• Dobrodošli na Ćaskanja! Mi smo zajednica koja okuplja članove sa prostora bivših jugoslovenskih republika. Budite slobodni, pregledajte naš sajt, pročitajte neke od započetih diskusija. Ako želite da učestvujete u diskusijama, pisati na forumu, kreirati albume, dodavati medije, a niste naš član, registrujte se. Registracija je besplatna i zahteva samo minut Vašeg vremena. I da ne zaboravimo: registrovanjem i prijavljivanjem na forumu uklanjate sve reklame koje se prikazuju na sajtu, jer nam je stalo do naših članova. Pridružite nam se!

Ljudi o kojima se malo zna

saska

penelopa
Starosedelac
Učlanjen(a)
21.04.2010.
Poruke
9.398
Broj reagovanja
659
Ко је био Феликс Каниц?



kanic.jpg
Почетак овог текста могао би да гласи овако: Да није било Феликса Каница, много тога се не би знало о Србији друге половине 19. века. Или, овако: Феликс Каниц је један од многих странаца који су своју љубав према Србији преточили у дела о њој и за њу.


Обе варијанте звуче старомодно, али су заиста потпуно тачне. Јер, Бечлија Феликс Филип Емануел Каниц био је археолог, етнолог, истраживач, заљубљеник у античко наслеђе, картограф, уметник и – што је за нас, разумљиво, најважније – писац научних и путописних књига о Србији. Европа је захваљујући књигама Феликса Каница сазнала да Кнежевина Србија није мрачна и некултурна, како се мислило, а нове генерације добиле су поуздан извор за проучавање живота у Србији друге половине 19. века.
Не зна се зашто се Феликс Каниц заинтересовао за тада прилично неприступачну Србију – у његовим књигама нема ни речи о томе. О њему су познати само основни биографски подаци: рођен је у Будимпешти 1829. године, студирао је уметност, највише је сликао тушем и акварелом, био је краљевски угарски саветник, путовао је по Далмацији, Херцеговини, Црној Гори, Србији, Бугарској, Босни и Македонији, бележио своја запажања речима и цртежом, и постао етнолог Јужних Словена. Проглашен је витезом аустријског ордена Фрање Јосифа, добио је медаљу за науку и уметност, српски Таковски крст, Орден светог Саве, и био је почасни члан Краљевске саксонске академије наука.


Светле и тамне сенке

Србију је прокрстарио неколико пута током четири деценије „од Милоша до Александра” како је навео, „од плодне Посавине и шумовитог Подунавља до аустроугарске пограничне карауле код Новог Пазара, па поред Београда упознао свих 15 окружних градова, као и 56 од 72 среска места”. На прво вишемесечно путовање кренуо је 1858. године „ради сакупљања материјала за писање једног етнографског дела”. У томе су му помогли овдашњи научници Јанко Шафарик и Јован Гавриловић, упућујући га на места где се налазе остаци римске културе и причајући му о средњовековним манастирима. Тај свој први боравак описао је у књигама „Римски налази у Србији” и „Српски византијски споменици”, објавивши их у Бечу 1861. односно 1864. године. Били су то први каталози, пописи сачуваних споменика Србије, с тада најновијим и најважнијим подацима о њима.

