Najlepsa ljubavna poezija

[Vedrana]

Mika Antic

Senka

Zbog svega sto smo najlepse hteli
hocu uz mene nocas da krenes,
ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni il vreli,
nemoj da zalis ako svenes.

Hocu da drzis moju ruku,
da se ne boljis vetra i mraka,
uspavana i kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hocu uz mene da se svijes,
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol i smeh da pijes
i da ne zelis da se vratis.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli.
Il crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli.

 

[Vedrana]

Gradinar - Rabindranat Tagore

Ceznem da ti kazem najdublje reci koje ti
imam reci; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mi
se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u sali.
Olako uzimam bol svoj, strahujuci da bi to mogla
ti uciniti.
Ceznem da ti kazem najvernije reci koje ti imam
reci; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mogla
posumnjati u njih.
Zato ih oblacim u neistinu, i govorim suprotno
onome sto mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujuci da
bi to mogla ti uciniti.
Ceznem da upotrebim najdragocenije reci sto
imam za te ; ali se ne usudjujem strahujuci da mi se
nece vratiti istom merom.
Zato ti dajem ruzna imena i hvalim se svojom
surovoscu.
Zadajem ti bol, bojeci se da neces nikada
saznati sta je bol.
Ceznem da sedim nemo pored tebe; ali se ne
usudjujem, jer bi mi inace srce iskocilo na usta.
Zato brbljam i caskam olako, i zatrpavam svoje
srce recima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujuci da bi to mogla
ti uciniti.
Ceznem da te ostavim zauvek; ali se ne usudjujem,
strahujuci da bi mogla otkriti moj kukavicluk.
Zato ponosito dizem glavu i dolazim veseo u
tvoje drustvo.
Neprekidne strele iz tvojih ociju cine da je moj
bol vecito svez.

 

[Vedrana]

Liši me vida: gledaću tvoj lik,
zapuši uši moje: slušaću te,
onemi me: al' zvaću te kroz krik,
bez nogu još ću k tebi naći pute.
Slomij mi ruke: hvataću te srcem;
zaustaviš li srce meni, sam
moj mozak tad će kucati i bdeti;
a ako mi i mozgom užgaš plam -
na krvi svojoj ja ću te poneti.

Rilke

 

[Vedrana]

Njegos - Gorski vijenac (odlomak)

Vuk Mandusic
(u snu)

Al' je djavo, ali su madjije,
ali nesto teze od oboje?
Kad je vidju da se smije mlada,
svijet mi se oko glave vrti.
Pa sve mogah s jadom pregoreti,
no me djavo jednu vecer nagna,
u kolibu nocih Milonjica.
Kad pred zoru, i noc je mjesecna,
vatra gori nasred sjenokosa,
a ona ti od nekuda dodje;
ukraj vatre sjede da se grije.
Cuje da svak spava u kolibe.
Tada ona vjenac rasplete,
pade kosa do nize pojasa;
poce kosu niz prsa cesljati,
a tankijem glasom naricati,
kako slavlja sa dubove grane.
Tuzi mlada djevera Andriju,
mila sina Milonjica Bana,
koji mu je lanih poginuo
od Turakah u Dugu krvavu.
Pa se snahi ne dao ostrici:
zalije mu snahin v' jenac bilo
nego glavu svog sina Andrije.
Tuzi mlada, za srce ujeda,
oci gore zivje od plamena,
celo joj je ljepse od mjeseca,-
i ja placem ka malo dijete.
Blago Andrij' dje je poginuo-
divne ga li oci oplakase,
divna li ga usta ozalise...

