeg otvori u zadnjem dvorištu, a zeleni kovčeg u prednjem dvorištu.
Car uzme kovčege, oprosti se sa orlom i otplovi po sinjem moru. Doplovio je do nekakvoga ostrva i tamo zaustavo brod. Kad je izašao na obalu, seti se kovčega pa stane misliti šta bi to moglo biti u njima i zašto li mu je orao zabranio da ih otvara. Mislio je, mislio, nije izdržao, hteo je pošto-poto da sazna šta je u njima - uzme crveni kovčeg, stavi ga na zemlju i otvori, kad otuda je toliko raznih životinja izašlo da ih očima nisi mogao sagledati - jedva su sve stale na ostrvo. Kad to vide car, rastuži se, poče plakati i jadikovati:
- Šta sad da radim? Kako da opet skupim tolike životinje u ovako mali kovčeg?
Odjednom ugleda - iz vode izađe čovek, priđe mu i upita:
- Što ti, care gospodare, tako gorko plačeš?
- Kako da ne plačem? - odgovori car. - Kako da skupim ovolike životinje u ovako mali kovčeg?
- Pomoći ću ti u tvojoj nevolji, skupiću ti sve životinje pod jednim uslovom: da mi daš ono što ne znaš da imaš kod kuće.
Car se zamisli:
- Šta bih to mogao imati, a da ne znam? Čini mi se sve znam. Razmisli i pristane.
- Skupi - veli - daću ti ono što ne znam da imam kod kuće.
Onaj čovek mu skupi u kovčeg sve životinje, car se ukrca na brod i krene svojim putem. Kad je došao kući, tu sazna da mu se rodio sin carević. Stane ga ljubiti i milovati i gorke suze prolivati.
- Care gospodare - pita ga carica - reci mi zašto gorke suze roniš?
- Od radosti - odgovori joj; uplašio se da joj kaže istinu da mora dati carevića. Izađe on posle u zadnje dvorište, otvori crveni kovčeg - iz njega izađu bikovi i krave, ovce i ovnovi, nakupilo se tušta i tma svakakve stoke da su sve štale i obori bili dupke puni. Izađe u prednje dvorište, otvori zeleni kovčeg - pred njim se pojavi veliki i prekrasan vrt - kakvog sve drveća u njemu nije bilo! Car se tako obradova da i zaboravi da mora da preda sina.
Otada je prošlo mnogo godina. Jednom se caru prohtelo da prošeta, pa pođe na reku, kad tamo - iz vode se pojavi onaj isti čovek i kaže:
- Nešto si, care gospodare, postao zaboravan! Seti se šta si mi dužan!
Vrati se car kući tužan i pretužan i ispriča carici i careviću istinu. Tugovali su i plakali svi zajedno pa su onda odlučili da im nema druge, već da daju carevića. Odvezu ga na morsku obalu i ostave samoga. Carević pogleda unaokolo, ugleda stazicu i pođe njome: valjda će ga Bog negde dovesti. Išao je išao i obreo se u gustoj šumi; u šumi beše kućica, a u kućici živi baba-Jaga.
„Svratiću", pomisli carević i uđe u kuću.
- Zdravo, careviću! - progovori baba-Jaga. - Il' od nečeg bežiš ili nešto tražiš?
- Eh, bako! Najpre me napoj, nahrani, pa onda pitaj.
Ona ga napoji, nahrani, pa joj carević sve potanko ispriča kuda i zašto ide. Baba-Jaga mu reče:
- Pođi, dete moje, na more; tamo će doleteti dvanaest čaplji i pretvoriti se u dvanaest devojaka. Kad krenu da se kupaju, ti se polako prikradi i uzmi najstarijoj devojci košulju. S njom ćeš se sprijateljiti pa onda kreni morskome caru. Uz put ćeš sresti Prejedala i Ispijala i još Mraza Stezala, sve ih povedi sa sobom - valjaće ti u neprilici.
Carević se oprosti sa Jagom, pođe na ugovoreno mesto pored mora i sakrije iza žbuna. Uto doleti dvanaest čaplji, udare o crnu zemlju, pretvore se u lepe devojke i pođu da se kupaju. Carević ukrade najstarijoj košulju i sedne iza žbuna - ne trepće. Devojke se okupale i izašle na obalu, njih jedanaest uzmu svoje košulje, pretvore se u ptice i odlete kući. Ostane samo najstarija, Vasilisa Premudra i stane moliti dobroga junaka.
- Vrati mi - veli - moju košulju; kad dođeš kod moga oca, vodenoga cara, ja ću ti se naći i pomoći.
Carević joj vrati košulju, ona se odmah pretvori u čaplju i odleti za svojim drugaricama. Carević nastavi put i sretne tri bogatira: Prejedala, Ispijala i Mraza Stezala. Povede ih sa sobom i pođe vodenom caru.
