-
Dobrodošli na Ćaskanja! Mi smo zajednica koja okuplja članove sa prostora bivših jugoslovenskih republika. Budite slobodni, pregledajte naš sajt, pročitajte neke od započetih diskusija. Ako želite da učestvujete u diskusijama, pisati na forumu, kreirati albume, dodavati medije, a niste naš član, registrujte se. Registracija je besplatna i zahteva samo minut Vašeg vremena. I da ne zaboravimo: registrovanjem i prijavljivanjem na forumu uklanjate sve reklame koje se prikazuju na sajtu, jer nam je stalo do naših članova. Pridružite nam se!
Moj Novi Sad
- Začetnik teme dusicaa
- Datum pokretanja
dusicaa
Suspendovan nalog
- Učlanjen(a)
- 18.08.2010.
- Poruke
- 9.993
- Broj reagovanja
- 981
- Horoskop
- Strelac
Ne diraj mi rane zloco...vidi sta su mi uradili od slikaa katedrala?
- Učlanjen(a)
- 03.05.2010.
- Poruke
- 8.988
- Broj reagovanja
- 4.888
- Horoskop
- Lav
Ja nazalost nemam nikog u Novom Sadu, ali to je jedini grad, posle mog, koji stvarno volim i sto se mene tice on je mnogo lepsi od Beograda ( koji mi je kud i kamo blizi ). Nedavno sam bila u njemu, i za tih par sati, uzivala sam setajuci centrom, univerzitetskim delom, strandom...Stvarno odise potpuno drugacijim mentalitetom nego Beograd...
- Učlanjen(a)
- 21.04.2010.
- Poruke
- 9.398
- Broj reagovanja
- 659
- Панонска Венеција
Аутор:
Настасја Писарев
ШВИММАЈСТОР НА ПОЛОЈУ
Новосађани су одувек доживљавали Дунав као део свог града, али многи данас и не слуте колико је он то дословце некад и био. Град је био испресецан дунавцима, језерима и многобројним барама које су, поврх свега, имале и обичај да мењају места
На потезу између Дунава, некадашњег канала и Темеринског друма некада се налазила права мочварна прашума коју су Новосађани звали Врбак. Огромне врбе и тополе дизале су се из непрегледног шибља препуног змија, жаба и инсеката. Кроз цео Врбак протицао је мутни дунавски рукавац, широк и дубок неколико метара, и изливао се негде у Каћком риту.
Поврх свега, ту одмах се налазила и градска кланица, износило се ђубре, а била је ту и шинтерница. Ипак, то није ни најмање сметало гимназистима да долазе у ову тамну џунглу да траже пустоловине, кришом пуше, пецају или да се возе чамцима, што је у Новом Саду било забрањено малолетнима због честих дављења у варљивим дунавским вodama.
- DaЗалуд су професори Новосадске гимназије препоручивали одласке на Фрушку гору или у уредни Каменички парк, узалуд су кажњавали младе пустолове, међу ђацима је било питање угледа одшуњати се у мрачни Врбак.
Професор Васа Пушибрк, директор гимназије, онај брадати господин што је у тексту о новосадским кафанама сваки дан после наставе свраћао накратко у „Липу” у Лебарском сокаку, одлучио је најзад да свима који су виђени како одлазе у Врбак уредно додели по опомену и укор. Али, како ухватити осумњичене на делу. На крају је Стеван Милованов, омалени и вечито озбиљни професор математике и физике, нашао решење – са прозора горњег спрата гимназије дурбином је осматрао ко све одлази у Врбак и записивао имена несрећних починилаца у своју белeznicu.
- Učlanjen(a)
- 21.04.2010.
- Poruke
- 9.398
- Broj reagovanja
- 659
- Многи делови данашњег Новог Сада некада су били под водом, и то већина улица које су сада близу Дунава (рецимо, улице Стевана Мусића, Ловћенска, Стражиловска, Максима Горког и Радничка, све су се налазиле на подручју где је добар део године вода била дубока два-три метра!) На месту где је данас Основна школа „Ђорђе Натошевић” (у Улици Максима Горког) било је дубоко језеро које се звало Лиман, где су се међу трском и шашом гнездиле дивље патке
- Данашњи Лиман био је покривен недогледном водом, муљем и трском, па се ретко ко и усуђивао да туда пролази чамцем, сем понеког рибара или вештог ловца.
У многим деловима града стварале би се велике баре после обилнијих киша, често добро потпомогнуте подземним водама. Ових „путујућих бара” било је посебно много на делу од Кисачке до Руменачке улице.