valjevo.jpg

Поглед на Ваљево уз присутне пратиоце Феликса Каница

Допуњавао их је приликом сваког следећег боравка у Србији. Књига „Римска студија у Србији” написана 32 године након већ поменутих „Римских налаза”, иначе круна његових археолошких истраживања, резултат је Каницових настојања да сваког пута забележи могућу насталу промену на терену. Новој књизи је, осим допуна и још тачнијег описа античког наслеђа, додао и географску карту с местима на којима се налазио и најмањи остатак римске културе.
Детаљним запажањима Каниц је приказао богату историју младе кнежевине, њен народ и обичаје, а пре свега њену културну баштину. Та слика није се подударала с важећом предрасудом европске јавности о народу који живи с „оне стране” Дунава. Поверовали су му, због очигледне непристрасности и објективности. Каниц је, наиме, поштовао правило које је једном приликом овако најавио:
„Стога ће у мом приказу људи и земље поред светлих страница бити и тамних слика, али оне у свом крајњем утиску неће дати ни искључиво ружичасту ни искључиво суморну слику, какву обично дају површни или пристрасни посматрачи српских прилика.”
Није се устручавао да исприча Европи и о опаким осветама у Србији, о честом непоштовању закона, о уништавању културног и споменичког блага, али с искључивом намером да опомене, не да оптужује.
Писао је и да подучи и обавести читаоца и да га забави. Његови текстови о неком насељу, манастиру, грађевини, или било ком другом објекту, почињу описом места на коме се налази, настављају се причом о настанку и завршавају се описом његовог тренутног изгледа. Ево, на пример, како им је приказао манастир Жичу:
„Ту лежи Жича у којој су крунисана шесторица српских краљева. Она лежи на питомој пољани, усред лепушкастих села, богатих њива, усред зеленилом олисталих гора, али не као остали манастири скривени у мрачним дубинама горским, већ на једном лепом брежуљку близу воде Ибра. Манастир је основао, по предању, краљ Стефан Првовенчани, са својим сином Радославом у тринаестом веку, и посветио га светим апостолима Петру и Павлу, а цркву је саградио почетком тог века св. Сава, који је, као први архиепископ, овде и столовао. До пре једно двадесет година црква је још била порушена, кубе и сводови су били тако оштећени да су неки делови попадали, а неки, опет, били склони паду. Али се у то доба још могла разазнати, на том некадашњем дивном здању, како је црква била зидана.”
Већ је на основу овог цитираног описа Жиче могуће уочити да је Каниц писао занимљивим и живим стилом, прилагођеним укусу тадашњих аустроугарских читалаца. Такође, трудио се и да темом заинтересује што шире читатељство, нарочито оно „нестручно”. Опис центра Београда је, на пример, очигледно њима био намењен:
„У Дубровачкој и Кнез-Михаиловој улици, које су поплочане крупном коцком, и у споредним улицама уз њих, налазе се најбоље снабдевене радње, на пример Женског удружења за националну домаћу радиност, које је основала краљица Наталија, Прве београдске лимарске задруге, јагодинске фабрике стакла и керамике, продавница каљевих пећи Л. и Ц. Хартмута, Краљевског угарског трговачког музеума; ту су и највеће књижаре, погребна предузећа и продавнице цвећа. Магацини за женску и мушку конфекцију, галантеријске, јувелирске и деликатесне радње и тако даље привлаче својим богатим излозима радозналу публику. Уз упадљиво исписане фирме, већином на српском и немачком, каткад и на француском, енглеском и руском, често иду популарни називи: на пример Код Бечлије, Кицош и слични, затим освојене медаље и крстови, титуле Дворски лиферант Његова Величанства Краља, или краљице Наталије и тако даље – све то изнад често китњастих портала.”
 

saska

penelopa
Starosedelac
Učlanjen(a)
21.04.2010.
Poruke
9.398
Broj reagovanja
659
Ови носе фес!
mlada.jpg

Млада с венчаним венцем и младожења


Није скривао лични утисак о месту које описује, није сматрао да ће му због те приватности читаоци мање веровати.
„Кад сам 1859. године први пут посетио Смедерево, обала је личила на огромну гомилу ђубрета, и да ме нису силно привлачили чувена тврђава, необична драж турске ношње коју су тада носили и варошки Срби, и живописна гунгула на обали, одмах бих се вратио из оне бедне механе у пароброд који је празан стајао уз док. На дунавском пристаништу владала је тада, насупрот данашњем миру, велика живост. Стално су пристизале необично грађене дереглије, натоварене каменом сољу из Влашке, које су после кратког задржавања сунцем опаљени, робусни људи с великим напором одвлачили према Београду. Дахћући, вичући и псујући, хамали су вукли тешке истоварене блокове соли у оближње магазе, из којих су потом воловским колима и товарним коњима разносили даље у унутрашњост земље. Осим ових дереглија са сољу, често су пристајале и дереглије са специјалним оградама, подешене за превоз свиња; те су дереглије припадале разним, тада на брзину осниваним малим пловидбеним компанијама, али су оне, међутим, брзо ишчезле с позорнице јер нису могле да издрже конкуренцију моћног Бечког дунавског друштва.”

