• Dobrodošli na Ćaskanja! Mi smo zajednica koja okuplja članove sa prostora bivših jugoslovenskih republika. Budite slobodni, pregledajte naš sajt, pročitajte neke od započetih diskusija. Ako želite da učestvujete u diskusijama, pisati na forumu, kreirati albume, dodavati medije, a niste naš član, registrujte se. Registracija je besplatna i zahteva samo minut Vašeg vremena. I da ne zaboravimo: registrovanjem i prijavljivanjem na forumu uklanjate sve reklame koje se prikazuju na sajtu, jer nam je stalo do naših članova. Pridružite nam se!

Danas je Sveti Sava

jasna949

dežurna ćaskalica
Starosedelac
Učlanjen(a)
27.10.2010.
Poruke
20.474
Broj reagovanja
2.926
Horoskop
Blizanci
Srpska pravoslavna crkva danas slavi dan svog utemeljivača. Od polovine 19. veka Savindan se slavi kao školska slava. Sveti Sava je slavljen i kao zaštitnik zanata.
U srpskim pravoslavnim hramovima na današnji dan se proslavlja spomen osnivača Srpske pravoslavne crkve. Sveti Sava je svoju otadžbinu preporodio i prosvetio, bio učitelj pobožnosti i čestitosti.
260px-svetisavakraljevac.jpg

Фреска из манастира Студеница
Право име Растко Немањић
Датум рођења око 1174.
Место рођења Рас
Датум смрти 14. јануар 1236.
Место смрти Трново (Бугарска)
Звање Архиепископ српски
Године 1219-1233.
Наследник Арсеније I

Свети Сава (по рођењу Растко Немањић) рођен око 1174.[1] у дежевачком крају на планини Голији, преминуо је 14. јануара (појулијанском календару) 1236. у Трнову у Бугарској, при повратку са ходочашћа у Јерусалиму). Био је најмлађи син великог жупанаСтефана Немање и први српски архиепископ. Био је брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног. Изборио се за самосталнострашке архиепископије од Византије 1219. године и поставио темеље данашње Српске православне цркве.
Растко Немањић је у младости од оца добио Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон, подигаоманастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој гори.
У Србији је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће. Због тога се Сава вратио у Србију, како би зауставио рат. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава је од васељенског патријарха у Никеји изборио аутокефалност српске цркве, а патријарх га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233, да би га потом заменио његов ученикАрсеније. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав.
Његова најзначајнија писана дела су „Житије, спомен на покојног оца Стефана Немању (Симеона)“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законоправило“.

Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. спалио Савине мошти на Врачару. На месту за које се верује да се то одиграло подигнут је Храм Светог Саве. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвете.

Младост

Растко Немањић је рођен у дежевачком крају на планини Голији 1174. године. Када је имао 15 година, његов отац, велики жупан Стефан Немања, доделио му је Захумље на управу.
На том положају је остао мање од две године (1190/91) док није побегао са очевог двора и отишао на Свету гору, замонашио се и узео монашко име Сава. За њим је била одаслата војничка потера да га врати кући. Међутим, кад су га војници нашли, он је већ био замонашен у руском манастиру Св. Пантелејмона, или у Ватопеду. Наредних седам година је остао у Ватопеду (основаном 985. године), где му се придружио његов отац Стефан Немања, пошто се одрекао престола и замонашио 1196. године и провео више од годину дана у Студеници као монах Симеон.
Сава је са оцем обилазио Свету гору у потрази за местом где ће основати српски манастир. Када су пронашли један полуразрушен манастир Хеландарион, одлучили су да ту буде место на коме ће подићи манастир. Сава је 1197. године кренуо у Цариград да тражи дозволу од цара Алексија III Анђела да то учине. Он се вратио са дозволом 1198. године и учествовао је у састављању оснивачке повеље Хиландара коју је издао његов отац. Доментијан каже да је Сава, боравећи у Цариграду, био заправо у манастиру Богородице Евергетиде, одакле је 1199. узео један примерак манастирског типика и дао да се преведе на старословенски, који је касније у мало измењеном облику постао типик Хиландара, а још касније и Студенице.
Између 1200. и 1204. године, Сава је у Солуну био рукоположен за архимандрита. После пада Цариграда 1204. године, Света гора је потпала под власт Бонифација, маркиза од Монферата и солунског краља, који је почео да намеће своју власт светогорским манастирима уз подршку крсташа. У ту сврху је саградио замак, одакле су манастири пљачкани и где су вођени монаси на мучење.
Сава каже да су га браћа Стефан и Вукан, после вишегодишњег међусобног сукоба, замолили да пренесе очеве мошти у Србију. Сава је, вероватно, у зиму 1206/07. године кренуо назад у Србију. Почетком 1207. Симеон је сахрањен у Студеници, а Сава је постављен за игумана Студенице, где је завео поменути Хиландарски типик са мањим изменама.

