Momo Kapor

Boki

Suspendovan nalog
17891_momo-blic-dzenat-drekovic_f.jpg
Momčilo Momo Kapor​
8.april 1937. Sarajevo - 3.mart 2010. Beograd​
srpski slikar, književnik, novinar​
član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske​
Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora. Njegov otac Gojko Kapor radio je kao finansijiski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momina majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Mome, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd.​
Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana venčali su se 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor 1968. O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“.​
kapor.jpg
Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe 1978, Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011, 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. 1992. godine izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Mome Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti 2008, The Magic of Belgrade 2008. Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge.​
Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.​
Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276. i 277. ovako opisuje detinjstvo i mladost Mome Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momina majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedecu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijahalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“.​
momokapor.jpg
Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Mome Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Momu su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Momu je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.​
Njegov stric je bio Čedo Kapor.​
Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.​
Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske od 1996. godine.​
Umro je u Beogradu 3. marta 2010. godine na Vojno-medicinskoj akademiji. Sahranjen je u Aleji velikana u Beogradu.​
Njegove kćerke Ana i Jelena Kapor osnovale su Fond „Momo Kapor“ juna 2010. godine.​
U organizaciji Učiteljskog Fakulteta iz Beograda i uz podršku Fonda Momo Kapor održan je prvi naučni skup u Beogradu posvećen delu Mome Kapora, na temu „Književno delo Mome Kapora u kontekstu srpske (omladinske) književnosti“. Prvi deo skupa održan je u Beogradu 20. maja 2011. a drugi deo 24. maja u Rezidenciji Ambasade Republike Srbije u Rimu.​
Zbornik radova sa ovog skupa, pod naslovom „Pripovedač urbane melanholije, Književno delo Mome Kapora“ izdat je maja 2012. kao treća knjiga edicije „Poetika srpske književnosti za decu i mlade“. U okviru zbornika objavljeni su radovi Aleksandra Jovanovića, Ivana Negrišorca, Marka Nedića, Dragana Hamovića, Valentine Hamović, Zorane Opačić, Slađane Jaćimović, Jovana Ljuštanovića, Milana Aleksića, Milice Radović Tešić, Aleksandra Milanovića, Petra Pijanovića, Ljiljane Ž. Pešikan Ljuštanović, Milivoja Mlađenovića, Slobodana Vladušića, Perside Lazarević di Đakomo, Svetlane Šeatović Dimitrijević, Aleksandre Ugrenović, Zorice Turjačanin, Svetozara Koljevića, Vladimira Kecmanovića. Biografiju priredila Valerija Janićijević, a bibliografiju Zdravka Radulović.​
Knjiga je predstavljena 29. maja 2012. u maloj sali Zadužbine Ilije M. Kolarca. Tom prilikom o delu Mome Kapora govorili su predsednik Matice srpske dr Ivan Negrišorac, dr Aleksandar Jovanović, dr Petar Pijanović i Ana Kapor, u ime Fonda Momo Kapor.​
momo-kapor.jpg
Supruga slavnog umetnika, Ljiljana Kapor, osnovala je Zadužbinu „Momčilo Momo Kapor“ u novembru 2010. godine i ustanovila godišnju nagradu iz oblasti književnosti i likovne umetnosti koja nosi njegovo ime, kao i festival „Momin krug“ koji će se tradicionalno održavati svake godine početkom septembra. Zadužbinom upravlja Upravni odbor koji čini 12 članova, čiji je predsednik Matija Bećković. Osnivanje nije tek puko negovanje uspomene na Momu Kapora, koji je svojim umetničkim darom, slikarskim i književnim, predstavljao jedinstven spoj dva talenta koja su ga činila tako posebnim. Tragom te suštine ustanovljena je godišnja nagrada koja nosi njegovo ime. Cilj Zadužbine je i da podrži umetnike koji će u današnjem vremenu biti pojava kakva je šezdesetih godina prošlog veka bio Momo Kapor i kakav je ostao do kraja