Најпознатија била је такозвана Баба-Екина бара у којој су се деца лети купала. Зими је ту било клизалиште за гимназијалце и све оне који су хтели да уштеде две крајцаре, колико је коштало клизање на лепо уређеном језерцету у Дунавском парку, где је свирала војнa muzika.
Danas, -
- Učlanjen(a)
- 21.04.2010.
- Poruke
- 9.398
- Broj reagovanja
- 659
Брукшанац
Једно од омиљенијих места за старе Новосађане, по казивању Триве Милитара, био је брукшанац, или мостобран, потез уз Дунав где се могло шетати, али куда је свакако морао да прође свако ко је хтео да преко понтонског моста стигне у Срем или да седне на неку лађу. Мостобран је пресецао камени колски пут са чије су обе стране била вежбалишта за војнике. Деци и многим шетачима било је нарочито забавно да посматрају урлање строгих аустроугарских официра који су брзо губили живце, нарочито када би са војницима вежбали парадни марш. Баш због тога, сремски регрути имали су с времена на време обичај да се из шеретлука праве да не разумеју наређења на немачком и да не схватају шта се од њих тражи да ураде, што је официре редовно доводило до лудила.
Многи Новосађани уживали су у посматрању бродова са брукшанца. Саобраћај на Дунаву у то време био је веома жив и све до касне зиме, када су се на реци појављивале ледене санте, велик број пароброда са путницима и робом саобраћао је овуда, путујући од Улма у Немачкој све до Браиле на ушћу Дунава у Црно море.
У новосадској пристанишној агенцији бродови немачког „Дунавског привилегованог друштва” саобраћали су сваки други дан, а сваки дан је пароброд „Мађарског речног друштва” пристајао по путнике на линији Нови Сад–Вуковар. Прилично ретко се дешавало да реком прође неки брод који није био аустроугарски, тако да су истакнуте српске, бугарске или румунске заставе често изазивале узбуђење код деце која су имала обичај да посматрају и уписују пароброде и њихове ознаке у своје бележнице, такмичећи се у томе између себе.
БЕЗ ПИКАНТЕСА
У књизи „Име и презиме Нови Сад”, у издању „Прометеја”, делимично је пренет текст из шаљивог магазина „Савремени Нови Сад”, у коме 1924. године „Штрандрипортер” пише о великој забави са лутријом која се спремала тог августа на Штранду.
Одмах на почетку текста, Штрандрипортер се пожалио да он сам није позван јербо је опасан и све што чује одмах меће у новине, али је ипак сазнао да ће бити пливања, веслања, скакања и скакутања, и боксовања из шале и збиља. Но, грађани не треба да се брину јер биће и полиције, а г. Полит ће послати и аутомобил-штрцаљку за случај евентуалног пожара.
Вицкасти новинар је закључио да сви имају разлога за радост, нарочито управа Штранда која ће масно зарадити, али и госн Мане Бубањ, пошто ће му ресторан бити крцат. Фрајлице се радују због Дон Жуана, Дон Жуани се радују због фрајлица. Полиција се радује лутрији, неки ће се радовати пливању, а жбунови се не радују уопште, јер ће бити изгњечени.
Новосадске соколице на Штранду
То лето 1924. било је кишовито, а Дунав толико висок да је још раније у једном напису из исте године Штрандрипортер приметио да је река одавно окупирала половину кабина и све жбунове па се сад ту млатају прави сомови и рибице, а не они наши. Нажалост, ни велика забава никада се није одржала, управо због лошег времена.
По мишљењу Штрандрипортера, због тога штетовали су сви: управа Штранда јер није могла да убира десет динара по глави, младе даме јер им је ускраћено задовољство да могу да покажу оно што се иначе не сме видети на Корзу, али и полиција, јер је остала без сјајне прилике да ухвати какав пар ин флагранти.
Растужио се и извесни господин са моноклом јер му је ускраћено задовољство витлати шипарице по плажи, а незадовољна фрајлица Манцика није могла купити око себе све новосадске Дон Жуане. А и господину С.Т.-у је одузето уживање да може својим слоновским ногама чепати пола Штранда.
На крају тужне листе нашли су се и новинари, пошто су остали без доброг материјала за неку chronique scandaleuse, те нису могли своје читаоце обавестити о каквој новој пикантеси.
