- Učlanjen(a)
- 21.04.2010.
- Poruke
- 9.398
- Broj reagovanja
- 659
Ко је био Феликс Каниц?
Почетак овог текста могао би да гласи овако: Да није било Феликса Каница, много тога се не би знало о Србији друге половине 19. века. Или, овако: Феликс Каниц је један од многих странаца који су своју љубав према Србији преточили у дела о њој и за њу.
Обе варијанте звуче старомодно, али су заиста потпуно тачне. Јер, Бечлија Феликс Филип Емануел Каниц био је археолог, етнолог, истраживач, заљубљеник у античко наслеђе, картограф, уметник и – што је за нас, разумљиво, најважније – писац научних и путописних књига о Србији. Европа је захваљујући књигама Феликса Каница сазнала да Кнежевина Србија није мрачна и некултурна, како се мислило, а нове генерације добиле су поуздан извор за проучавање живота у Србији друге половине 19. века.
Не зна се зашто се Феликс Каниц заинтересовао за тада прилично неприступачну Србију – у његовим књигама нема ни речи о томе. О њему су познати само основни биографски подаци: рођен је у Будимпешти 1829. године, студирао је уметност, највише је сликао тушем и акварелом, био је краљевски угарски саветник, путовао је по Далмацији, Херцеговини, Црној Гори, Србији, Бугарској, Босни и Македонији, бележио своја запажања речима и цртежом, и постао етнолог Јужних Словена. Проглашен је витезом аустријског ордена Фрање Јосифа, добио је медаљу за науку и уметност, српски Таковски крст, Орден светог Саве, и био је почасни члан Краљевске саксонске академије наука.
Светле и тамне сенке
Србију је прокрстарио неколико пута током четири деценије „од Милоша до Александра” како је навео, „од плодне Посавине и шумовитог Подунавља до аустроугарске пограничне карауле код Новог Пазара, па поред Београда упознао свих 15 окружних градова, као и 56 од 72 среска места”. На прво вишемесечно путовање кренуо је 1858. године „ради сакупљања материјала за писање једног етнографског дела”. У томе су му помогли овдашњи научници Јанко Шафарик и Јован Гавриловић, упућујући га на места где се налазе остаци римске културе и причајући му о средњовековним манастирима. Тај свој први боравак описао је у књигама „Римски налази у Србији” и „Српски византијски споменици”, објавивши их у Бечу 1861. односно 1864. године. Били су то први каталози, пописи сачуваних споменика Србије, с тада најновијим и најважнијим подацима о њима.
Поглед на Ваљево уз присутне пратиоце Феликса Каница
Допуњавао их је приликом сваког следећег боравка у Србији. Књига „Римска студија у Србији” написана 32 године након већ поменутих „Римских налаза”, иначе круна његових археолошких истраживања, резултат је Каницових настојања да сваког пута забележи могућу насталу промену на терену. Новој књизи је, осим допуна и још тачнијег описа античког наслеђа, додао и географску карту с местима на којима се налазио и најмањи остатак римске културе.
Детаљним запажањима Каниц је приказао богату историју младе кнежевине, њен народ и обичаје, а пре свега њену културну баштину. Та слика није се подударала с важећом предрасудом европске јавности о народу који живи с „оне стране” Дунава. Поверовали су му, због очигледне непристрасности и објективности. Каниц је, наиме, поштовао правило које је једном приликом овако најавио:
„Стога ће у мом приказу људи и земље поред светлих страница бити и тамних слика, али оне у свом крајњем утиску неће дати ни искључиво ружичасту ни искључиво суморну слику, какву обично дају површни или пристрасни посматрачи српских прилика.”
Није се устручавао да исприча Европи и о опаким осветама у Србији, о честом непоштовању закона, о уништавању културног и споменичког блага, али с искључивом намером да опомене, не да оптужује.
