Depresija

[Džudi72]

Depresija je poremećaj raspoloženja koji traje duže od tri nedelje. Ukoliko duže od tri nedelje osećate potištenost, bezvoljnost, tugu, razočaranost, besmisao života, potrebno je da potražite pomoć.

Da li ste se ovako nekada osećali, i koliko dugo je neraspoloženje trajalo?
Da li znate razliku između kliničke i situacione i sezonske depresije?
Kako biste se ponašali prema nekome ko bi vam rekao da je depresivan? Kakav biste savet dali?

 

[Boki]

Patim od poremećaja bipolarne depresije već 17 godina. Nemam savete, ne postoje saveti ni od stručnih lica, sve je individualno. Džaba lečenje, ako ste već urnisani, ako ste u okolini u kakvoj ste i ako nemate gde da pobegnete. Mozak ne možemo da izvadimo i zamenimo ga novim. Ljudi žive sa tim, kao što žive sa drugim bolestima.

 

[lutalica]

Boki, kakva je to bipolarna depresija? Kako se manifestuje, kako se boris sa njom?

 

[Boki]

Kod svakog je individualna, ali se manifestuje smenjivanjem raspoloženja, do depresivnog stanja do maničnog raspoloženja. Jedina je terapija stalno uzimanje prepisanih lekova, mene su lekovi upropastili, zato sam rekao da nema lečenja, naučiš da živiš s tim. Sad, kako ko, neko nađe neki drugi izlaz kroz samostalni rad, a neko razvija svoje sposobnosti za koje nije ni znao da ih poseduje. Sve je individualno.

 

[Stemis]

Ja sam devedesetih, posle nekih ružnih dogaša takođe bolovao od depresije. Nije lako izvući se iz tih kandži, ali generalno, porodica, prijatelji, rad, aktivnost, druženje su meni bili lek.

 

[jasna949]

da kažem i ja: 2002. ostali smo moj deda i ja bez posla u Beobanci, tata mi preminuo 28.2., mama 1.5. dobro sam se tada izvukla te proklete godine.... nisam pila nikakve lekove ali je bilo mnogo druženja sa prijateljima i porodicom...

 

[Stemis]

Znate šta, ja mislim da mnogi ne znaju šta znači jaka, prava depresija. Koliko ona osobu ubija. kad se ne raduješ novom danu, kad ti je svejedno da li ćeš se očešljati ili ne, kada ne postoji ništa što te može nasmejati. Kada ne vidiš poentu života, ničemu se ne raduješ. Užasan period mog života, a bio sam jako mlad, tek što sam se vratio sa odsluženja vojnog roka.
Teško je to prevazići. Potpuno razumem Bokija kada kaže da se s tim treba naučiti živeti. Ko ne nauči, ili to ne shvati, ne izađe na dobro.

 

[Džudi72]

Stemis, ja te razumem jer se već pet-šest godina borim sa depresijom. Na početku sam imala taj oblik kliničke depresije, i on se povremeno javlja- ne želim da ustanem iz kreveta, svejedno mi je što mi je kosa prljava, ćutim, imala sam i crne misli. Uz pomoć lekova i KBT terapije izlečila sam se, koliko može da se kaže za depresiju da je prošla. Bilo je potrebno mnogo strpljenja, rada na sebi, podrške porodice.

E, sada je ostao taj PTSP. Otvoreno govorim o njemu jer nisam kriva što imam tu dijagnozu. Od 12-te godine imam ortopedskih problema i PTSP je posledica tih problema. Još uvek učim da živim sa tim jer pravog leka nema, osim tabletica za smirenje i stabilizatora raspoloženja. Tu ne pomažu ni KBT, ni ostale vrste terapije, jer je reč o STVARNOM strahu, realnom problemu. Jedino ukoliko preduzmem drastične mere u vezi tih orto.problema možda će se PTSP smiriti.

Šta mislite, zašto je depresija stigmatizovana u našem društvu? Zašto su svi ti poremećaji predmet stigmacije, straha, nepoverenja okoline?

 

[Stemis]

Pre nego li nastavimo sa ozbiljno diskusijom na ovu temu, želim, a oprostićete mi, da se malo našalim i konstatujem da se lepo društvance ovde skupilo. Nadam se da mi niko neće zameriti, šala je i na moj račun dragi moji.

 

[Anchy]

Da i ja htedoh reci sve depresivac do depresivca, al ja cu po obicaju biti partibrejker pa reci da imam vise podeljenih licnosti sto ce reci ludak pa taman cemo biti sjajna ekipa

 

[anuška]

Evo da se i ja pridružim klubu. Depresivna sam samo danas kad pada kiša. Nadam se da sutra neću biti hahaha

 

[Stemis]

Šta mislite, zašto je depresija stigmatizovana u našem društvu? Zašto su svi ti poremećaji predmet stigmacije, straha, nepoverenja okoline?

Džudi72, kakvo je tvoje mišljenje?

 

[Džudi72]

Ljudi se plaše nepoznatog. Psihičkih poremećaja, pored depresije ima mnogo, ukoliko posmatramo medicinsku klasifikaciju bolesti.
Društvo, ne samo naše, stigmatizuje one za koje zna da imaju neki psihički poremećaj upravo zbog toga što ljudi malo znaju o ovim poremećajima. Za njih je svako ko pije antidepresive na primer-lud.
Veliku ulogu u toj stigmaciji imaju i mediji koji pored informacije da se dogodilo neko ubistvo naglase da je ubica psihički bolesnik.