Једно од омиљенијих места за старе Новосађане, по казивању Триве Милитара, био је брукшанац, или мостобран, потез уз Дунав где се могло шетати, али куда је свакако морао да прође свако ко је хтео да преко понтонског моста стигне у Срем или да седне на неку лађу. Мостобран је пресецао камени колски пут са чије су обе стране била вежбалишта за војнике. Деци и многим шетачима било је нарочито забавно да посматрају урлање строгих аустроугарских официра који су брзо губили живце, нарочито када би са војницима вежбали парадни марш. Баш због тога, сремски регрути имали су с времена на време обичај да се из шеретлука праве да не разумеју наређења на немачком и да не схватају шта се од њих тражи да ураде, што је официре редовно доводило до лудила.
Многи Новосађани уживали су у посматрању бродова са брукшанца. Саобраћај на Дунаву у то време био је веома жив и све до касне зиме, када су се на реци појављивале ледене санте, велик број пароброда са путницима и робом саобраћао је овуда, путујући од Улма у Немачкој све до Браиле на ушћу Дунава у Црно море.
У новосадској пристанишној агенцији бродови немачког „Дунавског привилегованог друштва” саобраћали су сваки други дан, а сваки дан је пароброд „Мађарског речног друштва” пристајао по путнике на линији Нови Сад–Вуковар. Прилично ретко се дешавало да реком прође неки брод који није био аустроугарски, тако да су истакнуте српске, бугарске или румунске заставе често изазивале узбуђење код деце која су имала обичај да посматрају и уписују пароброде и њихове ознаке у своје бележнице, такмичећи се у томе између себе.
БЕЗ ПИКАНТЕСА
У књизи „Име и презиме Нови Сад”, у издању „Прометеја”, делимично је пренет текст из шаљивог магазина „Савремени Нови Сад”, у коме 1924. године „Штрандрипортер” пише о великој забави са лутријом која се спремала тог августа на Штранду.
Одмах на почетку текста, Штрандрипортер се пожалио да он сам није позван јербо је опасан и све што чује одмах меће у новине, али је ипак сазнао да ће бити пливања, веслања, скакања и скакутања, и боксовања из шале и збиља. Но, грађани не треба да се брину јер биће и полиције, а г. Полит ће послати и аутомобил-штрцаљку за случај евентуалног пожара.
Вицкасти новинар је закључио да сви имају разлога за радост, нарочито управа Штранда која ће масно зарадити, али и госн Мане Бубањ, пошто ће му ресторан бити крцат. Фрајлице се радују због Дон Жуана, Дон Жуани се радују због фрајлица. Полиција се радује лутрији, неки ће се радовати пливању, а жбунови се не радују уопште, јер ће бити изгњечени.
Новосадске соколице на Штранду
То лето 1924. било је кишовито, а Дунав толико висок да је још раније у једном напису из исте године Штрандрипортер приметио да је река одавно окупирала половину кабина и све жбунове па се сад ту млатају прави сомови и рибице, а не они наши. Нажалост, ни велика забава никада се није одржала, управо због лошег времена.
По мишљењу Штрандрипортера, због тога штетовали су сви: управа Штранда јер није могла да убира десет динара по глави, младе даме јер им је ускраћено задовољство да могу да покажу оно што се иначе не сме видети на Корзу, али и полиција, јер је остала без сјајне прилике да ухвати какав пар ин флагранти.
Растужио се и извесни господин са моноклом јер му је ускраћено задовољство витлати шипарице по плажи, а незадовољна фрајлица Манцика није могла купити око себе све новосадске Дон Жуане. А и господину С.Т.-у је одузето уживање да може својим слоновским ногама чепати пола Штранда.
На крају тужне листе нашли су се и новинари, пошто су остали без доброг материјала за неку chronique scandaleuse, те нису могли своје читаоце обавестити о каквој новој пикантеси.
- Učlanjen(a)
- 21.04.2010.
- Poruke
- 9.398
- Broj reagovanja
- 659
На Петроварадинској тврђави увек се налазио осматрач који је управљао свој дурбин низводно према Черевићу и узводно према Текијама. Када би угледао брод, давао је знак звоном и подизао барјак на високој катарки (за кишних дана уместо барјака користила се плава плетена корпа). Први ударац у звоно био је и сигнал пешацима да пожуре, јер се после другог звона затварао мост, а после трећег из средине моста издвајало се по осам понтона на сваку страну, затегнутих тешким ланцима који су налегали на чекрке. Мост се отварао изузетном брзином, тако да бродови никад нису чекали. Људи на обали имали су обичај да машу белим марамицама или шеширима, а на то им би се увек отпоздрављало дугим писком бродске сирене.