 

[Vedrana]

Ako - Radjard Kipling

Ako možeš
da sačuvaš prisebnu glavu,
kada svi oko tebe gube svoju, i okrivljuju te za to,

Ako možeš da veruješ sebi,
kada svi u tebe sumnjaju i sam pridodaješ njihovim sumnjama,

Ako možeš da čekaš - a da ti ne dosadi čekanje,
ili ako si prevaren - da sam ne varaš,
ili ako si omrznut - da sam ne mrziš,
a da pritom ne izgledaš predobar ili premudar,

Ako možeš da sanjariš
a da snovi ne ovladaju tobom,

Ako možeš da maštaš, a da ti maštanje ne bude cilj,

Ako možeš da se suočiš sa uspehom i neuspehom
i smatraš te dve varke kao da su potpuno iste,

Ako možeš da podneseš da istinu koju si rekao
izvrnu nitkovi kako bi od nje napravili zamku za budale,
ili da posmatraš propast onoga čemu si posvetio sav život,
i da pogrbljen, sa dotrajalim alatom opet novo stvaraš,

ako možeš da prisiliš svoje srce, nerve i tetive,
da te služe dugo, iako si ih nemilice trošio,
i da izdržiš kada nema nišega više u tebi sem volje koja ti dovikuje- ISTRAJ

Ako možeš da razgovaraš sa nižima od sebe
i ne istakneš svoju superiornost,
ili da u društvu sa višima od sebe sačuvaš svoje dostojanstvo,

Ako ni prijatelj, ni neprijatelj ne mogu da te uvrede,
Ako te svi cene, ali ne previše,
Ako možeš da ispuniš jedan minut sadržajem koji traje šezdeset sekundi,

tvoja je zemlja i sve što je na njoj,
i iznad svega
bićeš ČOVEK, SINE MOJ.

 

[Vedrana]

Tužne su tvoje pronicljive oči. Ispituju dušu moju kao mesec kada bi hteo da pronikne more.
Razgolitio sam svoj život pred očima tvojim od kraja do kraja, i ništa nisam sakrio ni zadržao. Zato me ne poznaješ.
Da je dragi kamen, mogao bih ga razbiti u stotinu zrnaca i nanizati ogrlicu tebi oko vrata.
Da je cvet, svež i malen i sladak, otkinuo bih ga sa peteljke i udenuo tebi u kosu.
Ali to je srce moje, dragana. Gde su obale njegove, a gde njegovo dno?
Ne poznaješ međe toga kraljevstva i ipak si njegova kraljica.
Da je samo trenutak radosti, on bi procvetao u laki osmejak, i ti bi ga mogla videti i čitati u trenutku.
Da je samo bol, on bi se rastopio u sjajne suze, u kojima bi se ogledala njegova najdublja tajna, tajna bez reči.
Ali to je ljubav, dragana moja.
Njena radost i bol bez granica, beskrajne su njene želje i njeno bogatstvo.
Ona ti je bliska kao život, pa ipak je ne možeš nikada potpuno poznati.
Ti si večernji oblak koji bludi nebom mojih snova.
* * * * * *
Čežnjama ljubavi svoje dajem ti boju i oblik.
Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim beskonačnim snovima!
Tvoja su stopala ružičasto rumena od ognja mog čežnjivog srca, ti koja žnješ moje večernje pesme!
Tvoje su usne gorkoslatke od ukusa vina mojih patnji.
Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim usamljenim snovima!
Senkom svoje strasti zacrnio sam oči tvoje, stalna gošćo u dubinama moga pogleda.
Vezao sam te, dragana, i uhvatio u mrežu svoje svirke.
Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim besmrtnim snovima!
---------------------------------------Tagore - Gradinar
-----------------------------------------------------------------------------
Ljubav je vatra
Ona sagori svakoga
Ona razobliči svakoga
Ona je opravdanje sveta
za njegovu nakaznost
------------Leonard Cohen

Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:
Izgubljena sreća još uvek je sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća.
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.
Taj eho kog jedva čujes iz daljine.
To je još ona zbori u tebi duboko-

U samotne noći, kad žalosne šume
Reke pune zvezda, gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša sluti, čuje, i razume....
............................Jovan Dučić

naravno
Trag

Želim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.
Da poneseš od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag...
puteva zasutih lišćem svelim
sa jablanova.
...........Miloš Crnjanski

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje
objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je zbog reci koje peku grlo
volim je usima
treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde
zbog ljudi koji bez cela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaza javnih parkova
budim je zbog ove nase planete koja ce mozda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo nije bilo vise veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me trazi i vidi da me nema
ta zena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavsi suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer ce se probuditi drukcija i nova
uzalud je budim
jer njena usta nece moci da joj kazu
uzalud je budim
ti znas voda protice ali ne kaze nista
uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu necije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen.
....................................Branko Miljkovic

