• Dobrodošli na Ćaskanja! Mi smo zajednica koja okuplja članove sa prostora bivših jugoslovenskih republika. Budite slobodni, pregledajte naš sajt, pročitajte neke od započetih diskusija. Ako želite da učestvujete u diskusijama, pisati na forumu, kreirati albume, dodavati medije, a niste naš član, registrujte se. Registracija je besplatna i zahteva samo minut Vašeg vremena. I da ne zaboravimo: registrovanjem i prijavljivanjem na forumu uklanjate sve reklame koje se prikazuju na sajtu, jer nam je stalo do naših članova. Pridružite nam se!

Kratka povest o caju

saska

penelopa
Starosedelac
Učlanjen(a)
21.04.2010.
Poruke
9.398
Broj reagovanja
658
Верује се да су га пили још у праисторији, а зна се да је о њему писано још пре наше ере. Извесно је да је било спорења око његове лековитости, али је неспорно да је спасао милионе. О уживању испијања да не трошимо речи...


POLJECAJA.jpg


M.jpg

ада први писани документи који помињу чај потичу из 1. века пре наше ере, он је сасвим вероватно био у употреби и вековима пре тога. Као лековита биљка с јаким антисептичким својствима, претпоставља се да се користила још у праисторији и готово је сигурно да су је врачеви и шамани Далеког истока имали као обавезну биљку у својој „понуди”. Можда у почетку највише као окрепљујуће и дезинфикујуће средство, јер захваљујући кофеину листови чаја подижу будност организма, док танини имају јако про
тивбактеријско својство.
Иако нам тачна постојбина чаја није позната, многи сматрају да је ова биљка првобитно расла на Хималајима, одакле су је будистички свештеници прво пренели у Кину, а касније у Јапан и у друге земље Истока. Будисти су посебно ценили чај као напитак који помаже при медитацији јер побољшава концентрацију и ублажава умор.

Прво писано помињање чаја јавља се у Кини током 1. века пре наше ере у књизи „Правила о раду послуге” где се, између осталог, објашњава како треба правилно одабирати, куповати и припремати листиће чаја.
Током владавине династије Танг (од 618. до 907) чај у Кини, тада најмоћнијем царству познатог света, постаје национално пиће – што значи да је за мање од 300 година око 50 милиона људи прихватило пијење чаја као обавезни обичај у домаћинству. У то доба Кина одржава живе трговачке везе с другим азијским земљама а један од најтраженијих кинеских производа, поред свиле, био је управо чај. Убрзо је као веома драгоцена и тешко кварљива роба, поред папирнатог новца (који је некако у то време и ушао у употребу), постао додатно средство плаћања. У неким деловима Азије чај је остао средство плаћања све до савременог доба.

---------------------------------------------------------------------------------
 

saska

penelopa
Starosedelac
Učlanjen(a)
21.04.2010.
Poruke
9.398
Broj reagovanja
658
ПОРЕКЛО РЕЧИ
Кинески идеограм који означава реч чај је
znak3.jpg
, али се он изговара различито у зависности од дијалекта. Два најпознатија изговора су ча и те. Реч те пореклом је из хокијен дијалекта којим се говорило у Ксијамену, главној луци у којој су се робом снабдевали трговци из западне Европе. Други назив – ча – потиче из мандаринског дијалекта и вероватно је у источну Европу стигао преко Руса који су чај прихватили до Монгола. Израз ча означавао је најфиније чајеве, односно чајеве посебно одабране за племство.

Основа те користи се у следећим језицима: холандском, хибру, италијанском, норвешком, шпанском, енглеском, француском, мађарском, каталонском, корејском, индонежанском, немачком, ирском, вијетнамском... Основа ча користи се у: јапанском, персијском, грузијском, монголском, арапском, грчком, непалском, хинду, руском, тибетанском, свахили, турском... У већини ових земаља каже се чај а не ча, и претпоставља се да реч чај потиче од кинеског „ча-је” што у преводу значи чајни листићи.
Прву књигу о чају, „Класике чаја”, написао је Лу Ју (таоистички свештеник и велики љубитељ и мајстор чаја) и она је штампана у Кини 780. године. Он је у књизи чај издигао на ниво филозофског пића чија припрема и пијење изискују веома широко познавање природе, вере, филозофије и људи и према томе он није само пиће већ свеобухватан начин живљења. У свих десет поглавља књиге Лу Ју озбиљно, тачно и веома посвећено, приказује поступак припремања чаја. До детаља описује одабир, брање и сушење листића, објашњава особине воде и како је кувати, а посебан део посвећује многобројном прибору за чај, од бамбусове кашичице, преко порцеланских шољица и чајника, па све до ормарића у којима се чува потребни прибор.

