Evo mene vec par dana u rodnoj grudi.
S obizrom da se ovde po tv-u non stop vrti o koroni, merama itd, ocekivala sam da cu na aeordrom sleteti u maglu asepsola, maskama na svakom cosku za poneti i citavom timu koji ce da me proveri od glave do pete kad vide odakle dolazim i koliko me dugo nema, jer ''garant vucem neku zarazu uz tako mnogoljudnog grada''.
Medjutijm, zanimljiva stvar se desila, ljudi u ostatku sveta, cak bi rekli cista naucna fantsastika. Ja sam trazila, skoro svecom, makar jedno zaposleno lice kome bih makar pokazala pasos i ponudila svoj prtljag da provere da ne daj boze unosim nesto nedozvoljeno. Uspela sam jednu zenicu u uniformi zateci koja je samo videla da drzim srpski pasos u ruci i klimunla glavom da produzim ka - izlazu. Pet minuta sam se vrtela pored exita pitajuci se dal stvarno da izadjem tj udjem u grad tako neproverena, mora da je neka sala, jer samo 10 sati pre toga na Kenediju su me iz cipela izuvali, a sad ovo?! Kako nisam uspela videti nijedan vid kontrole, a moj prevoz vec mahao sa druge strane vrata, tako i ja zvanicno krocih na sveto beogradsko tlo.
Cim udjoh u kucu, zove me panicno sestra, kaze jel su te stavili u karantin? Nisu? Sigurno ce svaki dan da dolaze policajci da te provere. Rekoh, sestro bojim se da niko osim najblizih nije svestan da sam ja ovde. A ni ja nisam bila svesna prva 24h od kulturnog soka.
P.S. Pomislila sam da je atmosfera krajnje zombijevska jer sam koliko prvi dan izasla i prosetala svojim ulicama. Skoro da zivu dusu ne videh na ulici, medjutim kad sam bolje pogledala skontala sam da su se svi setaci djuture sklonili u kafice i restorane, dupke pune, i svi od reda bez maski. Poslala drugarima iz Njujorka tu sliku kao turisticku atrakciju u doba pandemije
