Kad padne prvi sneg

Džudi72

Neobaveštena
Član
Priča napisana za Fejsbuk grupu „Delfi kutak“ – izazov Natašine priče

Baka Zagorku, od milja zvanu Zaga, svi su voleli u tom velikom i mirnom vojvođanskom selu.

S proleća bi Zaga prva posejala svoju baštu. Nije tražila pomoć od drugih. Volela je sve poslove u bašti ali i u kući da radi sama.

“ Šta je osamdesetdruga godina kada se osećam kao da imam trideset i dve” znala bi ta dobrodržeća starica da kaže.

Leti bi deci iz komšiluka kupovala ili sama pravila sladoled od vanile i čokolade.

U poznoj jeseni za ceo komšiluk kuvala je kukuruz i pekla palačinke sa džemom od kajsija koga je sama pravila.

Deca i unuci su joj retko dolazili. Ćerka je sa porodicom ranih devedesetih otišla u Kanadu, a ubrzo za njom i sin. On je svoj dom našao u Americi, u Čikagu.

Pisali su joj pisma, zvali su je da dođe kod njih, makar u posetu, ali je ona to odbijala.

“ Grob mog čoveka i grobovi moje i njegove porodice su ovde.Ko će da ih održava ukoliko ja nisam tu?”

Kad padne prvi sneg, baka Zagorka-Zaga dane je provodila u svojoj velikoj kući sa otvorenim gonkom. Prevelikoj kući samo za nju samu.

Komšijska deca su je tada, na otomanu u kuhinji, zaticala kako lista albume.

Tada ih nije čula, niti primećivala. Kad padne prvi sneg, ona se vraćala u neka davno prohujala vremena.

*

Beše pedeset i neka godina. Ona mlada, vesela devojka iz Sombora grada ( kako je zvala svoj rodni gradić ) imala je snove.

Maštala je da postane učiteljica, da deci usadi ljubav prema čitanju i prema učenju.

Ali, sudbina joj je donela ljubav. Pao je prvi sneg te godine.

Grudvala se sa drugaricama kada ga je ugledala. Bio je visok, kosa mu je bila bela od pahulja koje su padale po njoj.

Prekinula je devojačku zabavu i gledala ga. A on je stajao na ulici, neodlučan kojim putem treba da krene.

“ Nećeš mu valjda prići? To ne priliči devojkama” upitala je Cana njena najbolja drugarica.

“ Hoću. Zašto muškarci imaju privilegiju da prvi priđu devojci? Ja ću da srušim taj glupi običaj”.

Prišla je neznancu i upitala ga je da li se izgubio, koju ulicu traži.

Mladić se iznenadio i u prvi mah je ćutao a zatim joj rekao da traži tetkinu ulicu.

Dolazio je on kod tetke povremeno, ali nikada zimi. Rekao joj je adresu i ona se osmehnula.

“ Tetka Vera je moja komšinica”.

“ Pokažite mi onda put, i izvinjavam se što sam Vas omeo u druženju”.

Zajedno su došli do njene ulice i pokazala mu je tetkinu kuću.

Te večeri je susret sa neznancem ispričala roditeljima. Gospodin Jovan, predratni učitelj, njen otac je strogo pogledao, a majka Julijana pravnik u opštini, samo je zavrtela glavom.

Ali je nisu grdili. Imala je osamnaest godina, završavala je gimnaziju.

Pobednici u ratu oduzeli su im mnogo. I Jovanovi i Julijanini roditelji su bili bogati.

Od bogatstva ostala im je samo kuća, nevelika za babu i dedu, roditelje, Zagorku, njena dva brata i mlađu sestru.

Zagorka je kao najstarija morala da se uda. Jovan i Julijana su bili tužni zbog toga, znajući da je san njihove devojčice Učiteljski fakultet ili Filološki, odsek srpskohrvatski jezik.

Prosci nisu dolazili u njihovu “kuću državnih neprijatelja”. Zato su ćutke, uz stroge poglede gledali svoju kćerku i slušali njenu priču o sestriću komšinice Vere.

Već sledećeg dana gospođa Julijana je išla kod komšinice Vere. Želela je da vidi tog Verinog sestrića u koga se, na prvi pogled, zagledala njena kći.

“ Ozbiljan je mladić. Jeste, stariji je od naše Zagorke. Završava Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu.

Otac mu je paor i majka takođe ali starija sestra radi kao lekar-pedijatar u Beogradu.

Živi u jednom sremskom selu, tamo Verin brat ima veliku kuću, vredni su ljudi…” Julijana je podnosila izveštaj svom mužu.

“ Ali nema udaje dok Zagorka ne završi gimnaziju. I, šta kaže još Vera?”

“ Nesrećni su jer se kćerka nije udala, a ni Petru se ne žuri. Voleli bi da čuju dečiju graju u dvorištu. “

“ Znači, zove se Petar, završava agronomiju, živi u tom selu blizu Inđije.”

“ Baš tako Jovane moj. Ostaje nam samo da vidimo da li je ovo samo Zagorkina zimska avantura ili može da preraste u nešto više.”