Српска црква

У то време српска црква није била самостална, већ је била подређена охридској архиепископији и имала је само три епископије (Рас, Липљан и Призрен) у којима су владике билиГрци. Сава одлази у Никеју (јер су Цариград тада држали Латини) код васељенског патријарха Манојла Сарантена и византијског цара Теодора Ласкариса, тражећи аутокефалност српске цркве. Шестог децембра 1219. године рашка епископија постаје архиепископија, а Сава први српски архиепископ.
Сава потом у Солуну, у манастиру Филокал, завршава састављање Номоканона, зборник црквених и грађанских прописа, и објављује га као Законоправило.[3] По повртаку у Рашку оснива осам нових епископија (зетску, хвостанску, хумску, топличку, будимљанску, дабарску, моравичку), међу којима и жичку, која постаје седиште нове српске архиепископије. Сви новопостављени епископи добијају по један препис Законоправила. Новоизграђени манастири су богато даровани имањима, њивама, шумама, виноградима, пашњацима и воћњацима.[4]

Законоправило


Законоправило Светог Саве из 1219. године је било први српски устав.[5] Законоправило[6] је уређивало велику област друштвених односа, како црквених тако и грађанских[7]. Део Законоправила који се односио на црквено право сачињавали су: Синопсис Стефана Ефеског, Номоканон Јована Схоластика, Номоканон у 14 наслова, Правила светих апостола, Правила светих отаца, Одлуке Васељенских и Помесних сабора и Мојсијевозаконодавство (3. и 5. књига Мојсијева). Део који се односио на Грађанско право сачињавали су: Изводи из Новела Јустинијанових (око 550), правни зборник који је саставио Јован Схоластик, Collectio tripartita, збирка закона из Јустинијановог законодавства[8][9] и Прохирон (Закон градски) из 879. године, зборник византијског грађанског, кривичног и процесног права. Пресађивањем (рецепцијом) римско-византијског права Србија је постала саставни део европске и хришћанске цивилизације.
170px-savinozakonopravil.jpg



Сабор у Жичи

1221. године је одржан општи државно-црквени сабор, први након добијања аутокефалности, у манастиру Жичи, подигнутом као седиште нове архиепископије. На сабору је Сава папином круном (венцем) крунисао (овенчао) свог брата Стефана Немањића за краља, који постаје Стефан Првовенчани, а Србија постаје краљевина.
Сава је пред овим сабором одржао Жичку беседу о правој вери, у којој поучава краља, властелу и новоизабране епископе основним догмама православне вере, тврдећи да су без ње добра дела узалудна. „Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да савршен буде човек Божји“.[10] Том приликом, Синод православне цркве проклиње бабуне, односно богумиле, као и поглаваре босанске цркве која је примала верске прогнанике из Рашке.
Након сабора је Сава лично испитивао и покрштавао оне који нису прихватали новоуспостављену црквену хијерархију: "А оне који су проповедали јерес задржа са собом код цркве и насамо их тачно испита. Некрштенима, уз претходно проклињање јереси коју имађаху, заповеди да држе дане оглашене у чувању чистоте, и тако заповедаше им да се крсте."[12] Племићима (благороднима) су Сава и Стефан Немањић нудили многе дарове и почасти ако прихвате православље, а оне које нису пристали - уз понижења су протерали из земље.