Писао је и да подучи и обавести читаоца и да га забави. Његови текстови о неком насељу, манастиру, грађевини, или било ком другом објекту, почињу описом места на коме се налази, настављају се причом о настанку и завршавају се описом његовог тренутног изгледа. Ево, на пример, како им је приказао манастир Жичу:
„Ту лежи Жича у којој су крунисана шесторица српских краљева. Она лежи на питомој пољани, усред лепушкастих села, богатих њива, усред зеленилом олисталих гора, али не као остали манастири скривени у мрачним дубинама горским, већ на једном лепом брежуљку близу воде Ибра. Манастир је основао, по предању, краљ Стефан Првовенчани, са својим сином Радославом у тринаестом веку, и посветио га светим апостолима Петру и Павлу, а цркву је саградио почетком тог века св. Сава, који је, као први архиепископ, овде и столовао. До пре једно двадесет година црква је још била порушена, кубе и сводови су били тако оштећени да су неки делови попадали, а неки, опет, били склони паду. Али се у то доба још могла разазнати, на том некадашњем дивном здању, како је црква била зидана.”
Већ је на основу овог цитираног описа Жиче могуће уочити да је Каниц писао занимљивим и живим стилом, прилагођеним укусу тадашњих аустроугарских читалаца. Такође, трудио се и да темом заинтересује што шире читатељство, нарочито оно „нестручно”. Опис центра Београда је, на пример, очигледно њима био намењен:
„У Дубровачкој и Кнез-Михаиловој улици, које су поплочане крупном коцком, и у споредним улицама уз њих, налазе се најбоље снабдевене радње, на пример Женског удружења за националну домаћу радиност, које је основала краљица Наталија, Прве београдске лимарске задруге, јагодинске фабрике стакла и керамике, продавница каљевих пећи Л. и Ц. Хартмута, Краљевског угарског трговачког музеума; ту су и највеће књижаре, погребна предузећа и продавнице цвећа. Магацини за женску и мушку конфекцију, галантеријске, јувелирске и деликатесне радње и тако даље привлаче својим богатим излозима радозналу публику. Уз упадљиво исписане фирме, већином на српском и немачком, каткад и на француском, енглеском и руском, често иду популарни називи: на пример Код Бечлије, Кицош и слични, затим освојене медаље и крстови, титуле Дворски лиферант Његова Величанства Краља, или краљице Наталије и тако даље – све то изнад често китњастих портала.”
Обе варијанте звуче старомодно, али су заиста потпуно тачне. Јер, Бечлија Феликс Филип Емануел Каниц био је археолог, етнолог, истраживач, заљубљеник у античко наслеђе, картограф, уметник и – што је за нас, разумљиво, најважније – писац научних и путописних књига о Србији. Европа је захваљујући књигама Феликса Каница сазнала да Кнежевина Србија није мрачна и некултурна, како се мислило, а нове генерације добиле су поуздан извор за проучавање живота у Србији друге половине 19. века.
Не зна се зашто се Феликс Каниц заинтересовао за тада прилично неприступачну Србију – у његовим књигама нема ни речи о томе. О њему су познати само основни биографски подаци: рођен је у Будимпешти 1829. године, студирао је уметност, највише је сликао тушем и акварелом, био је краљевски угарски саветник, путовао је по Далмацији, Херцеговини, Црној Гори, Србији, Бугарској, Босни и Македонији, бележио своја запажања речима и цртежом, и постао етнолог Јужних Словена. Проглашен је витезом аустријског ордена Фрање Јосифа, добио је медаљу за науку и уметност, српски Таковски крст, Орден светог Саве, и био је почасни члан Краљевске саксонске академије наука.
Светле и тамне сенке
Србију је прокрстарио неколико пута током четири деценије „од Милоша до Александра” како је навео, „од плодне Посавине и шумовитог Подунавља до аустроугарске пограничне карауле код Новог Пазара, па поред Београда упознао свих 15 окружних градова, као и 56 од 72 среска места”. На прво вишемесечно путовање кренуо је 1858. године „ради сакупљања материјала за писање једног етнографског дела”. У томе су му помогли овдашњи научници Јанко Шафарик и Јован Гавриловић, упућујући га на места где се налазе остаци римске културе и причајући му о средњовековним манастирима. Тај свој први боравак описао је у књигама „Римски налази у Србији” и „Српски византијски споменици”, објавивши их у Бечу 1861. односно 1864. године. Били су то први каталози, пописи сачуваних споменика Србије, с тада најновијим и најважнијим подацима о њима.