života. Trajni beleg u umetnosti Mome Kapora jeste njegova suštinska, umetnička pripadnost „velikom svetu“ i njegova emotivna pripadnost narodu iz kojeg je potekao. U tom pogledu, kao malo ko, Momo je svojim slikama i svojim knjigama premrežio svet. Iz tog razloga, kao logičan cilj Zadužbine nameće se i razmena u oblasti kulture i umetnosti i povezivanje sa srodnim kulturnim institucijama iz celog sveta. Osnivanje festivala „Momin krug“ upravo je u skladu sa ovim ciljem Zadužbine. Pored ova dva tradicionalna događaja, Zadužbina „Momo Kapor“ je u toku prve godine svog postojanja organizovala promociju knjige „Legenda Kapor“ u Klubu književnika i organizovala veliku izložbu ulja na platnu pod nazivom „Beogradske priče“ u Domu Vojske Srbije u saradnji sa Medija centrom „Odbrana“. Za organizaciju ove izložbe Zadužbina je početkom 2012. godine dobila priznanje Ministarstva odbrane Republike Srbije.​
Nagrada „Momo Kapor“ je godišnje priznanje koje dodeljuje Zadužbina „Momčilo Momo Kapor“ čiji je osnivač supruga Mome Kapora, Ljiljana Kapor. Nagrada se dodeljuje naizmenično za doprinose u književnosti i likovnoj umetnosti, na dan rođenja Mome Kapora, 8. aprila, u Svečanoj sali Skupštine grada Beograda koju dobitniku uručuje predsednik Upravnog odbora Zadužbine, Matija Bećković. Nagrada je prvi put dodeljena 2011. godine za književnost svetski priznatom umetniku Emiru Kusturici za roman „Smrt je neprovjerena glasina“. Drugi dobitnik nagrade je slikar Vladimir Dunjić za celokupno likovno stvaralaštvo.​
Prvi festival „Momin krug“ održan je u petak, 9. septembra 2011., kod spomenika Dafne, na Adi Ciganliji u Beogradu. Festival je otvorio dokumentarni film "Njujork, grad po meri čoveka“ koji je jedan od poslednjih video zapisa poznatog Beograđanina. Na festivalu su održane predstave „Zoe“, zatim „Ben“ po tekstu dramaturga Beke Savić, a prema motivima bajke „Sanja“, kabare „Halo, Beograd“ koji je priredila Rada Đuričin i koncert „Miško Plavi trio“. U planu je da ovaj kulturni događaj, koji je u tesnoj vezi s umetničkim stvaralaštvom Kapora, narednih godina postane višednevan i tradicionalan.​
135141_spomenik-moma-kapor-013-foto-n-markovic_hf.jpg
Na inicijativu Gradonačelnika Beograda, Dragana Đilasa, a po idejnom rešenju Ljiljane Kapor, 18. aprila 2011. godine, na Adi Ciganliji je otkriveno spomen-obeležje u čast Mome Kapora, 4,5 m visoka skulptura „Dafne“.​
Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS:​
Beleške jedne Ane, 1972.​
Foliranti, 1975.​
Provincijalac, 1976.​
Ada, 1977.​
Lanjski snegovi, 1977.​
Hej, nisam ti to pričala, 1978.​
Zoe, 1978.​
Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979.​
101 priča, 1980.​
Una: ljubavni roman, 1981.​
Onda, 1982.​
Sentimentalno vaspitanje, 1983.​
Knjiga žalbi, 1984.​
011-Istok-Zapad, 1990.​
Halo, Beograd, 1990.​
Dama skitnica i off priče, 1992.​
Zelena čoja Montenegra, 1992.​
Blokada 011, 1992.​
100 nedelja blokade, 1994.​
Lero – kralj leptira, 1995.​
Poslednji let za Sarajevo, 1995.​
Hronika izgubljenog grada, 1996.​
Od sedam do tri, 1996.​
Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997.​
Najbolje godine i druge priče, 1997.​
Uspomene jednog crtača, 1998.​
Ivana, 2001.​
Legenda o Taboru, 2002.​
Sanja, 2003.​
Čuvar adrese, 2003.​
Konte, 2003.​
Lep dan za umiranje, 2004.​
Dosije Šlomović, 2004.​
Ljubavne priče, 2004.​
Samac, 2004.​
Eldorado, 2005.​
Putopis kroz biografiju, 2006.​
A Guide to the Serbian Mentality, 2006.​
Dragi naši, 2007.​
Ispovesti, 2008.​
The Magic of Belgrade, 2008.​
Kako postati pisac, 2010.​
Nagrade​
„Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992.godine​
Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine​
Nagrada „Biblios“ Matična bibliokteka „Vlada Aksentijević“, Obrenovac 1994.godine​
„Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine​
„Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001. godine, Novi Sad​
„Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine ,Zrenjanin​
„Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje​
Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine​
Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine​
„Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine​
„Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine​
„Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine​
Izvor: Vikipedija.​
 

