Blog jedne Džudi

Džudi72

Čuvar foruma u kasnim noćnim satima
Bloger ili politički korektno blogerka postala sam davne 2003. Menjala sam blog platforme, imala svoj domen, i sada sam ponovo na free blog platformi WordPress.

Imam dva bloga- oba su "svaaštare" tj nemaju svoju nišu kako blogeri opisuju oblast kojom se na blogu bave.

Evo za početak, jedna priča..komentari su dozvoljeni, zapravo poželjni :)

Jedan telefonski poziv


Ana je prekinula vezu kada mu je rekla „Ćao“ i bacila telefon na krevet. Sipala je sebi čašicu konjaka, zapalila Marlboro i uzdahnula.

Zašto sam ga uopšte zvala? Da mu čujem glas? Onaj glas koji sam nekada toliko volela da čujem. A danas? Danas mi ne znači ništa.

Imam lep posao u stranoj kompaniji, prijateljice sa kojima letujem u Herceg Novom. Na pomolu je i veza sa šefom sa kojim već dugo izlazim na piće. Niko iz kompanije to ne zna, niti će saznati.

I šta će mi onda ON? Želela sam da čujem kako je. Rekao je da je zdrav. Diskretno je kroz razgovor provukao priču da je sam i usamljen.

Punih osam godina sam čekala da kaže – Draga si mi. Hoću da budem sa tobom. Odbijala sam ili raskidala sve veze zbog njega.

Rekao je samo jednom, dva puta da sam mu draga. I da je naša ljubav platonska. Rekao je i da treba da ostanem sama, jer je strašno biti u lošem braku.

Postala sam emotivni invalid zbog njega.

Ana je sve ovo pričala glasno iako u malom stanu nije bilo nikoga da je čuje. Sipala je još jedan konjak.

Ne, neće se napiti zbog jednog telefonskog poziva. Dve male čašice konjaka su joj bile mera.

Uzela je sa kreveta mobilni i iz njega izbrisala njegov broj telefona. Brisala je i dve zajedničke fotografije koje je sa laptopa uvek prenosila u nov telefon. Da ima te fotografije, da ih ponekad gleda.

Iskoristio me je. Bila sam podrška u lošim danima. Motor koji ga pokreće da uči napredni engleski i početni nivo francuskog jezika.

Radila sam svašta zbog njega. I lagala, između ostalog. Da mi je tada rekao da skočim sa neke zgrade zbog njega, skočila bih.

Život nas je razdvojio. I ona njegova narodna poslovica “ Što dalje od očiju, dalje od srca“. Voleo je te poslovice.

Voli ih i danas. I taj telefonski razgovor bio je, posle onog indirektnog priznanja da je sam, pun opštih mesta. Besmislen.

Ana je popila konjak. Uključila je laptop i na Tviteru napisala jedan kratak tvit a zatim počela da se smeje duhovitim tvitovima svojih prijatelja. U DM-u je videla poruku od šefa. Dogovor za sutrašnju večeru, vodi je na otvaranje nekog novog vojvođanskog etno restorana koji otvara njegov rođak.

Isključila je mobilni i laptop. Uronila je u kadu punu mirišljave pene.

Sutra je novi dan, rekla je setivši se Skarlet o Hare…Novi dan u kome će jedan telefonski poziv biti zaboravljen.
 

Džudi72

Čuvar foruma u kasnim noćnim satima
Zovi ako ti treba 100 evra

Pre možda dvadeset dana predsednik države najavio je da će država pomoći svim punoletnim građanima Srbije da lakše prebrode krizu nastalu zbog pandemije koronavirusa.

Pomoć je jednokratna, iznosi 100 evra u dinarskoj protivvrednosti. Dodao je i da će ta novčana pomoć leći na tekuće račune građana kada prođe vanredno stanje.

Bila sam zapanjena kada sam čula za tih 100 evra. Setila sam se Dinkića i obećanih 1000 evra.

Nisam videla smisao u tome da taj novac dobiju svi linearno.

100 evra ili 11.800 dinara po kursu NBS ne znači ništa direktorima velikih privatnih kompanija, popularnim starletama i njima sličnim.

100 evra je mala suma novca za nezaposlene samohrane roditelje, oni ne znaju gde će pre da ih potroše. Da plate račun za struju ili da kupe deci nove patike?

Razmišljala sam kako je nepravedno da svi dobijaju isto, a imaju različita primanja.

Juče se desio preokret. 100 evra će dobiti svi penzioneri i svi korisnici socijalne pomoći. Ostali građani, koji žele novac moraće da zovu call centar i da ostave svoje podatke ili da se prijave online.

Promena u vezi isplate nastala je „zbog tajkuna koji su se bunili“..tako nekako je to obrazložio ministar sa lažnom diplomom.

Kao Kalimero ponoviću dva puta: To je nepravda! To je nepravda!

Korisnici socijalne pomoći dobijaju oko 8 hiljada dinara mesečno.

Postoje penzioneri koji dobijaju manje od 20 hiljada a postoje penzioneri čija je penzija oko 100 hiljada dinara mesečno.

Da li je realno, da li je normalno da svi dobiju istu sumu? Penzionerima koji imaju oko a možda i preko 100 hiljada ništa ne znače tih 100 evra.

Okej, dobiće svi oni taj novac. A šta je sa ostalim građanima?

I ptičice na grani znaju o čemu se radi. Država nema 600 miliona evra viška u budžetu da ih pokloni građanima. I zato su u priču ubačeni „tajkuni“.