selo.jpg

Призор са села

Колико података у само неколико реченица: и да Смедерево има тврђаву, и да је турска ношња била модерна међу варошким Србима, и да се Београд снабдевао сољу Дунавом преко Смедерева, и како је било организовано пристаниште, и о новим пословним потезима, и на крају реклама за Бечко дунавско друштво! А све то написано и насликано, рекло би се, филмским језиком и брзином!
Малочас поменута ношња повод је да се каже која реч о Каницовим цртежима. Његови ликовни радови и дан-данас често су једини сведоци и трагови изучаваоцима српске народне ношње, обичаја, грађевина, делова градова, људи. Каниц је оставио стотине цртежа, скица и акварела и сви су изванредни, а пре свега драгоцени. Ево текста који прати цртеж жена у Брзећу, и који га допуњује описом онога што је оловком немогуће исказати:
„Жене су биле заступљене упадљиво лепим типовима и у том погледу нису заостајале за мушкарцима. Ови носе фес обавијен белом марамом, тако да их је тешко разликовати од суседних Арнаута. Обогатио сам своју мапу с неколико лепо извајаних глава; за ту тековину имам да захвалим посредовању писара и његовој речитости. Иако сам и овде запазио да су односи међу половима неусиљени, природнији него у равници, ипак су ове кокетне брђанке зазирале од оловке која
је уписивала њихове дражи. Упадљиво леп стас жене истакнут је прикладном ношњом. Удатим женама врло лепо пристаје шарена, пругаста марама, забачена преко главе на италијански начин, украшена новчићима и природним цвећем, она живописно уоквирује богату тамну косу.”
Писар кога помиње Каниц вероватно је један од људи који су му, захваљујући препоруци српских власти, помагали у раду и захваљујући којима је Каниц успевао да дође до драгоцене грађе.
Најпознатије дело о Србији Феликса Каница је „Историјско-етнографске студије са путовања 1859–1868” објављено у Лајпцигу 1869. године. На преко седам стотина страна великог формата с многобројним илустрацијама Феликс Каниц је заокружио своје деценијско бављење ондашњом Србијом. Свако поглавље књиге је целина, један опис области, једно окружје. Књига је пресек стања, права слика ствари свих области тадашње Србије. Проучаваоци Каница нарочито су у њој истицали настојање да Србију опише погледом неутралног посматрача, да га ништа не одвуче у пристрасност или да га већ створене заблуде не наведу на погрешне закључке.
Кад је 1904. године завршавао коректуру првог тома новог издања ове књиге, Каниц је изненада преминуо. Дело је у три тома, последњи је објављен 1913. године пред рат, поново дочекано с највећим похвалама и занимањем. У њему је била Србија која се мења и која напредује: Каниц описује развој насеља из године у годину, бележи промене у друштвеним односима Србије, истражује њену модернизацију и пажљиво прати и испитује прихватање нових европских струјања у разним областима живота, наговештавајући ново доба. Према Каницу, Србија друге половине 19. века покушавала је да ухвати корак с новим европским токовима, све се више окретала великим западним узорима настојећи да их прилагоди свом окружењу. Феликс Каниц, Европљанин, томе се радовао.
Последњи пут Феликс Каниц „боравио” је у Србији десет дана прошлог новембра, кад је Народни музеј у Београду био домаћин свечаности „Дани Феликса Каница” коју је приредио с аустријско-српским друштвом „Феликс Каниц”. Тада је приређена изложба о овом важном пријатељу Србије, чији је аутор Ђорђе С. Костић. Илустрације и цитате из Каницових текстова „Забавник” објављује љубазношћу Ђорђа С. Костића.http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/srecko-otkrio-srbiјu
 