Ugleda ga vodeni car i veli mu:
- Zdravo, prijane! Što te tako dugo nije bilo? Umorio sam se čekajući te. Odmah se lati posla; evo ti prvoga zadatka: izgradi za jednu noć veliki kristalni most, da do ujutru bude gotov! Ako ga ne sagradiš — ode ti glava!
Vrati se carević od vodenoga cara, a sve suze roni. Vasilisa Premudra otvori prozor od svoje sobe, ugleda ga i upita:
- Zašto, careviću, suze roniš?
- Ah, Vasilisa Premudra! Kako da ne plačem? Tvoj otac mi je zapovedio da za jednu jedinu noć sagradim kristalni most, a ja, pečalan, ne umem ni sekiru u rukama da držim.
- Ništa ne brini! Lezi da spavaš; jutro je mudrije od večeri. Namestila mu je da legne, pa izašla na doksat i viknula, zviznula junačkim poklikom; sa svih strana se skupe tesari i radnici: jedni zemlju ravnaju, drugi cigle dovlače i za tren oka naprave kristalni most, ukrase ga raznim šarama i raziđu se kućama. Ujutru rano budi Vasilisa Premudra carevića:
- Ustani, careviću! Most je gotov, sad će otac doći da ga vidi. Carević ustane, uzme metlu, pođe na most i stane ga mesti i čistiti.
Pohvali ga vodeni car.
- Hvala ti - veli - izvršio si ovaj zadatak, izvrši i drugi. Evo šta treba da uradiš: zasadi do sutra zeleni vrt - da bude veliki i razgranat, a da u vrtu pevaju ptice pevačice, na drveću da cveta cveće i da vise zrele jabuke i kruške. Vrati se carević od vodenoga cara, a sve suze roni. Vasilisa Premudra otvori prozor i upita ga:
- Što plačeš, careviću?
- Kako da ne plačem? Tvoj otac mi je naredio da za jednu jedinu noć vrt zasadim.
- Ništa ne brini! Lezi da spavaš; jutro je mudrije od večeri. Namestila mu je da legne pa je izašla na doksat i viknula, zviznula junačkim poklikom; sa svih strana se skupe vrtlari i povrtari i zasade zeleni vrt, u vrtu ptice pevačice pevaju, na drveću cvetovi cvetaju, a svuda vise zrele jabuke i kruške. Ujutru rano budi Vasilisa Premudra carevića:
- Ustaj, careviću! Vrt je gotov, otac dolazi da ga vidi.
Carević brzo uzme metlu pa pravo u vrt - poneku stazu omete, poneku granu podigne. Pohvali ga vodeni car:
- Hvala ti, careviću! Pošteno si mi služio, a sad izaberi sebi nevestu između mojih dvanaest kćeri. Sve su one nalik jedna na drugu kao jaje jajetu — lice im je isto, kosa im je ista, haljine su im iste. Triput možeš da pogađaš a ako svaki put pogodiš jednu te istu - ona će postati tvoja žena, a ako ne pogodiš - narediću da te ubiju.
Sazna za to Vasilila Premudra pa uluči priliku da rekne careviću:
- Prvi put ću maramom mahnuti, drugi put ću haljinu popraviti, a treći put će mi iznad glave muva leteti.
I tako je carević sva tri puta pogodio Vasilisu Premudru. Venčali su ih i priredili veliku gozbu. Vodeni car je naspremao svakojakih jela - stotinu ih ljudi ne bi pojelo! Naredi zetu da sve mora biti pojedeno, ako išta ostane - biće zlo.
- Oče - zamoli carevića - sa mnom je jedan starčić, dozvoli mu da jede s nama.
- Neka dođe!
Tu se odmah stvori Prejedalo. Sve je pojeo - i još mu je malo bilo. Vodeni car je spremio i svakojakoga pića četrdeset buradi i naredi zetu da sve bude do poslednje kapi popijeno.
- Oče! - zamoli opet carević - sa mnom je i drugi starčić, dozvoli mu da popije u tvoje zdravlje.
- Neka dođe!
Pojavi se Ispijalo, odjednom iskapi svih četrdeset buradi - i još zatraži da mu daju.
Vidi vodeni car da ništa ne može da učini pa naredi da dobro ugreju za mladence gvozdenu banju. Ugreju gvozdenu banju, dvadeset hvati drva su naložili, peć se zacrvenela a zidovi usijali da se na pet vrsta nije moglo prići.
- Oče - veli carević - dozvoli najpre našem starčiću da se napari, da banju proba.
- Neka se napari!
Uđe u banju Mraz Stezalo - dunu u jedan ugao, dunu u drugi, a već ledenice vise. Iza njega u banju uđu mladenci, umiju se, napare i kući vrate.