 

[Vedrana]

TI SI MOJA IPAK

Ti si cesta slika moje zalosne ljubavi
Ti si moja samoca u kojoj smo prisutni oboje
Ti si moja Sinagoga ogradjena zicom
Ti si moja narocito u ovo doba pogotovu sada
Ti si moj razgovor koji se u pocetku odnosio
na nešto drugo
Ti si moj Pablo Pikaso i njegova ljubav prema
napojamnom
Ti si moja igra koja pocinje kamencicima
Ti si moja Sahara sa jednim cvetom pa cak i
bez njega
Ti si moja devojka o kojoj ti nisam govorio
Ti si moj plemic koji je nekada živeo na
Kavkazu neki Vsvold
Ti si mojih nekoliko godina od one noci
Ti si moja žena - ponocni voz sa jednim
putnikom
Zelezara u kamenom dobu - ti maja ruskaja
zemlja
Jedina žena koju menjam svakog dana
I pravi smisao toliko hvaljenih sloboda
Ti si moj heroj koji se postideo i ipak
pocinio izdajstvo
Ti si moja ljubav slavnih ljudi
Ti si moja junacka ljubavkoju sam vec rekao
Ti si moja obecanja koja nikada nisu ništa
znacila
Ti si moja ljubav iako sam bez nje kao sto je
poznato
Ti si moja ipak
Tako je bilo oduvek i uzalud sam se bunio i
sramotio oboje
Ti si jedna stvar koju je volela jedna žena
Ti si jedna žena koliko i svaka druga
Ti si moja uprkos poznatim istinama
To su bedni podaci kojima raspolazem
To su sva dela moje izvitoperene ljubavi
To sam sve mogao lepse reci ali nema razloga
Ionako samo nagadjam i pretpostavljam
Ti si moja bolest bolescu izlecena
Ti si moje dete ti ništa ne razumes
I ja doslovno moram reci da te volim.

Matija Beckovic


I josh...jedna.... /me se raznezila

ODAKLE MENI

Odakle meni u dzepu vetar
Koji je mrsio tvoju kosu
Nekoliko kamencica
Koje si bacala iza sebe
Govoreci da ces tako lakse naci
U povratku put do kuce
A vrapci ih nece pojesti

Odakle meni mali komad papira
Na kome si napisala
Volim te
I tvoja slika
Iz vremena kada si volela da gledas
Kako opada lisce
Kada si volela da gazis po njemu

Odakle meni u kutiji od sibica
Malo peska sa zamka
Koji si sama sagradila
I u kome sam te Princezo
Poljupcem probudio iz sna

Odakle meni snovi puni tvojih reci
I gomile recenica
Koje ti pricas samo meni

Odakle meni to da nikada ne kasnim
Na sastanke sa tobom
Jer ti uvek dolazis ranije
Odakle meni glupa navika
Da ti nikada ne kazem
Ja te volim
Samo zbog toga sto znam da znas
A meni je tesko da te reci izgovorim

Odakle meni devojka
Koja se osmehne uvek kada me vidi
I kaze mi samo jedno cao
Koje znaci i volim te
I drago mi je sto si tu
I poljubi me
I budi blizu mene
I lepo je sto si bas ti moj
Odakle meni sanjalica
Odakle meni neko ko ne ume da svira
Ali ciji je svaki pokret
Cija je svaka rec pesma
Odakle meni ti?