Boki

Suspendovan nalog
“Oduvek mi je bio sumnjiv ekstravagantni izgled pojedinih umetnika; duge kose, perčini, brade koje se trude da nadomeste ćelavost, minđuše u ušima i ostalo. Umetnik, koji se zaista, suštinski razlikuje od svog okruženja, obično je toliko ispunjen strahom zbog svoje različitosti da se trudi da bude što manje upadljiv. Nije li Franc Kafka (Franz Kafka), najčudniji od svih pisaca, nosio potpuno neupadljiva crna odela sa plastronom i čak radio kao činovnik osiguravajućeg zavoda, kao i T. S. Eliot (Thomas Stearns Eliot), službenik jedne banke; ko bi u liku Viljema Foknera (William Cuthbert Faulkner), dole na Jugu, u Džefersonu, dok pije pivo s farmerima, mogao da prepozna pisca koji je izveo najveću revoluciju u američkoj modernoj literaturi? Ekstravagantni izgled obično sakriva prosečnost i umetničku nemoć.”​
Momo Kapor, "Uspomene jednog crtača"​
momo-kapor-rasfoto-nenad-milosevic.jpg
"Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno govori šest jezika obično mu savetujem da se zaposli na nekoj hotelskoj recepciji.Tamo čeznu za takvima! Ja, lično, imam velikih muka i sa maternjim. Jedva nadjem reči koje su mi potrebne za sva čuda koja nam se dogadjaju."​
PM1_2_05.jpg
"Sem onog što nosite u glavi i umete rukama, ne posedujete ništa. Nema posedovanja. Igrali smo se neko vreme na Zemlji, trudili se da igra bude fer-plej- i otišli. Mi koji nemamo ništa, umiremo lakše i bez žaljenja. Zamislite kako je teško Rokfeleru da umre, a kako je to lako piljaru sa Čubure. To je moja filozofija života. Nisam sakupljač ni posrednik."​
MomoKaporIntervjuzaPlayboy2.jpg
 

Boki

Suspendovan nalog
Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je deo našeg života, baš kao i okupljanje. Ali nju ne može svako da izdrži! Ona nije za slabe, koji neprestano moraju da budu okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi. I ne može svako iz svoje samoće, poput školjke, oblikovati biser i pokloniti ga drugima. Jer, poznato je: ne pravi svaka školjka biser. Najveći broj njih služi samo za jelo.​
Traži se jedna polovna nedelja,bez vesti o nesrećama i ratovima! Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, izgubljeni, poženjeni, traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav!​
Momo Kapor​
 

Boki

Suspendovan nalog
Izložba Mome Kapora - Uspomene jednog crtača od 5. marta​
thumbnail.php.jpg

Uspomene jednog crtača je naziv izložbe crteža i pastela Mome Kapora koja će biti otvorena u Domu Vojske Srbije 5. marta od 19 časova. Postavka će biti izložena u Velikoj galeriji Doma Vojske i otvorena za posetioce do 10. aprila 2013. godine. Ova izložba je zajednička inicijativa Ministarstva odbrane Republike Srbije i Zadužbine Momo Kapor kojom se obeležava trogodišnjica smrti poznatog umetnika.​
 

jasna949

dežurna ćaskalica
Član
Žao mi što nisam u BG baš zbog takvih dešavanja.... šteta je ne pogledati...
 

jasna949

dežurna ćaskalica
Član
U organizaciji Ministarstva odbrane Republike Srbije i Zadužbine “Momo Kapor” večeras je izložbom crteža i pastela pod nazivom “Uspomene jednog crtača”, kao i kratkim dokumentarcem “Momo uncut”(2012) obeležena trogodišnjica od smrti Mome Kapora.



Velika galerija Dom Vojske bila je mala da primi sve građane koji su hteli da prisustvuju ovom događaju i pogledaju dokumentarac, ali i galeriju slika, na kojoj je bilo predstavljeno 70 crteža i 30 pastela, kao i ilustracija za knjige poema Matije Bećkovića ”Nadkokot” i “Kukavica”.

Samim tim oni su u redu čekali da uđu i vide portrete znamenitih istorijskih ličnost poput Patrijaha Pavla, Vuka Karadzića, Njegoša, Duška Radovića, Dobrice Ćosića, Zuke Džumhura, ali i ade, devojaka, anđela....


više na str:
http://www.24sata.rs/vesti/beograd/vest/obelezena-trogodisnjica-od-smrti-mome-kapora/79106.phtml
 

jasna949

dežurna ćaskalica
Član
Baš mi je drago da sam naletela na ovaj tekst.... samo nije isto pročitati ili biti prisutan....
 