- Hajdemo da pobegnemo od oca, vodenoga cara - veli careviću Vasilisa Premudra - on je na tebe toliko srdit, da se bojim da ti kakvo zlo ne nanese!
- Hajdemo - kaže carević.
Odmah osedlaše konje i odjuriše u široko polje. Išli su, išli, tako, dosta dugo.
- Siđi, careviću, s konja i prisloni uvo uz crnu zemlju - veli Vasilisa Premudra - da se ne čuje za nama potera?
Carević prisloni uvo uz crnu zemlju - ništa se ne čuje! Vasilisa Premudra sjaše sa dobroga konja, prilegne na crnu zemlju i veli:
- Ah, careviću! Čujem silnu za nama poteru.
Ona pretvori konje u bunar, sebe u kotlić, a carevića u starca. Naiđe potera:
- Ej, starče! Da nisi video dobroga junaka s lepom devojkom?
- Jesam, rođeni! Ali to je bilo davno, oni su ovuda prošli još kad sam ja mlad bio.
Potera se vrati vodenom caru.
- Nema im - vele - ni traga ni glasa, videli smo samo jednoga starca pokraj bunara, a po vodi pliva kotlić.
- Zašto ih niste uzeli? - poviče vodeni car i odmah sve goniče preda strašnoj smrti, a za carevićem i Vasilisom Premudrom pošalje drugu poteru. A oni su za to vreme bili već daleko odmakli.
Začuje Vasilisa Premudra novu poteru, pretvori carevića u staroga popa, a sebe u oronulu crkvicu - zidovi samo što joj se ne sruše, sva u mahovinu zarasla. Naiđe potera:
- Ej, starče! Da nisi video dobroga junaka sa lepom devojkom?
- Jesam, rođeni! Samo to je bilo tako davno; oni su ovuda prošli kad sam ja mlad bio i ovu crkvu gradio.
I druga potera se vrati vodenome caru:
- Nema ih, vaše carsko veličanstvo, ni traga ni glasa, videli smo samo staroga popa i oronulu crkvu.
- A što ih niste uzeli? - još jače vikne vodeni car, preda goniče strašnoj smrti i sam krene za carevićem i Vasilisom Premudrom.
Ovoga puta Vasilisa Premudra pretvori konje u reku od meda i obale od kiselja, carevića u patka, a sebe u sivu patku. Vodeni car navali na kiselj i medovinu - jeo je, jeo i pio, pio dok nije pukao! Tu je i dušu ispustio.
Carević sa Vasilisom Premudrom nastavi da ide dalje. Kad su se približili kući oca i majke carevića, Vasilisa Premudra reče:
- Idi ti, careviću, napred, javi se ocu i majci, aja ću te ovde pričekati. Samo upamti dobro ove moje reči: sa svakim se celuj, jedino nemoj sa sestricom. Ako tako ne učiniš, zaboravićeš me.
Carević dođe kući, stane se sa svima zdraviti, poljubi i sestricu, i samo što je poljubio, odmah je svoju ženu zaboravio, kao da mu nikad u mislima nije ni bila.
Tri dana ga je čekala Vasilisa Premudra, a četvrtoga dana prerušila se u prosjakinju, pošla u prestoni grad i smestila se kod jedne starice. A carević se spremao da se oženi bogatom princezom i bilo je objavljeno po čitavome carstvu: koliko god da ima pravoslavnog naroda svi neka izađu da čestitaju mladoženji i nevesti i donesu na dar po pšenični pirog. Tako je i starica kod koje se bila smestila Vasilisa Premudra uzela da seje brašno i sprema pirog.
- Za koga, bako, spremaš pirog? - pita Vasilisa Premudra.
- Kako za koga? Zar ti ne znaš? Pa, naš car ženi sina bogatom princezom; treba u dvorac ići, mladence darivati.
- Daj da ja ispečem i u dvorac odnesem; možda će mi car nešto udeliti.
- Evo ti, peci i neka ti Bog pomogne!
Vasilisa Premudra uzme lepo brašno, zamesi testo, začini ga sirom, unutra stavi goluba i golubicu i napravi pirog.
Pred sam ručak pođu starica i Vasilisa Premudra u dvorac, a tamo gozba kakva se ne pamti. Stave na sto pirog Vasilise Premudre pa kad ga razrezaše popola, iz njega izlete golub i golubica. Golubica uzme komad sira, a golub joj veli:
- Golubice, daj i meni sira!
- Ne dam - odgovori golubica - jer ćeš i ti mene zaboraviti, kao što je carević zaboravio svoju Vasilisu Premudru.
Tu se carević seti svoje žene, skoči iza stola, uze je za bele ruke i posadi pokraj sebe. Otada su živeli zajedno u svakom dobru i sreći.