M. Marinovic

 

[Vedrana]

Vasko Popa
Ruse se stubovi koji nebo drze
klupa sa nama polako u prazno propada,
zar da dovek camimo u kamenom cutanju
kroz oci, kroz celo reci ce nam proklijati,
razbezali se dani
Zar da dovek cekamo sunce
da nam se kroz rebra zazuti,
slusamo kako nam srca u grlu mrtvih stubova lupaju,
istrcali smo iz grudi
*
Vasko Popa
Nas dan je zelena jabuka na dvoje presecena
gledam te, ti me ne vidis
izmedju nas je slepo sunce
Na stepenicama zagrljaj nas rastrgnut,
zoves me, ja te ne cujem
izmedju nas je gluvi vazduh
Po izlozima usne moje traze tvoj osmeh,
na raskrsnici poljubac nas pregazen
Ruku sam ti dao, ti je ne osecas
praznina te je zagrlila
Po trgovima suza moja trazi tvoje oci,
uvece se dan moj mrtav
s mrtvim danom tvojim sastane
Samo u snu istim predelima hodamo
*
Vasko Popa
(moja omiljena )
Idem od jedne ruke do druge
Gde si
Zagrlio bih te, grlim tvoju odsutnost
Poljubio bih ti glas, cujem smeh daljina
Usne mi lice rastrgle
Iz presahlih dlanova blistava mi se pojavi
Hteo bih da te vidim pa oci zaklapam
Idem od jedne slepoocnice do druge
Gde si
*
Desanka Maksimovic
Strah
Plasim se kad pomislim
da ce doci poslednja nedelja naseg drugovanja.
Znam, bice prolece i sunca zar,
i s bolom ostavicemo na dar
jedno drugom slatka dugovanja.
Znam, cvetace rumeno dani
poslednje nedelje naseg drugovanja.
Mirno cemo se pozdraviti;
a nikada necemo ozdraviti
od cudesnog tugovanja:
Sto tih dana da ugledamo ticu srebrnih krila
i sumu u suncu celu;
sto tada bas da nam oci sretnu
onu krunicu cventu radosnu i belu, belu.
*
Desanka Maksimovic
Opomena
Cuj, reci cu ti svoju tajnu:
Ne ostavljaj me nikad samu kad neko svira.
Mogu mi se uciniti duboke i meke
oci neke, sasvim obicne.
Moze mi se uciniti da tonem u zvuke,
pa cu ruke svakom pruziti.
Moze mi se uciniti lepo i slatko
voleti kratko, za jedan dan.
Ili mogu kom reci o tome casu cudesno sjajnu,
predragu mi tajnu: koliko te volim.
O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Ucini mi se: negde u sumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke cesme.
Ucinice mi se: crn leptir jedan
po teskoj vodi krilom sara
sto nekad neko reci mi ne sme.
Ucinice mi se: negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
krvavog srca u ranu dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.

 

[Vedrana]

Potonulo

Neki glas, miris neki i jedna lepa zvezda ne
mogu, noćas, da dignu iz moje dubine sve što je
bilo.
Ovo mora da su mi popucali svi konci, lepi
konci, tanani, što vezahu mene za moje Juče.
Ne drže konci. U dubini svojoj osećam tegobu
mrtvog Lane i žalost zaborava.
Od svih ružnih noći, ovo mi dođe noć, kad
zaboravih značenje svega.
Pa ipak mutno slutim, da sve to ima drage i tužne
veze sa onim, što je potonulo.

Andrić

 

[Vedrana]

Trenutak samo

Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više.

Bio bih gluplji nego što bejah, zaista
vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.

Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,
više sutona posmatrao, na više planina popeo,
više reka preplivao.

Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao,
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih a manje izmišljenih problema.

Ja sam bio od onih što je razumno i plodno
proživeo svaki minut svoga života: imao sam,
jasno, i časaka radosti.

Ali kad bih mogao nazad da se vratim,
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,
od trenova samo; nemoj propuštati sada.

Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli bez
toplomera, termofora,
kišobrana i padobrana;
kad bih opet mogao da živim,
lakši bih putovao.

Kada bih ponovo mogao da živim,
s proleća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao i sa više dece igrao,
kad bih život ponovo pred sobom imao.

Ali, vidite, imam 85 godina, i znam
Da umirem.


Horhe Luis Borhes

 

[Vedrana]

Slovo o ljubavi

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge-
i osetimo se nesrećni i krivi.