Jova

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
10.03.2012.
Poruke
2.173
Broj reagovanja
1.326
Horoskop
Škorpija
Арчибалд Рајс

Датум рођења: 8. јул 1875.
Место рођења: Баден (Немачка)​
Датум смрти: 8. август 1929.
Место смрти: Београд (Краљевина СХС)​
Родолф Арчибалд Рајс (нем. Rudolph Archibald Reiss; Немачка, 8. јул 1875Краљевина СХС, 8. август 1929) је био швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. Истакао се као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом у време Првог светског рата.

Живот
Рођен је 8. јула 1875. године као осмо дете, од укупно десет, Фердинанда Рајса, земљопоседника, и Паулине Забине Ане Габријеле, у месту Хехцберг (данас део Хаузаха), у јужнонемачкој покрајини Баден. После завршеног основног и средњег образовања у Немачкој, отишао је због лошег здравственог стања на студије у Швајцарску, у романски кантон Во.
Звање доктора хемије стекао је већ у 22. години, и бива изабран за асистента за фотографију, а потом је постао признати доцент за ту област, на Универзитету у Лозани. За редовног професора криминалистике именован је 1906. године. Као професор бавио се предано научним радом и стекао углед криминолога светског гласа.


Урна Арчибалда Рајса у капели на Кајмакчалану.
Ангажовање у Србији
На позив српске владе Рајс је 1914. године отишао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом. Написао је многе књиге и радове поводом тога, а често је слао извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцерске, Газет (Gazette). Тиме је као угледни професор и криминолог извештавао свет и кварио пропагандну слику Немаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу.
Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Заволео је српског војника-сељака и српски народ и до краја живота остао у Србији.
Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. После рата модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова нове државе. Тадашња криминалистичка техника по мишљењу америчких истраживача који су путовали по Европи циљно проучавајући овај вид полиције, била је на веома високом нивоу. Међутим, Арчибалд Рајс, разочаран неким негативним појавама у друштвеном и у политичком животу повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно у својој вили „Добро поље“ (Топчидер) у Београду.
Др Арчибалд Рајс је 1926. године постао почасни грађанин града Крупња. Те године је такође југословенски министар и генерал Душан Трифуновић Рајса прогласио почасним капетаном I класе пешадије Војске Краљевине СХС.
У септембру 1928. године Рајс је намеравао да оде из Краљевине СХС. У интервјуу за Политику изјавио је:

"Али, свако стрпљење има својих граница. И моје је исцрпљено до најдаљих граница. Мој рад се толико омета и багателише, да ми се довољно ставља на знање како вам више нисам потребан". Рајс даље објашњава како је са пријатељима из многих београдских друштава годину дана радио на организацији прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта: "Међутим, господин др. Маринковић, не обавештавајући о томе одбор, негирао је цео тај посао. Одређен је један нови одбор који ће да припреми прославу. А прослава је заказана за осми октобар. Зашто? Какав је то знаменити дан осми октобар у историји вашега народа".

Умро је 8. августа 1929. године у 4.30 сати, у Београду. Сахрањен је на топчидерском гробљу, док је по његовој жељи његово срце однесено у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни је писало:

„Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана
Златно срце спава,
Пријатељ Срба из најтежих дана,
Јунак Правде, Истине и Права,
Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“

(Wikipedia)
 

Tony Montana

Šalabajzer
Starosedelac
Učlanjen(a)
04.11.2011.
Poruke
3.405
Broj reagovanja
858
Horoskop
Ribe
Ђорђе Вајферт

Из Википедије, слободне енциклопедије
Скочи на: навигација, претрага
Ђорђе Вајферт​
Датум рођења: 15. јун 1850.
Датум смрти: 12. јануар 1937.