 

[Taca]

Otada su živeli zajedno u svakom dobru i sreći.

Aman bre, šta je sve potrebno ženi samo da bi se udala!

 

[Stemis]

Aman bre, šta je sve potrebno ženi samo da bi se udala!

Ajd priznaj, nisi ni citala!

 

[Taca]

Ajd priznaj, nisi ni citala!

Sve, od početka do kraja, zato i kažem!

 

[Stemis]

Izvini. Ja nisam, necu se udavati.

 

[pesakvremena]

Aman bre, šta je sve potrebno ženi samo da bi se udala!

Zato se i zove Vasilisa Premudra...

 

[pesakvremena]

Dobro je katkad i ženu poslušati

Otide jednom nekakav kmet do svoga age. Kako nije imao šta drugo da mu ponese na dar, odnese samo jedan par piladi. Kad dođe kod age, pokloni mu se po običaju i u ruku ga poljubi, a aga tek što ga vide gde nosi par piladi, reče:

– Ej, rajo, kako si?

– Dobro u tvoje zdravlje, moj lepi aga! – odgovori mu.

– A jesi li, bolan, već što doneo nego to dvoje zgurenih piladi?

– Bogme, aga, nisam. Nego, da ti pravo kažem, htedoh poneti i malo masla, pa mi, da oprostiš, žena ne dade, govoreći da nemamo u kući no nešto malo.

Aga se pogladi po bradi, pa reče:

– Ko ženu sluša gori je od nje! Zato ne valja ženu nikad slušati.

Nakon nekog vremena kmet opet dođe nešto poslom do age i ponese mu malo masla, a on ga upita:

– Bolan, jesi li mi više što doneo nego to malo masla?

– Ne, aga moj, da ti pravo kažem, davaše mi jutros, da oprostiš, moja žena jedan dobar par kokoši i deset puta mi reče:

– Na, ponesi ovo našem dobrom agi, – a ja, kako mi ti ono nedavno reče, ne htedoh ženu poslušati.

