- Učlanjen(a)
- 21.04.2010.
- Poruke
- 9.398
- Broj reagovanja
- 658
БАНАТ ИЛИ ЖЕНИДБА
Први пут после ослобођења у Великом рату, Београд је добио велики разлог за славље. Десетине хиљада људи се 8. јуна 1922. слило у престоницу да би видело супругу свог владара и присуствовало свадбеним свечаностима.
Иако су државници и теоретичари, стасали под утицајем идеологије либерализма, указивали на то да је краљевски брак акт породичног живота, у 20. веку политички значај тог чина и даље је несумњив. Краљева женидба је била састави део југословенске спољне политике. Као чланица Мале антанте, Краљевина СХС борила се, заједно са Румунијом и Чехословачком, за очување мира и територијалног поретка у Европи, створеног после Првог светског рата.
У модерној историји Србије, њени владари женили су се, углавном, Српкињама, чији је друштвени положај био сличан њиховом. Тако је Карађорђе Петровић, „Отац Србије”, био ожењен Јеленом, ћерком Николе Јовановића из шумадијског села Маслошева. Кнегиња Љубица, жена Милоша Обреновића, такође је била Српкиња, као и Персида, унука Господар-Јакова Ненадовића, а супруга кнеза Александра Карађорђевића. Тек са Михаилом Обреновићем Србија за кнегињу добија странкињу, угарску грофицу Јулију Хуњади. Величанствено венчање, којим су кнез Милош и његов наследник, за време изгнанства из Србије, хтели да задиве аустријско племство, уприличено је у Бечу 1853. године. Први краљ модерне Србије, Милан Обреновић, оженио је (1875. у Београду) Наталију, кћерку руског пуковника Петра Кешка и принцезе Пулхерије Стурдза. Женидба последњег Обреновића, краља Александра, била је скандал. Краљ Милан желео је за снаху неку од европских принцеза, али је његов син оженио дворску даму своје мајке, од њега десет година старију, удовицу Драгу Машин, рођену Луњевица. Краљ Петар I Карађорђевић први је савремени српски монарх који је за жену имао кћер владара једне суверене државе. Била је то Зорка, најстарија кћи књаза Црне Горе Николе I Петровића Његоша. У том браку, озваниченом на Цетињу 1883. године, рођен је Александар I Карађорђевић (1888–1934), краљ Срба, Хрвата и Словенаца. Он се 8. јуна 1922. године у Београду оженио румунском принцезом Маријом. Била је то последња краљевска свадба у нашој престоници.
Пре Првог светског рата, међутим, постојали су другачији планови за његову женидбу. Уживао је наклоност Русије и самог цара Николаја II Романова, који је изјављивао да га сматра као „свог рођеног сина”, и био спреман да га прихвати за зета. Јануара 1914. године престолонаследник Александар и председник владе Никола Пашић били су у посети руском двору, а једна од тајних страна те посете била је просидба цареве кћерке Олге. Пашић се обратио Николају II:
„Ако нам буде суђено да имаднемо кћерку руског цара за краљицу, она ће уживати симпатије свег српског народа, а може, ако Бог и прилике буду допустиле бити царица српско-хрватског југословенског народа”. Руски цар је примио ову понуду с благонаклоношћу, она је одговарала руским интересима, а била је у духу српске политике ослонца на словенску царевину. Женидба Олгом значила би много и Александру и Србији.
Колики би значај овај брак имао, говори и извештај посланика Хабзбуршке монархије у Београду, који је некако сазнао прави карактер Александровог и Пашићевог пута у Русију: „(...) јер, на крају крајева, једна радикална санација наших односа према Србији може се постићи само ако се садашња Краљевина уништи као самостално државно тело, а династија Карађорђевића протера; ову нужност биће наравно теже остварити ако на српском престолу буде седела једна руска принцеза”.
Принцеза Олга, међутим, заједно са остатком царске породице страдала је у бољшевичком терору, а Александар је храбро водио своју војску до победе. Српство је „коначно уједињено”, а тридесетогодишњи регент још није имао супругу. Било је крајње време да се будући краљ ожени. По ослобођењу земље, београдска штампа често је његове одласке у западне земље објашњавала као потрагу за изабраницом. Постојала су различите могућности, али је на крају југословенски краљ постао зет румунског монарха.
Прабаба Викторија
Од 1866. Румунијом је владала немачка династија Хоенцолерн-Зигмаринген, која ће остати на трону све до завођења комунистичке диктатуре 1947. године. Румунска владарска кућа била је у родбинским везама с дворовима Енглеске, Немачке, Русије, Шпаније... Оженити припадницу оваквог краљевског дома била је велика прилика за потврђивање српске народне династије која је, због краљеубиства 1903. године, наилазила на отворен презир европских дворова, а нарочито енглеског.
