Najlepsa ljubavna poezija

Gđa Blejz

Izmišljen lik
Domorodac
Zagrli me...
Poljubi me...
Daj mi ruku...
Vodi me...
Hajde da se vidimo...
Ostani...
Da li ti nedostajem?
Volis li me?

Plasim se
da cu jednog dana
prestati da trazim od tebe
a ti ces me zaboraviti
kao da ti se nikada i nisam desila.

Desila sam ti se?

K. Tomić


 
Sviđa im se: maki

Beba

Domorodac
Domorodac
Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?
Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.
Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.
O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?
O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli,
po kiši?
Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.
Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?
Crnjanski
 

Gđa Blejz

Izmišljen lik
Domorodac
O kiši

Neću da je pitam
ima li nekog,
pije li znoj sa njegove kože
i da li se još uvek onako čvrsto
privija uz telo
posle divlje ekstaze svih čula…

Ne, neću,
ipak nisam toliko jak,
pa da podnesem
reči kao
što su
strasti,
želja,
i blud,
sa njenih usana,
a da pri tome
ne priča o nekoj našoj noći,
ili danu…

Ne, neću je pitati
da li još uvek ima naviku da ćuti,
i da se poput brodolomnika,
osami u svojoj sobi,
sa svim tim jazz-om
i knjigama,
nestane daleko od ljudi…

Sa njom mogu samo o kiši
o pričanju očima,
besu i smehu,
o nekim tajnim znakovima čežnje
koje mi ponekada šalje,
i o onima
koje ja njoj šaljem.

Stevica Rajčetić
 
Sviđa im se: maki

Gđa Blejz

Izmišljen lik
Domorodac
- Шта ти је?
- Ништа.
Оно мало срце устрептало, притисне груди?
Шта су ти људи...
- Ко ти је?
- Нико.
Онај ког око у сузи крије? И тако довек.
Шта ти је човек...
А срце боли због једног Ништа, а ником дужно.
Е, то је тужно.
И око лије, јер баш тај Нико, толико Ништа вас умео није.
О, поезије.
И ником ништа.
А неком нико.
Баш је греота.
Од живота.
 

Gđa Blejz

Izmišljen lik
Domorodac
Kroz šljivike i vrbake
Pa sve do kraja
Posle kraja malo levo
I tu je
Stići ćeš
Baš tamo gde nisi hteo nikad da budeš
( ovo sve je naslov )

Razmišljao sam i
Setio sam se
Da sam jednom imao parče neba
Malo je bilo zgužvano,
Možda požutelo
Od prebacivanja iz džepa u džep
Svašta sam hteo sa tim nebom
Svašta sam mogao sa tim nebom
Ali mi izgleda nije bilo sudjeno.
Da je sudjeno
Ne bi sad moje nebo umiralo negde u zaboravu
Ne bi moje nebo tražilo vazduha preko vazduha
Sad bi ja njime leteo.
Jednom sam imao reč
Setio sam se
Kakva je to reč bila...eh
Vezivala je noge konjima
Sakupljala smrznuti dah kurjacima
Svlačila gaće ženama
Svašta sam mogao sa njom
Izgleda da mi nije bila sudjena.
Da je sudjeno
Sada bih leptirove na rame dozivao
Sada bih biciklove po snovima terao
Ne bi ona nema sada u praznoj svesci grcala
Ne bi ona pesmu tražila
Da se u nju useli
I najzad zaspi
Jednom sam izgleda imao tebe
Meni si bila lepa
Drugima možda malo dosadna
Možda malo udarena u glavu
Bežeći iz jednih šaka u druge
Sudarajući se sa sebi sličnima
Meni si bila sve
Šta sam ja sve mogao sa tobom ... eh ...
Mogao sam da postanem otac
Mogao sam da postanem muž
Mogao sam da se hvalim i
Da zadržim i nebo i reč
Mogao sam da plačem i da se smejem
Mogao sam
Al nisam
Da je sudjeno
Sada bi mi na ramenima sedela
Da je sudjeno sve ovo što me iznenada boli
Bi vidala
Da je sudjeno
Ko bi mene nesretnog video
Ne bi mene psi po ulicama grizli
Ne bi meni plaćali da po kafanama pijem i pevam
Da je sudjeno
Ne bih tako jako zagrlio mrak
I u krevet spuštao pun lonac uzdaha
Da zajedno dočekamo jutro.
Sneg zaista miriše
I zemlja smrzla
Nek je proklet onaj koji
Ispoved čistu zadene za pojas
Nek je proklet onaj
Koji pljune to mesto
Tu rupu
Gde je nekoć srce kucalo
Nek je prokletiji od mene.
Neka sudbina odajebe danas malo.
Ona sa ovom pesmom nema ništa.

Dylan Horman
Vascrni Kaurin
 

Beba

Domorodac
Domorodac
Ljubav
Već prvi put kad si zbacila odelo smešan mi beše tvoj pogled ohol. Već prvi put mi ljubav beše samo bol. Već prvi put mesto da slušah u zori kako se topiš kao sneg, ja jurnuh u šume gde upada breg, i grane što pokraj jecahu kao moja duša. U njih sam krio obraze moje tople od tvojih grudi, Nežnije no ruke tvoje biljke sam pozno po stisku. Strasnije nego na tvoje grudi pao sam na njih, u bludnom, bezumnom vrisku.
 

Beba

Domorodac
Domorodac
Čednost
Pesme ljubavi i smrti
Dokle spavaš jedna ruka nevidljiva Brižno svu noć vaja tvoje male dojke, Briše i popravlja, i vuče, i sliva, Kreće mirne crte i pravi uvojke. I postavlja boje s večite palete Na vrh dojki i na usne nasmešene; Tka mrežicu oka punu zla i sete; Prede vlas i giblje talase i sene, I u dušu sipa sujetu; i smelo Svom magijom spola ozari vrhunce. I dok gradi svoje neizmerno delo, Pristižu je jutra i podnevno sunce. Ali prsti ruke neznane i čudne, Ne miruju. Zalud: u telu duboko Ne vri još mlad otrov želje nerasudne! Ni glas da zasuzi, ni potamni oko. Tako ravnodušna, mirna, ti si stala Izmeđ sveg i mene; sa strahom da ne bi Senka sumnje na te, kao porok, pala – Da nisi nad svačim, i cilj sama sebi.

Dučić - ne znam zašto kopira u vidu priče.
 
Top