Anchy

Halucogen Mozgolečić
Član
ŠATRO PERA MIKA LAZA - Momo Kapor*

Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno govori šest jezika
obično mu savetujem da se zaposli na nekoj hotelskoj recepciji.
Tamo čeznu za takvima! Ja, lično, imam velikih muka i sa
maternjim. Jedva nadjem reči koje su mi potrebne za sva čuda koja nam se dogadjaju.
> Još u gimnaziji, redovno sam išao na popravne ispite iz
> francuskog, ruskog i srpske gramatike.
> Nikako da uhvatim jedno slobodno popodne i naučim taj engleski!
> Jedna nadobudna dama u nekom otmenom diplomatskom društvu pokusala je da me uvredi:
> "Kako nam to, vi, otkrivate Ameriku u svojim knjigama, a ne znate engleski?"- pitala me je.
> "Gospodjo", kazao sam, "Kolumbo je, takodje, otkrio Ameriku, a
> nije znao ni reči engleskog!"
> Siroti naši prevodioci! Koliko li je tek njima teško kada pokušaju
> da prevedu neprevodivo. Piše mi jedan iz Amerike:
> "U vašoj priči, koju upravo prevodim, postoje neki nejasni izrazi,
> pa vas molim da mi ih objasnite. Pišete da je to koštalo kao
> kajgana svetog Petra. Odakle znate da je sv.Petar jeo omlete?
> Ako je, pak, jeo, koliko je mogla da košta ta kajgana kada je
> toliko skupa? Od koliko jaja? U kojoj valuti je plaćena? Da li bih
> taj izraz mogao da prevedem kao: *St.Peter's scrambled eggs?*
> Kada smo kod jaja, kod vas sam pronašao izraz jaje na oko? Šta je to? *Egg on eye*? Zašto bi neko stavio jaje na oko? Da se
možda, kod vas očna oboljenja ne leče jajima? Unapred zahvalan itd."
Jedan drugi me pita u pismu, šta to znači da je mališan bio
"pljunuti otac"? Ko mu je i zašto ispljuvao tatu? Da li se kod
vas pljuju očevi i kojom prilikom?
Zanima ga, takodje, izraz "buni se k'o Grk u apsu" Zbog šega je taj Grk zatvoren kod nas i zašto je protestovao? I kako je,
uopšte, moguće da nekome "padne sekira u med"? Otkud sekira u medu? Zar se med ne čuva u teglama ili zatvorenim posudama?
Sa izrazom "spava k'o zaklan", imao sam najviše neprilika. Kako prevesti na civilizovani jezik, da neko tako dobro i slatko spava, kao da su ga preklali? Da li smo se kroz istoriju toliko dugo
klali da nam je pokolj več ušao u metaforične snove?
No, najviše pitanja dobio sam u vezi sa poetskom slikom da je
jedan tip "prdnuo u čabar", to jest, čabrirao, što je potpuno
neprevodivo ni na kakav jezik! Mada je i to teško, čovek bi, ipak,
lakše mogao da objasni kakav je neko, koga zovu "mrtvo puvalo"(mrtav a puše), ali kako objasniti tipičan beogradski izraz koji ima toliko skrivenih značenja, a ne znači ništa - landara
pišore! Ili kada je neko pomalo bleskast, pa ga zovu
indi-mindi-saja-paja? Da ne pominjem stari izraz: šatro, Pera, Mika, Laza!
Prevodioce zanima još i to zašto su za nas toliko udaljena baš
španska sela (To su za mene španska sela), kad ima mnogo
udaljenijih, kao što su, na primer, novozelandska ili peruanska?
Dobro je da se nisu setili da me pitaju šta znači rasturi ga k'o
Bugarin ćurku i zbog čega se neko smeje k'o lud na brašno? Šta
ima smešno u brašnu? Da li kod vas u pekarama rade ludaci?
Ipak lakše mi je da odgovoroim na pitanje o rečima i izrazima nego o stvarima u ovoj zemlji koje ni ja, zaista, ne umem da objasnim.
Ukratko, da se poslužim rečima jedne novokomponovane pesme:
Ne plači mi na kućnome pragu
Da mi vrata ne povuku vlagu.
 