Штранд
Прво јавно купалиште налазило се на петроварадинској страни, на данашњем Официрцу и, као што му име каже, било је намењено официрима, мада су ту повремено долазили и отменији грађани, цивили. Ова плажа налазила се тик уз тада омиљену променаду Ликозу.
Предузимљиви господин Шпенглер одлучио је 1890. године да нешто слично направи и на новосадској страни реке. Његов „Швимшул” (нем. школа пливања) врло брзо постао је једно од омиљенијих места Новосађана. На великом дрвеном сплаву налазило се неколико базена различитих дубина, кроз које је, као кроз корпе, дунавска вода слободно протицала. Уз улазницу која је коштала две крајцаре, посетиоци су могли, ако су хтели, да изнајме и купаћи костим! Ред на том необичном купалишту одржавао је увек присутни швиммајстор.
На месту где се налази данашњи омиљени Штранд (нем. пешчана обала) некада се налазио полој (појилиште) где су Новосађани појили коње и волове. Због исушивања дунавских рукаваца, од наноса песка са друге обале, на овом месту временом се образовала пешчана обала.
Емил Сикла, новосадски Јеврејин и каснији управник првог биоскопа „Аполо”, закупио је 1911. године целу обалу и почео да је преуређује у купалиште. Убрзо су на Штранду подигнути редови дрвених кабина, тушеви, ресторани, киосци, отворени павиљон с војном музиком, чак и фризерски салон. Улаз на купалиште, тада омеђен са два дрвена торња, налазио се на истом месту где је и данас.
Међу посетиоцима на Штранду нарочито су биле омиљене полар ледене чоколаде и америкен корнети за два динара које је производио Имре Хакер, власник чувене истоимене посластичарнице у Јеврејској улици. Продавци сокова кружили су плажом с колицима на гуменим точковима, пуним разнобојних воћних сирупа које су разблаживали сода-водом. Лубенице и боце са белом кафом редовно су се укопавале у песак крај пумпи од тушева да би дуже остајале хладне.
На Штранду су дуго владала строга правила одевања. Тачно се знало колико су даме смеле да скрате сукњице на купаћим костимима и колико је деколте смео да буде дубок. Мушкарци су у почетку носили костиме с дебелим бретелама, да би им касније било дозвољено откопчавање једне бретеле, а касније ношење само купаћих гаћа. И поред пажње чувара, дешавали су се скандали. Остало је забележено да је једна ондашња млада дама била избачена са купалишта, јер се на пловећим цевима багера „Дунав” сунчала у топлесу.
Иако је до тридесетих женски део плаже био одвојен од мушког, то и даље није спречавало Новосађане да се друже у приватности својих кабина. Новинар „Савременог Новог Сада”, 1926. године пише о сензационалном открићу чистача који су у извесним кабинама налазили неке гумице које спадају у интимну тоалету у неким интимним моментима. Ревносни чистач је, како преноси новинар, само за недељу дана нашао 42 – наравно употребљена – комада тих гумица.
Штранд
Предузимљиви господин Шпенглер одлучио је 1890. године да нешто слично направи и на новосадској страни реке. Његов „Швимшул” (нем. школа пливања) врло брзо постао је једно од омиљенијих места Новосађана. На великом дрвеном сплаву налазило се неколико базена различитих дубина, кроз које је, као кроз корпе, дунавска вода слободно протицала. Уз улазницу која је коштала две крајцаре, посетиоци су могли, ако су хтели, да изнајме и купаћи костим! Ред на том необичном купалишту одржавао је увек присутни швиммајстор.
На месту где се налази данашњи омиљени Штранд (нем. пешчана обала) некада се налазио полој (појилиште) где су Новосађани појили коње и волове. Због исушивања дунавских рукаваца, од наноса песка са друге обале, на овом месту временом се образовала пешчана обала.
Емил Сикла, новосадски Јеврејин и каснији управник првог биоскопа „Аполо”, закупио је 1911. године целу обалу и почео да је преуређује у купалиште. Убрзо су на Штранду подигнути редови дрвених кабина, тушеви, ресторани, киосци, отворени павиљон с војном музиком, чак и фризерски салон. Улаз на купалиште, тада омеђен са два дрвена торња, налазио се на истом месту где је и данас.
