- Učlanjen(a)
- 21.04.2010.
- Poruke
- 9.398
- Broj reagovanja
- 659
Средњовековно доба заиста је ценило сузе. Како истиче шведски историчар и писац Петер Енглунд у збирци есеја „Мале историје” (издање „Геопоетике”), јака осећања и сузе били су уважена ознака и личних (приватних), али и јавних догађаја, црквених и световних. И нису плакале само жене, већ и мушкарци. И не искључиво такозвани обични људи, него и најмоћнији од свих.
Велике сузе Карла Великог
На пример, Карло Велики. Енглунд наводи познату причу. Карлу Великом, великом војсковођи попустиле су све осећајне кочнице када је, стојећи на ратном попришту Ронсвоа, угледао свог палог братанца. Почео је да се тресе, грлио је тело младића, јецао, чупао косу и викао:
„Не желим више да живим!”
Око њега, у тишини, стајала је војска од сто хиљада наоружаних људи који су такође јецали. Уосталом, примећује Енглунд, и легенде о краљу Артуру препуне су ратника који не само што сузе лију у потоцима, него се и онесвешћују, као да муњевито губе разум. Дакле, у средњем веку, баш као и у антици, отворена осећања била су поштована. И не само то. Тадашњи плач био је сасвим другачије природе од данашњег, закључује шведски научник.
У 16. и 17. веку изрази (плачних) осећања и даље су били јавни, без обзира на пол. Мужевни ратници, ако би сматрали да су жртве неправде или да им је неко нанео бол, јецали су горко, лили сузе у потоцима, после чега би били спремни да изјуре и храбро се боре у двобоју или у некој великој бици. Славни енглески композитор и лаутиста Џон Дауленд написао је чувену баладу „Теците моје сузе” („Flow My Tears”) ”) која је у његово доба, почетком 17. века, била веома омиљена. Сузе су биле опште добро, без обзира на друштвени положај и бол. И током 18. века било је дозвољено плакати јавно, напомиње Петер Енглунд, посебно за време читања неког срцепарајућег романа или стихова. Зашто су ти људи тако неспутано пуштали сузе? Петер Енглунд сматра да је то због тога што је граница између приватног и јавног живота била другачија. Била је готово невидљива.
Женска посла
Међутим, велика промена догодила се током 19. столећа. Плач је постао приватна, женска ствар. Додуше, још је Хомер уочио разлику између женског и мушког плача. Али, смисао суза уопште, од 19. века мења се из основа. Сузе постају приватне и готово потпуно нестају из јавног живота. Јака осећања повлаче се пред сетом. Људи беже у самоћу и плачу скривени и у тишини. Како време пролази, контрола над сопственим осећањима постаје све већа и важна као и обуздавање сексуалног нагона...
Плач је нешто смешно, нешто што припада само женама и размаженој деци. Сузе су постале непристојне. Кријући и заустављајући сузе, човек је полако сушио њихов извор и тако 1942. године стижемо до Камијевог „Странца”. Суза, дакле, нема ни када смо суочени са смрћу блиске особе...
Да ли су се ствари промениле од 1991. године када је објављено прво издање књиге „Мале историје”? Да ли су се људи још више осамили и сакрили сузе? Гутамо ли их? Или је управо супротно, јер смо без обзира на физичку удаљеност све више повезани, само на други начин? Путем друштвених мрежа на Интернету! Можда се тако разлика између јавног и приватног поново избрисала? Као што је познато, странице „Фејсбука” препуне су најличнијих података. Тешко је, међутим, утврдити имају ли везе с истином. Да ли неко данас пушта сузу док разговара путем „Скајпа”? Плачемо ли сада сви чешће, али без значајног повода?
„Гледамо у прошлост кроз сузе па нам се чини лепша но што је била”, написао је Душко Радовић, а вероватно хтео да каже и Петер Енглунд!http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/covek-јe-samo
... Uhvatim sebe da na glupost mogu suzu da pustim. Izes takvo zeMsko