Црква св. Карла Боромејског
Ђорђе Вајферт (нем. Georg Weifert; Панчево, 15. јун 1850Београд, 12. јануар 1937) је био српски индустријалац немачког порекла, гувернер Народне банке.[1]
Садржај

[сакриј]
[уреди] Биографија

Ђорђе Вајферт, од оца Игњата и мајке Ане, се родио Панчеву. Живео је и имућној панчевачкој породици индустријалаца. Панчево је тада било мало погранично место на ушћу реке Тамиш у Дунав, насељено претежно Србима, Немцима и Мађарима[2]. Са друге стране границе преко Дунава је лежао град Београд, комерцијални центар и главни град поново успостављене Краљевине Србије.[3]
Вајфертов деда се доселио у Панчево почетком 19. века, тражећи своју срећу прво као трговац а затим и као произвођач пива. Да би ојачао своје предузеће послао је свог сина Игњата у Минхен да би радио у тамошњим пиварама и изучавао занат, што је Игњат и радио у пивари Спатенбрау. После Игњатовог повратка граде још већу пивару која постаје највећа на Балкану, и која је постојала све до 2008. године.[4]
Током 1865. године Вајфертови изнајмљују постојећу пивару у Београду, да би почели и тамо са производњом, да би избегли трошкове транспорта и царине приликом довожења панчевачког пива за Београд.[5]
Ђорђе Вајферт је у Панчеву похађао немачку основну школу и мађарску средњу школу, после чега га отац шаље у Будимпешту у Трговачку академију на даљње школовање. После тога Ђорђе одлази на усавршавање у Вајенштофен, поред Минхена, где апсолвира Велику пиварску школу. После дипломирања 1872. године, Ђорђе одлази у Београд да би помогао оцу у послу и заједно граде нову пивару на Топчидерском брду[6].
Ђорђе Вајферт се 1873. године оженио Маријом Гиснер.
Као велики добротвори, отворили су велико панчевачко католичко гробље, где су и данас посмртни остаци чланова породице Вајферт. Такође су из свог фонда саградили панчевачку католичку цркву свете Ане и још многе друге јавне и добротворне установе[7].
[уреди] Прелазак у Србију

Ђорђе Вајферт је отишао из Панчева (тада Аустроугарска) за Београд 1872. године и одмах се активно укључио у јавни живот поново успостављене Кнежевине Србије. Годину дане пре избијања Српско-турског рата 1876-78, Ђорђе Вајферт је поклонио новац из фонда за куповину топова за српску армију[8]. Током рата Вајферт се придружио српској војсци као добровољац и био је у служби при коњици. За показано јунаштво у српској војсци примио је орден за храброст. По његовој жељи, од свих медаља и признања које је добијао за живота, једино је ова медаља заједно са њим отишла у гроб.
Вајферт није био члан ниједне политичке партије, увек се трудио да служи као баланс у узбурканом политичком животу тадашње Србије. Један од примера је и Тимочка буна, побуна против краља Милана Обреновића 1883. године. Велики број српских политичара је тада био ухапшен и суочен се са смртном казном. Вајферт је тада тражио аудицију код краља и тражио да се смртне казне замене за временске, што је оправдавао престанком даљњег крвопролића у Тимоку а самим тим и у Србији.
[уреди] Добротвор