Desanka Maksimovic

 

[Vedrana]

Blaze Koneski

MAJSKA NOC

Svu noc je sanjam. Budim se povremeno tek koliko da
osetim da je zapravo nema, da je realnost nemilosrdno
prosta i jasna. Nezasticeno je moje srce u ovakvoj noci,
razgoljeno za patnju. U snu ja s njom razgovaram,
prilazim joj, ne mogu da savladam prokletu granicu
izmedju nas - budim se - i osecam neizmernu tugu -
tesko mi se svila na levoj strani grudi. Ovo je majska,
kisna noc. Sada se cuje glas ptice iz baste. Poput suza
kaplje ta pesma. Sapucem njeno ime, sam iznenadjen
koliko sam zanesen. Ali me samo uzasna, potpuna
samoca svojim bestelesnim dlanom dodiruje ove noci.
-------------------------------------------------------------
Rajner Marija Rilke

LJUBAVNA PESMA

Kako da dusu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako, mimo tebe, njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih je sklonio na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki izgubljeni kut, u kom
nece je tvoje njihati dubine.
Al' , ipak, sve sto dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?
I koji ovo svirac drzi nas?
O, pesmo slatka.
---------------------------------------------------------------

Sofija De Melo Brejner Anderson

STRASNO JE VOLETI TE

Strasno je voleti te na mestu tako krhkom
kao sto je svet.
Mucno je voleti te u tom kraju
punom nesavrsenstva
Gde nas sve lomi i usutkuje
Gde nas sve vara i rastavlja.

 

[Vedrana]

Gledam te. Ti si, a nisi.
Ruke su tvoje. A nisu.
Bar mi pismo napisi
da vidim po rukopisu.

Gledam te. Sneg na kosi.
I korak isti. Drag.
I vetar pahulje nosi
i zamece ti trag.

Gledam te. A sneg sipa.
I sve te vise znam.
U sobi mirise lipa.
Ponoc je. Opet sam.

- Pero Zubac -

 

[Vedrana]

Noc me ta u mladosti stize,
Pa mi u srcu spava da ne ozebe!
Videste li pseto koje covek tera od sebe,
A ono mu i dalje ruke lize?

Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje.
Kada se osamim zaogrne me ogrtacem snova.
I mada mi davno rece sve,
Uvek je za me nova.

Danima se koljemo kao hijene
I jedno u drugom vidimo kugu,
A opet.. izvan te kobne zene
U mojoj dusi nema mesta za drugu.

Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo,
I vec sam od toga kao mesec zut,
Pa se opet neobjasnjivo sastanemo
Da zajedno produžimo put.

Ne znam vise da li je to ljubav,
Ili zagonentni culni mrak;
Znam samo da bih se bez nje razbio kao splav
O recni brzak.

(Njemu)

 

[Vedrana]

Želja

Želim da sam s tobom stopljena u ćutnji,
rasplamsalom dahu il' podnevnoj šetnji...
Probuđena želja talasa u slutnji
koja se kroz nemir iscrta u pretnji.

Šta ako je sve to samo igra čula,
samo treptaj rose, kratki ples leptira...?
Ako s prvim daškom vetrometnih frula
sve ovo u nama počne da se spira...

Zagledam u sebe, tražim tvoje oči,
i plaši me pogled s tim osmehom smelim.
Obojena slutnjom strahujem da kročim
i ne mogu ništa osim da te želim...

Dragana Konstantinovic

 

[Vedrana]

Srcu koje volim

Dodirni me,
Bilo gdje i bilo kad.
Dodirni me samo,
I bilo što mi tada,
U trenutku istine uradi.
Ništa mi ne uskrati.

Pogriješiti sigurno nećeš,
Jer sam ti spremna, za uzvrat,
Čitavu sebe zauvijek dati.

Ako mi dodirneš srcem srce,
Molim te, cijelu me onda pozlati.

( dahlia )

 

[Vedrana]

Ko sam ? Sta sam ?

Ko sam?
Sta sam?

Ja sam samo sanjar,
ciji pogled gasnde u magli i memli,
zivio sam usput,ko da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici ,dete,
zato sto sam mnoge ljubio,boleciv,
zato usput,ko sto palim cigarete,
govorim i sapcem zaljubljene reci.

"Draga moja","mila","znaj,doveka"
a u dusi vazda ista pustos zraci;
ako dirnes strast u covekovu bicu
istine,bez sumnje,nikad neces naci.