više na str:
http://sr.wikipedia.org/sr/Свети_Сава
 

Boki

Suspendovan nalog
Učlanjen(a)
15.01.2013.
Poruke
3.889
Broj reagovanja
3.361
Horoskop
Ovan
SVETI SAVA PIŠE SVOME RODU​
Knjigu piše Svetitelju Sava​
U bijelu slavnu manastiru​
Hilandaru, nasred Gore Svete​
Zadužbini svoga milog baba.​
Svome rodu knjigu namjenio​
Svome rodu i svome plemenu​
I u knjizi riječ besjedio:​
"Pozdravljam te moj milosni rode,​
I šaljem ti svete blagoslove​
Bog ti dao zdravlja i veselje​
Mira, sloge i bratske ljubavi,​
Jer od toga ništa ljepše nije​
Ni časnije, niti korisnije​
Tijem ljudstvo teče spasenije​
Kod milosnoga Boga istinitoga​
A na zemlji vjekovi koljeno​
Dokle teče sunca i mjeseca;​
A sada ti predajem na znanje​
Kad sam sinoć na molitvi bio​
I za tebe Bogu se molio​
Jesam nešto grdno naslutio​
'Oće teška nastupit' vremena;​
Na tebe će sila udariti​
Ni krštena niti pričešćena​
Od Azije, sveg ljudstva matere,​
Carstvo tvoje hoće da razore​
I po svoju da okrenu ruku​
Razoriće crkve manastire​
A poklaće duhovne pastire,​
Sveta zvona hoće polomiti​
I prilike Božje pogaziti,​
Razbucaće Sveta Jevanđelja​
Krvlju će se napunit' kanđela;​
Al' će na te zalud udariti,​
Ako hoćeš mene poslušati,​
Grdno će se natrag povratiti​
I više ti neće udariti;​
A ako me nećeš poslušati,​
Ti ćeš carstvo u grob zakopati.​
No poslušaj moj srbinski rode,​
Diko ljudska od divne slobode,​
Kad udari sila od Azije,​
Nek te nađu složna i ljubavna​
Pa je tvoja tad pobjeda slavna;​
A ako me nećeš poslušati​
Ti se grdno hoćeš pokajati.​
Bog ti, rode, bio u pomoći​
I u danu i u tavnoj noći!"​
Srbi n'jesu Savu poslušali​
Pa se steče kako Svetac reče.​
images 55.jpg
 
Z

Zoroslav

Gost
Srpska pravoslavna crkva danas slavi dan svog utemeljivača. Od polovine 19. veka Savindan se slavi kao školska slava. Sveti Sava je slavljen i kao zaštitnik zanata.
U srpskim pravoslavnim hramovima na današnji dan se proslavlja spomen osnivača Srpske pravoslavne crkve. Sveti Sava je svoju otadžbinu preporodio i prosvetio, bio učitelj pobožnosti i čestitosti.
260px-svetisavakraljevac.jpg

Фреска из манастира Студеница
Право име Растко Немањић
Датум рођења око 1174.

Место рођења Рас
Датум смрти 14. јануар 1236.
Место смрти Трново (Бугарска)
Звање Архиепископ српски
Године 1219-1233.
Наследник Арсеније I

Свети Сава (по рођењу Растко Немањић) рођен око 1174.[1] у дежевачком крају на планини Голији, преминуо је 14. јануара (појулијанском календару) 1236. у Трнову у Бугарској, при повратку са ходочашћа у Јерусалиму). Био је најмлађи син великог жупанаСтефана Немање и први српски архиепископ. Био је брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног. Изборио се за самосталнострашке архиепископије од Византије 1219. године и поставио темеље данашње Српске православне цркве.
Растко Немањић је у младости од оца добио Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон, подигаоманастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој гори.
У Србији је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће. Због тога се Сава вратио у Србију, како би зауставио рат. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава је од васељенског патријарха у Никеји изборио аутокефалност српске цркве, а патријарх га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233, да би га потом заменио његов ученикАрсеније. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав.
Његова најзначајнија писана дела су „Житије, спомен на покојног оца Стефана Немању (Симеона)“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законоправило“.


Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. спалио Савине мошти на Врачару. На месту за које се верује да се то одиграло подигнут је Храм Светог Саве. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвете.

Младост

Растко Немањић је рођен у дежевачком крају на планини Голији 1174. године. Када је имао 15 година, његов отац, велики жупан Стефан Немања, доделио му је Захумље на управу.
На том положају је остао мање од две године (1190/91) док није побегао са очевог двора и отишао на Свету гору, замонашио се и узео монашко име Сава. За њим је била одаслата војничка потера да га врати кући. Међутим, кад су га војници нашли, он је већ био замонашен у руском манастиру Св. Пантелејмона, или у Ватопеду. Наредних седам година је остао у Ватопеду (основаном 985. године), где му се придружио његов отац Стефан Немања, пошто се одрекао престола и замонашио 1196. године и провео више од годину дана у Студеници као монах Симеон.
Сава је са оцем обилазио Свету гору у потрази за местом где ће основати српски манастир. Када су пронашли један полуразрушен манастир Хеландарион, одлучили су да ту буде место на коме ће подићи манастир. Сава је 1197. године кренуо у Цариград да тражи дозволу од цара Алексија III Анђела да то учине. Он се вратио са дозволом 1198. године и учествовао је у састављању оснивачке повеље Хиландара коју је издао његов отац. Доментијан каже да је Сава, боравећи у Цариграду, био заправо у манастиру Богородице Евергетиде, одакле је 1199. узео један примерак манастирског типика и дао да се преведе на старословенски, који је касније у мало измењеном облику постао типик Хиландара, а још касније и Студенице.
Између 1200. и 1204. године, Сава је у Солуну био рукоположен за архимандрита. После пада Цариграда 1204. године, Света гора је потпала под власт Бонифација, маркиза од Монферата и солунског краља, који је почео да намеће своју власт светогорским манастирима уз подршку крсташа. У ту сврху је саградио замак, одакле су манастири пљачкани и где су вођени монаси на мучење.
Сава каже да су га браћа Стефан и Вукан, после вишегодишњег међусобног сукоба, замолили да пренесе очеве мошти у Србију. Сава је, вероватно, у зиму 1206/07. године кренуо назад у Србију. Почетком 1207. Симеон је сахрањен у Студеници, а Сава је постављен за игумана Студенице, где је завео поменути Хиландарски типик са мањим изменама.

