Istorija maratona u Srbiji

[saska]

Краљ Петар И заруменео се у лицу од изненађења и задовољства видевши маратонце који су маја 1910. године трчали од Обреновца до Београда

„Другог маја 1910. године, после дугих киша, освануо је врло леп дан. Била је недеља. Тог дана изведене су пешачке трке од Обреновца до Београда. Тридесет два километра! Прве маратонске трке у Србији које је приредио Олимпијски клуб Београда. Учествовало је око стотину младих људи, официра, подофицира, грађана и сељака. Награду од хиљаду динара даје лист ’Ново време’.
У Кошутњаку, на малом брегу су ложе, у црвено обојене, па се лепо одвајају од зелене шуме. Велика елипса обележена је где ће тркачи правити последњи круг када стигну.
Свет који данима од кише није могао изаћи, кренуо је на излет овог првог сунчаног пролећног дана. Прекрили су поље у Кошутњаку. Поред пута куда ће тркачи проћи, густи редови стајали су по ивици пута.
Тркачи су отишли лађом до Забрежја и тамо се пресвукли у тркачка одела. На путу су биле станице са лекарима – на Умци и Остружници и јављали су телефоном кад су тркачи пролазили поред њих.


На ливади је лешкарило четири стотине муслимана који су тога дана дошли у Београд. Када се око три сата појавио фијакер са краљем Петром И и гардистима, Босанци су скочили на ноге и поздравили краља. Краљ се заруменео у лицу од изненађења и задовољства.
’Децо’, рече нам краљ кад уђе и стиже у своју ложу, ’приредили сте ретко задовољство.’
Свет издалека грајом нам показа да тркачи стижу. Први је Аца Поповић, књижар из Београда. За њим, на стотинак метара, сељак из Жаркова који подврискује и удара се ногом у задњицу кад пролази поред ложа. Кад се трка завршила, победници дођоше и поздравише краља Петра који се рукова са њима.
Увече, у сали ’Москве’, дате су награде победницима...”
Овај извештај с маратонске трке одржане 2. маја 1910. године (по старом календару) од Обреновца до Београда до сада није нигде објављен. Реч је тексту Светомира Ђукића (1882–1960), официра Војске Краљевине Србије и дивизијског генерала Војске Краљевине Југославије, оснивача Српског олимпијског покрета. Цитат из дневника Светомира Ђукића који на недвосмислен начин показује да су Београђани и пре једног века, баш као и данас, свечано приређивали, нестрпљиво ишчекивали, а потом и трчали своју маратонску трку (тачније, полумаратонску – дугу 32 километра), наша редакција добила је љубазношћу примаријуса др Душана Ђукића, Светомировог сина.
Према речима овог данас хирурга у пензији, његов отац Светомир читавог живота, а посебно у избеглиштву у Дуизбургу, волео је да пише. Тако није пропустио ни да опише београдски (полу)маратон с пролећа 1910. године.
Мора да је луд!
Светомир Ђукић био је рођени спортиста. У забелешкама је писао како се у младости „џилитао”, а затим почео страсно да се бави и атлетиком. Као официр, приређивао је бројне спортске приредбе. Између осталог, и прву атлетску трку у Ваљеву. Било је то октобра 1906. године. У спомен на тај догађај, Ваљевци сваке године одржавају трке под називом Меморијал генерала Светомира Ђукића. На месту одржавања трке (Јовање-Ваљево), у парку је подигнута спомен-биста Светомира Ђукића. Једна његова биста чува се у Олимпијском комитету у Београду, а у Косјерићу постоји спомен-чесма у знак сећања на Пјера де Кубертена, оснивача модерних олимпијских игара, и Ђукића.

 

[saska]

Иначе, Светомир је за спорт чинио такорећи све. Ништа није могло да га омете. Једном приликом, док је од Ваљева трчао ка Јовању, напали су га орлови! Једва се одбранио. Посматрајући га како неуморно трчећи преваљује километре, сељаци су му се чудили.
„Види оног како трчи! Мора да је луд!”, викали су.
Светомира ни то није обесхрабривало. Напротив. Застајао би и објашњавао им какве су потребе и користи од бављења физичком културом.
Нека дебели исто учине!

