- Učlanjen(a)
- 21.04.2010.
- Poruke
- 9.398
- Broj reagovanja
- 659
Многи су га сматрали правим скандал-мајстором, писцем чије су књиге равне порнографији. Ипак, чим се појавио, његов роман „Нана” продат је у педесет пет хиљада примерака
Професори лицеја „Сен Луи” који су предавали Емилу Золи (1840–1902) били су по свој прилици врло изненађени кад се испоставило да је један од најгорих ученика школе – постао славан писац. Осим што је пао на поправни испит из немачког, из француског језика и књижевности добио је – нулу! Али, кренимо од почетка. Емил Едуар Шарл Антоан Зола рођен је у Паризу, у улици Сен Жозеф, 2. априла 1840. године као јединац Франческа Золе, угледног италијанског инжењера грчког порекла. Франческо је, наиме, био један од главних саветника током изградње железница у Европи. Емилова мајка Емилија Обер била је кћерка стаклара. Нажалост, Франческо Зола (више од двадесет година старији од своје супруге) умро је кад је његовом сину било само шест година.
Емил је детињство провео у живописној Прованси, тачније у Ексу. Најбољи школски друг био му је Пол Сезан, потоњи славни сликар. Као што је већ наговештено, будући књижевник није марљиво учио. Напротив. Најбоље оцене, па чак и награде, освајао је из цртања. Његови ликовни радови, а не Полови, били су увек хваљени. Ко зна, можда је у то време Зола заиста цртао боље од Сезана!?
Боемски живот у Паризу
Млади Зола
За даље школовање, од 1858. године, одабрао је парискуEcole Normale Superieure. Стигавши из унутрашњости у француску престоницу, водио је боемски живот. Није много учио. Укратко, пао је на завршном испиту и заувек напустио школу. У почетку је радио као бележник, затим је разносио пошту у издавачкој кући „Hacette'', где је касније постао шеф продаје... Писао је и стихове и прозу.
Склоност према сликарству навела је Емила Золу да почне да се бави ликовном критиком. Био је први који је похвалио Манеова сликарска дела. Предвидео му је блиставу будућност, ругајући се жирију париског Салона. Кад је као двадесетпетогодишњак објавио роман „Клодова исповест”, књига је изазвала скандал у јавности, те је напустио посао у издавачкој кући и постао новинар, уредник трач рубрика (тачније „скандал-мајстор”) у листу „Evenement”. Посао колумнисте обављао је све до 1866. године кад је овај лист престао да излази. Затим је прешао у „La Figaro”, истовремено пишући и за друге листове као спољни сарадник.
Свестрани и вредни Емил био је секретар политичара републиканца, извештач из парламента, али и позоришни критичар. Такође, од 1891. године председавао је Удружењу француских писаца. Његова најпознатија књижевна дела су роман „Тереза Ракен” (1867), као и циклус романа „Ругон Макарови” који, између осталих, чине и романи „Нана” (1880), „Жерминал”, „Земља”, „Човек звер”, „Доктор Паскал”...
Романе из поменутог циклуса писао је двадесет две године као „друштвену и природну историју једне породице за време Другог царства”. Истицао је да жели да прикаже како се генетско наслеђе мења под утицајем окружења. Иако је био поборник Дарвинове теорије, сматрао је да је људско понашање збир друштвених околности, као и личног темперамента, а пре свега – психолошког устројства личности. Његове књиге биле су отпор идеалистичком романтизму. Золино перо откривало је како друштвене поремећаје тако и скривене људске нагоне.
Три љубави и мама
Чувени писац, покретач натуралистичког књижевног покрета, неколико година живео је у стану с париском проститутком Бертом. Међутим, чим је добио сталан и ваљано плаћен посао, у његов стан уселила се мајка. То је значило да Берта мора напоље. Писац се потом заљубио у Александрину Габријелу Меле, којом се највероватније и оженио, будући да се заједно с мајком преселио у њен стан. Управо у жениној кући нашао је праву љубав: била је то њена слушкиња Жан-Софи-Адел с којом је имао двоје деце, девојчицу Денизу и дечака Жака.
Емил Зола био је ниског раста, а у познијим годинама постао је баш дебео. Имао је огроман стомак, тешко се кретао, те је морао да држи дијете. То му је полазило за руком: престајао је да пије и једе гурманлуке. Имао је дуг нос, високо чело, рупице на образима, тамну косу. У младости је носио обликовану браду, док је касније није обрезивао. Користио је лорњон.
Могло би се рећи да је Зола постао једна од најпознатијих личности Француске кад је 1898. године објавио отворени писмо „Оптужујем!” (Ј’accuse) упућено тадашњем француском председнику и војном врху земље. Писмо је објављено на првој страни листа „L’Аurore”, у одбрану капетана Драјфуса, официра јеврејског порекла оптуженог да је немачки шпијун и осуђеног. Зола је у писму жестоко напао француски антисемитизам, мржњу према Јеврејима, захтевајући да судски поступак буде обновљен, те да се капетану Драјфусу суди по закону. Убрзо по објављивању отвореног писма, Зола је осуђен на годину дана затвора и казну од три хиљаде франака. У међувремену, успео је да побегне у Енглеску где је остао једанаест месеци. Његов позив постигао је жељени одјек. Судски поступак је обновљен, Драјфус помилован, а остатак афере заташкан. Емил Зола могао је да се врати у Француску као херој.
Као ни многи други уметници, ни он није имао лаку нарав, чак је 1882. године доживео слом живаца. Био је познат као умишљени болесник, премда су га заиста мучили бубрези. Занимљиво је да се највише дружио са сликарима. Најближи Золин пријатељ остао је Пол Сезан. Уском кругу његових пријатеља припадали су и Писаро, Моне, Реноар, Вистлер, Дега... Од књижевника, друговао је с браћом Гонкур, Флобером, Мопасаном и руским књижевником Иваном Тургењевом.
