dusicaa
Suspendovan nalog
- Učlanjen(a)
- 18.08.2010.
- Poruke
- 9.993
- Broj reagovanja
- 981
- Horoskop
- Strelac
Tekst mi se dopao,nij lose procitati ga 
Kulturne i društvene norme propisuju kako treba da se ponašamo, ali ne i da razmišljamo, zbog čega nam se potiskivanje misli o zabranjenim temama može "obiti" u glavu, objašnjavaju ugledni američki psiholozi.
Tako dok razmišljamo o iritantnom članu porodice, lošem izgledu prijatelja ili dosadnom ljubavniku, pokušavamo da uverimo sebe i druge da smo zapravo dobri ljudi, a ni sami nismo sigurni u to.
Ti loši osećaji zapravo su rezultat stida, koji može biti okidač dubljeg nemira da će drugi otkriti koliko smo zaista "grozni".
Ipak, sramota, ponos i krivica mogu poslužiti kao psihički regulatori i potrebni su nam za očuvanje psihičkog zdravlja, objašnjavaju psiholozi.
"Sram i strah nas sprečavaju da činimo loše stvari, a postoje logični evolucijski razlozi zbog kojih je to tako. Naši preci su morali da uspostave društvena pravila kako ljudi ne bi izumrli", objašnjava Dilan Evans, evolucioni psiholog sa Univerziteta Bat.
Sahrane nisu uvek tužne
Psiholozi tvrde da ljudi javno izražavaju tugu kako bi se predstavili kao verodostojni članovi porodice ili društvene zajednice, dok psihoanalitičari veruju da takva tuga maskira krivicu zbog našeg sopstvenog preživljavanja.
Žalost i oplakivanje su načini na koje sami postajemo svesni sopstvene smrtnosti. Ipak, neki ljudi preteruju s tugovanjem, do mere u kojoj to postaje tragikomično.
To najčešće čine kako bi zadobili simpatije i pažnju drugih, objašnjava američki psihijatar Robert Rajh.
"Nije sramota osećati manju tugu zbog nekog s kim nismo bili bliski, ili se opterećivati ako ne osećamo ništa nakon smrti voljenih. Za to je verovatno kriv šok, koji onemogućava shvatanje situacije i negira smrt", dodao je Rajh.
"Zaslužio je to"
Ova misao se javlja kao izraz antipatije prema onima koji su pre nekog teškog događaja prema našem mišljenju imali sve, a sada su to izgubili.
S evolucionog gledišta, posmatranje pada našeg suparnika nas zadovoljava jer otvara mogućnost našeg uspeha. Ipak, ako je reč o ljudima s kojima nismo bliski, ti nas osećaji ne uznemiruju.
Međutim, ako je reč o našim prijateljima ili članovima porodice, počinje preispitivanje, a mi se ponovo osećamo kao negativci.
Šta ako nam je neko ipak draži?
Bilo da smo roditelji ili deca, ili oboje, većina nas ima omiljenog člana porodice, što je sasvim normalno. Evoluciono, roditelji ulažu više nege, novca i energije u najsnažnije dete, za koje ima najviše izgleda da će preživeti do reproduktivnog perioda.
Međutim, brojne savremene empirijske studije tvrde upravo suprotno - da je mezimac najčešće najslabije dete u porodici, jer je njemu roditeljska zaštita najpotrebnija.
Redosled rođenja i pol takođe igraju ulogu, ali roditelji ne bi trebalo da se opterećuju svojim preferencijama, sve dok one ne štete dobrobiti njihove dece.
Budući da je svaki čovek različit, podrazumeva se da prema svakom imamo drugačiji odnos, što ne znači da je on obavezno bolji ili gori.
"S novcem više vredim"
Iako većina tvrdi da ne sudi o drugima na osnovu finansijskog stanja, glavni pokazatelj nečijeg statusa je upravo to koliko on novca ima.
Ti površni pogledi imaju duboke korene. Svi primati su svesni društvenog statusa, ali se samo ljudi trude da to sakriju.
Većina intuitivno oseća da su poruke komercijalnog društva pogrešne jer od njih ne zavise naše osnovne potrebe.
Ali priznanje toga donosi preispitivanje našeg života i vrednosti, što može biti vrlo traumatično, objašnjavaju psiholozi.
"Prosečan čovek ne voli da se nalazi u društvu bogataša. Radije je u mešanom društvu u kom može da se upoređuje s bogatijima i siromašnijima od sebe", kaže naučnik Majkl Hegerti.
Prevara u mislima
Mnogi uživaju u zamišljanju seksualnih scena, ali ako im se ukažu slike bivšeg ljubavnika za vreme seksa sa sadašnjim, tada one postaju mnogo veća briga.
Maštarije nam često govore mnogo više od onog što smo sami spremni da priznamo sebi. Zbog toga je najbolje držati ih u tajnosti.
Priznati zašto nas neko i čime privlači je u redu, ali treba proceniti da li nam to smeta u svakodnevnom životu. Ako je odgovor potvrdan, treba da preispitamo izbore koje smo napravili.