Међу посетиоцима на Штранду нарочито су биле омиљене полар ледене чоколаде и америкен корнети за два динара које је производио Имре Хакер, власник чувене истоимене посластичарнице у Јеврејској улици. Продавци сокова кружили су плажом с колицима на гуменим точковима, пуним разнобојних воћних сирупа које су разблаживали сода-водом. Лубенице и боце са белом кафом редовно су се укопавале у песак крај пумпи од тушева да би дуже остајале хладне.
На Штранду су дуго владала строга правила одевања. Тачно се знало колико су даме смеле да скрате сукњице на купаћим костимима и колико је деколте смео да буде дубок. Мушкарци су у почетку носили костиме с дебелим бретелама, да би им касније било дозвољено откопчавање једне бретеле, а касније ношење само купаћих гаћа. И поред пажње чувара, дешавали су се скандали. Остало је забележено да је једна ондашња млада дама била избачена са купалишта, јер се на пловећим цевима багера „Дунав” сунчала у топлесу.
Иако је до тридесетих женски део плаже био одвојен од мушког, то и даље није спречавало Новосађане да се друже у приватности својих кабина. Новинар „Савременог Новог Сада”, 1926. године пише о сензационалном открићу чистача који су у извесним кабинама налазили неке гумице које спадају у интимну тоалету у неким интимним моментима. Ревносни чистач је, како преноси новинар, само за недељу дана нашао 42 – наравно употребљена – комада тих гумица.
- Učlanjen(a)
- 21.04.2010.
- Poruke
- 9.398
- Broj reagovanja
- 659
Годишња карта за Штранд
До Штранда се стизало фијакером, бициклом или пешке. Многи су долазили и чувеном „Трчиком”, возићем са полуотвореним вагонима који је по цео дан саобраћао од кафане „Српски краљ” до Штранда. Возић је добио ово шаљиво име јер се кретао таквом брзином да је уз њега упоредо могло да се трчи. На новосадском пристаништу могло је да се седне и на пропелерац „Касију Милетић” или „Осијек”, некадашњу јахту цара Фрање Јосифа, које су саобраћале до Сремске Каменице и успут пристајале и на Штранд, на месту где се данас налази „Мост слободе”.
Ипак, највећа радост за децу и младе било је када су крај Штранда пролазиле велике бечке лађе „Сатурнус”, „Јупитер”, „Хелиос” или „Уранус” које су правиле огромне таласе.
Штранд се затварао на звук звона тачно у седам сати увече.
Izvor Politikin zabavnik-Stari Novi Sad
- Učlanjen(a)
- 21.04.2010.
- Poruke
- 9.398
- Broj reagovanja
- 659
Крај 19. века варош на Дунаву дочекала је с тридесетак хиљада становника и педесет кафана, ресторана и мањих гостионица. У њима је живот имао своја правила
Чувена гостионица „Код камиле“
Овде су стизали и уметници – Лаза Костић, Јован Јовановић Змај, Јаков Игњатовић, Ђура Јакшић... Јован Скерлић, чувени српски књижевни критичар и историчар, рекао је једном приликом да у Белу лађу млади писци из Србије долазе „као на хаџилук”. Овде се пиво увек пило из хладног бурета, док су прехлађени гости своју криглу добијали у загрејаној чинији. Келнери у белим сакоима нудили су говеђу супу и јела спремана у плеханим рернама, тако да се месо печено овде увек разликовало од другог у граду. Држали су се правила куће да се све посуђе држи крај упаљене пећи, да би готово јело, сипано у врућ тањир, потпуно сачувало укус. Гости који су по подне свраћали на вино или пиво, ако су желели, добијали би уз пиће и бесплатно мезе – хлеб умочен у маст од печења. Последњи власник Беле лађе није хтео да дозволи спремање хране на роштиљу, сматрајући да је то срамна издаја уобичајене европске домаће кухиње која се већ повлачила пред законима практичности и свеопште индустријализације.
О вину и рукописима
Хотел „Оријент“ налазио се на углу данашњих улица Ласла Гала и Гогољеве
Професори, официри с Петроварадина, чиновници и трговци долазили су у Липу (или Die Linde), која и данас постоји и ради на истом месту, али на другој адреси, пошто је Лебарски сокак у међувремену преименован у Милетићеву улицу. Ко би у Липу свратио око пола сата пошто се огласило последње звоно у Великој српској гимназији, свакако би у кафани затекао дугобрадог, дебељушкастог господина у тамном капуту, како седи за великим штамтишом, увек на истом месту, прелиставајући новине уз криглу плзенског пива. Био је то професор Васа Пушибрк, дугогодишњи директор гимназије, који годинама није пропустио ниједан дан а да не сврати овамо после часова. За седамдесети рођендан професора Пушибрка, Јозеф Обернинг, власник Липе, дао је да се изради посебна спомен-кригла са сликама двадесетак највиђенијих гостију, укључујући и неизбежног Васу. За разлику од већине познатих кафана, у тадашњој Липи није било музике, али је било хладног пива и добре хране – у свако доба могао је да се наручи врућ перкелт (гулаш), паприкаш или пајшл (бела џигерица) с кнедлама. Мушки хор професора Исидора Бајића имао је ту стални сто, па се дешавало да после пића или два, на одушевљење осталих гостију, хористи почну да певају на сав глас, за своју душу.