Da li misle da će svi ti koji dobiju novac glasati na izborima za sadašnju vlast? Da li je reč o otvorenoj kupovini glasova?

Sigurna sam da neće svi penzioneri glasati za ovu vlast kada budu izbori. Za korisnike socijalne pomoći ne znam.

Užasno je mala reč kojom može da se opiše ponižavanje građana.

Da bi dobio 100 evra svaki građanin koji ne spada u kategoriju penzionera ili u kategoriju korisnika socijalne pomoći moraće da zove call centar i ostavlja svoje podatke.

Ko garantuje sigurnost ličnih podataka građana? Ko garantuje da će call centar biti uvek dostupan? Da li svi građani imaju mogućnost da se prijave online?

Odgovor je jedan na sva ova pitanja. NE.

Osećam mučninu kad pomislim na sve ovo.

Bolje da ništa nisu obećavali. Bolje da su novac namenjen za podelu građanima prebacili u fond za lečenje teško bolesne dece. Bilo bi normalnije. Bilo bi humanije.

Ovo je neko skromno moje mišljenje, ne znam koliko sam i da li sam uopšte u pravu.

Napisano 25.04.2020.
 

Taca

ona, stara
Ne znam Džudi, verovatno si u pravu.
Osim za ovaj kol centar, ne moraš da zoveš, ima aplikacija na netu. Stavila sam link tamo u temi.
A što se tiče naših ličnih podataka, svi ih već imaju tako da...
 

Džudi72

Čuvar foruma u kasnim noćnim satima
Taco, ja sam, nažalost, u invalidskoj penziji i novac je legao na račun i več potrošen:kul:

Nemaju svi internet ili ne znaju da ga koriste ( to znam kad vidim redove ispred pošte ili banke- čini mi se da mali broj ljudi koristi e banking ).

OK, novac mi je bio potreban, ali ipak osećam i mislim da su nepravedno podelili tih 11 hiljada i nešto dinara.
 

Džudi72

Čuvar foruma u kasnim noćnim satima
Novčić

Noć se pretvarala u dan kada je ustala iz kreveta i otvorila prozor.

Nakon neprospavane noći prijala joj je svežina. Na mahove ju je obuzimala sreća. Sreća jer je našla privremeno rešenje. Sreća jer će tokom dana napuniti frižider i platiti račune, a ostaće valjda i za dečiji džeparac za par dana.

Duboko je uvukla dim motane cigarete. Srknula je i gutalj vrele kafe. Onda je počela da plače.

Novčić je stajao u maloj beloj kutijici u kojoj je nekada držala prsten. Ranije je stajao u ormanu, umotan u dedinu čistu, snežnobelu maramicu.

Još kao dete se sećala da ga je baba tu čuvala. U dedinoj maramici, ispod peškira. U starom stilski oblikovanom ormanu. Znala je da novčić potiče iz vremena cara Josifa i carice Marije Terezije. Dobio ga je daleki predak kao poklon za vernu službu u vojsci. Onoj kraljevskoj. Iz generacije u generaciju njena porodica je čuvala taj zlatan novčić. Kao uspomenu na dalekog pretka koji je bio plemić. Plakala je. Sada će morati da ga otuđi. Neće ga ostaviti kao amanet svojoj deci.

“ On je tvoja slamka spasa. Prodaj ga u krajnjoj nuždi. Ali, samo u krajnjoj nuždi.“ Pamtila je dedine reči.

Muža su otpustili sa trećeg posla. Rekli su mu da više ne traži posao. Da je suviše star sa pedeset dve i da nije potreban.

Umrla je baba kojoj je ona spremala stan.

Časove francuskog nije imala kome da drži. Otpuštena je iz gimnazije kao tehnološki višak one godine kada su uveli španski kao drugi jezik.

Deca su radila preko leta. Brala su voće u Grockoj.

Kupili su sebi patike i farmerke. Platili ratu za knjige. Pogledala se u ogledalo. Lice je bilo naduto od plača.

“ Deda, da li je ovo krajnja nužda? “ izgovorila je ovo pitanje glasno.

Burme, orgrlicu, lančiće, sav nakit, prodala je davno. Kada su muža otpustili sa posla na kome je radio preko dvadeset godina.

Auto su prodali ranije. I nakit pokojne svekrve u vreme najveće krize.

Ostao je još samo ovaj novčić. Nije joj bila poznata njegova prava vrednost.

Ni sin a ni kćerka nisu uspeli da pronađu taj novčić na internet sajtovima gde su stajale vrednosti starog novca.

“ Hajdemo dušo-muž joj je prišao sa leđa. Ne vredi plakati. Znam da je teško, ali… Da, znala je.

Ne mogu da dozvole da im zaplene stan zbog neplaćenih računa. I moraju nešto da jedu. Kupiće, ako ostane novca, i nešto u pozamanteriji. Ponovo će početi da šije mada nije bila dobra krojačica. I muž će nešto na crno da radi.

Ali trenutno…taj zlatni novčić iz vremena cara Josifa i carice Marije Terezije bio je spas. “ Idemo“ rekla je mužu koji je pognute glave stajao pored nje. Ostaviće novčić u zalagaonici.

Možda ga jednog dana i vrate u onu belu kutijicu za nakit. Ili ga ponovo umotaju u dedinu staru maramicu. Možda…

Preneto sa mog bloga https://dnevnikslucajnedomacice.wordpress.com/
 
Vrh Dno