Румунијом је тада владао Фердинанд Хоенцолерн, који је 1914. наследио свог стрица Карола I. Фердинанд је био ожењен енглеском принцезом Маријом, кћерком војводе од Единбурга Алфреда (син краљице Викторије и брат краља Едварда VII) и принцезе Марије Александровне (кћерка руског цара Александра II и сестра Александра III). Румунски краљевски пар имао је, осим будуће краљице Срба, Хрвата и Словенаца, још две кћерке, Јелисавету и Илеану, као и три сина.
Млади краљ Срба, Хрвата и Словенаца, у рату прослављен, био је „одлична партија” за румунске принцезе, а „проводаџисање” је почело у исто време када је, у Паризу на мировној конференцији, спор око права на Банат ишао ка врхунцу. Делегација Краљевине СХС, коју је предводио Никола Пашић, настојала је да, историјским, економским, етничким и стратешким разлозима, докаже конференцији да Банат треба да припадне њиховој краљевини, а не Румунији.
Стојану Протићу, председнику владе новостворене државе, први наговештај о могућем венчању стигао је у писму од 6. јануара 1919, које му је упутио отправник послова Краљевског посланства у Букурешту Ђорђе Настасијевић. Дипломата је обавештавао своју владу да су последњих дана 1918. године маршал двора, а затим и супруга начелника штаба румунске војске генерала Пресана, која је била лична краљичина пријатељица, повели с њим разговор о женидби регента Александра са једном од румунских принцеза. Госпођа Пресан рекла је Настасијевићу како је од румунског краљевског пара овлашћена да о томе поведе разговор и да је краљ Фердинанд, наводно, изјавио да би био најсрећнији када би му Александар постао зет. Ово писмо (телеграф је избегнут из предострожности) заинтригирало је Министарски савет, те је Настасијевић позван у Београд да би „усмено изложио стање”.
Ред је да се најпре уда најстарија кћерка, и краљ Фердинанд и краљица Марија намерили су да краљица Срба, Хрвата и Словенаца постане принцеза Јелисавета. Међутим, изгледа да се њен портрет није допао регенту, јер се Настасијевић, по повратку у Букурешт, правдао госпођи Пресан да Протић о женидби још није причао са Александром и успут замолио да му преда и фотографију млађе принцезе Марије. „Генералица” је добро „читала између редова” и одговорила да они хоће да се ороде са Србима, и да је свеједно која ће од принцеза да буде невеста, а додала је да би о томе краљ Фердинанд лично писао Александру, али му не дозвољавају родитељски понос и лична стидљивост. Румунска краљица такође је била упорна, и пре поласка у Париз, где је на конференцији радила за интересе своје земље, замолила је госпођу Пресан да јој шифрованим телеграмом јави резултат преговора о браку.
Све се одвијало у најбољем реду, али чим се у Букурешту сазнало да је Торонтал с Панчевом припао Краљевини СХС, госпођа Пресан је почела да избегава разговор о женидби. Настасијевић је, међутим, сматрао да ће питање успостављања династичке везе само за неко време да се одложи, док Румуни „преболе Торонтал”, а то ће „врло брзо доћи, јер овде све олако узимају...”
Временом се, заиста, све умирило, нестало је горчине и румунски званичници променили су држање у разговору са дипломатама Краљевине СХС и указивали на потребу пријатељства две државе и њиховог заједничког деловања. Настављени су и преговори о венчању, а краљица Марија се распитивала о будућем зету код посланика Павла Маринковића. Постављала му је безазлена питања о Александровој омиљености, интелигенцији, да ли мисли да се жени или је, можда, противан женидби... Посланик је лако схватио краљичину намеру и објаснио јој да регент није ни стигао да размишља о браку, јер је свој народ водио у победоносној борби за уједињење, да је добре нарави и да је потпуно здрав и омиљен код поданика.
У току лета 1921. године дошло је до договора да за православни Божић регент дође у Румунију у приватну посету. Београдска штампа наслућивала је шта посета значи, посебно због учесталих дипломатских путовања између Београда и Букурешта.
На трећи дан Божића, 9. јануара 1922. године, у 11 часова и 30 минута, у краљевском дворцу у Синаји, Александар се верио Маријом, а у 15 часова специјални извештач „Политике” угледао је аутомобил којим је управљао краљ, „а покрај њега седела је његова вереница, принцеза Марија. На краљевом лицу видео се срећан осмејак...” Вест о веридби пролетела је кроз Београд и престоница је врло брзо, захваљујући овом догађају, добила „весео и свечан изглед”. По повратку из Румуније краљ-вереник величанствено је дочекан, а 14. јануара, за Нову годину по јулијанском календару, добио је телеграм од своје веренице: „Шаљем најлепше жеље за Нову годину. Пуно пољубаца. Мињон.”