Na to mu aga reče:

– Dobro je katkad i ženu poslušati.

 

[pesakvremena]

BREMENSKI MUZIKANTI
Neki covek je imao magarca koji je dugo godina pokorno nosio vrece u mlin, pa kada je ostario gospodar naumi da ga se nekako resi. Naslutivsi sta mu se sprema, magarac sledecu noc pobegne i uputi se u Bremen. Tamo bi, mislio je, mogao postati gradski muzikant.

Iduci tako putem, magarac naidje na psa koji je umorno i zadihano lezao pored druma.
- Zasto toliko dahces, prijatelju? - upita ga magarac.
- Star sam i sve slabiji, pa ne mogu vise loviti kao nekada. Zato je gospodar resio da me ubije, pa sam pobegao na vreme.
- Znas sta - rece magarac - ja idem u Bremen i postacu tamo gradski muzikant. Podji ako zelis samnom. Ja cu svirati na tamburici, a ti udaraj u bubanj.
Pas se obradova, pa mu se pridruzi.

Nisu dugo pesacili, kada ugledase macka kako sav zalostan sedi pokraj puta.
Magarac: Sta je tebi krenulo naopako, macane, kada si tako tuzan?
Macak odgovori: Kako mogu biti veseo kada sam ostario, zubi su mi otupeli, snaga me izdaje, pa mi lakse da sedim po citav dan u cosku i da predem nego gazdarici da lovim miseve po citavom imanju. Zato je naumila da me utopi u reci, a ja jadan sta sam drugo mogao nego da joj pobegnem. I sada ne znam sta cu raditi, ko ce hraniti starog macka.
Magarac i pas mu predloze da podje i on sa njima, zato sto se, barem, ako nista drugo, razume u nocnu muziku, pa moze sa njima postati muzikant. Macku bi vrlo drago te podje sa njima.

Uskoro tri begunca naidjose na nekakvo dvoriste. Na kapiji je cucao petao i krestao iz sveg glasa.
- Zasto toliko krestis - upitase ga ova trojica... Usi ces nam probiti! Sta ti je?
- Jadna je moja sudbina. Sutra je nedelja, dolaze gosti u kucu, a gazdarica je naredila kuvarici da mi ujutru cim svane odrube glavu i da me skuvaju u corbi za goste. Zato veceras krestim i kukuricem, koliko god mogu, dok jos mogu. - odgovori im petao.
Cuvsi ovo, ova trojica mu predlozise da i on podje sa njima jer od smrti koja ga ceka, svugde ce sta bolje naci. Ispricase mu njihov plan koji se petlu dopade pa tako i on krenu sa njima jer njegov zvucan glas bi im bas dobro dosao. Tako svi zajedno nastavise put.

Kako je do Bremena ostalo vise od jednog dana hoda, svratise u obliznju sumu da u njoj prenoce. Magarac i pas legose pod jedno veliko drvo, macak se pope i smesti iznad njih na granu, a petao odlete na sam vrh krosnje gde mu je bilo najsigurnije. Pre nego sto su zaspali, petao osmotri jos jednom okolinu na sve strane. Kako mu se ucini da u daljini vidi nekakvo svetlo, doviknu svojim drugovima da je u blizini neka kuca, koliko mu se cini.
Magarac odluci: Treba poci tamo, ovo je lose konaciste.

Tako krenuse prema svetlu koje je bivalo sve jace, sve dok ne stigose pred razbojnicku kucu. Magarac kao najveci pridje prozoru i pogleda unutra. Kada ga druzina upita sta vidi on im odgovori:
- Vidim postavljen sto sa izobiljem hrane i pica, ali i razbojnike za stolom kako sede I goste se.
Posavetovase se sta im je ciniti i najzad smislise... Magarac ce prednjim nogama stati na prozor, pas ce skociti na magarceva ledja, macak ce uspuzati na psa i najzad, petao ce uzleteti macku na glavu. Kada se poredjase, onda pocese zajednicki stvarati muziku: magarac zanjaka, pas zalaja, macak zamjauka, a petao zakukurika. Najdenom se neocekivano survase svi zajedno kroz prozor u sobu i popadase. Na tu uzasnu dreku i galamu svi razbojnici skocise i pobegose u sumu, a cetiri muzikanta sedose za trpezu pa navalise da jedu kao da ce naredne cetiri nedelje gladovati.

