Tema o savezničkom bombardovanju Leskovca me je odvela do Vikipedije:
Prilično siromašna stranica, i podacima i izvorima. Nema nam @Goranko. Šteta, možda bi mogao da mi napiše nešto više o tome ko Srbiji piše istoriju?
Apsolutno se slažem.Monarhija,kapitalizam,komunizam,demokratija. Razlika je samo u nazivima, suština je ista.
Vikipedija nudi malo podataka o nekim ličnostima i događajima. Verovatno Vikipedija nema dovoljno stručnih saradnika.Tema o savezničkom bombardovanju Leskovca me je odvela do Vikipedije:
Prilično siromašna stranica, i podacima i izvorima. Nema nam @Goranko. Šteta, možda bi mogao da mi napiše nešto više o tome ko Srbiji piše istoriju?
Ово је једна веома комплексна тема на коју је веома тешко дати исправан, или барем приближно коректан одговор.Apsolutno se slažem.
Kažu, istoriju pišu pobednici. Međutim, čini mi se da Srbija i kada je bila pobednica, gubila je.
Mislim da smo mi sami krivi za to. Kada pogledam kako je Arčibald Rajs pisao o nama (Čujte Srbi), a to je napisao posle nepunih 10 godina od Velikog rata, ne mogu a da ne osetim stid, kako smo se odnosili prema ratnim veteranima. Mi ne poštujemo naše zrtve, naše pretke, našu istoriju, tradiciju. Nama ništa nije sveto. Mi smo se za 4 godine odrekli hrišćanstva, crkve, jer smo posle 1945. zaboravili kako smo sačuvali nacionalnu svest pod Turcima. Mi i dalje ne znamo ulogu četnika i partizana za vreme II sv. rata. Mi ni dan danas ne znamo mnogo toga o i u vezi sa bombardovanjem SRJ. Naši ratni veterani se tužakaju sa državom i ovde i pred međunarodnim sudovima za svoja prava koja im država za koju su se borili uskraćuje.
Našu istoriju čini mi se pišu drugi, jer mi nećemo.![]()
I ja stojim iza tog stava.Она дефинитивно није била погрешан потез из очију очевидаца.
Slažem se.Ово је једна веома комплексна тема на коју је веома тешко дати исправан, или барем приближно коректан одговор.
Уџбеници и оно што се репродукује данас у настави и даље "лелуја" између одређених страна. По мени је то и нормално, јер је познато (барем у нашој струци) да не постоји она универзална истина. Историју највише обликују политичке и економске прилике, па онда све остало.
Ни сам Рајс, колико год да је "погодио" у срж пишући о нашем народу није био довољно добар да на одговарајући начин напише нешто што је непристрасно. Да се разумијемо, његово дјело је врхунско штиво за сагледавање менталитета и навике нашег народа, али је и сам господин Рајс био огорчен односом власти према њему тако да и у "Чујте Срби" постоје одређени пасуси који обилују неистинама..односно, дјело није посве објективно.
У погледу Другог свјетског рата од деведесетих година прошлог вијека стварају се поједине конструкције којима се почиње негирати све оно партизанско-комунистичко у нашој историји. И ту постоји велика грешка. Период Броза и другова је обликовао наш менталитет упутивши ток прошлости у сасвим другом правцу. На нивоу научне фантастике би било да данас размишљамо да ли је та епоха била погрешна и "шта би било кад би било". Она дефинитивно није била погрешан потез из очију очевидаца. Данас се води политика, барем код нас у БиХ, насилног по-православљења друштва. Да поједноставим, бабе које нису знале ни да имају крсну славу данас знају боље о цркви и обичајима од свештеника и других црквених лица. И онда када некоме кажеш "Дај шта ти причаш, твоји су били комунисти", они хоће очи да ти изваде. Замијенили су Брозову слику са неким новим иконама, али прошлост нису и никада неће обрисати. И да не буде сада да сам ја присталица једног или другог, као што се код нас људи одмах подијеле. Коректно би било да се од обје стране издвоје предности, мане, врлине па да се онда дискутује о некој теми из прошлости. Нпр о четницима и партизанима.
У РС се деведесетих година отишло у сасвим другом правцу. Професори на Универзитетима и у школама почињу да се додатно "посрбљују". Они одбацују ијекавски дијалекат и са њим бројне ријечи и изразе које су им имале хрватски или не-српски призвук. На тај начин све што је на латиници остаје њихово, а ово на ћирилици је наше. То је погрешно! Накнадном произвољном селекцијом дијелова прошлости по принципу "ово ми се свиђа, а ово не" доводимо се у ситуацију да изгубимо наш идентитет. Писањем историје треба да се баве квалификовани стручњаци који би на основу свог критичког става приближили прошлост на корак до истине. Чак и када текстове пишу такве особе, то не мора да значи да неће доћи до погрешне интерпретације неког документа или извора. Као што рекох на почетку, нема универзалне истине.