Boki

Suspendovan nalog
momo-kapor.jpg
Tužno je to kako današnje devojke potiskuju svoj intelekt i nastoje biti čisto fizički opažene. U šta se to pretvarate ne bi li vas neko gledao kao komad mesa? U šta se to pretvarate ne bi li vam neko rekao: "Dobra si"?
Niko te ne može poniziti, ko ti sama sebe, kad ti nemaš poštovanja prema samoj sebi, kako očekuješ da te drugi poštuju? Pa ti sutra trebaš biti nekome majka. Kakav ćeš primer dati svojoj ćerci? Hoćeš li je usmeravati i učiti da je pozitivno kad je što više momaka pogleda na ulici i kada zvižde za njom ili ćeš je naučiti šta je moral, šta znači imati obraz i kako je lep osećaj kad te neko poštuje. Zapitajte se malo šta radite od sebe i šta sebi dozvoljavate.​
 

jasna949

dežurna ćaskalica
Član
Kako je lepo rečeno za devojke "komad mesa"... samo kad bi one to shvatale šta to znači. Tačno je i to " Kakav ćeš primer dati svojoj ćerci?" One su u oblacima... da se samo provedu bez obzira na sve posledice...
 

Boki

Suspendovan nalog
tumblr_mli3vqgFt11qhecxxo10_500.jpg
Druga po redu nagrada “Momo Kapor” za književnost pripala je nemačkom piscu za knjigu “Moravska noć”, u izdanju Srpske književne zadruge.. Handke kaže da poznaje Kaporovo delo i da mu je žao što ga nije upoznao.

Priznanje koje dodeljuje Zadužbina “Momčilo Momo Kapor” Handkeu je svečano uručena na Kaporov rođendan, 8. aprila, u Skupštini grada, a odluku je doneo žiri u sastavu Jovan Delić i Branko Stojanović na čelu s predsednikom Rajkom Petrovim Nogom.

Na pitanje da li poznaje Kaporovo delo, veliki pisac je odgovorio:

- O, kako da ne! Žao mi je što se nismo upoznali, ali kad god sam dolazio u Beograd, čitao sam njegove tekstove u “Jatovoj reviji” i primetio da fantastično crta.

Komentarišući svoju odluku, žiri je zaključio da mi nemamo danas u svetu pisca koji nas je zadužio koliko Handke, a nagrada “Momo Kapor” je, po Nogovim rečima, malo uzdarje za veliki Handkeov dar, naša makar i mala “pravda za Handkea”.

Nagrada “Momo Kapor” dodeljuje se jednom godišnje naizmenično za književnost i likovnu umetnost, a do sada su je dobili Emir Kusturica za knjigu “Smrt je neprovjerena glasina” i slikar Vladimir Dunjić.

(Tanjug)​
 

Boki

Suspendovan nalog

"Vidite, ljudi mnogo greše kada jedince optužuju za razmaženost. Po meni, oni su mnogo manje razmaženi od ostalih. Osnovna stvar kod njih je - osećanje usamljenosti. Uvek nekoga molite da se igra malo sa vama, ili da spavate zajedno kada vas je strah, i uvek taj neko pristaje ili ne pristaje, hoće ili neće. Inače, uglavnom ste sami ..."​


 

jasna949

dežurna ćaskalica
Član

"KEVA"

