- Učlanjen(a)
- 21.04.2010.
- Poruke
- 9.398
- Broj reagovanja
- 659
Краљ Петар И заруменео се у лицу од изненађења и задовољства видевши маратонце који су маја 1910. године трчали од Обреновца до Београда
„Другог маја 1910. године, после дугих киша, освануо је врло леп дан. Била је недеља. Тог дана изведене су пешачке трке од Обреновца до Београда. Тридесет два километра! Прве маратонске трке у Србији које је приредио Олимпијски клуб Београда. Учествовало је око стотину младих људи, официра, подофицира, грађана и сељака. Награду од хиљаду динара даје лист ’Ново време’.
У Кошутњаку, на малом брегу су ложе, у црвено обојене, па се лепо одвајају од зелене шуме. Велика елипса обележена је где ће тркачи правити последњи круг када стигну.
Свет који данима од кише није могао изаћи, кренуо је на излет овог првог сунчаног пролећног дана. Прекрили су поље у Кошутњаку. Поред пута куда ће тркачи проћи, густи редови стајали су по ивици пута.
Тркачи су отишли лађом до Забрежја и тамо се пресвукли у тркачка одела. На путу су биле станице са лекарима – на Умци и Остружници и јављали су телефоном кад су тркачи пролазили поред њих.
На ливади је лешкарило четири стотине муслимана који су тога дана дошли у Београд. Када се око три сата појавио фијакер са краљем Петром И и гардистима, Босанци су скочили на ноге и поздравили краља. Краљ се заруменео у лицу од изненађења и задовољства.
’Децо’, рече нам краљ кад уђе и стиже у своју ложу, ’приредили сте ретко задовољство.’
Свет издалека грајом нам показа да тркачи стижу. Први је Аца Поповић, књижар из Београда. За њим, на стотинак метара, сељак из Жаркова који подврискује и удара се ногом у задњицу кад пролази поред ложа. Кад се трка завршила, победници дођоше и поздравише краља Петра који се рукова са њима.
Увече, у сали ’Москве’, дате су награде победницима...”
Овај извештај с маратонске трке одржане 2. маја 1910. године (по старом календару) од Обреновца до Београда до сада није нигде објављен. Реч је тексту Светомира Ђукића (1882–1960), официра Војске Краљевине Србије и дивизијског генерала Војске Краљевине Југославије, оснивача Српског олимпијског покрета. Цитат из дневника Светомира Ђукића који на недвосмислен начин показује да су Београђани и пре једног века, баш као и данас, свечано приређивали, нестрпљиво ишчекивали, а потом и трчали своју маратонску трку (тачније, полумаратонску – дугу 32 километра), наша редакција добила је љубазношћу примаријуса др Душана Ђукића, Светомировог сина.
Према речима овог данас хирурга у пензији, његов отац Светомир читавог живота, а посебно у избеглиштву у Дуизбургу, волео је да пише. Тако није пропустио ни да опише београдски (полу)маратон с пролећа 1910. године.
Мора да је луд!
Светомир Ђукић био је рођени спортиста. У забелешкама је писао како се у младости „џилитао”, а затим почео страсно да се бави и атлетиком. Као официр, приређивао је бројне спортске приредбе. Између осталог, и прву атлетску трку у Ваљеву. Било је то октобра 1906. године. У спомен на тај догађај, Ваљевци сваке године одржавају трке под називом Меморијал генерала Светомира Ђукића. На месту одржавања трке (Јовање-Ваљево), у парку је подигнута спомен-биста Светомира Ђукића. Једна његова биста чува се у Олимпијском комитету у Београду, а у Косјерићу постоји спомен-чесма у знак сећања на Пјера де Кубертена, оснивача модерних олимпијских игара, и Ђукића.