Поглед на Ваљево уз присутне пратиоце Феликса Каница
Допуњавао их је приликом сваког следећег боравка у Србији. Књига „Римска студија у Србији” написана 32 године након већ поменутих „Римских налаза”, иначе круна његових археолошких истраживања, резултат је Каницових настојања да сваког пута забележи могућу насталу промену на терену. Новој књизи је, осим допуна и још тачнијег описа античког наслеђа, додао и географску карту с местима на којима се налазио и најмањи остатак римске културе.
Детаљним запажањима Каниц је приказао богату историју младе кнежевине, њен народ и обичаје, а пре свега њену културну баштину. Та слика није се подударала с важећом предрасудом европске јавности о народу који живи с „оне стране” Дунава. Поверовали су му, због очигледне непристрасности и објективности. Каниц је, наиме, поштовао правило које је једном приликом овако најавио:
„Стога ће у мом приказу људи и земље поред светлих страница бити и тамних слика, али оне у свом крајњем утиску неће дати ни искључиво ружичасту ни искључиво суморну слику, какву обично дају површни или пристрасни посматрачи српских прилика.”
Није се устручавао да исприча Европи и о опаким осветама у Србији, о честом непоштовању закона, о уништавању културног и споменичког блага, али с искључивом намером да опомене, не да оптужује.
Писао је и да подучи и обавести читаоца и да га забави. Његови текстови о неком насељу, манастиру, грађевини, или било ком другом објекту, почињу описом места на коме се налази, настављају се причом о настанку и завршавају се описом његовог тренутног изгледа. Ево, на пример, како им је приказао манастир Жичу:
„Ту лежи Жича у којој су крунисана шесторица српских краљева. Она лежи на питомој пољани, усред лепушкастих села, богатих њива, усред зеленилом олисталих гора, али не као остали манастири скривени у мрачним дубинама горским, већ на једном лепом брежуљку близу воде Ибра. Манастир је основао, по предању, краљ Стефан Првовенчани, са својим сином Радославом у тринаестом веку, и посветио га светим апостолима Петру и Павлу, а цркву је саградио почетком тог века св. Сава, који је, као први архиепископ, овде и столовао. До пре једно двадесет година црква је још била порушена, кубе и сводови су били тако оштећени да су неки делови попадали, а неки, опет, били склони паду. Али се у то доба још могла разазнати, на том некадашњем дивном здању, како је црква била зидана.”
Већ је на основу овог цитираног описа Жиче могуће уочити да је Каниц писао занимљивим и живим стилом, прилагођеним укусу тадашњих аустроугарских читалаца. Такође, трудио се и да темом заинтересује што шире читатељство, нарочито оно „нестручно”. Опис центра Београда је, на пример, очигледно њима био намењен:
„У Дубровачкој и Кнез-Михаиловој улици, које су поплочане крупном коцком, и у споредним улицама уз њих, налазе се најбоље снабдевене радње, на пример Женског удружења за националну домаћу радиност, које је основала краљица Наталија, Прве београдске лимарске задруге, јагодинске фабрике стакла и керамике, продавница каљевих пећи Л. и Ц. Хартмута, Краљевског угарског трговачког музеума; ту су и највеће књижаре, погребна предузећа и продавнице цвећа. Магацини за женску и мушку конфекцију, галантеријске, јувелирске и деликатесне радње и тако даље привлаче својим богатим излозима радозналу публику. Уз упадљиво исписане фирме, већином на српском и немачком, каткад и на француском, енглеском и руском, често иду популарни називи: на пример Код Бечлије, Кицош и слични, затим освојене медаље и крстови, титуле Дворски лиферант Његова Величанства Краља, или краљице Наталије и тако даље – све то изнад често китњастих портала.”
.jpg)