I oni kojima nije majka, zovu je Keva!
Kevo, dodaj ono! Kevo, opeglaj ovo! Ostavi, to će posle Keva!
Za one koji to ne znaju, treba reći da su keve postarije i podeblje žene niskog rasta (danas, nažalost, vrsta u izumiranju) koje prebivaju, uglavnom, po kuhinjama, držeći poput polumitskih ličnosti na svojim plećima čitavu kuću, porodicu, život, svet...
Otkako ih znamo, odevene su uvek isto, u kućne haljine od jeftinog tamnog cica ili porheta bezobličnog kroja: ne zbog toga što nemaju šta drugo, već što im je potpuno svejedno kako izgledaju.
U džepovima njihovih šlafroka su raznobojne pilule za jetru, želudac, glavobolju i one ružičaste, za visok pritisak... Na stubastim nogama proširenih vena, ižvakane patofne od kariranog filca koji je već odavno izgubio i boju i oblik. Kevama retko ko donosi poklone. Svi znaju - Kevi ništa ne treba!
Samo da smo joj živi i zdravi! I kad joj donesemo sto grama kafe (nemlevene) mi joj je i popijemo.
Ko ima sreće da u kući ima Kevu, ješće najtajanstvenija, već odavno iščezla jela, za koja mnogi danas i ne znaju.
Keve su poslednja stvorenja u Beogradu koja umeju da kuvaju flekice sa kupusom, grenadir-marš ili papazjaniju, da ne govorimo o knedlama sa šljivama ili bunar-kiflama, koje su to čudno ime dobile po testu što je nekad moralo da se drži izvesno vreme u bunaru, da nakisne...
Poznato je da keve još uvek ne veruju kupovnim korama za gibanicu i da ih same ''razvijaju'' po čitavoj kući; čak i za rezance u goveđoj supi!
I pored svih naučnih dokaza o štetnosti, keve uporno dan-danas završavaju sva kuvana jela zaprškom od brašna i aleve paprike. One su pravi majstori za ajvar - taj ''srpski kavijar'' (kako ga je lepo opisao jedan francuski putopisac), a paprike peku po dvorištima na starim limenim šporetima.
Donedavno, tamo su pekle i pekmez od šljiva, a za vreme rata pravile sapun od loja i žive sode, pa ga posle žicom sekle na kocke. Zbog ajvara keve nikada ne bacaju tegle, dunst-papir i gumice. One će vam od sveg srca pokloniti slatko od dunja, samo pod uslovom da im posle vratite teglu!
Zanimljivo, Keva retko kada jede sa ukućanima za stolom, a opet ima problema sa težinom.
To je, verovatno, zbog toga što, boraveći čitavog života u kujni iznad šporeta, neprestano udiše hranljiva isparenja, gricka i proba jela da bi postigla idealan ukus.
Kad im se razbole unuci, keve odmah bacaju antibiotike u đubre čim ode lekar.
Temperaturu skidaju komovicom, projinim brašnom i vinskim sirćetom; zauške leče slaninom iza ušiju; za lečenje upotrebljavaju i ''mast (propuštenu) kroz devet voda'', a u ormanu čuvaju čitavu zbirku čajeva. Beli slez, kamilica, žalfija, nana, majčina dušica... Već sama imena ovih čajeva leče svojim magijskim, utešnim zvukom.
Keve su poslednje osobe na svetu koje će zakrpiti sve ono što nijedan krojač ne prima. Zbog toga uvek imaju kolekciju raznobojnih ''ibrišima''.
Keve su najtolerantija bića. Šiptar Abdulah, mada je često sedeo sa nama za stolom, uvek je dobijao jela koja je Keva kuvala posebno za njega, jer mu je religija zabranjivala našu hranu.
U vreme ramazanskog posta, ni Keva nije pred njim jela, da ga ne povredi.
Jedini Kevin kalendar bio je - crkveni! Jedini izlazak za godinu dana, onaj na groblje - za Zadušnice.
Pa i tada, dok smo mi ostali jeli za pokoj duša, ona je neprestano služila pokojnike pod zemljom.
I makar da ste već prevalili pedesetu, Keva nikada neće zaspati dok se ne vratite kući.
U kuhinji će vas, mada ste već večerali, čekati poklopljeno vaše omiljeno jelo iz detinjstva - spanać sa faširanim šniclama. Ko tome da odoli?
Keve, te sveštenice i čuvarke jednog davnog, iščezlog vremena kada se živelo mirno, pošteno i udobno, nažalost, nisu nikome uspele da prenesu svoje male tajne.

Tek kada nas napuste, ostavivši iza sebe dopisani "Patin kuvar" i kutiju za cipele punu naših fotografija iz mladosti, shvatimo da i dalje žvaćemo, ali da su jela potpuno izgubila svoj ukus.
 

Njavica

Dreamer.
Član
Jedan od pisaca cije sam knjige tek od skoro (nazalost) pocela da citam, i cijim sam pisanjem odusevljena. :)
Jedna od njegovih prica iz knjige "Beograd" me je posebno ocarala tako da moram i ovde da vam je okacim :thumbsup:

Kad god neko optuži Beograd za navodnu netrpeljivost ka drugim narodima, verama i jezicima, dodje mi da ga uhvatim za ruku i povedem do jedne, na prvi pogled sasvim obične ulice, u kojoj će mnogo naučiti o toleranciji.
To je Ulica 7. jula, koja se sve do posle rata zvala ulicom Kralja Petra Prvog, kako se i danas ponovo zove.
Ulica kralja Petra, na izvestan način, spaja dve reke: sa njenog početka vidi se pitoma, domaća Sava – na njenom završetku oseća se evropski dah belosvetskog Dunava. Dve reke i jedna ulica inadžijski prebačena preko hrbata grada, kao napeti luk izmedju dve civilizacije...