Кад је Светомир конкурисао за Вишу војну академију, комисија га је одбила јер је био веома мршав. Није имао ни шездесет килограма! А то је била граница... Бесан, он је из места скочио право на сто где је седела комисија. Гледали су га забезекнуто. Затим је направио салто уназад.
Дочекавши се на ноге, узвикнуо је:
„Е нека вам сада неки од ових дебелих уради ово исто!”
Један од чланова комисије, иначе пуковник, устао је и рекао:
„Пођи, момче, да те ја измерим.”
Измеривши га, узвикнуо је:
„Шездесет кила! Примљен!”
У кафани београдског хотела „Москва”, 23. фебруара 1910. године Ђукић је основао „Олимпијски клуб” и постао његов директор. Овим поводом сваке године ставља се венац на улаз у чувени београдски хотел. Две године касније, залагањем Светомира Ђукића, и Србија је постала члан МОК – Међународног олимпијског комитета. Светомир је члан МОК био све до 1948. године, кад се добровољно одрекао чланства у корист представника нове Југославије. Био је вођа прве српске олимпијске селекције Краљевине Србије на Петим летњим олимпијским играма, у Стокхолму 1912. године. Седам година доцније одржана је оснивачка седница Југословенског олимпијског одбора где је изабран за потпредседника. Предводио је југословенске спортисте на четири олимпијаде: у Анверсу, Паризу, Амстердаму и Берлину. Био је један од заговорника кандидовања Краљевине Југославије и Београда за домаћина Међународног олимпијског комитета 1938/39. године и 15. олимпијских игара 1948. године.
Земни остаци оца Српског олимпијског покрета, који је умро у Дуизбургу 1960, 2002. године пренесени су у Србију, где су сахрањени у родном селу Ражани, крај Косјерића, уз највише војне почасти.
ДРАМА У ТРЕЋЕМ КРУГУ
У броју од 3. маја 1910. године „Политика” на трећој, ударној страни, одмах после извештаја са седнице Скупштине Краљевине Србије, посвећене сећању на недавно преминулог енглеског краља Едварда VII доноси и причу о „великој пешачкој утакмици”. Овако:
„Јуче је клуб „Олимпија” приредио велике пешачке утакмице, од Обреновца до Кошутњака. Тај пут износи дужину од 32 километра.
Победни стуб (циљ, прим. приређивача) налазио се у Кошутњаку на ливади испред летњиковца за слабуњаву децу. У близини је била и краљева трибина, и ложе за публику.
Око 5 сати дошао је Краљ, а мало доцније и г. Хартвиг, руски посланик са својом госпођом.
У 5 сати и 20 минута јављено је телефоном са Чукарице да су три тркача туда протрчала, и у публици тада настаде неко нервозно комешање. Сваки се грабио да заузме што видније место.
*
Тачно у 3 сата по подне пошло је из Обреновца 97 тркача, и још одмах на почетку се био истакао сељак Душан Милојковић, који је до близу Дубокога од свију био измакао више од једног километра. Али га је ту већ почела да издаје снага. Душана је први достигао г. Александар Поповић, трг. помоћник, а за њим г. Љубомир Урошевић, књиговођа код Марића и Ризнића, који је у клубу важио као најбољи тркач, и за кога се рачунало да ће доћи први. Ту се Урошевићу десила једна непријатност. Згазио га је коњ његовог вође на десну ногу, али је он ипак продужио трчати и даље.
У даљем путу број тркача опадао је све више. Многи су одустајали од даљег трчања, и већ код Остружнице није било дошло 40 тркача.
*
Код победног стуба налази се круг у дужини 333 метра. Сваки тркач дужан је тај круг три пута да протрчи, и онда је стигао на мету.
Први је стигао г. Александар Поповић. Он је стигао у 5 ч. и 40 минута. За њим је дошао до круга сељак Душан Милојковић у 5 ч. и 48 минута, и почео је трчати по кругу. Али га је г. Љубомир Урошевић, који је дошао до круга у 5 ч. и 51 м, престигао у трећем кругу, и онда је Душан, који је био толико заморен да је могао ићи само ногу пред ногу, отпао као други, и до победног стуба дошао као трећи.
После ове тројице, у малим размацима времена, пристизали су и други тркачи” .http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/maratonci-prvi-krug