Sanjarenje o strancima ili običnim seksualnim objektima vid je istraživanja sopstvene seksualnosti i ni po čemu nije zabrinjavajuće, kažu psiholozi.
www.b92.rs
Kulturne i društvene norme propisuju kako treba da se ponašamo, ali ne i da razmišljamo, zbog čega nam se potiskivanje misli o zabranjenim temama može "obiti" u glavu, objašnjavaju ugledni američki psiholozi.
Tako dok razmišljamo o iritantnom članu porodice, lošem izgledu prijatelja ili dosadnom ljubavniku, pokušavamo da uverimo sebe i druge da smo zapravo dobri ljudi, a ni sami nismo sigurni u to.
Ti loši osećaji zapravo su rezultat stida, koji može biti okidač dubljeg nemira da će drugi otkriti koliko smo zaista "grozni".
Ipak, sramota, ponos i krivica mogu poslužiti kao psihički regulatori i potrebni su nam za očuvanje psihičkog zdravlja, objašnjavaju psiholozi.
"Sram i strah nas sprečavaju da činimo loše stvari, a postoje logični evolucijski razlozi zbog kojih je to tako. Naši preci su morali da uspostave društvena pravila kako ljudi ne bi izumrli", objašnjava Dilan Evans, evolucioni psiholog sa Univerziteta Bat.
Sahrane nisu uvek tužne
Psiholozi tvrde da ljudi javno izražavaju tugu kako bi se predstavili kao verodostojni članovi porodice ili društvene zajednice, dok psihoanalitičari veruju da takva tuga maskira krivicu zbog našeg sopstvenog preživljavanja.
Žalost i oplakivanje su načini na koje sami postajemo svesni sopstvene smrtnosti. Ipak, neki ljudi preteruju s tugovanjem, do mere u kojoj to postaje tragikomično.
To najčešće čine kako bi zadobili simpatije i pažnju drugih, objašnjava američki psihijatar Robert Rajh.
"Nije sramota osećati manju tugu zbog nekog s kim nismo bili bliski, ili se opterećivati ako ne osećamo ništa nakon smrti voljenih. Za to je verovatno kriv šok, koji onemogućava shvatanje situacije i negira smrt", dodao je Rajh.
"Zaslužio je to"
Ova misao se javlja kao izraz antipatije prema onima koji su pre nekog teškog događaja prema našem mišljenju imali sve, a sada su to izgubili.
S evolucionog gledišta, posmatranje pada našeg suparnika nas zadovoljava jer otvara mogućnost našeg uspeha. Ipak, ako je reč o ljudima s kojima nismo bliski, ti nas osećaji ne uznemiruju.
Međutim, ako je reč o našim prijateljima ili članovima porodice, počinje preispitivanje, a mi se ponovo osećamo kao negativci.
Šta ako nam je neko ipak draži?
Bilo da smo roditelji ili deca, ili oboje, većina nas ima omiljenog člana porodice, što je sasvim normalno. Evoluciono, roditelji ulažu više nege, novca i energije u najsnažnije dete, za koje ima najviše izgleda da će preživeti do reproduktivnog perioda.
Međutim, brojne savremene empirijske studije tvrde upravo suprotno - da je mezimac najčešće najslabije dete u porodici, jer je njemu roditeljska zaštita najpotrebnija.
Redosled rođenja i pol takođe igraju ulogu, ali roditelji ne bi trebalo da se opterećuju svojim preferencijama, sve dok one ne štete dobrobiti njihove dece.
Budući da je svaki čovek različit, podrazumeva se da prema svakom imamo drugačiji odnos, što ne znači da je on obavezno bolji ili gori.
"S novcem više vredim"
Iako većina tvrdi da ne sudi o drugima na osnovu finansijskog stanja, glavni pokazatelj nečijeg statusa je upravo to koliko on novca ima.
Ti površni pogledi imaju duboke korene. Svi primati su svesni društvenog statusa, ali se samo ljudi trude da to sakriju.
Većina intuitivno oseća da su poruke komercijalnog društva pogrešne jer od njih ne zavise naše osnovne potrebe.
Ali priznanje toga donosi preispitivanje našeg života i vrednosti, što može biti vrlo traumatično, objašnjavaju psiholozi.
"Prosečan čovek ne voli da se nalazi u društvu bogataša. Radije je u mešanom društvu u kom može da se upoređuje s bogatijima i siromašnijima od sebe", kaže naučnik Majkl Hegerti.
Prevara u mislima
Mnogi uživaju u zamišljanju seksualnih scena, ali ako im se ukažu slike bivšeg ljubavnika za vreme seksa sa sadašnjim, tada one postaju mnogo veća briga.
Maštarije nam često govore mnogo više od onog što smo sami spremni da priznamo sebi. Zbog toga je najbolje držati ih u tajnosti.
Priznati zašto nas neko i čime privlači je u redu, ali treba proceniti da li nam to smeta u svakodnevnom životu. Ako je odgovor potvrdan, treba da preispitamo izbore koje smo napravili.
Sanjarenje o strancima ili običnim seksualnim objektima vid je istraživanja sopstvene seksualnosti i ni po čemu nije zabrinjavajuće, kažu psiholozi.
www.b92.rs