Вајферт на новчанци од 1000 српских динара
Током 1893. године Ђорђе Вајферт је основао је фонд краљ Стеван Дечански, добротворну организацију која се бринула за глувонему децу и омогућавала им школовање и укључивање у редован нормалан живот. Ђорђе Вајферт је не само основао овај фонд већ је био и главни финансијер и као такав је носио титулу почасног председника.
Током Првог балканског рата, 1912. године Вајферт је платио за 60.000 векни хлеба које су биле даване најсиромашнијим породицама у Београду.
За време Првог светског рата Србија је била окупирана од стране Аустроугара а Ђорђе Вајферт је те ратне године провео на југу Француске одакле је према ситуацији и могућностима слао помоћ Србији. После рата Вајферт се вратио у Београд да помогне у поновној изградњи порушеног града.
Током 1929. године заједно са Единбуршким одбором шкотских жена и Лондонским одбором шкотских жена оснива Болницу за жену и дете у Београду[9]. Вајферт је такође поклонио земљиште за изградњу клуба Београдско женско друштво[10]. Поред осталих добротворних активности вредно је такође још поменути донацију коју је Вајферт дао за изградњу Српске академије науке и уметности.
Дана 9. септембра 1923. је поклонио своју збирку у којој је сједињена збирка његовог оца и брата, Београдском универзитету.[11] Ватрогасној институцији је поклонио особиту пажњу и од 1921. је био председник Банатског ватрогасног удружења. Добитник је многих одликовања. Између осталог, био је почасни председник панчевачке Пучке банке и вршачког ватрогасног удружења. На њега данас подсећају и две зграде у Панчеву изграђене о његовом трошку: Анина црква из 1922/23. године, и портална зграда на панчевачком католичком гробљу, изграђена 1924. године.
Умро је 12. јануара 1937. године, у 17.20 часова у својој вили у Београду[12]. Опело је одржано у панчевачкој католичкој цркви св. Ане 14. јануара[13], а 15. је сахрањен на панчевачком католичком гробљу[14]. Наследио га је сестрић Фердинанд Грамберг.
[уреди] Привредник и економиста

Преузео је пивару коју је његов отац (Игњат Вајферт) сазидао код "Мостара" у Београду, а коју је касније јако проширио.
Купио је рудник мрког угља код Костолца, рудник бакра у Бору и рудник каменог у Подвису, чему придолази још и златни рудник у Светој Ани, те је на тај начин постао творац модерног рударства у Србији.
Од 1890. он је гувернер Народне банке Србије, те стекао великих заслуга у одржању вредности динара и олакшању кредитних послова у Србији. Гувернер је био у периоду 1890-1902 и 1912-1926, укупно 26 година. Извео је и претварање народне банке и емисиону установу Краљевине СХС, као и замену круна у динаре.
Био је и председник Управног одбора Самосталне монополске управе Краљевине Србије у периоду 1895-1900. година.
Ђорђе је дарежљиви мецена културних и хуманих установа и пријатељ наука, скупљао је стари новац.
У своје време био је највећи индустријалац у Југославији.

Nije baš da se o njemu ništa ne zna .... ali isuviše malo obzirom na njegov značaj za razvoj Srbije ....
 

saska

penelopa
Starosedelac
Učlanjen(a)
21.04.2010.
Poruke
9.398
Broj reagovanja
659
Лазар Пачу-генијални српски економиста