Kada zavrsise sa jelom, pogasise svece i svako se prema svojoj zelji zauzme mesto za spavanje koje mu je odgovaralo. Magarac leze na djubre, pas iza vrata, macka na topli pepeo kraj ognjista, a petao sede na pregacu.
Na pola noci, razbojnici izdaleka videse da u kuci vise ne gori svetlo. Potom harambasa posla jednog razbojnika da pretrazi kucu. Taj zatece sve mirno, pa ode u kuhinju da zapali svecu. Kako od svetlucavih mackovih ociju pomisli da je to zar, prinese sibicu mackovim ocima da je upali. Utom macak frkcuci skoci na razbojnika i ogreba ga po licu. On se grdno uplasi i potrca na zadnja vrata, kada odjednom nagazi psa. Pas skoci i ugrize ga za nogu, a kada potrca kroz dvoriste, naleti na magarca koji se ritnu i opali ga zanjim kopitama. Tada se od buke probudi i petao, pa poce da kukurice. Izbezumljeni razbojnik potrca koliko su ga noge nosile.

Kada stize medju razbojnike, rece svome harambasi:
- Harambaso, u kuci je grozna vestica. Bacila mi je pepeo u oci i ogrebala me po licu svojim dugim kandzama, pred vratima covek koji sedi me je uboo nozem u nogu, u dvoristu me je neka crna utvara zviznula toljagom, a gore na krovu duhovi kreste. Jedva sam zivu glavu spasio.

Od tada se razbojnici vise ne usudise da udju u kucu, a cetvorici nesudjenih bremenskih muzikanata kucica se toliko dopala da vise nisu hteli izaci iz nje, vec se odomacise i nastavise svi zajedno da zive u njoj.

 

[pesakvremena]

NEUSTRASIVI MLADIC
Bila jednom davno neka udovica koja je imala sina jedinca. On je bio veoma hrabar i nicega se nije plasio... Isao je kud je hteo, radio je sta je zeleo i nikoga nije slusao. Majka je na sve nacine pokusavala da ga zastrasi ali bezuspresno. Napokon ode kod popa pa mu rece:
- Gospodine, pokusajte da ga malo uplasite, ja nikako ne uspevam a bojim se da ce ga zadesiti neka nevolja zbog neustrasivosti.
- Dogovoreno gospodjo, samo vi njega veceras kod mene posaljite.

Zena dodje kuci pa spremi sina da ide kod popa. Pop je bas taj dan imao mrtvaca u crkvi pa ga iznese pod zvonik, namesti ga da stoji a u ruke mu ugura kanape od zvona pa ga tako ostavi.
Kad je dosao mladic pop ga zamoli posto je mladji da ode do zvonika i da zazvoni nekoliko puta, da ne mora stari pop ici. Mladic tako i ucini ali kad dodje do zvonika vide onog mrtvaca kako drzi konopce pa mu rece:
- Ajde zvoni posto si stigao pre mene. Svejedno je ko ce, da li ti ili ja...
Kako mrtvac nije odgovarao mladic mu opet rece:
- Ajde covece zvoni vise, ako si dosao prvi red je da ti zvonis, necu se ja ljutiti.
Medjutim mrtvac i dalje osta nepomican... Mladic kad to vide razljuti se pa pridje i udari samar mrtvacu koji onda pade na pod. Mladic uze kanape, pozvoni par puta i vrati se kod popa koji ga cim je usao u kucu upita:
- Jesi li zvonio sinko?
- Jesam pope.
- A jesi li video nesto cudno?
- Nisam nista... Bio je samo neki pijanica kod zvona kad sam dosao. Ja mu nekoliko puta rekao da zvoni a on kako nije hteo ja mu udario samar pa je pao pored zvona.