Najpre, tu nam je Saborna crkva, koju je 1845. podigao knez Miloš, a izveli je pančevački majstori u baroknom stilu, za 31.000 srebrnih forinti. Patrijaršija i Teološki fakultet zaokružuju portret ovog srpskog Zagorska – centra pravoslavlja u našim krajevima.
Odmah prekoputa, nalazi se trošna starinska krčma, kojoj je nimalo pobožni vlasnik, dao u svoje vreme ime „Kod Saborne crkve“ na šta su se crkveni oci pobunili i skinuli tu blasfemičnu firmu, tako da se od tada, pa sve do danas, zove najčudnije na svetu - „?“, jer se gazda pitao kakvo ime da joj da.
Kod „Znaka pitanja“, inače sede ne manje čudni gosti, poslednji beogradski boemi, mladi umetnici i studenti obližnjeg Fakulteta primenjenih umetnosti. Specijalitet kuce: kuvana rakija i vino, salata od kiselog kupusa, pihtije i držanje za ruke sa mladim umetnicima u dangubljenju.
Tačno na onom mestu, gde otmena Knez Mihailova preseca Ulicu kralja Petra, stajao je nekada legendarni Pelivanov han (današnja „Snežana“), sa udobnim minderlucima, prostranim šiljtetima, besplatnim duvanom iz mešine i čibucima, koji su se palili na večito gorućim mangalima. Stari hroničari pišu sa setom da je u Pelivanovom hanu bilo uvek odličnog, lojavog pilava sa ovčetinom, a u sahanima janije, škembića, bureka i sušene takuše.
Kraj orijentalne epohe označilo je radjanje jedne od prvih evropskih kafana-hotela u Beogradu; zvala se „Kod jelena“ i u njoj su se priredjivali prvi balovi sa došljacima iz evrope.
No, prevarićete se ako pomislite da je „pusto tursko“ zauvek iščezlo iz ove čudne ulice...
Spuštajući se niže, nailazite na staru Bajrakli-džamiju, čiji se zidovi oslanjaju na Ulicu kralja Petra.
Ova islamska bogomolja, skladnih lukova, pruža mogućnost svim Beogradjanima muhamedanske vere da obavljaju svoje molitve. To je svojevrsni mali islamski centar, koji uspešno vodi muftija Hamdija Jusufspahić, neka mu Alah podari dobro zdravlje i dug život!
Na stotinak koraka dalje, nalazi se Jevrejska opština, sa kulturno-umetničkim društvima i dvoranama za predavanja i okupljanje – gde se brižno neguje i čuva duga hebrejska tradicija dorćolskih Jevreja, koji su Beogradu poklonili posebno dragocen, plemenit i čulan zvuk u poeziji i slikarstvu.
Prekoputa je hotel „Royal“, donedavno „Toplice“, u kome su uglavnom, odsedali naša braća Rusi i putnici iz istočno evropskih zemalja. Ispred hotela, u njegovom holu i po obližnjim bifeima, bilo je moguće u pola cene kupiti originalnu votku, kavijar u staklenkama i drvene lutke-babuške, u kojima su druge babuške, a u drugima treće, sve do najmanje babuške u kojoj je sasvim mala babuška, u kojoj se....
Luksuzni „Benetonov“ butik nalazi se u neposrednom susedstvu orijantalne poslastičarnice, koji vodi vredni Goranac, dok se italijanska picerija „Košava“ nalazi pet koraka ispod predratnog, ekskluzivnog Aero-kluba i galerije slika Petra Dobrovića.
Ima li čudnije i tolerantnije ulice na svetu!
Ona se, na kraju, uliva u Dorćol (na turskom Dort-jol znači: raskrsnica četiri puta ili četiri sokaka), iščezli jevrejski kvart, u kome su živeli u prijateljstvu Srbi, Makedonci, Cincari, Grci, Jermeni, Bugari-baštovani i Rumuni – pravi mali beogradski Vavilon!

Zbog svega toga, skromna Ulica kraljaPetra, za mene je lekcija iz trpeljivosti i prijateljstva, koju je često nemoguće savladati u mnogim bogatijim, glavnim ulicama prosvećene Evrope.

 

Njavica

Dreamer.
Član
„Počinjemo da se bavimo umetnošću, osećajući da nešto nije u redu sa nama. Očigledno, razlikujemo se od drugih i to nas muči. Stranci smo među svojima još od malih nogu. Rasejani smo, roditelji nas kinje, nespretni smo, zbunjeni i stidljivi, bledi i unezvereni, izbegavamo masovne svečanosti, povučeni smo, mnogo čitamo i još puno više -mislimo.“
 

Beba

Poznata ličnost
Član
Volim njegove pesme, a najviše kratke priče ...