Кафана Код камиле остала је посебно запамћена као боемско место где се окупљао врх српске интелигенције. Овде је већ тридесетих година 19. века представе редовно приређивало Летеће дилетантско позориште. За време бомбардовања Новог Сада 1849. године зграда је уништена, али ју је власник Петар Јовичић, чувени Пера Камила, одмах обновио, и убрзо културни живот града више није могао ни да се замисли без ње. У сали коју је тада млади сликар Ђура Јакшић украсио ликовима српских средњовековних владара и јунака, за такозваним професорским столом окупљали су се Светозар Милетић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Ђура Јакшић, Јаша Игњатовић, управник позоришта Јован Ђорђевић са глумачким звездама Димитријем Ружићем, Лазом Телечким, и многи други познати интелектуалци и уметници. Професорски астал издавао је и шаљиви, руком писани лист који је излазио једном годишње, о Светом Луки, 31. октобра. На насловној страни једног од сачуваних примерака пише да је адреса чланова редакције Камила, Писаревић, Пуж, Венац, Алмослино, Црни коњ, Јелисавета (познате тадашње кафане) а после десет сахата „има их свуда”. Ту је и мудра напомена: „вино и рукописи не повраћају се”.
Књижар Лука Јоцић, стални гост, био је занесен причама о поларним подручјима и исто толико залуђен ватрогасном службом. То је дало повод тобожњој вести у Камили у којој се каже како се Јоцић намерио „да иде на Северни пол и да оснује ватрогасно друштво међу северним медведима, те да буде он на челу тог друштва”.
Лука Јоцић био је занимљива особа и обожавао је да се клади на све и свашта. Једном приликом је, нагло уставши са столице, узвикнуо:
– Хајде да се опкладимо да ће сутра бити кише!
Над Новим Садом тог дана било је ведро, без облачка, и, сем смеха, није добио никакав одговор од осталих гостију у кафани.
– Па добро – кажу да је тад рекао Лука – хајде да се опкладимо да сутра неће бити кише!
Госпо’н Лукине опкладе биле су ситне, обично у боцу вина за цело друштво. Имао је навику да се с једном особом опклади, на пример, да ће пасти киша, а са особом за другим столом да неће!
- Učlanjen(a)
- 21.04.2010.
- Poruke
- 9.398
- Broj reagovanja
- 659
Проласком времена, осипало се друштво из чувене кафане на ћошку Милетићеве. Много година касније, 1924, један новосадски лист туговао је над чињеницом да „бохема нестаје”, и да „на њихово место не долазе други”, те да „се култ новосадске бохемије гаси и с тим изумире једна од најлепших и највеличанственијих знаменитости Н. Сада”.
Сета плаветних џепних марама
У гостионици Код три краља (Пашићева 23), чувеној по рибљој чорби и каменичком вину, претежно су се сакупљале занатлије. Овде је било седиште једног од најзанимљивијих новосадских удружења – друштву „Гњаватор”. Друштво је о Врбици, недељу дана пре Ускрса, скупљало добротворне прилоге за сиротињу, а за „показани успех на пољу вештине гњављења” током целе године уручивало дипломе истакнутим члановима. Тако на једној од диплома, испод украшеног узглавља на ком стоји „Гњаважа је духовна масажа”, пише да друштво додељује диплому „своме узорном члану гњаватору (па онда празно место за име господина), неустрашивом поборнику гњаваторских идеја, врлом једномишљенику, скромном трудбенику, дичном гњавидругу”. Печат и потпис стављао је важећи Архигњаватор. Амблем друштва била је помало надреална илустрација господина с исплаженим језиком кога дави други господин.
Стотинак година раније, половином 18. века, када још није било толико гостионица, трговци су се окупљали у Турском хану (данас се на том месту налази Матица српска) а угледни грађани већином у Зеленом венцу (на Тргу слободе, стара зграда је срушена 1892. године због градње Гранд хотела Мајер, и сада је ту Војвођанска банка).