Српска црква

У то време српска црква није била самостална, већ је била подређена охридској архиепископији и имала је само три епископије (Рас, Липљан и Призрен) у којима су владике билиГрци. Сава одлази у Никеју (јер су Цариград тада држали Латини) код васељенског патријарха Манојла Сарантена и византијског цара Теодора Ласкариса, тражећи аутокефалност српске цркве. Шестог децембра 1219. године рашка епископија постаје архиепископија, а Сава први српски архиепископ.
Сава потом у Солуну, у манастиру Филокал, завршава састављање Номоканона, зборник црквених и грађанских прописа, и објављује га као Законоправило.[3] По повртаку у Рашку оснива осам нових епископија (зетску, хвостанску, хумску, топличку, будимљанску, дабарску, моравичку), међу којима и жичку, која постаје седиште нове српске архиепископије. Сви новопостављени епископи добијају по један препис Законоправила. Новоизграђени манастири су богато даровани имањима, њивама, шумама, виноградима, пашњацима и воћњацима.[4]


Законоправило


Законоправило Светог Саве из 1219. године је било први српски устав.[5] Законоправило[6] је уређивало велику област друштвених односа, како црквених тако и грађанских[7]. Део Законоправила који се односио на црквено право сачињавали су: Синопсис Стефана Ефеског, Номоканон Јована Схоластика, Номоканон у 14 наслова, Правила светих апостола, Правила светих отаца, Одлуке Васељенских и Помесних сабора и Мојсијевозаконодавство (3. и 5. књига Мојсијева). Део који се односио на Грађанско право сачињавали су: Изводи из Новела Јустинијанових (око 550), правни зборник који је саставио Јован Схоластик, Collectio tripartita, збирка закона из Јустинијановог законодавства[8][9] и Прохирон (Закон градски) из 879. године, зборник византијског грађанског, кривичног и процесног права. Пресађивањем (рецепцијом) римско-византијског права Србија је постала саставни део европске и хришћанске цивилизације.
170px-savinozakonopravil.jpg



Сабор у Жичи

1221. године је одржан општи државно-црквени сабор, први након добијања аутокефалности, у манастиру Жичи, подигнутом као седиште нове архиепископије. На сабору је Сава папином круном (венцем) крунисао (овенчао) свог брата Стефана Немањића за краља, који постаје Стефан Првовенчани, а Србија постаје краљевина.

Манастир Жича

Сава је пред овим сабором одржао Жичку беседу о правој вери, у којој поучава краља, властелу и новоизабране епископе основним догмама православне вере, тврдећи да су без ње добра дела узалудна. „Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да савршен буде човек Божји“.[10] Том приликом, Синод православне цркве проклиње бабуне, односно богумиле, као и поглаваре босанске цркве која је примала верске прогнанике из Рашке.
Након сабора је Сава лично испитивао и покрштавао оне који нису прихватали новоуспостављену црквену хијерархију: "А оне који су проповедали јерес задржа са собом код цркве и насамо их тачно испита. Некрштенима, уз претходно проклињање јереси коју имађаху, заповеди да држе дане оглашене у чувању чистоте, и тако заповедаше им да се крсте."[12] Племићима (благороднима) су Сава и Стефан Немањић нудили многе дарове и почасти ако прихвате православље, а оне које нису пристали - уз понижења су протерали из земље.


više na str:
http://sr.wikipedia.org/sr/Свети_Сава
Pravo ime i prezime Svetoga save je. Rastko. Nemanjic
 
Vrh Dno