Краљ је поново ишао у Букурешт 20. фебруара 1922, а у двору Котрочени је сутрадан извршен верски обред веридбе.
Иако су државници и теоретичари, стасали под утицајем идеологије либерализма, указивали на то да је краљевски брак акт породичног живота, у 20. веку политички значај тог чина и даље је несумњив. Краљева женидба је била састави део југословенске спољне политике. Као чланица Мале антанте, Краљевина СХС борила се, заједно са Румунијом и Чехословачком, за очување мира и територијалног поретка у Европи, створеног после Првог светског рата.
У модерној историји Србије, њени владари женили су се, углавном, Српкињама, чији је друштвени положај био сличан њиховом. Тако је Карађорђе Петровић, „Отац Србије”, био ожењен Јеленом, ћерком Николе Јовановића из шумадијског села Маслошева. Кнегиња Љубица, жена Милоша Обреновића, такође је била Српкиња, као и Персида, унука Господар-Јакова Ненадовића, а супруга кнеза Александра Карађорђевића. Тек са Михаилом Обреновићем Србија за кнегињу добија странкињу, угарску грофицу Јулију Хуњади. Величанствено венчање, којим су кнез Милош и његов наследник, за време изгнанства из Србије, хтели да задиве аустријско племство, уприличено је у Бечу 1853. године. Први краљ модерне Србије, Милан Обреновић, оженио је (1875. у Београду) Наталију, кћерку руског пуковника Петра Кешка и принцезе Пулхерије Стурдза. Женидба последњег Обреновића, краља Александра, била је скандал. Краљ Милан желео је за снаху неку од европских принцеза, али је његов син оженио дворску даму своје мајке, од њега десет година старију, удовицу Драгу Машин, рођену Луњевица. Краљ Петар I Карађорђевић први је савремени српски монарх који је за жену имао кћер владара једне суверене државе. Била је то Зорка, најстарија кћи књаза Црне Горе Николе I Петровића Његоша. У том браку, озваниченом на Цетињу 1883. године, рођен је Александар I Карађорђевић (1888–1934), краљ Срба, Хрвата и Словенаца. Он се 8. јуна 1922. године у Београду оженио румунском принцезом Маријом. Била је то последња краљевска свадба у нашој престоници.
Пре Првог светског рата, међутим, постојали су другачији планови за његову женидбу. Уживао је наклоност Русије и самог цара Николаја II Романова, који је изјављивао да га сматра као „свог рођеног сина”, и био спреман да га прихвати за зета. Јануара 1914. године престолонаследник Александар и председник владе Никола Пашић били су у посети руском двору, а једна од тајних страна те посете била је просидба цареве кћерке Олге. Пашић се обратио Николају II:
„Ако нам буде суђено да имаднемо кћерку руског цара за краљицу, она ће уживати симпатије свег српског народа, а може, ако Бог и прилике буду допустиле бити царица српско-хрватског југословенског народа”. Руски цар је примио ову понуду с благонаклоношћу, она је одговарала руским интересима, а била је у духу српске политике ослонца на словенску царевину. Женидба Олгом значила би много и Александру и Србији.
Колики би значај овај брак имао, говори и извештај посланика Хабзбуршке монархије у Београду, који је некако сазнао прави карактер Александровог и Пашићевог пута у Русију: „(...) јер, на крају крајева, једна радикална санација наших односа према Србији може се постићи само ако се садашња Краљевина уништи као самостално државно тело, а династија Карађорђевића протера; ову нужност биће наравно теже остварити ако на српском престолу буде седела једна руска принцеза”.
Принцеза Олга, међутим, заједно са остатком царске породице страдала је у бољшевичком терору, а Александар је храбро водио своју војску до победе. Српство је „коначно уједињено”, а тридесетогодишњи регент још није имао супругу. Било је крајње време да се будући краљ ожени. По ослобођењу земље, београдска штампа често је његове одласке у западне земље објашњавала као потрагу за изабраницом. Постојала су различите могућности, али је на крају југословенски краљ постао зет румунског монарха.
Прабаба Викторија
Од 1866. Румунијом је владала немачка династија Хоенцолерн-Зигмаринген, која ће остати на трону све до завођења комунистичке диктатуре 1947. године. Румунска владарска кућа била је у родбинским везама с дворовима Енглеске, Немачке, Русије, Шпаније... Оженити припадницу оваквог краљевског дома била је велика прилика за потврђивање српске народне династије која је, због краљеубиства 1903. године, наилазила на отворен презир европских дворова, а нарочито енглеског.