A depresija uglavnom izaziva samodesktruktivnost kod pojedinca, retko nasilje nad drugima. Ne sporim da je za to nasilje koje izazove neko ko boluje od težeg psihičkog poremećaja kriv i taj pojedinac, ali i lekari koji prate njegovo stanje+porodica koja često krije stanje svog člana porodice.

Kako da se reši problem predrasuda i stigmacije kada su psihički bolesnici u pitanju? Teško. Možda treba mediji i pojedinci da se uključe u borbu protiv depresije, i pravilno da edukuju javnost o ovom problemu. U nekim medijima sam čitala da će do 2020-te godine depresija biti druga po redu na listi smrtnosti posle kardiovaskularnih bolesti.
Tužnu statistiku treba menjati dok još ima vremena. Kao što se organizuju tribine koje govore o narkomaniji, potrebne su tribine o depresiji i ostalim F dijagnozama.

Što se mladih tiče, potrebno je da se uključe psiholozi koji će im pomoći da prebrode pubertet bez većih posledica.

I pojedinci moraju da se oslobode predrasuda i da na vreme reaguju, ukoliko se osećaju loše. Ukoliko se depresija leči na vreme, veće su šanse za brže ozdravljenje.

 

[Boki]

Psiholozi, ako krenemo realno, bez uvijanja, jesu obični ljudi koji i često imaju takve probleme, pa i gore, nisu se izlečili. Nemoj sada da se oslanjamo samo na njih.Drugo, rekoh da postoje bolesti koje se jednostavno ne leče, ako imamo kancer ili sidu, imamo i psihičke poremećaje koji se ne leče. To je činjenica. Treće, fizičke bolesti vuku za sobom i psihička oboljenja, obratno, psihička oboljenja prerastaju i u jasna fizička, sve je u zavisnosti jedno sa drugim. To je i jedino neizbežno kod svakog čoveka, psihisomatske poremećaje niko nikada nije mogao da odvoji, da leči jedno, a drugo da ostane nedirnuto. Tako je i sa depresijom. Svi mi znamo uzroke našeg problema, ali je ogromna razlika kada je neko zaista oboleo i onoga koji samo želi da to razume ili daje savete. Kada želite da dajete savete ovakvim ljudima, imajte na umu da je to kontraproduktivno, jer depresivnim ljudima jako smeta i nervira ih još više to što drugi pametuju a sami ne shvataju u kakvim su problemima, a ti problemi nisu fikcija već stvarnost i realan život.

 

[Stemis]

Meni su saveti pomagali. Razgovori sa psihologom posebno. Sve je to individualno.
Ova tema ne služi za davanje saveta (to ostavljamo profesionalcima), već za razmenu iskustva. Ali i na društveni problem tretiranja takvih osoba, na čemu je Džudi72 ukazala.

 

[Boki]

Ako mislite na edukaciju društva o depresiji, kao i na predrasude, realno od toga nikom neće da bude bolje. To što sam ja naučio mnogo toga o psihijatriji, a ne samo psihologiji, to što sam lečen, što se i dan danas lečim, što sam promenio 6 lekara specijalista...sve to ne znači da sam u stanju da pomognem sebi, kao što ni oni nisu uspeli. Jedno je edukacija za lično znaje i obrazovanje, a sasvim nešto drugo kada to znanje i to napisano trebamo da primenimo na živom čoveku. A za stereotipe i predrasude, iskreno da vam kažem, nije me briga. Da li će neko da me naziva ludakom zbog depresije ili nekog psihičkog ili duševnog poremećaja...zaista je smešno. Prvo, to šta drugi misle, takve ljude i ne opterećuje, to više iz mog iskustva smeta zdravima. Nikada nisam javno čuo da se neko buni oko toga, oko takvih predrasuda se drmusaju samo oni koji žele da o tome govore, organizuju tribine, što bih ja rekao - palamude. To nema veze realno sa pomaganjem pacijentima.

 

[Anchy]

U slucajevima depresije, delovanje lekara mogu videti samo kao strucno pruzanje pomoci , ne i kao delovanje izlecenja, iz prostog razloga sto ljudi u depresiji mogu iskljucivo sami sebe iz toga da izvuku snagom svoje volje. Da je lako nije, potrebno je mnogo toga, ali tvrdim da je moguce. Uz odredjene promene u zivotu i okruzenju u kombinaciji sa iskrenom zeljom i trudom depresivnog da se izbori.

 

[Boki]

Ti i dalje ne shvataš o kakvim je sve depresijama reč? Lepo objasnih da se neke stvari jednostavno ne leče, a da ne pominjem ovu depresiju koja je genetska.

 

[Anchy]

Ja sam ovde govorila uopsteno. Nisam ulazila u svaku depresiju ponaosob. Ovde sam mislila pre svega na ove kalsicne koje manje vise sve hvataju nekom periodu zivota.

 

[Boki]

Pa šta će ti više nego period od punih 17 godina koji je mene nahvatao. Nije to depresija koja traje svaki dan, svakog meseca i svake godine, ali to je period od kada mi je dijagnostikovana pa do danas, kada još patim sa tim.

Zato sam napomenuo, da dobronamerni saveti, tipa: promena sredine, okruženja, društva, volje...izazivaju upravo depresivne ljude, jer ih tera na pravdanje i objašnjenje za svoje stanje, što je opasno i kontraproduktivno, jer vi ne znate kako ta osoba živi, šta je izazvalo depresiju i šta možete kao pojedinac da uradite konkretno za dobrobit tog čoveka, a na kraju kada saznate sve, shvatite da mnogima sa depresijom nema izlečenja jer je to kao simbioza.