Свако кризно време захтева најбоље стручњаке који се могу ухватити у коштац са највећим проблемима. Ову лекцију који ми данас не примењујемо наши преци су усвојили пре више од стотину годину. Тачније поставили су за министра финансија Лазара Пачуа.
Лазар Пачу је рођен 1855. у војвођанском месту Чуруг у свештеничкој породици. Основну школу завршава у Чуругу, гимназију у Новом Саду, а студира медицину у Цириху и Берлину. По завршетку студија у Београду оснива лекарску ординацију. Постаје један од твораца модерног лечења реуматизма. Придружује се Народној радикалној странци Николе Пашића и постаје политички активан.
Године 1889. напушта медицину и постаје управник државних монопола. На том месту остаје још три мандата у исто време поставши и комесар државне банке и управитељ Београдске задруге.
По доласку краља Петра Карађорђевића на власт постаје министар финансија. Затекавши празну државну касу приступио је отписивању свих неважних трошкова, смањењу плата државних службеника и акцији већег наплаћивања пореза (рецепт којег данашњи генијалнци не могу да се сете). Резултати нису изостали. После једне године његовог управљања остварена је добит у буџету у износу од преко шест милиона динара. Учврстио је српски динар, а његовом мудром политиком Србија је успела да финансијски издржи удар Балканских и почетка Првог светског рата. Остао је упамћен као частан и непоткупљив политичар о чему сведоче бројне анегдоте. Умро је у Врњцима 1915. године.
Вересија никоме
Краљу Петру I Карађорђевићу требало хитно 200.000 динара. Послао је секретара код министра Пачуа да му унапред исплати ову суму од владареве плате.
Др Лаза саслуша секретара, кисело се осмехне и каже: “Не може”!
Згранутом секретару своју одлуку објаснио је овако: “Умре краљ, не дај Боже, а смртан је као сви ми. Ко ће онда да врати дуг државној каси? – Зна се Лаза. Или, политичари натерају краља да абдицира. Ко ће да плати дуг? – Опет Лаза. Него брате, да мене не би болела глава, иди ти у Кредитну задругу, они дају зајам. Знам те поштен си човек, бићу ти жирант на меници, код њих узми тих 200.000 динара. Овде не може! И квит!
Секретар се вратио на двор необављеног посла, а и краљ се није наљутио.
ИВАН ГРБИЋ
 

saska

penelopa
Starosedelac
Učlanjen(a)
21.04.2010.
Poruke
9.398
Broj reagovanja
659
Geca Kon
100px-Gecaa_(2).jpg