У Венцу се точило пиво, пила кафа, могле су да се читају бечке и пештанске новине или игра билијар. Један од гостију био је и чувени Захарија Орфелин. Овај писац и бакрорезац у кафанском друштву ипак је био цењенији као писац књиге „Искусни подрумар”, која се бавила винарством.
У тексту „Шетња по Новом Саду”, објављеном 1884. године у часопису „Стармали”, Илија Огњановић Абуказем се са сетом сећа града кога већ тада више нема: „Сада су кафане пуне младих људи што се картају, билијаре и о коњима разговарају, и опклађују ко ће више чаша пива попити, а прошла су она времена кад ’Код венца’ у кавани видео сам само старе пензионисане сенаторе, умировљене адвокате и зими беспослене економе, са плаветним џепним марамама и старим цилиндерима...”
Иде Паја Њора
Кафанске туче нису биле честе, али их је, разумљиво, бивало. Тако је почетком октобра 1802. године у кафани Зелени венац дошло до окршаја између дрворезбара Аксентија Марковића и адвоката Јована Камбера. Дрворезбар је пред свима жучно нападао адвоката, помињући у претњи чак и silentiarius (забрану адвокатске праксе). После међусобних оптужби за лажи, Аксентије је треснуо Јована двапут штапом по глави, на шта је овај узвратио истом мером. Један од гостију је успео да Аксентију отме штап, али је дрворезбар зграбио Камбера за косу.
– Је ли право да код вас толиких живот изгубим? – вриснуо је адвокат у паници.
Све је спремно за дочек Нове 1924. године
Међу присутнима који су потрчали да их поново раздвоје био је и Змајев деда, Јован Јовановић Киш. Међутим, ту није био крај. Камбер је бесно изашао из кафане, али није отишао кући. Сакрио се иза оближњег зида и када је Аксентије, ништа не сумњајући, најзад пошао кући, засуо га кишом сакупљених каменица!
Да би било што мање оваквих испада, градске власти одлучиле су да се озбиљније позабаве питањем ноћне полицијске патроле. За то је посебно задужен чувени Паја Њора, крупан и изузетно снажан, и више него пун полета. Најчешће му је било довољно само да мало јаче млатне два-три обесна момка и да се цело друштво примири. О Пајиним подвизима плеле су се многобројне претеране и искићене приче, тако да на крају обично није било потребно више него да неко викне: „Иде Паја Њора!”, па да сви „ухвате маглу”.
Било је пуно посла и за учитеље играња у старом Новом Саду јер су многи балови и игранке приређивани у кафанама које су имале свечане сале. Као што то често бива, нова мода забрињавала је старије Новосађане. У тексту из 1866. године новинар „Данице”, новосадског листа за забаву и књижевност, пише, између осталог, и ово:
„У свим кућама – биле пуне или празне – аранжирају се и дају кућевна весеља, соареи и друге, можда и другачије крштене вечерње и ноћне забаве, ал’ које све једну и исту тежњу имају. Сви храмови месојеђских весеља стоје отворени. Све кафане, и Зелени венац, и Два кључа, без разлике постају место где се игра и здравље поткопава... Данашње девојке играју без одмора, без даха, понекад и четрдесет игара за сваки бал, а затим одлазе кући са главобољом, уморне, често и веома болесне.”
Месојеђе је време између Божића и великог ускршњег поста и, по обичају, време разних прослава, игранки па и маскенбалова. У „Енциклопедији Новог Сада” остала је сачувана анегдота о чувеном глумцу Живану Милићу који се непосредно после Првог светског рата, о месојеђу, тако вешто преобукао у отмену младу даму да је једва успео да побегне француским војницима из Сенегала који су се с њим задесили у порти Алмашке цркве, и по сваку цену хтели да му „изјаве своје симпатије и љубав”.
Сета плаветних џепних марама
У гостионици Код три краља (Пашићева 23), чувеној по рибљој чорби и каменичком вину, претежно су се сакупљале занатлије. Овде је било седиште једног од најзанимљивијих новосадских удружења – друштву „Гњаватор”. Друштво је о Врбици, недељу дана пре Ускрса, скупљало добротворне прилоге за сиротињу, а за „показани успех на пољу вештине гњављења” током целе године уручивало дипломе истакнутим члановима. Тако на једној од диплома, испод украшеног узглавља на ком стоји „Гњаважа је духовна масажа”, пише да друштво додељује диплому „своме узорном члану гњаватору (па онда празно место за име господина), неустрашивом поборнику гњаваторских идеја, врлом једномишљенику, скромном трудбенику, дичном гњавидругу”. Печат и потпис стављао је важећи Архигњаватор. Амблем друштва била је помало надреална илустрација господина с исплаженим језиком кога дави други господин.