ВАЖНО ВРЕЊЕ
У свету постоје две врсте чаја: чај од лековитог биља (камилице, нане, жалфије, шипка...) и чај који се прави само од биљке чај (Camellia sinensis). Чај од биљке чај познат нам је под називима: зелени, црни, индијски, кинески, цејлонски, руски, Earl GraÚ, English Breakfast... Сви они потичу од једне једине врсте – од жбунасте биљке чај, а да ли ће се добити зелени или црни, зависи само од прераде чајних листића: црни чај добија се од листића који су претрпели ферментацију (врење), а зелени од једноставно осушених листића без врења.Стиже у Јапан
Мада је чај стигао у Јапан још у 6. веку, праву важност добио је тек 1191. године захваљујући будистичком свештенику који се звао Мјоан Еисаји који је неко време провео у Кини учећи о лековитом биљу и практикујући зен будизам. По повратку у Јапан донео је две важне ствари: основна начела зен-будизма и семе зеленог чаја. Пресудан догађај који је уздигао чај изнад осталих јапанских лековитих биљака био је успех Еисајија, познатог и под именом Еисаји Зењи (мајстор зена Еисаји), да тадашњег шогуна излечи управо зеленим чајем.
Од тада се шогун Минамото Санетомо, за кога се сматра да се заправо излечио од алкохолизма, свесрдно залагао да чај уврсти у обавезне напитке међу самурајима на двору. После успешног лечења шогуна, мајстор зена Еисаји написао је књигу о лековитом биљу у којој је посебно место посветио лековитим својствима чаја. Током наредних векова јапанска церемонија чаја готово је достигла савршенство. Постала је невероватно истанчан и сложен скуп правила и понашања који практично повезује законитости природе, уметности, људских врлина и истанчаног понашања.
 

saska

penelopa
Starosedelac
Učlanjen(a)
21.04.2010.
Poruke
9.398
Broj reagovanja
658
ИЗ ЕНГЛЕСКЕ У ИНДИЈУ
Пошто је потражња за чајем постала велика, Енглези су упорно покушавали да нађу поднебље у некој од својих колонија где би сами узгајали чај, без потребе да га увозе из Кине. Најзад се као најбоље решење показала покрајина Асам (или Ашам) у Индији, где су већ постојали дивљи жбунови чаја. Тако је почела производња чаја у Индији и, мада су данас Индуси највећи потрошачи чаја на свету и мада је индијски чај један од најпознатијих, чињеница је да су они почели да пију чај тек кад су Британици отворили плантаже у Асаму и Дарђелингу, покрајинама у којима се данас производе два изузетно позната црна чаја – асам и дарђелинг. Пре тога потражња чаја у Индији била је занемарљива.