Dok su roditelji razgovarali, Zagorka je šetala somborskim ulicama sa Petrom.

*

Upoznavali su jedno drugo, a onda je došlo vreme da se Petar vrati u Novi Sad. Prethodno je sa tetka Verom otišao kući, kod roditelja.

Vera je svojoj sestri sve ispričala. Devojka je lepa, mlada, vredna, samo su njihovu kuću proglasili za kuću “državnih neprijatelja”. To je eto mana, dodala je Vera.

“ Ta, mani se Vera, kakva mana? Zar će dete da pati zbog grehova svojih predaka? I sama znaš da to i nisu gresi. Koliko su nama jutara zemlje uzeli. Neka se viđaju deca, pustimo ih sada..” govorio je Marko, Verin zet a Petrov otac.

Zima se pretvorila u proleće a proleće u leto. Pisma su šetala od Sombora do Novog Sada.

Zavoleli su se Zagorka i Petar. I Petrovi roditelji bili su zadovoljni mladom, a i njenim roditeljima.

Veridba je bila jednog lepog jesenjeg dana. Zagorka je blistala od sreće. Školu je završila sa odličnim uspehom a sada će se udati za čoveka koga voli.

Pao je prvi sneg kada su se venčali u mesnoj kancelariji u Petrovom selu.

Zagorki je divno stajala bela venčanica sa čipkom i Petru odelo šiveno u Novom Sadu.

Marko i Vida, Petrovi roditelji gledali su na Zagorku-Zagu kao na svoje dete.

Štedeli su je te nije radila teške poslove, pogotovo kada su saznali da će im roditi unuče.

Ali, Marko se razboleo i nije dočekao malu princezu kako je već zvao još nerođenu bebu.

Par godina kasnije, po povratku sa terena na koji je povremeno išao, Petar je saznao da će dobiti još jedno dete.

“ Bilo bi lepo da se rodi muško” maštala je Vida koja se odlično slagala sa snajom.

Vida je dočekala svoje unuče, a zatim je umrla..tiho, onako kako je i živela.

*

Baka Zaga je laganim koracima ustala da naloži vatru. Volela je toplotu, a možda je to i do starosti ko zna..pričala je komšinici Miri koja joj je pomagala oko svega šta treba da se nabavi i uradi napolju.

Nisu Zagi dozvoljavali da izlazi iz topline svoje kuće.

Zaga je zatim listala stare albume sa osmehom na licu. Taj osmeh je nestao kada je videla poslednju sliku njenog čoveka, njenog Petra.

Pao je prvi sneg te godine kada je sa prvim unučetom izašao da šeta po selu.

Nezgodno je pao i lekari u Novom Sadu konstatovali su povredu glave i teži lom kuka.

Ležao je Petar skoro do proleća. Onda se oporavio, ali je morao da nosi štap.

I opet su se godišnja doba smenjivala i došla je zima.

Da..pao je prvi sneg kada se na ulici Petar sapleo i pao. Ponovo lom kuka.

Na poslednjoj slici koju je gledala Zaga, Petar je sedeo na krevetu pokriven debelim, toplim jorganom i slikao se sa unukom. Obojica su bili nasmejani.

Tri dana kasnije Petar se pridružio svojoj majci i ocu..otišao je da sa njima ore nebeske njive.

A ja sam sama. Ostala sam sama, razmišljala je Zaga. Plakala je te noći.

Plakala je iako je to retko činila. Bila je psihički stabilna ličnost i optimista po prirodi. Zato su je svi u selu voleli.

Ujutru su njeno još toplo telo pronašle komšinice Mira i Svetlana.

Na kuhinjskom stolu stajalo je pismo. Pismo za decu i unuke. Otvoreno. Zaga nije imala tajne

Prvi snegovi su mi donosili najveću radost i tešku nesreću. Zaljubila sam se i udala dok je padao prvi sneg. I taj sneg, prvi zimski, doneo mi je tako željeno prvo unuče.

Ali deco moja..život ima i tamne strane. Zima je bila kada su mi umrli roditelji. Zima je bila kada su umrli svekar i svekrva. I vaš otac Petar zauvek me je napustio kada je pao prvi sneg.

Vreme mi ističe. Pada prvi sneg ove zime. Znam da ću otići kod vašeg oca, kod vaših baba i deda. Nemojte plakati deco moja.

Imala sam lep život. Volela sam i bila voljena. Prvi sneg je moja sudbina.

Volim vas deco. Budite složni i zdravi, to je najvažnije. Stavite belo kamenje na grobove-očev i moj. Oboje smo voleli belu boju.

I setite me se nekada..nekada kada padne prvi sneg…”


Mira i Svetlana su plakale. Plakali su dva, tri dana kasnije i sin i kćerka i unuci, sada veliki.

Danas je pamte.

Kada prva pahuljica padne na pločnike Toronta i Čikaga, oni se sete svoje majke, svog oca i njihove neizmerno velike ljubavi, ljubavi koju su i njima darovali.
 
Vrh Dno