Pop mu se zahvali za pomoc pa mu rece da opet dodje sutra uvece. Mladic tako i uradi a sutradan izjutra dodje majka pa upita popa:
- Pope, hoce li biti nesto sa mojim sinom?
- Nisam uspeo da ga uplasim sinoc, pokusacu veceras opet.

Uvece kad dodje mladic kod popa ovaj mu rece da ide u dvoriste, da ce tamo spavati pored jednog zarobljenika koji je vezan lancima ali niko ne sme da ga oslobodi koliko je ruzan i opasan. Mladic ode kod ovoga pa se namesti ispod njega i leze da spava. Medjutim kad god bi se osudjenik pomerio lanci bi zveckali pa mladic nije mogao da zaspi. Najposle rece madic njemu:
- Daj molim te smiri se samo dok zaspim pa se posle mrdaj do ujutru.
- A ti se mene ne plasis? Upita osudjenik...
- Ne, zasto bih te se plasio. Samo se ti smiri da ja mogu zaspati.

Kad je proslo pola noci a mladic i dalje nije uspeo da zaspi on lepo uze pa oslobodi ovog sto je bio u lancima pa ga baci na pod i leze da spava preko njega kako ovaj ne bi mogao da pobegne. Kad se ujutru probudise mladic podje da ga opet okuje ali mu covek rece:
- Nemoj me opet bacati u lance molim te. Ja nisam nista zgresio, samo sam kriv sto sam ruzan pa me se ljudi plase. Ja nisam nista lose uradio a osudjen sam na osnovu prica ljudi iz sela. Evo dacu ti ovu magicnu kosulju koju nosim na sebi u znak zahvalnosti ako me pustis...
- U redu, neka tako bude. - Rece mladic...

Covek skinu zutu kosulju sa sebe pa je dade mladicu i rece:
- To je magicna kosulja... Kada neko bude hteo da te tuce ti je samo skini i povici "Udri kosuljo" i ona ce poceti da ga bije... Kad mu bude bilo dosta batina a ti povici "Stani kosuljo" i ona ce prestati.

Mladic uze kosulju, obuce je i ode kod popa da mu kaze da je zatvorenik pobegao u toku noci... Kad to obavi uputi se do nekog obliznjeg grada da pronadje nekoga na kome ce isprobati kosulju.
Kad je stigao do grada vec bese predvece... Pored puta vide coveka kako gura zaprezna kola sa zenom i decom pa ga upita kuda ce van grada po noci a ovaj mu rece:
- U nas grad preko noci dolaze zli duhovi... Ko god je ostao preko noci u gradu od kad su oni dosli ujutru vise nije bio tamo. Ti se sinko bolje vrati odakle si posao...

Mladic to cu, zahvali se coveku na upozorenju pa ode u grad. Kad stize tamo a on udje u krcmu, sede za jedan sto i izvadi novce iz dzepa. Malo posle se vrata od krcme otvorise a kroz njih proviri jedan duh pa nestade. Ubrzo zatim poce galama napolju, poce da grmi i seva, jak vetar poce da duva i zacuse se lanci... Onda se u krcmi pojavi nekoliko duhova i jedan od njih pridje madicu i upita ga:
- Sta radis ti ovde?
- Evo sedim za stolom, cekam krcmara da me usluzi.
- A znas li ti mladicu da je krcmar otisao iz grada kao i svi ostali ljudi koji ovde zive? Nocu smo ovde samo mi duhovi...
- Znam ali ja sam ostao... Ja se vas ne plasim.

Tada poce jos vece nevreme napolju, jos veca buka, psi pocese da laju, macke da mjaucu... Covek bi pomislio da ce kraj sveta doci... I onda odjednom se u sobi pojavi beli duh sa vatrenim lancem koji njime udari po stolu ispred mladica. Ovaj samo mirno pogleda u lanac i ne rece nista. Onda ga upita beli duh:
- A sta ces ti ovde?
- Evo sedim i brojim svoje novce...
- Novce kazes? A da li bi hteo da se kartas mozda?
- Bih, sto da ne.