Европска шољица

Прва званична пошиљка чаја стигла је у Европу 1610. године кад је један холандски брод донео малу количину зеленог чаја из Кине у Холандију. Одатле је око 1630. године доспео у Француску а око 1670. и у Енглеску. Те прве пошиљке чајева увек су садржале само листиће зеленог чаја јер је црни чај у већој мери почео да се производи тек у 16. и 17. веку. Кинези нису много марили за црни чај и углавном су сматрали да више одговара Европљанима него њима, зато је у каснијим временима извоз црног чаја у Европу постао најважнији. Међутим, ти први чајеви доношени из Кине увек су били зелени.
У Европу је чај пристигао као нешто ново и до тада невиђено и, наравно, као многе нове ствари, имао је и поклонике и заклете непријатеље. Једни су га сматрали за универзални лек а други за отров који убрзава старење и смрт. И једно и друго мишљење одрази су људске природе према новом и непознатом тако да оваква мишљења не изненађују. У сваком случају, на срећу чаја и свих љубитеља овог напитка, с разлогом је победило мишљење да је чај лековит.
Међутим, опор и понекад бљутав укус зеленог чаја није одговарао Европљанима који су желели не само да пију чај већ и да у томе уживају.
Из тог разлога Европљани, који иначе воле да прихватају новотарије али да их при том и прилагођавају себи, почели су у чај да додају шећер, мед, џем или друге додатке за побољшање укуса. Касније су почели да додају и млеко, не само да би побољшали укус већ да би га расхладили и брже попили, јер Европљани једноставно немају стрпљење, особину тако својствену народима Азије.
Краљичин мираз
Велика Британија је најзаслужнија за ширење обичаја пијења чаја у свету. Невероватан је стицај околности које су је довеле на чајни пиједестал светског тржишта. Међутим, не треба заборавити да је током 18. и 19. века она била једна од најмоћнијих држава света, слично као Кина у време кад је усвојила церемонију чаја као национални обичај. Успон чаја у Британији био је прилично брз – почетком 18. века готово нико није марио за чај, да би крајем истог столећа већ свако друго домаћинство имало бар један „сервис за чај” као обавезан додатак кухињском посуђу.
Такође се све више и више увозио црни чај, јер га је било сигурније куповати. Наиме, шверц чајем је узео толико маха да су неки продавци суво лишће других биљака бојили у зелено и продавали га као зелени чај – боја коју су при том употребљавали била је отровна! Црни чај било је теже фалсификовати тако да је потражња за њим прилично порасла. Црни чај је горак и јак па су шећер, мед, лимун и млеко постали готово обавезни додаци. Како читамо из историјских извора, крајем 18. века ретки су били Британци који не пију чај. Од краљева преко радника до просјака готово сви су пили најмање по шољицу или две чаја на дан.
За успон чаја у Великој Британији првенствено је заслужна Катарина од Браганце, кћи португалског краља Јована IV. Она је 1662. године енглеском краљу Чарлсу II, између осталих блага, злата и понеког португалског поседа, у мираз донела и – сандук чаја! Оно што воли енглеска краљица, воли и њен народ, а посебно племство. Катарина је увела обичај пијења чаја а племство је тај обичај здушно прихватило, било је то тако краљевски! Како је једна тако неважна навика португалске принцезе освојила Енглеску најбоље описује Том Стендиџ у књизи о историји чаја: „…Следеће године по Катарининој удаји за краља, песник Едмунд Валер написао јој је песму ’О Чају’ у којој је истакао њена два поклона нацији: чај и лакши приступ Индонезији.”
Друга важна личност у развоју чаја у Великој Британији био је Томас Твајнинг (Thomas Twining) који је 1717. године отворио радњу за продају и пијење чаја. Ово се показало као одлична замисао јер је било једино место где су жене из виших сталежа могле слободно да се окупљају, причају, пијуцкају чај и најзад понеки од њих и да купе. И дан-данас чајеви с ознаком „Twining’s” синоним су за добре чајеве.
Тако је, мало-помало, чај све више освајао Острвљане. Постала је ствар угледа знати одабрати и припремити добар чај. Окупити госте на чајанку и тако деликатни напитак послужити у посебним сервисима за чај. Као најбољи материјал за кинески напитак наметнуо се, додуше не баш оригинално, кинески порцелан. У почетку се увозио из Кине, али се касније појавио и као домаћи производ. У производњи порцелана посебно је био успешан Џосаја Веџвуд из Стафорда. Предузимљиви Веџвуд почео је и да рекламира своје производе и то на исти начин како то раде данашње рекламне агенције – по правилу што познатија личност рекламира производ, то се он боље продаје. Из тог разлога је као рекламну личност свог порцелана одабрао енглеску краљицу Шарлоту, супругу краља Џорџа III. Уз њено одобрење, Веџвудов порцелан је носио ознаку „краљичино посуђе” – па сад чик немој да купиш! Али, шалу на страну, чињеница је да су Веџвудови сервиси за чај до данас остали једни од најцењенијих у свету.
 

saska

penelopa
Starosedelac
Učlanjen(a)
21.04.2010.
Poruke
9.398
Broj reagovanja
658
РУСКИ КАРАВАНИ

