Muskarci u suknjama

[saska]

Мало је познато да су Енглези Шкотланђанима подметнули килт​

илт, обавезни вунени део шкотске „народне” ношње древног тартан дезена, без кога данас тешко да уопште можемо и да замислимо шкотског брђанина, у ствари је измишљени стереотип, који током већег дела историје никакве везе није имао с гајдашима, а још мање са Шкотланђанима.
Шкоти брђани, пореклом избеглице из Ирске, који су око 375. године почели да насељавају брда у северном делу данашњег британског острва, потиснувши Пикте, народ по претпоставци такође келтског порекла који је пре њих ту живео вековима, досељавали су се углавном обучени у леине, тадашњу ирску народну ношњу, обавезно бојену у жуто.

Све до 16. века леине је била безоблична ланена кошуља стегнута у струку и обмотана са око 7 јарди платна (1 јард = 0,914 метра) на начин како су тада носили Ирци и многи други европски народи и никада није била прављена од вуне или од карираног материјала. Жута боја добијана је из људске или животињске мокраће, а упркос каснијој појави и коришћењу шафрана, нијансирање и фиксирање боје и даље је вршено потапањем у кофу с овом излучевином која је после дужег стајања добијала веома непријатан мирис. Леине је највише подсећао на краћу античку тогу или кратки индијски сари и завршавао се на коленима. Испод леинеа неретко су ношене једноставне, такође жуте панталоне од истог материјала.


Опаши се!

Да ли из практичних или неких других, нама непознатих, разлога које можемо само да наслућујемо, оно што Шкотланђани данас зову килт и за шта већина људи мисли да је древни и оригинални шкотски производ, измислио је Енглез Томас Ролинсон 1725. године. Овај рани енглески индустријалац и власник челичане у којој су већином радили шкотски брђани, брзо је схватио да машине и отворени пламен железаре никако не иду с „античким” и за ту сврху непрактичним леинеом, па је после немалог броја несрећа које су се дешавале у његовој железари, дохватио маказе и једноставно одсекао део леинеа, оставивши запрепашћене Шкотланђане – у сукњицама!
Страх од сиротиње и губитка тешко стеченог радног места, као и пример газде Томаса који је први обукао и почео да носи ову „мушку” сукњу, убрзо је победио срамоту, па су се шкотски радници на крају ипак „помирили са судбином” и наставили да, високо подигнуте главе, стоички подносе своје сукњице и неслане шале суграђана, неретко песницама бранећи част и „мушкост”!
Зашто цењени енглески џентлмен Томас Ролинсон за своје шкотске раднике није измислио неки практичнији и „више мушки” одевни предмет, ником ни до дана данашњег није јасно.
Реч килт која се данас користи за мушку сукњицу која се носи до висине колена, преузета је од Скандинаваца и потиче од глагола „to kilt” што би значило опасати се, односно огрнути се око тела, а општу забуну око обичаја оваквог одевања намерно су унела двојица превараната из 19. века, браћа Ален, рођена у Велсу током последње декаде 18. века.

 

[saska]

Џон Картер Ален и Чарлс Менинг Ален, све док и у томе нису били раскринкани, представљали су се као потомци принца Чарлса Стјуарта званог Лепи. С поносом су истицали да су своје порекло „открили” још давне 1811. године, па су током „деловања” употребљавали звучна имена попут Џон Собјески Стјуарт и Чарлс Едвард Стјуарт. На попису становништва из 1871. године, као место рођења навели су, ни мање ни више, него Версај.
После селидбе у Шкотску браћа Алан нису више користили презиме Стјуарт, а своје право презиме Ален променили су у Алан да би звучало што више „шкотски”. Потом су га променили у Хелеј Алан, а онда још једном само у Хелеј, јер је њихов отац Џон Картер Ален по свему судећи водио некакво даље порекло од породице Хелеј, те на основу тога тврдио да потиче директно од ерла од Ерола.
Џон и Чарлс Ален (Стјуарт, Алан, Хелеј) писци су и чувене књиге „Ношња кланова” која је, по њиховим речима, била написана на основу „староставног” списа „Vestiarium Scoticum” (вестиаријум скотикум – шкотска одећа) а који су, како су говорили, поседовали управо и једино они. Невоља је била у томе што поменути спис нико никада, осим њих двојице наравно, није видео.

Пре него што су браћа Ален „лансирали” ову измишљотину, нису постојале било какве „карактеристичне боје” или „народне ношње” шкотских братстава односно кланова. Радило се о безочној превари од које су корист имале једино поменуте варалице и, наравно, шкотска текстилна индустрија која је почела да добија огромне поруџбине, што припадника бројних чланова појединих шкотских кланова, што људи жељних да се поистовете с „народним” обичајима и чувеним шкотским породицама. Многима су се у прошлости прелепе комбинације боја тартан тканина једноставно допале, а сведоци смо да се и дан-данас тартан радо носи на свим континентима.
Питање је како је и зашто било могуће да измишљена књига двојице најобичнијих велшких превараната доживи судбину једног од првих и највећих бестселера на тлу тадашње Велике Британије и постане својеврстан етнографски „буквар” модерних Шкотланђана.
Одговор је једноставан – код многих окупираних европских народа крај 18. и почетак 19. века било је раздобље народног препорода, буђења националног романтизма и позивања на сопствене вредности и баштину.
Наравно да ни Шкотланђани на то нису били имуни. Национално потлачени и окупирани, у недостатку „правих” народних јунака, посегли су за полуизмишљенима и помало „дотерали” чињенице, тако да су, поред осталих, и одметника сумњивих мотива Вилијама Волиса прогласили за „Храбро срце”, хероја и генијалног војсковођу. Ту су, у поређењу с Енглезима, ипак били у извесној предности јер су енглески главни „национални и историјски” ликови, чувени краљ Артур и још чувенији Робин Худ, били потпуно измишљене личности.
Захвални Шкотланђани су 1814. године Вилијаму Волису у Мелроузу подигли и први споменик и назвали га „Мач у камену”. Исклесали су фигуру онако како су га они тада замишљали, приказавши га с мачем, штитом и, наравно, у килту. Сироти Вилијам Волис сигурно се и дан-данас „преврће у гробу” јер су га сународници, у најбољој намери, овековечили у сукњици коју он, извесно, никада није носио!
Био је то тек први од многих сличних споменика подигнутих широм Шкотске који је, идеализујући шкотског „обичног” човека и сељака, национално опијена шкотска властела подигла из чистог ината мрским окупаторима Енглезима, због којих су, нажалост, такође из ината, с поносом почели да носе и своје „оригиналне, народне, шкотске” шарене сукњице.http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/muskarci-u-suknjama

Свечана шкотска народна ношња