Onda zli beli duh sede pored mladica pa pocese da igraju karte u pare. Mladic je stalno pobedjivao i ubrzo duh ostade bez novaca. Onda pocese da se kartaju u drago kamenje ali mu mladic i to uze. Na kraju je duh izgubio i sve zlatnike koje je imao i kako nije vise imao u sta da igra on okupi sve duhove oko sebe pa krenuse da napadnu mladica. Ali on tada skine kosulju pa povika "Udri kosuljo" a ona poce da ih tuce. Oni pocese da beze ali ih je magicna kosulja stizala lako. Najposle kada videse da ne mogu pobeci duhovi pocese da mole mladica da prestane da ih tuce. On im rece da moraju da obecaju da nikada vise nece doci u taj grad i da ce vratiti sve ljude koji su nestali. Oni se slozise i cim je mladic zaustavio kosulju nestadose svi bez traga.

Sutradan se vratise ljudi u grad a mladic im isprica da su duhovi otisli i da se vise nece vracati. Ljudi mu se zahvalise a on zadovoljan ode svojoj kuci. Nije dugo vremena proslo i rec o svemu tome dodje do kralja koji je onda pozvao neustrasivog mladica kod sebe u dvorac, dao mu princezu za zenu i postavio da hrabro vlada njegovim kraljevstvom.

 

[pesakvremena]

PURPURNI CVET
Jednom dаvno u jednoj dаlekoj zemlji jedan trgovаc spremаo se dа krene nа dalek put. Trgovаc je imаo tri ćerke, i pitаo ih kakav bi poklon želele, kаdа se bude vrаtio sа svog putovаnjа. Prvа ćerkа zatraži zlаtnu krunu, druga je želela kristаlno ogledаlo. Treća ćerkа želela je sаmo "mаli purpurni cvet“.

Trgovаc je krenuo nа svoje putovаnje. Nije prošlo dugo a on pronаđe lepu zlаtnu krunu i fino kristаlno ogledаlo. Imаo je međutim teškoća, da pronađe treći dаr, purpurni cvet. On je svudа trаžio, i nа krаju ga njegovа potrаgа odvede u začaranu šumu. Duboko u šumi bila je smeštena pаlаta, u čijem dvorištu je raslo prelepo cveće. Kаd je trgovаc prišao bliže shvаtio je da je pronašao, purpurni cvet. Oprezno, trgovаc izаbrаlа cvet koji je njegovа nаjmlаđа ćerkа toliko želelа. I taman što ga je ubrao isped njega istrča užаsna zver, sa zahtevom dа mu u zаmenu zа brаnje cveta pošаlje jednu od svojih kćeri duboko u zаčаrаnom šumu, dа živi sа njim zаuvek.

Nаkon što je primila crveni cvet, nаjmlаđа ćerkа pristade dа ode kod zveri. Sаmа je otputovаla u začaranu šumu i pronаšla dvorаc gde će provesti svoj život. Svo vreme onа je tаmo živelа veomа srećno. Zver se skrivala, i svаkodnevno je obasipala dobrotom i poklonima. Počelа dа voli svog nevidljivog čuvаrа, i jednog dаnа zatraži dа joj se pokаže. Zver nevoljno usliši njenu molbu, međutim kada ga je ugledala, strašno se uplaši.

Te noći devojkа usni strašan sаn kako joj se otac smrtno razboleo. Molilа je zver da je oslobodi, kаko bi videla svog oca poslednji put. Dirnut njenom brigom, zver je pusti ali pod jednim uslovom - dа se vrаti za tri dаnа. Devojkа pronađe svog ocа, i beše spremna dа se vrаti kod zveri kako bi ispunila obećanje. Međutim, njene sestre promenile su vreme nа sаtovimа, kako bi ona što duže ostala. Kada se konačno vratila devojka beše užasnuta. Zver je ležala mrtаva, držeći crveni cvet u rukama. Slomljenog srce, devojkа je prihvаtila mrtvu životinju, izjavljujući joj svoju ljubav. Pošto je ovo urаdila, onа je nesvesno prekršila zle čini, а zver se probudi, pretvаrаjući se u zgodnog princа.

Živeli su srećno zаuvek