Мада Монголи нису много марили за чај, ипак су највише допринели његовом ширењу у Русији. Руски цар Михаил I добио је 1638. године од монголског владара Алтин-кана на поклон 70 килограма чајних листића. Чај је убрзо постао цењени напитак у Русији и већ око 1679. године руски трговци се снабдевају чајевима у већој количини. Најпре су га увозили из Кине а касније из Индије и са Цејлона и то углавном посредством пустињских каравана који су на путу за Европу прелазили преко Русије. Руски трговци радо су мењали скупоцена сибирска крзна за велике количине чаја, који су обично сладили џемом или пили с кришкама лимуна.




У почетку чај није имао много сличности с оним какав се данас пије већ је више личио на неку чорбу или сируп. Прво су се правили колачи (или брикети) од листића чаја тако што би се листови испржили, напарили и згњечили. Такви брикети чаја држали би се пре употребе изнад ватре да омекшају па би се затим измрвили и кували у води којој је додат пиринач, ђумбир, кора наранџе, млеко, со и још неки зачини. Овакав начин справљања чаја задржао се доста дуго. Тек око 780. године песник и мајстор чаја Лу Ју уноси велике новине у припрему чаја, при чему избацује све додатке чају осим соли. Чајне брикете касније (у раздобљу од 960. до 1279) замењује чај у праху а со се избацује из употребе. После 1500. године чај у праху више се не користи и њега замењују осушени листићи који су се одржали до данас. Једини чај који је до данас остао у праху је јапански церемонијални чај мача, јер у таквом облику га је из Кине у Јапан донео Еисаји Зењи, пре око 1000 година.
У СРБИЈИ
SRBIJACAJ.jpg

Сервис за чај из збирке Музеја града Београда

Код нас чај је ушао у моду тек крајем 19. века, а обичај окупљања на чајанкама одржавао се, с већим или мањим прекидима, све до Другог светског рата. Угледајући се на западну Европу, богатије породице приређивале су чајанке као друштвени догађај. Био је устаљени обичај да домаћица одреди један дан у недељи кад „прима”, и тога дана је на послужење и разговор долазило одабрано друштво. По правилу, у таквим приликама као главно пиће служио се чај.
Мада се о врсти чаја није много водило рачуна, и обично се служио руски црни чај, београдске чајанке нису заостајале за сличним окупљањима широм Европе. Настојало се не само да послужење и сервис за чај буду по европским мерилима, већ се веома водило рачина и о одговарајућој одећи, лепом понашању и пригодним темама за разговор.
Тај „чајни” дух код нас сликовито је описала Тијана Чолак Антић у књизи „О послужењу и понашању за столом у Београду”: „Сервис за чај био је углавном сребрни. И када се није користио, стајао је у трпезарији у стакленом сточићу-витриници чије су се три стране отварале када дођу гости, да би домаћица лако могла да их послужи. Из сребрне „сукијере” („цукердозне”) шећер у коцкама вадио се малом сребрном штипаљком, ко је желео могао је да дода млеко из малог сребрног бокала, или сок од лимуна из кристалног бокалчета, или да сребрном виљушчицом узме кришку лимуна са кристалне тацне, а рум је био у кристалној флашици са сребрним запушачем. У чајнику би се запарила „есенција” (концентрат чаја), а из самовара (могао је да га замени и велики чајник) додавала се врела вода, тако да је свако пио чај оне јачине коју жели, с лимуном, млеком или румом.”
У почетку чајанке су се приређивале током раног поподнева и биле су резервисане само за женско друштво. Касније се усталио и обичај да ова окупљања трају до вечерњих часова, па су у њима учествовали и мужеви кад се врате с посла. По томе што су ове чајанке имале и посебан назив, „те пролонге” (продужени чај), очигледно је да су имале и нарочити значај у друштвеном животу.
Први напис о чају код нас, нажалост потписан само иницијалима В. Т, изашао је још 1880. године у новосадском листу за забаву, поуку и књижевност „Јавор”, у коме се детаљно описује разлика између црног и зеленог чаја, историјат чаја у Кини и његов долазак у Европу.http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/cudesni-napitak-lu-јua
 
Vrh Dno