Zato moja dusa ne zna sto je jeza
odbijenih zelja ,neshvacene tuge.
Ti si ,moja gipka,lakonoga brezo,
stvorena za mene i za mnoge druge.

Ali ako trazec neku srodnu dusu,
vezan protiv zelje,utonem u seti,
nikad necu da te ljubomorom gusim,
nikad necu tebe grditi ni kleti.

Ko sam?
Sta sam?
Ja sam samo sanjar,
ciji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji.


(Sergej Jesenjin)

 

[Vedrana]

Dragutin Tadijanovic - Zaljubljena devojcica

Sad je vrijeme kad on prolazi
ispod njenih prozora:
Ona vec stoji skrita iza zastora
(da je on izvana na spazi).

Bezbrizan, dok ide pored prozora,
I ne sluti da za zidom udara
Zaljubljeno srce.. samo za njega.

________________________________

Nisi uspeo skriti
Oka
Drhtaj.
Nebo u njemu
Ostalo je vedro.
Za mene.

_________________________________

Izet Sarajlic - Na sve spremna budi

Na sve spremna budi. U noci nekoj
kao devojcici pricacu ti bajke i skaske.
Drugi put cu zazeleti da odem daleko, daleko.
Do Aljaske.
Nekad jednostavno necu ti doci
i na stolu uzalud cekace me tvoje ruke i caj.
U drustvu s brezama setacu u noci,
a ti ces misliti da je zauvek prosao nas maj.
Na sve spremna budi, na smeh i na suze.
U zivotima nasim mozda tek prvi cin je gotov.
Da bih bio muzej, ako zelis da budem taj muzej,
prethodno moram da budem Ljermontov.
Prethodno moram da napisem stotine ovakvih
redaka.
Jer u stihu nista se drugo i ne desava sem ljubavi
i vere.
Tako je bilo u doba predaka.
Tako ce biti i hiljadu godina posle nase,
posle tvoje i moje ere.
Pa ipak, na sve spremna budi
jer zajedno nam je
i da cekamo i da spavamo.
Da strahujemo za sunce, za srne, za snove.
Preostaje nam jos toliko toga a u nasim glavama,
nazalost, mesta nije samo za stihove.
Nekad mozda necu ni primetiti bore na tvom licu,
ni bele epolete snega na tvojim ramenima kad
udjes s ulice.
Nekad tvojim kcerkama zaboravicu da ispricam
Snezanu i Crvenkapicu.
I cetiri zida nase sobe ucinice ti se kao cetiri
beznadezna zida tamnice.
Ponekad pomislices da odumirem, kao drzava.
Ni Danton, ni Goran, ni Kosevoj Oljeg.
I to ja, koga si za besmrtnog drzala,
za najboljeg.
Na sve spremna budi, na psovke i na madrigale,
na suze i na pisma sto preklinju i prete,
ali ruke koje su mi se jednom predale
te ruke su svete!

_________________________________________

Arsen Dedic - To moze samo zena koja ljubi

To moze samo zena koja ljubi
traziti malo, poklanjati sve.
Dani su teski, zagrljaju grubi
a ona ko nekad vjeruje u sne.

Vjerna i tiha zna jos da ceka
kada i ne misle na nju.
Prolaze dani, ne vraca se rijeka,
a ona jos uvijek stoji tu.

To moze samo zena koja ljubi
pruzati njeznost i zivjeti bez nje.

______________________________

Dragana Konstantinovic - Tebi, ljubavi

1.

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretocim
ovaj moj iskricav sjaj
koji kroz osmeh zazivi
kad ti se spomene ime...
Da ti stocim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi pocetke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemusto vreme
kad noc smenjuje dan...

I vec mi sve nade streme
put tog tananog zracka
koji se niotkud razli
u niti zute boje...
I osmeh puce u meni
poput zrelog maslacka
i ode nosen necim
da ti oblije san...


2.

Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne ceznje
i neznosti i topline...
Da se duz zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da tece...
Da obavijem ti sve bi'
najculnije dubine...