Млади краљ Срба, Хрвата и Словенаца, у рату прослављен, био је „одлична партија” за румунске принцезе, а „проводаџисање” је почело у исто време када је, у Паризу на мировној конференцији, спор око права на Банат ишао ка врхунцу. Делегација Краљевине СХС, коју је предводио Никола Пашић, настојала је да, историјским, економским, етничким и стратешким разлозима, докаже конференцији да Банат треба да припадне њиховој краљевини, а не Румунији.
Стојану Протићу, председнику владе новостворене државе, први наговештај о могућем венчању стигао је у писму од 6. јануара 1919, које му је упутио отправник послова Краљевског посланства у Букурешту Ђорђе Настасијевић. Дипломата је обавештавао своју владу да су последњих дана 1918. године маршал двора, а затим и супруга начелника штаба румунске војске генерала Пресана, која је била лична краљичина пријатељица, повели с њим разговор о женидби регента Александра са једном од румунских принцеза. Госпођа Пресан рекла је Настасијевићу како је од румунског краљевског пара овлашћена да о томе поведе разговор и да је краљ Фердинанд, наводно, изјавио да би био најсрећнији када би му Александар постао зет. Ово писмо (телеграф је избегнут из предострожности) заинтригирало је Министарски савет, те је Настасијевић позван у Београд да би „усмено изложио стање”.
Ред је да се најпре уда најстарија кћерка, и краљ Фердинанд и краљица Марија намерили су да краљица Срба, Хрвата и Словенаца постане принцеза Јелисавета. Међутим, изгледа да се њен портрет није допао регенту, јер се Настасијевић, по повратку у Букурешт, правдао госпођи Пресан да Протић о женидби још није причао са Александром и успут замолио да му преда и фотографију млађе принцезе Марије. „Генералица” је добро „читала између редова” и одговорила да они хоће да се ороде са Србима, и да је свеједно која ће од принцеза да буде невеста, а додала је да би о томе краљ Фердинанд лично писао Александру, али му не дозвољавају родитељски понос и лична стидљивост. Румунска краљица такође је била упорна, и пре поласка у Париз, где је на конференцији радила за интересе своје земље, замолила је госпођу Пресан да јој шифрованим телеграмом јави резултат преговора о браку.
Све се одвијало у најбољем реду, али чим се у Букурешту сазнало да је Торонтал с Панчевом припао Краљевини СХС, госпођа Пресан је почела да избегава разговор о женидби. Настасијевић је, међутим, сматрао да ће питање успостављања династичке везе само за неко време да се одложи, док Румуни „преболе Торонтал”, а то ће „врло брзо доћи, јер овде све олако узимају...”
Временом се, заиста, све умирило, нестало је горчине и румунски званичници променили су држање у разговору са дипломатама Краљевине СХС и указивали на потребу пријатељства две државе и њиховог заједничког деловања. Настављени су и преговори о венчању, а краљица Марија се распитивала о будућем зету код посланика Павла Маринковића. Постављала му је безазлена питања о Александровој омиљености, интелигенцији, да ли мисли да се жени или је, можда, противан женидби... Посланик је лако схватио краљичину намеру и објаснио јој да регент није ни стигао да размишља о браку, јер је свој народ водио у победоносној борби за уједињење, да је добре нарави и да је потпуно здрав и омиљен код поданика.
У току лета 1921. године дошло је до договора да за православни Божић регент дође у Румунију у приватну посету. Београдска штампа наслућивала је шта посета значи, посебно због учесталих дипломатских путовања између Београда и Букурешта.
На трећи дан Божића, 9. јануара 1922. године, у 11 часова и 30 минута, у краљевском дворцу у Синаји, Александар се верио Маријом, а у 15 часова специјални извештач „Политике” угледао је аутомобил којим је управљао краљ, „а покрај њега седела је његова вереница, принцеза Марија. На краљевом лицу видео се срећан осмејак...” Вест о веридби пролетела је кроз Београд и престоница је врло брзо, захваљујући овом догађају, добила „весео и свечан изглед”. По повратку из Румуније краљ-вереник величанствено је дочекан, а 14. јануара, за Нову годину по јулијанском календару, добио је телеграм од своје веренице: „Шаљем најлепше жеље за Нову годину. Пуно пољубаца. Мињон.”
Краљ је поново ишао у Букурешт 20. фебруара 1922, а у двору Котрочени је сутрадан извршен верски обред веридбе.