Стотинак година раније, половином 18. века, када још није било толико гостионица, трговци су се окупљали у Турском хану (данас се на том месту налази Матица српска) а угледни грађани већином у Зеленом венцу (на Тргу слободе, стара зграда је срушена 1892. године због градње Гранд хотела Мајер, и сада је ту Војвођанска банка).
У Венцу се точило пиво, пила кафа, могле су да се читају бечке и пештанске новине или игра билијар. Један од гостију био је и чувени Захарија Орфелин. Овај писац и бакрорезац у кафанском друштву ипак је био цењенији као писац књиге „Искусни подрумар”, која се бавила винарством.
У тексту „Шетња по Новом Саду”, објављеном 1884. године у часопису „Стармали”, Илија Огњановић Абуказем се са сетом сећа града кога већ тада више нема: „Сада су кафане пуне младих људи што се картају, билијаре и о коњима разговарају, и опклађују ко ће више чаша пива попити, а прошла су она времена кад ’Код венца’ у кавани видео сам само старе пензионисане сенаторе, умировљене адвокате и зими беспослене економе, са плаветним џепним марамама и старим цилиндерима...”
Иде Паја Њора
Кафанске туче нису биле честе, али их је, разумљиво, бивало. Тако је почетком октобра 1802. године у кафани Зелени венац дошло до окршаја између дрворезбара Аксентија Марковића и адвоката Јована Камбера. Дрворезбар је пред свима жучно нападао адвоката, помињући у претњи чак и silentiarius (забрану адвокатске праксе). После међусобних оптужби за лажи, Аксентије је треснуо Јована двапут штапом по глави, на шта је овај узвратио истом мером. Један од гостију је успео да Аксентију отме штап, али је дрворезбар зграбио Камбера за косу.
– Је ли право да код вас толиких живот изгубим? – вриснуо је адвокат у паници.
Све је спремно за дочек Нове 1924. године
Међу присутнима који су потрчали да их поново раздвоје био је и Змајев деда, Јован Јовановић Киш. Међутим, ту није био крај. Камбер је бесно изашао из кафане, али није отишао кући. Сакрио се иза оближњег зида и када је Аксентије, ништа не сумњајући, најзад пошао кући, засуо га кишом сакупљених каменица!
Да би било што мање оваквих испада, градске власти одлучиле су да се озбиљније позабаве питањем ноћне полицијске патроле. За то је посебно задужен чувени Паја Њора, крупан и изузетно снажан, и више него пун полета. Најчешће му је било довољно само да мало јаче млатне два-три обесна момка и да се цело друштво примири. О Пајиним подвизима плеле су се многобројне претеране и искићене приче, тако да на крају обично није било потребно више него да неко викне: „Иде Паја Њора!”, па да сви „ухвате маглу”.
Било је пуно посла и за учитеље играња у старом Новом Саду јер су многи балови и игранке приређивани у кафанама које су имале свечане сале. Као што то често бива, нова мода забрињавала је старије Новосађане. У тексту из 1866. године новинар „Данице”, новосадског листа за забаву и књижевност, пише, између осталог, и ово:
„У свим кућама – биле пуне или празне – аранжирају се и дају кућевна весеља, соареи и друге, можда и другачије крштене вечерње и ноћне забаве, ал’ које све једну и исту тежњу имају. Сви храмови месојеђских весеља стоје отворени. Све кафане, и Зелени венац, и Два кључа, без разлике постају место где се игра и здравље поткопава... Данашње девојке играју без одмора, без даха, понекад и четрдесет игара за сваки бал, а затим одлазе кући са главобољом, уморне, често и веома болесне.”
Месојеђе је време између Божића и великог ускршњег поста и, по обичају, време разних прослава, игранки па и маскенбалова. У „Енциклопедији Новог Сада” остала је сачувана анегдота о чувеном глумцу Живану Милићу који се непосредно после Првог светског рата, о месојеђу, тако вешто преобукао у отмену младу даму да је једва успео да побегне француским војницима из Сенегала који су се с њим задесили у порти Алмашке цркве, и по сваку цену хтели да му „изјаве своје симпатије и љубав”.