M.Kapor - Stanica gde se vozovi ne zaustavljaju

- Muž me vara - rekla je sestra paleći sigaretu.
- S kim?
- Ne znam - kazala je mislim sa svojom lekarkom.
Ćutale smo i pušile. Mi smo iz Hercegovine; odatle smo došle u ovaj grad kao vrlo, vrlo mlade devojke.
Otac nam je bio železničar, majka, nepismena...
On je bio naočit, stasit čovek, guste kovrdžave kose. Radio je na železničkoj stanici gde se nikada nisu zaustavljali vozovi. Stanica je bila niska žuta zgrada, nalik na karaulu, podignuta još za vreme Austrougarske, sa jednom jedinom prostorijom i sa stolom na kome se nalazio morzeov aparat koji je otkucavao i danju i noću. Iz njega je curila beskrajna papirnata traka na kojoj su bili ukucani neki znaci. Nije nam bilo dozvoljeno da ulazimo u očevu kancelariju, odakle bi nekoliko puta dnevno izlazio, stavljao na glavu crvenu kapu i pozdravljao ispruženim dlanom uz širit vozove koji su prolazili. Lokomotive su mu tuleći otpozdravljale. Verovale smo da nam je otac najvažniji čovek na svetu.
Naša kamena kuća bila je na brdu iznad sela, u zelenoj udolini.
Silazile smo svakoga dana da se igramo školice na malom peronu, jedinom komadu asfalta u čitavom tom kraju i gledamo vozove što prolaze. Išli su sa severa na jug i ponovo se vraćali na sever. Nismo mogle da vidimo putnike iza mutnih stakala prozora koji bi projurili pokraj nas ali bilo je uzbudljivo osetiti vetar na licu posle njihovog prolaska. Posle svega ostajala je tišina poput kamenog predela sa plavičastim brdima u daljini.
Svi su nekuda putovali, osim nas.
Majka nikada nije silazila na stanicu. Kad nije kuvala i prala, čuvala je četiri koze čije smo mleko pili. Predveče bi zahvatila kantu vode i u njoj razmutila so, pa bi granom prskala nisko šipražje iznad kuće, jer kozama je bila potrebna slana voda. Nikada je nismo videle ni u čem drugom sem u crnini koju je nosila za poginulim bratom.
Otac je imao teške crne čizme . Majka je uglavnom išla bosa po stenju, za kozama. Uveče mu je prala noge u lavoru i brisala ih krpom, dok je on pušio zamišljeno gledajući kroz prozor prema stanici u kojoj je kucalo Morzeovo srce. Majčina kosa bila je prošarana sedima. Imala je najkrupnije crne oči koje sam ikada videla na licu neke žene. Nikad se nije smejala. Osećala se izgleda krivom, što našem ocu nije, umesto nas, rodila sina, koga je, kao i većina Hercegovaca, očekivao.
Jednog leta, obile smo patike koje smo dugo priželjkivale. U njima smo mogle trčati po kamenju, a da nas ne peku tabani. To leto je bilo toliko vrelo da su seljaci pričali kako poskoci stoje na repovima jer je kamen bio užaren.
Jedne večeri, spustile smo se na stanicu da vidimo voz koji je prolazio u šest prema jugu. U očevoj kancelariji se dešavalo nešto čudno; iz nje su, kroz otvorene prozore, dopirali dahtanje i kratki, isprekidani jecaji. Privukle smo stari sanduk, popele se na njega, i kad nam se oči privikoše na polutamu prostorije, videle smo oca kako svučenih pantalona, ali ne i čizama, leži na učiteljici koja je jedina u našem kraju nosila svilene čarape.
Oko njihovih tela, zapetljala se traka iz morzeovog aparata.
Otrčale smo kao bez duše uz brdo kući i pronašle majku koja je granom prskala slanu vodu po žbunju. Ispričasmo joj šta smo videle na stanici, našta ona poče da nas tuče mokrom granom kao luda.
- Jeste li gladne?- vikala je ne prestajući da nas šiba.
- Nismo!- odgovorismo kroz plač.
- Jeste li žedne?
- Nismo-rekle smo jecajući.
- Imate li krov nad glavom?
- Imamo.
Listovi sa grane ostavljali su bolne tragove na našoj nežnoj koži jer su bili skoreni od soli.
- Jeste li dobile patike?- vikala je ne prestajući da nas udara.
- Jesmo - odgovorismo u glas.
- Pa šta vas onda briga šta vam otac radi?- kazala je bacivši mokru granu u šiblje, a zatime je sela na kamen zagnjurivši glavu u dlanove.
Sedele smo na kamenju i ćutale.
U tom trenutku, čule smo pisak lokomotive koji je pozdravljao našeg oca.
Taj prodorni zvuk, nalik na krik u kamenoj pustinji, odjekuje u mojoj glavi i večeras, posle trideset godina.
- Imaš nove cipele - kazala sam sestri.
- Da, lepe su ...reče ona pogledavši ih kao da ih prvi put vidi, a onda zaplaka.
 
Vrh Dno