Iz starog Beograda
SUDBINA ČUVENOG KNJIŽARA I IZDAVAČA
Politika, 31.8.1992
- U periodu od 1901. godine Geca Kon je objavio preko 5.000 knjiga.
- Svedočenje Milana Petrovića o tragičnom kraju znamenitog beogradskog izdavača
Poput značajne „Knjige o Cvijanoviću" Radovana Popovića, posvećene poznatom beogradskom knjigoljupcu, bilo bi dobro štampati slično delo o životu i radu knjižara i izdavača Gece Kona (18731941) koga su, kao „Srbina Mojsijeve vere", ubili fašistički zločinci. Pre dve godine obnovljena „Prosvetina" knjižara u Knez-Mihailovoj ulici broj 12 dobila je ime po Geci Konu, koji ju je osnovao 1901. godine.
Pored uspelog dokumentarnog filma o Geci Konu, uzbudljivog seedočanstva o najboljem izdavaču na Balkanu, čija je knjižara bila najpopularnija do 1941. godine, dragocene zapise o njemu je ostavio njegov blizak saradnik, književnik Božidar Kovačević. U tim zapisima, kao i razgovorima koje je pisac ove rubrike sa njim decenijama vodio, Kovačević se rado sećao prijatelja Gece Kona, rođenog u Čongradu, u porodici jevrejskog sveštenika, koji mu je poverio da zbog slomljene noge, „onako ćopav kao veliki Vuk", nije mogao postati rabin nego je „od nevolje otišao u knjižare". Po završetku niže gimnazije u Zemunu, Geca Kon će odlično naučiti knjižarski zanat radeći kod Breslauera (1889-1894) u Beogradu i sedam godina kod Arse Pajevića u Novom Sadu. Početkom ovog veka Geca Kon je prešao u Beograd i tu najpre objavio dva manja spisa istoričara Slobodana Jovanovića, kao i jedan njegov obimniji udžbenik zajedno sa Kostom Kumanudijem.
Geca Kon je veliki deo novca zarađenog štampanjem knjiga iz oblasti pravnih nauka, zakona kao i udžbenika uložio u štampanje dela domaćih pisaca („Zlatna knjiga", „Naša knjiga", „Srpski narod u 19. veku" i dr.) kao i stranih (edicije „Plava ptica", „Plejade", „Karijatide"…). U Beogradu je Geca Kon postao poznat po tome što je novčano pomagao književnike i sve vrednije kulturne institucije poput „Akademije sedam umetnosti". Katalozi njegovih izdanja sadržalm su po nekoliko hiljada naslova dok su posebnu pažnju privlačile „monumentalne edicije" kao što je Jiričekova „Istorija Srba", Živanovićeva „Politička istorija Srbije", Cvijićeve monografije i sl. Posebno su zanimljive Kovačevićeve anegdote vezane za Gecu Kona, pre svega ona o njegovom odnosu prema takođe značajnom ali malom izdavaču Cvijanoviću, za kojeg je govorio: „Neosporno da je gospodin Cvijanović veoma obrazovan čovek, ali mu je greška što, za razliku od mene, čita knjige koje izdaje i zato propada. Za razliku od njega ja redovnim akontacijama pomažem pisce da na miru rade i na vreme mi predadu knjigu za štampu, koju ne čitam, jer imam dobar nos da pogodim koje će se delo dobro prodavati. Eto, u tome leži tajna mog uspeha…" Pored mišljenja svojih savetnika S. Jovanovića i Ž. Milićevića, Geca Kon je posebno cenio predloge tada mladog književnika Božidara Kovačevića, poslednjeg urednika „Srpskog književnog glasnika", koji mu je pred rat dobronamerno savetovao da kao veoma bogat čovek zakupi avion i sa porodicom pobegne u SAD. Uveren da mu se neće ništa desiti jer se živ vratio i iz zatočeništva u vreme Prvog svetskog rata, Geca Kon je posle bombardovanja Beograda 6. aprila pobegao sa porodicom u Vrnjačku Banju, gde mu je prijatelj Dušak Milojević preneo poruku od knjižara Rajkovića da je na „crnom spisku" i da treba što pre da ode iz zemlje. Nije poslušao, pa je uhapšen i odveden u beogradski zatvor Gestapoa zajedno sa Milanom Petrovićem, mlađim bratom književnika Ilije M. Petrovića s kojim je sarađivao. „Krajem aprila 1941. godine u zbornu sobu zatvora doveli su Gecu Kona koji je preko ruke nosio samo malo ćebe", priča ovih dana penzioner Milan Petrović. Poznavao me je preko brata Ilije i poverio mi je svoju veliku grešku: uoči hapšenja u Vrnjcima jedan poručnik-avijatičar ponudio mu je da ga za veću sumu novca avionom prebaci sa porodicom u Grčku. Dok se premišljao Nemci su ga uhapsili, oduzeli mnogobrojne kofere i ostavili mu samo malo ćebe i sedam dinara, koje je, jadan, za vreme zatočeništva, pred nama, stalno prebrojavao. Valjda je tako stišavao nervozu. Sećam se, jedan Bosanac, takođe zatočenik, uspeo je Geci da uzme dinar. Bio je tada očajan, počeo )e pred nama da izvrće džepove, stalno se pitajući: 'Pobogu, ljudi, gde mi je dinar! Gde li mi je nestao?' Eto, šta ti je život: u neizvesnosti i mukama zatvora svi smo se počeli smejati videći koliko je tako reći do juče silno bogat čovek sada žalio za dinarom! Bosanac mu je vratio dinar, a Geca nas je prekoreo: 'E, deco, ja sam ovde najstariji, nije red da se tako grubo šalite!' I oprostio nam je… Potom sam sa Gecom bio vozom prebačen u Beč, gde smo u zatvoru bili razdvojeni.
Jednog dana, ugledavši me u hodniku, Geca mi je prišao, pružio mi ruku kao da je predosećao da je to naše poslednje viđenje, i rekao: Ti ćeš možda da se izvučeš, a meni se zna kraj… Pozdravi brata Iliju…' „Bio je to, stvarno, naš poslednji susret."
Kosta Dimitrijević
 
Vrh Dno