Prizivam bledo vece
protkano zutim sjajem.
Da li je ovo vec bilo
ili ce sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi tece
i ja bih samo da dajem
dok se juce kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stici do tebe?
Ne sumnjam vise ni trena.
U meni ceznje ima
da porusi sve planine.
U meni neznost snena
jaca od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti saraju sne:
hoce li zaista moci
da ti prenesu sve...?


3.

Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim zudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Negde u odbljesku zlata
moj dah se mesa s tvojim.
Kroz neke zuckaste niti
osecam tvoju kosu.
Dok modro, kasno vece
tvoje mi telo krije,
pocinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam sto iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi vise bitno
da li sam ja jos ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog vecnog trenutka...

Moj pozar obojen zutim...
Znam da do tebe stize...
jer s tvojim plamenom sluti,
zasto mi nisi blize...?


4.

Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i zudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
sto se treperi i smeje,
i cini od zajednistva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo sto saljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono sto imam
do cega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...

Jer:
koliko god da ti dam,
jos toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je jos scvalo...
koliki god bio zuti sjaj,
jos veca postoji plima...

I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo...
_________________

 

[Vedrana]

Voleo sam vas; moja ljubav stara
Jos uvek, mozda, spi u srcu mome.
Al' zasto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad zalostiti vas njome.

Voleo sam vas nemo, beznadezno,
Pun strpnje i pun ljubomorne boli,
Voleo sam vas iskreno i nezno;
Nek' Bog da, tako drugi da vas voli.

Puskin

 

[Vedrana]

Odgovor

Pobrala sam spokojno reci tvoje plahe
i pune nekakvog bola,
jer znam, neces otici u monahe,
kao sto zbog neceg kaza.
O, veruj mi, bice i drugih staza
kojima ces pobeci od mene ti.

Pomisli samo kako mene nije ni bilo;
kako sam ja samu sebe izumela
samo da bi me ti voleo,
samo da bih umela
biti san tvoj o meni,
tvoj san koji me je gorko boleo.

Ili poveruj jednog dana
kako mi dusa smeta
da imam duse,
kako mi srce smeta
da te volim celim srca toplim dnom.
Pomisli kako sam ja stkana
od nadopunjavanja zivota snom.

Pomisli sve sto ti je uteha.
Poveruj kako sam ja kriva
sto u meni jos pre rodjenja,
pre detinjstva i pre mladosti
gori bolna i ziva
strast da svoje i tudje radosti
pretvaram u bol.

Ili pomisli, da je i moglo biti
sve za cim tvoja pesma zali,
bilo bi tek za dah casa,
pa vecnost celu opet ne bi znali
jedno o drugom;
unepovrat i nista ipak bi moralo
sve da utalasa.

Pomisli, izgubicemo se u noc
kao pesme tvoje odjek tuzni
u moj kraj;
i znaj, i san i covek
i bol i sreca prolazna da je;
i da nista nema toliku moc
da vecno traje.

Ili, kada gorku ovu
od mene dobijes vest,
pomisli da je isti ceo svet,
i bolnu o meni svest
uzberi kao otrovan cvet
i baci je na drum.

I pomisli ponovo
kako mene nije ni bilo,
kako sam ja samu sebe izumela
samo da bi me ti voleo,
samo da bih umela
biti san tvoj o meni,
tvoj san koji me je gorko boleo.

_____________________________

Predosecanje


Poznala sam te kad sneg se topi
topi,i duva vetar mlak
blizina proleca dusu mi opi,
opi, pa zudno udisah zrak.
S neznoscu gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom,
i znadoh da ces biti mi drag
drag u zivotu celom.
Poznala sam te u zvonak dan
dan pijan,svez i mek.
cinja mi se vec davno znan,
znan kad te poznadoh tek

S neznoscu gledah stopa ti trag
trag na snegu belom
i znadoh da ces biti mi drag
drag u zivotu celom

Poznala sam te kad kopni led
led,dok se budi proletnji dah
kad dan je cas rumen,cas setan, bled,
kad sretno se i tuzno u isti mah.

S neznoscu gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom
i znadoh da ces biti mi drag,
drag u zivotu celom.


Desanka Maksimovic